DRAGON MI JE DA SAM VAM BIO NA USLUZI

Gospodin Levi se prvi put maskirao sa pet godina. Našao je parče crepa na plaži koje je umočio u vodu i išarao se po licu. Kada je takav ušao u hotelski restoran jauci prisutnih delovali su kao da se izmasakrirao. Na školskim priredbama je bio gusar, nindža, dirigent i fudbaler. U gimnaziji se krio iza lika pank bubnjara, od šminke noseći samo krejon.

Svoj prvi novac je zaradio u zoo-vrtu Big Blue Bay noseći na sebi veliku kutiju Snooply kokica. Kostim je bio tako dizajniran da su ruke i noge bile njegove a oversize kutija i ukočene plastične kokice su mu stajale iznad glave. Prozore za oči imao je u oba slova O u natpisu. Kasnije te godine gospodin Levi je bio prvo ulični pa onda i cirkuski klovn a dve glavne zavrzlame su mu bile plišana pesnica koja izleće iz šešira i džep koji prska vodu. Kada je radio sa decom nije nosio šešir. Nosio je slojeve šminke, šareni kombinezon i crveni sunđerasti nos. Do kraja iste godine oprobao se i kao Deda Mraz, spavajući preko noći na jastuku koji je preko dana opasivao oko sebe. Gospodin Levi je živeo kao u bajci. Bio je Popaj i Petar Pan. Bio je jak i mlad. Bio je i sakriven iza radio talasa zabavljajući zaslužne. Duboko u moru sebe razbijan je o litice nevidljivog rastapanja, degeneracije. Ni gram negacije.

Gospodin Levi se oblačio kao žena, nosio dugu kosu, kraću kosu, nosio brkove, nosio bradu, izlazio u smokingu na paradu. Čak je i živeo na ostrvu parade, Parade Key – pronalazite li bizarnu sličnost u rečima parade i paradise? –  ali to je samo detalj fasade. Unutar njegovog bića se raspuštao pakao. Gospodin Levi nije nikada plakao, ili makar da mi znamo o tome. Gospodin Levi je pozajmljivao glas, sva svoja lica kad nije nosio maske, pozajmljivao je sebe svima onima kojima u tom momentu nije bilo do njih samih. Ne znamo da li je ispunio sve svoje snove ali znamo da je izgubio mogućnost da ih sanja. To je težak udarac čak i za ljude bez snova. Ni doktor Park ni doktor Alzh nisu znali šta je uzrok njegove patnje iako su im simptomi bili poznati od ranije. Nisu znali koliko je zaista ozbiljno ali su znali da nema leka, osim jednog koji FDA još nije prepoznala.

Jednog dana, a to je baš danas, gospodin Levi je bio relativno star i apsolutno slab i zaboravio je ko je on u stvari i šta se od njega očekuje. Posegao je za neodobrenim lekom i po prvi i poslednji put u životu učinio, za promenu, ono što niko od nas, koji ga još uvek pamtimo, od njega nije očekivao.

SANKANJE PO SLOBODNOM RUKOM CRTANOM KORIDORU

Neki ljudi imaju stvarne probleme, pokušavaju da ih se reše, tih stvarnih ljudi, problemi, sele ih, iseljavaju ih iz goreg, na dole, iz Gornjeg Milanovca u Donji Milanovac, piše zbilja oko štambilja, sada imate Dunav, tok umiruje, pisalo je umire pa je problem prepravio, dopisao, dopis o opisu, dop opis, dobijaju se u 15 dana, bez prava na žalbu i osip i ospe i David Ospina, rezervna i zamenska krivina spina, splina, šaka pelina i plina i cepana sveska, pleska… Kako se kaže kada te neko presavije preko kolena i izudara po obrazima?  Kada te voli što klekneš kao da nemaš obraza? Guzice, iz dupeta odabranima vire uzice, ulizice, suzice, suziće, prelomiće, presaviti tabak, Žan, Klod, (Van, Da l’) vredi praviti sebi ono što problem već nije napravio? Ništa od navedenog ne mogu da dokažem stoga možda lažem, samo kažem.

