MOMENAT KADA SVE STVARNO POSTAJE VEOMA OZBILJNO

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

Dakle, ta fotografija, prikazuje glavu konja, slikanu odozdo, čeljust i kažiprst konjanika, mada, taj detalj bih uzeo s rezervom. Ubeležio sam je na već pomenutu memorijsku karticu dvadeset sedmog maja 2008.

Naime, u to vreme sam živeo u Šantićevoj na Dorćolu i sitne sate do ranih početaka prenosa utakmica NBA lige, trošio sam muvajući se po strogom centru. Vrteo sam se po donjem Dorćolu bez prave ideje gde bih da dočekam prenos pa sam se naposletku ispentrao pored Narodnog pozorišta i izbio na Trg Republike. Iako se bližila ponoć ljudi su i dalje promicali, neki opušteni, neki u žurbi za poslednjim dnevnim ili prvim noćnim prevozom. Seo sam na mermernu kocku ispod Konja. Jedno vreme sam samo zverao. Posle nekog vremena osećaj da me nešto posmatra, pa još odozgo, činio me je nervoznim. Pogledao sam na gore da vidim šta mi se sprema. Bila je to konjska vilica, istina visila mi je nad glavom, ali na svu sreću, nije me gledala. Odahnuo sam. Nanišanio sam objektiv foto-aparata i od tada je postalo veoma ozbiljno.

Ustao sam obišao oko spomenika, udaljio se (bilo je vreme da krenem na utakmicu), pogledao još jednom iz daljine i u neverici tražio drugo živo biće da posvedoči uzroku moje zaprepašćenosti. Uzalud, trg je bio gotovo prazan. Jedan pas je otrčao niz Francusku.

27.05.2008. Detroit, izvor: Detroit News

AUBURN HILLS, Michigan. – Antonio McDyess refused to let the Detroit Pistons get pushed to the brink of elimination. McDyess had his best game of the playoffs, scoring 21 points and grabbing 16 rebounds to lift Detroit to a 94-75 series evening win Monday night in Game 4 of the Eastern Conference finals.

            “He did everything,” Pistons coach Flip Saunders (pokojan) said.

27.05.2008. Beograd, izvor: Blic

Dve devojke sa snimka “Kosovo za patike” su u Prvom opštinskom sudu u Beogradu osuđene na po deset meseci zatvora, uslovno na četiri godine, zbog krađe tokom protesta “Kosovo je Srbija” održanog u Beogradu posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. (broj reči u priči: 1389)

Jedna je izjavila da se izvinjava, svim građanima (znači i meni, hvala sestro, hvala), državi i roditeljima a druga samo kratko da se kaje, ako me sećanje dobro služi.

27.05.1868. Mostar, izvor: Enciklopedija britanika

Od oca Rista (tako se isto i moj deda zove) i majke Mare, rođen je Aleksa Šantić. Nakon što mu je umro otac brigu o porodici preuzeo je strogi stric, zvani Adža. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, te sestru Persu, koja se udala za njegovog prijatelja, Svetozara Ćorovića, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Živio je u trgovačkoj porodici, u kojoj nisu imali razumevanja za njegov talent. Nakon završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u Mostar.          

            Kad mi sanak pokoj dade

            I duša se miru sprema

            Kroz srce se glasak krade…

 

Ovde bi stvarno postalo veoma ozbiljno tako da moram da prekinem.

Probaću drugim putem.

Drugi put.

            Te, 1968, što bi rekao BB… Ups! Premotaj još sto!

Te, 1868, ako me sećanje dobro služi, osnovano je Narodno pozorište, Knjaževstvo Srbija uvodi sopstvenu valutu, paru, ali i ubija Kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjačkom atentatu. Tradicija smaknuća, možda bolje reći, odstrela prominentnih ljudi u našoj istoriji na upečatljiv način je nastavljena. Bez svesti da se na ovaj način uspostavlja ontološka matrica koja će se održavati i s vremena na vreme, kao otrovan plin ili recesivan gen, otpuštati svoje produkte u okolnu misteriju, maltene sto pedeset godina na dalje…

10.06.1868. Košutnjačka šuma, izvor: Nepoznat.

…sačekuša je uspela.

