NA BRDU GRLA I GNEZDA

(soundtrack for the end)

Redak decembarski vazduh kao para suvog leda traži pluća da se ugnezdi, da se ugreje. Udišem i davim se. Žmurim i navlačim šal. Udišem vunu. Ti si sastavljena od nula i jedinica. Uvek si u pravu kada sam kriv. Razmišljam kako sam uopšte došao do tog zaključka. Na vestima javljaju da je tiranin umro. Njegova žena je konačno slobodna. Ako ipak nastavi da mu služi i ubije sebe u pojam, za dete makar ima nade. Tiranina će izložiti, kao na izložbi. Neće ga spaliti, biće ogroman kovčeg. Padaće kiša koja će preći u sneg. Biće težak pokop.

Preuzimam kontrolu nad svojim mogućnostima, ti gotovo sigurno znaš kako to izgleda. Uhvatila si mi ruku. U poslednjem trenutku. Zatim si strgla kožu sa mene. Ogulila.

Mojim TV nervima treba da osete nešto. Treba mi da osetim da mi nije stalo. Noge su mi nervozne, ne mogu da ih smirim. Cupkam. Neko bi trebalo da me šutne ispod stola jer se foliram. Glumim, pravim predstavu. Nije mi stalo. Nervozan sam na gasu, stalno u prekoračenju. Plašim se u zoni škole, ali ne usporavam. Nekada sanjam dete tiranina koje istrčava. Iscrpljen sam, ali izgledam odlično. Kriminalan sam i nije mi stalo. Koža je pala na pod, sve što je vredelo, pregazila si. Kriminalan sam.

Svako dobija svojih pet minuta slave. Sahrana ide uživo. Svako dobija svoj sekund na suncu. Mislim da moj upravo počinje. Uključujem se u prenos. U glavi su glasovi, non-stop. Kada niko ne peva, čuje se muzika. Razum se rađa iz pregovora. Ti si skoro ista kao ja. Zašto onda ne zaplešemo na ponuđenu muziku? Soundtrack for the end.

Tražim po stanu mesto na koje ću da legnem i čekam. Ne mora biti kauč, fotelja ili pod. Gledam u plafon. Dao bih otkaz na poslu da uzmem svoj život pod kontrolu. Kada zatvorim oči, non-stop čujem glasove. Kada glasovi utihnu, čuje se muzika. Sedam u auto i vozim se do podzemne garaže. Parkiram se i sedim. Čekam. Izađem i odem u sledeću, najdalju moguću. Voleo bih da živim u podzemnoj garaži. U većini se čuju glasovi. U hotelskim i muzika.

Leto je. Hodamo nečujno. Slušamo vetar. Moja teritorija je tvoja teritorija. Tvoj san je moj san. Silazimo na plažu. Sam sam. Tražim dijamante među kamenjem. Oklop od kevlara koji sam smislio kada sam bio mali, ranjen je. Ostavila si rupu kroz koju mogu da gledam zvezde ili unutrašnjost grudnog koša. Treba mi dijamant za vrh burgije. Servis će da potraje. Garancija je istekla.

 

Čekam da preda mnom sine trenutak moje briljantnosti i izvuče me. Bilo čije briljantnosti. Mogao bih se nazvati kukavicom više od jednom. Hodao sam za tobom, pratio ti stope, gazio u tvoje tragove u snegu. Pokušavam da se vratim izgovorima. Prvi sam na poslu, poslednji izlazim. Auto ostavljam u garaži. Trčim na autobus. Borim se protiv naleta vetra kada uđem u ulicu koja vodi na brdo Grla i Gnezda. Skupim svu hrabrost i mržnju. Kao mali sam bio okrutan prema životinjama. Dvadeset devet godina mi je trebalo da bih odrastao. Vežbam da izgovorim naučeno. Glas mi se lomi, puca. Buncam. Možda je moja briljantnost nema. Možda je nema. Možda ima ruke. Muka mi je od rukovanja. Gledam u vetar, oči mi zasuze. Pada sneg. Pada mrak. Izgubio sam šal na autobuskom stajalištu. Stanem. Okrenem se i krenem natrag, odakle sam došao. Osetim vetar u leđa. Sutra, slučajno, sretnem te u gužvi. Hoću da svi nestanu, od gomile ljudi dobijam napad panike. Bučno je, ne mogu da mislim. Ne mogu da govorim. Hoću da svi nestanu. Ti nestaneš.