Ulazim u zaborav, zdrav zaborav, Titovo Užice skala amnezije, žice, lice, stranputice draga saputnice, satrapice, sapatnice iz turske sapunice, da li bi se našminkala kao naše nepoznate glumice? Grupice misli problemi su pritisli, istisli, kao kaladont na front Nove Kaledonije, teraj je u pičku materinu, zaboravi je, goni je… Reč na NT? Enti stepen na skali, neki problemi jesu nestali, ali neki su ustali, ustajali, usta, kroz usta smo pili, pali, piši propali, prihvatam sopstvenu krivicu, u Totijevom Užicu, Francesco ti amo.

Tako mi graničnog prelaza Dobrakovo, dobro mi je ovako ovo, kako mi je, ovaj kov, otkov, otkos, dobar mi je ovaj los što vuče sanke kroz hodnik, stranke, lososi iz banke, losioni za strance, Mali Loša za loše starce, Zijo Valentino za nevaljale starce, za bezobrazne starce Dino Dvornik, povoljno prodajem mekane magarce, magnetne madrace, povoljno prodajem tvrde face, problemi zadaju udarce u srce, neki ljudi imaju prave probleme koji ih muče, ceo jedan život na godišnjem odmoru, sluzavi trag sandala, ništa ne nauče, jedva pet stvari zapamte, kao kuče, kao budala, trče, sagore, izgore i posle je krivo sunce, krivo je more, znam da bi stari Neil bio ponosan na mene, ali ja nisam ponosan, ja nemam obraza, kao pas pušten sa lanca, skačem bez odraza, mogu da optrčim samo svoj boks, i dobro mi je tako.

EVERYTHING CIRCUS THINKS IS GOLD IS SHIT*

Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

Oni koji šator razvlače, ta putujuća grupa akrobata, klovnova i žonglera koji sa sobom vuku i krdo utreniranih ali i izmaltretiranih životinja zapravo se ne pomera već stagnira, održava maligni status quo a i ako putuje, putuje u svojim mislima u bližu budućnost koliko i u daleku prošlost, istovremeno poričući postojanje sadašnjosti jer prezent je za trupu samo senzitivna neprijatnost istorije, nešto poput ujeda buve ili izmeta preživara. Sva ta ukupna bulumenta diversifikovanih ali jeftinih prevaranta svakog dana ustaje, pere se (neki preskaču tuš kabinu), maže svoju šminku, navlači maske, oblači skupocene italijanske kostime i sprema se za predstavu koju će doveče servirati publici, neretko sa ambicijom da se praznina nečijeg šešira ili salto mortale iznad sigurnosne mreže prikaže kao jedini sadržaj tuđeg života. Na zidovima i plafonu šatora neprestano se, između ostalih vrtilica/spinera, vrte i crveno-bele i crno-bele luše kojima se rulja hipnotiše čim skrene pogled sa peska arene. Oblak prašine u kome se diše i gleda lepi se za pluća, bronhije, grkljane; suvih grla publika ne može da viče, urla; suvih očiju ne može da zaplače, a da to ne zaboli. Niko ne voli da boli. U tom oblaku suve magle varalice žongliraju nekada keglama i pomorandžama nekada sudbinama, prave osmice i štampaju nule, izvode piruete i štampaju izvode iz banaka, pokazuju kako je moguće izmigoljiti se, giljotini. Tek što se jedna prašina slegne eto ih taoci ovih hohštaplera, pušteni iz kaveza da šene, mole, preklinju, za komad mesa ili bananu. Ograničenog su radijusa kretanja, ukinutog dostojanstva, izbrisane slobode, stari, čekaju svojih pet minuta da dobiju ili korbačem ili šargarepu. Letva, kanap i povrće/voće, zajedno ili svako ponaosob, deo su obaveznog instrumentarija voditelja, dresera i dramosera. Svi oni se vrte kao na ringišpilu svakog dana iz dana u dan dok jednog dana šatra ne ostane prazna. Možda je taj dan daleko ali se bliži.

Niko od gorepomenutih ne ume da bude tih, ne ume da ne prlja tepih, ne ume da sagleda triptih. Sve su svoje umeće izgradili na premisi: Ko ne živi umreće. Njihova druga krilatica proizilazi iz prve: Prvo će umreti smeće.

Dok bude publike i predstava biće.