10.06.2008. Beograd, izvor: Tanjug (pokojan)

Danas omiljeni srpski knez, a u svoje vreme ne tako voljen prosvećeni apsolutista, uprkos tome što je bio prosvetitelj i donosilac renesanse, Mihailo M. Obrenović III ubijen je u Košutnjaku 10. juna 1868. kada se izvezao u šetnju sa Katarinom i Ankom Konstantinović i Tomanijom Obrenović. Zaverenici, braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić ubili su kneza i njegovu sestru Anku, dok su Katarina Konstantinović i Svetozar Garašanin, Mihailov ađutant, ranjeni. Knez je sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi, a ubice osuđene na smrtnu kaznu. Ubistvo kneza Mihaila je u kolektivnom istorijskom sećanju predstavljeno kao prelomni trenutak i veliki gubitak na putu ka realizaciji nacionalnih ciljeva epohe i konstruisanja stabilnog društva i države u Srbiji. Naš najveći politički autoritet tog doba, llija Garašanin, svedoči da je ubistvom u Topčideru ugašena nada za kvalitetnu političku strategiju Srbije, umanjeni potencijali za dobar razvoj, a zemlja značajno unazađena.

            10.06. 2008. Los Anđeles, izvor: LA Times

Quiet for several games, “The Machine” finally powered up. Sasha Vujacic lived up to his nickname, scoring 20 points in 28 minutes to give the Lakers the jolt they needed in Game 3 of the NBA Finals. Vujacic scored in double figures for the first time since a 10-point effort in the opener of the Western Conference finals, once again becoming a spark off the bench, much as he did for the second half of the regular season. The timing couldn’t have been better for the Lakers.

            “We couldn’t have won the game without his help,” coach Phil Jackson said.

I te večeri sam se muvao po centru pokušavajući da prekratim vreme do utakmice u kojoj je Saša briljirao i opet sam završio ispod Konja. Sve je bilo u redu dok su ljudi špartali preko popločanog trga, žureći već, svako u svoju okolnu misteriju. Onda su došli sitni sati, svi su nestali i nastupio je momenat kada je sve stvarno postalo veoma ozbiljno. Ponovo sam imao osećaj da se nešto čudno dešava iznad moje glave i pogledao sam ragi u vilicu. S leve strane spomenika Knez Mihailo je, ne krijući se, silazio sa konja. Kada je video da sam ga ovaj put jasno uočio kako odlazi s dodeljenog mu mesta, onaj kažiprst, koji se na mojoj fotografiji, nekada vidi, a nekada ne, prineo je ustima, kao da je hteo da mi kaže, ni reč i pokretom glave mi pokazao na sablju.

Brzo je shvatio da mi je uterao dovoljno straha u kosti, da deset godina o ovome ništa ne napišem a kamoli progovorim, i otrčao je u pravcu ulaza u njegovu ulicu, gde je ranije te godine lomio izloge da bi siromašne devojke došle do skupe obuće i garderobe, a bezmalo godinu ranije, istom sabljom na koju mi je skrenuo pažnju, sekao građane. Da bi zataškale celu stvar, gradske vlasti, koje su, verujem, bile upoznate s tim šta im deo centralnog spomenika noću radi, krivicu su svalile na nepoznatog Kineza koga su nazvali pomahnitali i stavili mu u ruke kuhinjski nož iz nekog restorana u Sremskoj.

Prilog u dokaz tvrdnji – Beograd, izvor : Mondo

Pomahnitali Kinez (pokojan) ranio pet Beograđana

            Kinez Vang Lin Li (44) povredio je kuhinjskim nožem pet Beograđana u centru grada u nedelju uveče. On je oko 22 sata uleteo u restoran “Sat” u Sremskoj ulici broj 4 i uzeo nož sa pulta. “Krvavi pir” – Kinez je počeo kod česme u Knez Mihailovoj ulici, gde je napao prvo jednog mladića, a potom…

Iste večeri, dok sam se drhtave vilice i razrogačenih očiju, prebledeo od straha, spuštao prema Šantićevoj, u glavi sam imao sliku konja s upražnjenim mestom u sedlu i neprestano sam ponavljao naglas…

Kad mi sanak pokoj dade

            I duša se miru sprema

            Kroz srce se glasak krade

Što te nema, što te nema?

 

Danas, lociran u australijskoj pustinji, s bezbedne vremenske i prostorne distance, pripovedajući, po sećanju, ako me dobro služi, o prošlim događajima, ne mogu a da ne odam priznanje pronicljivosti gradskih čelnika, koji su, znajući za mogućnosti centralnog gradskog spomenika, kao i imajući u vidu okolnosti pod kojima je masakriran kralj Aleksandar Obrenović, dali da se poslednjem u dinastiji, umesto spomenika sa sabljom ili još kojim drugim naoružanjem, izradi skromna bista.