Gledam reportažu posle sahrane. Prikazuje buduće vizije sadašnjosti i plašim se više nego kada dete tiranina istrči pred auto koji ne kontrolišem. Vidim da se kraj menja iz dana u dan, kako kome odgovara. Ne znam kako im uspeva svaki put. Sanjao sam te večeras, po prvi put posle meseci čekanja. Smrvljeni i tanani čuvari i dalje sede na tvojim ramenima i šapuću. Ništa ih ne razumem. Nikada nisam. Sve je u redu kod tebe, vidim kako hodaš. Osetim da nije lako, nije lako biti ti. Biti uvek iza.

Mi živimo u zemlji snova. Ti si ih imala, ja sam ih dobio.

Gledam film o potisnutoj agresiji u muškarcima. Premotam unazad i puštam frame by frame. Video sam te sinoć, u tebi još ima života. Ponovo ima života. Muzika je oko tebe. Po načinu na koji hodaš, vidim da je kod tebe sve u redu.

Osećam se kao što su mi svi i govorili da ću se osećati. Sugestija? Autosugestija? Jasno mi je, sada je kraj, zato ubijte svetla, spustite zavesu. Spustite zastavu na pola koplja. Tiranin je mrtav. Njegova žena je slobodna, ako bude imala dovoljno mogućnosti.

Treba mi sve ono što su mi svi govorili da će mi trebati. Porinut sam i dozivam upomoć. Tvoj nežni glas, koji bi se mogao slomiti kao porcelanska figura, dopire sa obale. Ostani sa mnom, vičem. Ostani. Nemoj da odeš. Ne na ovaj način. Ostani u našem gnezdu.

Radim sve ono što su mi svi govorili da ću raditi. Idem svuda gde su mi svi govorili da ću ići. Ubijte svetla. Ostani sa mnom danas, da dočekamo sutra. Kao da sutra treba danas. Meni trebaju tvoja najjednostavnija objašnjenja, da ih pratim. Uradiću šta god kažeš. Ostani.

 

Sanjao sam o svom detinjstvu, kako sam gutao knedle, oticao na proleće, kako sam bio okružen mrtvim stvarima, razbuđivan mašinama koje bruje dok spavaju. Sanjao sam kako se budim nasmejan, zato što sam se sećao sna.

Ona sada maše sa prozora. Njen osmeh je crven, izgleda kao rana.

Razgradi me.

Godina na izmaku bila je tužna. Svi plaču i tek će plakati.

Moje januarsko obećanje nije samo mrtvo slovo na ekranu, papiru. Dah nevešto istisnut iz grla sa namerom da se pretvori u reč. Ignorišem reportaže, filmove, nauku, zdravu ishranu, opsednutost izgledom, ljubljenje, seks. Dodirivanje ne podnosim. Ne posle onoga što sam uradio.

Dobijam skrivenu poruku u pikselima. Prave poruke nema. Skrivena poruka kaže da njoj više nije stalo. TV stanice i novine nastavljaju da zasipaju lažima i jednostavnim objašnjenjima o smrti tiranina. Njegova žena je konačno slobodna.

IZGUBLJEN U KIJEVU*

narkoza

U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

nesanica

Prošlo je godinu dana od susreta u klubu Crnoć. Od tada nisam više upoznao nikoga. Prestao sam i sebe da upoznajem. To je kao da sam ostao bez života. Nepregledna tamnica. Jedan neprekinut dan sa obrisima svetlosti na posivelom platnu grada. Opirem se nekontrolisano, čak i kada ne želim. Ne umem da se prepustim ucrnjenju. Pomeram se, tragam, puštam da me drugi vode, voze. Koristim javni prevoz. Klackam se. Kružim. Ulazim. Izlazim. Sedim. Čekam. Stojim. Visim. Padam. Ustajem. Pljujem. Iskašljavam. Brujim. Ježim se.

Voz ulazi u stanicu i vidno usporava. Mogao bih ovde da izađem.