Cirkuzanti propovedaju religiju koja uključuje nebuloze, dijagnoze i leguminoze a na koricama njihove svete knjige zlatotiskom je otisnuto USKORO. To je uska knjiga u koju nije upisano bog zna šta pametno ali se nosi svuda i iz nje se prodaje imalin za muda/bubrege. Oni govore, kače sami sebi lovore, pronalaze lobotome koji im čuvaju leđa, a nekada i privuku neku milostinju svojom pojavom. Uposlenici ove ustanove misle da biti dobar znači biti loš i zao, biti iskren znači pomalo lagati, biti pošten znači nekada malo i krasti, biti otvoren znači povremeno manipulisati. Oni izlaze goli pred gledaoce, pred svete oce i praporce i drže zatvorene oči, misleći o pojavi u odelu koje mora da je toliko sjajno da zaslepljuje. To nije kreacija italijanskog krojača, pre će biti da je iz Italije uvezeno dvostruko ogledalo ali su domaće kalfe isto naopako ušarafile. Sada je sve što je za sakriti pred očima javnosti a sve što bi možda i vredelo nalazi se okrenuto u tamu nekog kvadra, zaobljenih ivica, nalik na one plastične kabine za nuždu koji mirišu na lipu i stoje pred ulazom u arenu. Međutim, gledaoci, većina barem, aplaudira, jer za to su plaćeni, pretplaćeni, potplaćeni, potlačeni.

Lizalice se okreću na svakom delu šatora, ne zaboravite.

Kada se rodiš ispod šatora sve je moguće. Možeš biti pušten, raspušten, opušten, otpušten, bauljaćeš po pesku arene, ispod tribina tražiti svoju suštinu ili nečije ostatke hrane. Možeš videti dana a i ne moraš, možeš ceo život provesti pod šatrom. Možeš videti sveta a i ne moraš, možeš ceo život proživeti, proživotiti, proždrati, prožaliti, prežaliti…

Ulaz u cirkus je besplatan, izlaz se plaća.

 

*Ricki Tarr, u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo sedmi

Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

Ne podnosim tropare, tropsku vrelinu, pizde i pizdu materinu, materinstvo kao odgovor na belu kugu, Jugu i jugonostalgiju, materinstvo kao društvenu normu, mijalgiju, lošu formu, Grega i Normu, Očajne domaćice, reklamu za Noblice, crvene čipkane gaćice, prvo lice, nepoznato lice, pratilje, ne  podnosim misice, Modelsice, mice i micike, polutke, polugole lutke i fensi butike, Barbike, Kenove, izuzetno ne ponosim nameštanje kose i fenove, fenomene svakodnevice, oralne device, moralne gromade koje javno rade na svojoj gromoglasnosti, gromopuc i epske romane osim ako nisu kraći od sedam stotina osamdeset i jedne strane, mada i tu samo neki dolaze u obzir

Momentalno ne podnosim monumentalnost, kompleks niže a naročito više vrednosti, apriori ne i ad hok nepoštovanje, čekanje, brektanje i odukivanje, trn u peti, balvane u oku i neumivanje, balvane u reci i balvane na obali, sve one što bi probali a ne bi probali, hoće kaki-neće kaki persone, persone hoću ali ti prvi, kada balvan neumorno drvi, ne podnosim drvena lica bez gubica, miris koji ima higijenska gumica (mada je koristim), duvanski dim i VIM, ne podnosim bušne kutlače, ludake i ludače osim ako nije Mad Madam Mim

U nastavku ne podnosim nastavke, nastavnike narednike i jesenje sastave, tečnost na vrhu pavlake, povlake, povlačenje za dres i dovratke, doznake, bogznakako obznane, pozvane da o svemu govore, medalje, vence i lovore, logore, ofis boksove, savremene pesnike i pesnice, koncentrovane sirupe i koncentrovane pesmice, osim ako nisu Docsove

Ne podnosim vešala, čak ni u igri, brojanje krvnih zrnaca, kite kod crnaca, barem većine, teror većine, teror manjine, teror uopšte, naše i njine, inje i mrazove, Deda Mrazove, lažne brade, brkove i kose, grede, krede, keder i fosne, one koji se visoko nose a u stvari su čist prosek, bez ostatka i srama, politički angažman Vargasa Ljose, ljude oko kojih se stvara fama, da ne kažem hype, osim ako nisu Kaiser Sose, a nisu…