Advertisements

SEČA

Prokleti voćnjak, ovaj trag je crn, opsidijan, rukavi zasukani, zima je, neobrađena drška, ljubavnik me je pratio, da bog da se ne vratili, bila bi kletva, uvlačim se u mrak, ruke, vrat, u sebe, u sekiru… Idemo na put.

Bogatstvo tame u meni, govori, sada, naša čula su izigrana, jalova, kontrolišem otrovnu volju…

U uglu mog oka, ruši se mesto, meso sa kostiju, skida se, kapa na glavi, glava na panju, visi na grani…

Vodimo se mapom za slepe, ona govori, u potrazi za prošlim danima, satima, arima, jutrima…

Put ka suncu, pogled, videli smo da znaci, svi isti, drveni, prekucani, kose jedan drugi, prepliću, prste, večnaja pamjat… I oprosti mi sve grehe.

Postoje stigme koje otkrivaju naše pretke, poroke… Osećam tamu kada vas vidim, danas, ovde, ispod košulje, krošnje, ispod zemlje… Uklonjeno poverenje, prekinut impuls za preživljavanje, glumac u tragediji je daleko, još uvek prisiljen da ostane iza zavese… Drama je o mitu, nasleđu, lažima i ostalim skrivalicama…

Otvara mi se put dugačak i izudaran, nedovršen, vapaj, obavezno, počeću da se borim, ali još jedan dan, dve ponoći…

Unutrašnja želja, veštački dolazi na dnevnu svetlost, kroz stakla, kroz čašu, tečnost, u ledenoj kiši, pauza će potrajati, memla, kal napolju, blatnjavi zid, sat, stoji, nije moj prijatelj, pomeri se, nije moj, prati udobnost unutar, mene, prijatelj… Unutrašnja želja, majka laži. Pater familias.

Izlazi u rat, gledam kroz rupu, ključ pod otiračem, oko vrata, oko grane, oko sunca…

Kada se zver vratila kući, sunce se nije videlo, zima je, seme je bačeno, za prokleti voćnjak, za koji se rodio… Leto je nestalo, a ljubav se usudila da proklija, ljubav za seču…

 

Ja ne verujem ni u šta, ništa nije onako kako izgleda… Sve je otišlo do đavola i obećanja su izlajana… Niste mi ostavili prostor, ništa nije kao što izgleda, osim blata, puta… Leto je nestalo.

Njegove i njene oči su na kraju zaklopile sve laži… Dosadašnji izgled imanja, držao je tajne iza svetla, u senci, osetio sam da se težina na mojim ramenima povećava, treba jako zamahnuti, iz sve snage, iz petnih žila, iz korena, drvo…

Krvavo, drveno srce, ledi očajanjem, kao ptica na žici, živo a trebalo bi da je mrtvo, srce na jednoj nozi, odleće, slomljeno obećanje posvećenosti, nikad, više nikad…

Ležimo. Kaljava peć greje. Pomeram telo prema gore u nastojanju da dobijem felacio. Pokrećem se napred nazad, levo i desno, postižem visinsku razliku, forsiram spuštenom rukom na glavu. Slither.

Žmuri.

Nada bi me izneverila u nagomilanom snegu, slažem želju unutra, da se sledi. Slažem. Sledim. Prijatelji bi me ostavili u mom najmračnijem času, ne samo ostavili, nego nestali zauvek, kao u zemlju propali, zakopani. Veruju mi svojim životima, do tada.

Neće progutati moje seme i hraniti svoje demone, pljunuto, u zemlju, ličimo, zaleđenu…

Rekli su mi da idem. Radio je govorio.

Then Helen, daughter of Zeus, took other counsel. Straightway she cast into the wine of which they were drinking a drug to quiet all pain and strife, and bring forgetfulness of every ill.

Nepenthe… Pevao. Put do pakla, put do sloma… Spasilac u kapi krvi, lek.

Umiruća želja, izbegavam, ne spavam… Koristim svetlo umesto sna, oslobađam se stradanja, prva noć je prevara, jedna večna zima, bledilo, zemlja, crnina, površina, korov, dubina, kosti, stabla, posečena, korenje, iskopano, okretanje prema suncu… Mesec se vozi visoko.

Otac i lažov. Majka senka. Jedna zaboravljena dekada. Tajne u mraku. Moor se vozi visoko, ukopan je ispod drveta, u voćnjaku. Poravnanje. Ime unutar memorije.