Kao da sam nekada već izlazio ovde.

Ne pomeram se.

ogledala

Pred svaki izlazak dobro bih se pogledao u ogledalo koje je visilo pored glavnih vrata. Za svaki slučaj zakucao sam jedno ogledalo i u dvorištu, pored kapije koju nisam zaključavao. U klubu sam završio sasvim slučajno ali sve na dalje nije se desilo ni slučajno. U hodniku sa beskonačnim ogledalima video sam u jednom momentu sve njene kopije. Uzela me je za ruke i uvrtela nas a taj naš dvostruki replikujući lanac izrodio je dietilamid poznate kiseline koji mi se uvlačio kroz sluzokožu. Previše razmišljam. Cogito ergo sum. Razmišljaj kurcem govorio sam samom sebi. Coito ergo sum. Razvršljam. Coito ergot. Topilo se kroz mene.

Nisam osećao sebe kao sebe. Nisam osećao svoje srce. Nisam osećao svoje vene. Ogledala su tamnila od periferije ka centru kao deo neke lančane hemijske reakcije. Zenice su mi se punile prizorima koje sam mislio da nikada neću zaboraviti.

– Ako me crna noć nekada proguta, da li ćeš me tražiti?

– Hoću.

– Sa svim svojim demonima, sumnjama i strahovima, da li ćeš poći za mnom?

– Potrudiću se…

– I ako izgubiš sećanje?

– Ne znam.

– Nemoj ne znam, pronađi me.

Crnoć

Sinoć sam upoznao nekoga. Jedino čega se sećam je to pitanje koje pulsira u glavi, ti, da li ćeš me tražiti? Kao san iz kog se probudim i imam samo detalje koji zajedno ne znače ništa a svaki ponaosob bezmalo može da bude sazvežđe. Para se diže sa asfalta, isparavaju krovovi, puštaju sinoćne snove nazad u oblake. Dim izlazi iz mene, ispod moje jakne, skidam je, već je dovoljno toplo. Leto samo što nije. Kiša je bila i prestala. Svi isparavamo. Svetla ljudi kojima oči ne sijaju plutaju u mojim zenicama, oni odlaze na posao a ja odlazim u zaborav koga u tom momentu nisam ni svestan. Mislim o susretu koji se ne dešava ni slučajno, zatvorenih očiju mirišem jutro koje se šunja iza tame. Miriše na promenu napona i kratak spoj. Paljevinu. Garež. Smejem se samom sebi u bradu. Izgubim misao. Isparila je. Idem iako ne volim. Vo leti. Lete i magarci.

Da li ću te ikada ponovo videti?

somnolencija

Danas sam budan sanjao tvoje ruke. Navodno, ako si u stanju da vidiš ruke dok sanjaš možeš preuzeti kontrolu nad snom. Jedino što treba da vidiš u stvari su sopstvene ruke. Tvoje ruke su bile crne od gareži, kao da si se mackala crnim bebi puderom. Grafitom u otiscima prstiju pisao sam 365 pitanja za 365 žena koje su prošle kroz mene. Uz mene. Ispod mene. Iznad mene. Mimo mene. One koje su proizašle iz mene i iz larvi se pretvorile u žene; skidale u mom prisustvu svoje suknje, košulje, košuljice, egzoskelete. Na krevetu, na podu, na plafonu. Crne otiske prstiju našao sam na neonu koji je zujao. Da mi je crna lampa, obični klupski black light pa da stvarno zaspim. Lutam pogledom po otisku tvog prsta, crnom kao noć. Biram prostor u koji ću da se uglavim. Puštam točak na magnetofonu. Glava udara u traku.

katalepsija

Muzika koju ćete upravo čuti snimljena je sa ciljem da se opustite. Prvo zatvorite svoje oči. Dobro. Opustite se u vašoj omiljenoj fotelji. Veoma je važno da se opustite u vašoj omiljenoj fotelji. Vrlo dobro. Sada se fokusirajte na vaše disanje i dišite pravilno i lagano. Odlično. Razmišljajte kako vam je samo udobno u vašoj omiljenoj fotelji. Uskoro možete razmišljati i o njoj. Sačekajte na moj znak, 3, 2, 1. Sad! Usredsredite se u potpunosti na nju, mislite na njeno telo, njene ruke, njene prste, njene otiske… Otvorite svoj um i onda možete pričati sa njom. Pričaj sa njom!