Čekam na sebe… Kada reči ne mogu da me pokrenu, ne postoji ništa što može da se uradi…

Sačuvali su svoju dete, prepolovljeni siromašnim danima, satima, arima, jutrima…

Gušilo se na proleće, gorelo, vodili ga gore, dole, dete, da vide lekara, odgovor… Ne vidim, nisam video, i ne mogu da udahnem vazduh… Pitam se zašto sam hladan unutra, kada čujem svoje prezime. Hladniji kada izađe iz mene.

Kada se sretnemo oko sunca, oko podneva, oko godine, krsta, pitaću kako i zašto i kada krivica ima svoj put, svoj glib, jedan manji razlog za boravak i videću suze, žute, voštane, smolaste, iz kore, pred seču, plač…

U izumrlu mladost odlazim, ponovo, poslednji put, kreni sa mnom… Video sam te kako stojiš blizu izlaza, spreman si, u uglu, oka, kada je stigla vest… Rečeno mi je da su mrtvi, ceo prostor je mrtav i vreme je stalo. Krenuli smo. Zanemarujem sve razloge zašto. Umirem od kada mi je srce ispražnjeno, dim u trajnoj praznini, magla, zima je…

Nestajemo po pretpostavkama, po crticama i dekretima, ostaju oglodane, ispod Moora, živeo je za kosti… Pas. Sve oko nas je posledica bola, tragovi upisani žustro, ugrebani, u koru, malter… Pisma na zidu, starijem sebi, prikazuju istinu koju niko ne čita, vidim, ne čitam, dodirujem prstima, kao slep, i žmurim… Jaja, larve, trulo, iznutra, tako se šaputalo, glas, lutke,  pucanje kaiša, ništa nije isto, nije. Niti će ikada više biti.

Neophodno je, zemlja za praznog čoveka, prazan prostor, poravnat, sve linije pronalazim na ruci, geometar, pijan, prosut, motor, trska. Nevreme nas okružuje.

Kontrolišem u našim čašama, otrovano vino, pronalazimo duple linije, pretičemo, gubimo glavu, na panju, u krošnji, na granama. Sekira je naoštrena mesečinom, ohlađena zimom. Zima je.

– Hej, hoćeš li ti ostati sa mnom? Hoćeš li? Nestaćeš, zar ne?

Kada vidim kroz šta prolazim, osećam bol u glavi, mozgu, ludim… Znam da ćeš nestati, bez traga, boje opsidijana… Da li ću videti tvoje ime u svojim ožiljcima? Prezime? Videću šta misliš o meni…

Požuda između linija, da li osećaš potrebu ili strah, kada se noć spusti?

Kada se noć spusti, otac čeka, ispod drveta, videćeš da misli na mene… Izgubim kontrolu i pozovem svoje, njegovo prezime… Napustio sam kuću po kiši, mokru, memljivu, vlaga je u kući izbijala iz zemlje, napolju iz neba, iz sunca, iz meseca… U moru krivice i srama. Umirem od tada… Da li ću izdržati? Nažalost.

Pratio sam svoje nervne impulse, trag, sluz u gradu, snova, svetla, vetra… Oduvan od stabla. Iščupan. Iskorenjen.

Ono što ste videli… Nije sve kao što izgleda. Mera lažova, dara lopova. Brutalno. Iste.

Budućnost izgorela u blatu.

Iza prozora vidim kako ljudi prolaze. Ako bi mogli da me vide, razbili bi stakla i plakali. Kada bi znali, kada bi samo videli, unutar četiri zida… Poznati glas tukao je iza zavese spavaće sobe, prozor prema ulici… Voleo bih da premlaćivanje izađe iz mene, s ljubavlju koju imam, ako treba…

Gledajte svoja čula, posla, čekajte, grizite se dalje, danas, sutra, sečem sve… Obaram.

A ujutro će se starost sama odmarati, s ostalim starim kostima, pokopanim u dvorištu, pored Moora.

Rođen kao neuspeh, umirao kao stranac, ostavljen, nasledio zemlju, kosti, zimu, vas… Kada vaša zemlja prokrvari, dok ste prisiljeni da žalite, gurnite šake unutra, u sebe, duboko…

Osećate li kosti?

Nema traganja za mudracima i vidovnjacima. I očevi i tragovi traju, posečete prokleti voćnjak, izvadite korenje, poravnate, lažete, lažete, kradete, kradete, odete daleko od kuće, bude još dalje kada se vratite… Kada je predaleko?

Vidite lice u snegu, sunce je daleko, tako se i osećate. Lažete do jutra, utapate se do noći, utopite se u laž.

Dođe neprimetno druga ponoć.

Uzmete sekiru.

PRIVIDNA LINIJA HORIZONTA

(CRNA BRDA)

 

sivo prelazi u crno

Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

– Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

–  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

– Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

deset grama

Tenke, roditeljima, familiji ali i organima gonjenja poznat i kao Milan Milutinović, voleo je za sebe da kaže da je njegova duša pola duh pola dim od gandže. Zatim bi se uvek ispravio i rekao da je ipak deset grama dim, a jedanaest duh. Navodno, u momentu kad izdahne čovek izgubi dvadeset jedan gram, video je to u jednom filmu, odatle računica. Pričao je da sa sobom uvek nosi deset grama trave, odatle i nadimak Ten-ke. Zbog tog nadimka mnogi su ga zvali i tenkre, a zajebavali su ga i zbog imena i prezimena.

bela udovica

Jelena Radan, nije nikada imala muža, pa samim tim nije ni bila stvarno udovica. Bila je, istina, bleda, zbog problema s anemijom. Nadimak je važio u uskom krugu bivših momaka i njihovih sadašnjih devojaka a koje je, bivše momke, intelektualno rasparčavala i ostavljala ih u delovima pored puteva koji su vodili do Filozofskog, da ih pokupe i ponovo sastave, sadašnje devojke. Tenke ju je zvao Džejlo, više zbog, njemu lično, milozvučnosti svih reči koje na bilo koji način asociraju na kanabis, nego zbog ikakvih sličnosti sa latino zvezdom.

dveri

Luka Sut, vođa i organizator puta na jug, ove godine je izgubio, intelektualnu opkladu s Jelenom i morao je, na svetski dan poezije, da se učlani u Dveri. Neuspešno je pisao pesme i pokušavao da ih objavi. Tenke ga je posle toga prozvao Luka Dver.

jug

Troje prijatelja su krenuli na jug. Cilj je na obroncima Radan planine, negde na pola puta kroz nedođije. Razlog je gravitaciona anomalija o kojoj je Luka čitao po internetu. Ideja je da se na mesto stigne pre mraka, kako bi se fenomen ispitao odmah. Sutradan sve bi ponovili i po danu, napravili bi neke snimke. Poseta Đavoljoj varoši, možda, kad su već dole.

mostovi

– Važi li i dalje za sutra?

– Važi, samo nemoj da bude rano. I zašto ova grupa nije preimenovana u 3p?

– I ja sam za, ali biću kod keve u Zemunu…

– Gde vas kupim?

– Može kod Pupina? Ideš iz Bataje zar ne?

– Mene na Gazeli… Dojahaću na gazeli. Zar niko nije izvalio foru sa tripom?

– Opet si utripovan?

– Čovek je dosledan ( :

– Ma palite… A idem i ja da zapalim…

čobanin

Napušten tor. Između razvaljenih dasaka, na istruleloj slami, nešto se pomeralo. Šubara od ovčije kože, brada, slamka u ustima, gunj, čakšire, flekave od krvi i blata, opanci, pokidani. Čuje se voda koja žubori u blizini. Nešto kao potok. Noć je.

poplava

Voda isprva neprimetno a zatim vrlo brzo narasta. Potok postaje bujica i preti da potopi tor. Valov ispred već je odnela. Prvo kvasi, a zatim potapa opanke, čakšire, gunj. Ulazi u bradu, u usta, slamka ispada i ostaje da pluta. Nema pomeranja. Sve je mirno, sekund dva. Onda se naglo cimne, kao iz nekog košmara u kom se davi.

rosa

Jutarnja rosa svetlucala je na livadi pored potoka. U toru se nešto micalo.

 

desert eagle

– Kakvo čudovište, šta pričaš? Lik je pronađen, oružje kojim je sredio naučnike. Priznao.

– Koje oružje?

– Desert eagle.

– Opak pištolj. O-pak! Čoveče, odakle seljoberu takva prangija?

– Nije seljober, nego radnik fonda za razvoj turizma u Kuršumliji, ali očigledno lud.

– Kuršum za toku?

– Ti se sprdaš, a ludak je pobio ljude koji su razotkrili lažnu turističku atrakciju.