– Mili moj, odbacila sam svoje deluzije, hoćeš li me sada potražiti? Znam da me čuješ, izgledaš tako smiren…

ponovno pojavljivanje.

Mora da sam prespavao Kneževac, što je ravno postojanju sazvežđa Letećeg magarca, ili je voz kliknuo kroz crvotočinu iz periferije u dalju periferiju. Kako bilo, tu smo. Kijevo. Voz stoji i čeka. Čeka da izađem u ovu nedođiju pa da zatvori vrata i nestane. Iskoračio sam na peron. Sve je crno i nepregledno, beskonačno kao svemir. Crna rupa. Napravio sam tek nekoliko koraka sa namerom da je pronađem i već sam izgubljen.

 

* Kijevo je beogradsko urbano naselje. Nalazi se na opštini Rakovica.

Mnogi delovi naselja ipak još nisu urbanizovani. Ima železničku stanicu.

IZOSTANAK ZDRAVOG RAZUMA

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

Rođen za ništa, držao je put pred sobom, tih nekoliko metara koje su farovi jasno pokazivali, ali mu nije bilo jasno ni gde je ni zašto. Ponajmanje mu je bilo poznato kuda je krenuo, ali se kretao. Mislio je kako ceste pred njim ima gotovo sigurno, to je put koji već postoji, ono što mu je dato. Mrak je učinio da se ne vidi kuda on vodi. Svetla su pak omogućavala da vidi nedaleko pred sobom. Oduzeo je gas. Sporiji, bio je spokojan da neće pregaziti nečije mladunče, još nerazvijen život. Znak za divljač na putu bio je udaren i kao da mu je utroba napolju krivio se pored puta. Krivina u levo, krivina u s, mali uspon, pravac duži od dometa farova, blaga krivina u desno. Ruke su činile kratke pokrete, automatski menjač je činio da slovo D svetli.

Mesec, daleko popunjeno slovo D, čuvao je svoju tamu sa druge strane.

Bilo je toplo. Jedini način da se kabina malo rashladi bilo je otvaranje prozora. Staklo je nestalo u tami vrata. Iz sveta van komfora dolazio je kadaverični zadah. Kao da je bio parkiran u svom dvorištu a ispod auta skončalo nešto, neki stvor. Samo, bio je u netaknutoj prirodi i kretao se. Miris mrtvog je bio nepodnošljiv tako da se staklo vratilo iz svog ležaja i zapušilo dovod vazduha.

Uključio je ventilator. Dotok vazduha u kabinu kroz usisnike postao je intenzivniji. Ubacivan je vazduh mračne okoline, ali bilo je bolje. Rezio je miris već zgrušane krvi.

 

Odmahnuo je glavom. Pokret je izazvao kratkotrajno pomeranje fokusa dalje niz put, što mu se dopalo. Snažno je prodrmao koštano kućište svojih mozgova i protrljao jedno oko. Porcije antimaterije su puckale pred njim u već viđenoj belini sličnoj iskri. Protrljao je i drugo oko s istim ishodom. Svetla su se na sekund gasnula. Mahinalno je dodao gas kao da jačina svetla u mnogome zavisi od broja obrtaja motora i gotovo ispravio jednu nepreglednu krivinu. Bio je sam na putu.

Osećao je pak da nije sam u kabini. Delovi nečijih šaka prolazili su ispod njegove kože a iznad njegovih mišića, tako prijatno, ako se ne bi ništa zapitao, ako bi se samo prepustio. Peli su se, silazi, putovali po njegovom potkožju, čak i tamo gde je tkivo bilo izuzetno redukovano, kao na primer na lobanji. Pomilovan, pušten je, neosetno, iz ruku narkolepse, samo da bi koji kilometar dalje bio ponovo u naručju svih tih dlanova.

Prsti su mu klizili s kožom presvučenog upravljača.

Polizao je svoj dlan ne bi li ga zalepio za volan.

Imao je ukus sna.