– Hoćete pauzu? Da stanem ovde? Zapamti gde si stala…

– Uzmite mi jednu Rosu, ožednela sam…

tally weijl, krv i blato

Teksas jakna, s izvrnutim rukavom, crveno-braon fleka, oblik srca, ležala je u šumi.

odlutalo stado

Sa šakama preko lica stado je lutalo preko livada prema šumi. Stalo je najednom.

bojnik sunrise

Iznad dva crna brda mililo je sunce.

plač zemlje

Voda bešumno izlazi iz tla. Pretopljena zemlja povraća višak vlage iz sebe. Blato miriše.

miraž

Na lokalitetu izvan sela Ivanje, iza dve oštre krivine, pruža se pravac, čini se, naglo se spuštajući ka podnožju brda na kom će stajati troje prijatelja. Stajaće i gledaće. Prividna linija horizonta, pred njima, nije na kraju puta, gde on nestaje, već se čini da je negde gore, zbog dva ravna crna brda. Zbog toga će Luki i Milanu izgledati kao da put udara ispod horizonta, što doprinosi utisku survavanja terena, koji se zapravo uzdiže. Jelena će gledati u telefon. Mreže neće biti. Ono što će se pojaviti biće izobličeno do neprepoznatljivosti.

 

vidojevica blues

– Čovek je sišao sa Vidojevice, zaposlio se u turizmu, neko je ispalio priču o nizbrdnoj uzbrdici, sujeverni iz svih krajeva su potrčali, povećao se broj noćenja i onda se pojave naučnici.

– I on ih zvekne?

– A otkud ti znaš sve to? Ne verujem dok ne vidim…

– Sve piše na netu, samo malo proguglaj. Tužno je, u stvari, on je samo hteo da ima posla.

oluja iznad radan planine

Crni oblaci su počeli da se sudaraju daleko iznad horizonta i izgledalo je kao da će se svakog trenutka survati na okolna brda. Sve se mešalo, voda, vazduh, senke, stabla, livade, zabiti su isplivale a zatim su potopljene. Vetar je pomerio put koji se peo u planinu. Slika je iskrivljena. Nešto nije u redu.

niske vibracije

Kada je zlo s neba utihnulo čula se samo voda sa zemlje koja je proizvodila zvukove iz dubokog registra. Ceo krajolik je vibrirao.

noćna straža

Nešto čeka, stražari, noć pre nego što će troje prijatelja stići na odredište. Dah se gubi u vlažnom fonu. Znoj isparava s kože. Toplo je za mrak. Maj mesec.

duh koji lovi u crkvi

– Navodno ih je odvukao u neku crkvu, daščaru, koju je sam skucao da bi proširio turističku ponudu. Rekao je isledniku da se tamo osećao kao kod kuće.

– Ne rise, horor. Mene i dalje kolje odakle mu fensi prangija?

– To ne znam.

– Ma loži te samo, zvuči kao jeftin film.

– Veruješ u gravitacione anomalije, a u psihičke poremećaje, ne baš?

– Ajde, Jelena, objasni nam…

 

priča iz noćne šume

Dok su njih troje stajali na kolovozu i gledali automobil koji sam sporo ide, po Luki, uzbrdo, po Jeleni, nizbrdo, šuma je mumlala iza njih. Milan je gledao u rizlu.

divlja reka će vas odvesti kući

– Ljudi govore da i ovaj potok teče uzbrdo.

– Jebote čoveče prestravi me, ispade mi vutra…

– Ceo put im pričam. Dobro veče…

– A vi ste?

okupljanje lovaca

Kako su se okrenuli prema čobaninu koji se pojavio niotkuda, tri spodobe su izmilele sa suprotne strane puta. Jedna drugoj do ramena, tri sečiva isukana iz crnila, sevnula su kroz etar.

skrivena dolina

Tamo gde se potok gubio iz vida, uvlačeći se između stabala, tri siluete su vukle, svaka svoj ulov u skrovište. Jakna je spala, ostala. Dolina iza scene bila je ispod linije prividnog horizonta. Auto je i dalje klizio nehotično, troja vrata otvorena.

večernji plač

Dok su mahali oštricama kroz vazduh, suze su im potekle. Onda je čobanin izvadio svoju i četiri srpa su počeli da otkidaju kožu i komadiće mesa sa živih trupova.

– Kolji!

baraka obrasla mahovinom

Građevina u kojoj nije bilo ni svetla, ni vode, ni izlaza, bila je sklepana od dasaka koje su već korišćene. Smrdela je na krv i primitivne biljke. I neljude.

zov stare sove

Sova je hučala. Neko zlo se spremalo.