KOFER, KOVČEG

Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

– Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

Potrčao sam prema liftu i nekoliko puta pritisnuo dugme. Brojevi su opadali sporo, dok se displej nije zaledio na -3. Strelica je pokazivala na dole i samo na dole. Strčao sam velikom brzinom niz požarne stepenice u najdublju garažu hotela, želeći da stignem do mame i tate pre nego što sednu u auto, zauvek odu i zaborave me. Otvorio sam vrata između stepeništa i garaže i video da je prazna. Vrteo sam se u mestu, držeći se za ručku svog kovčega, osluškujući da li će se nešto čuti iz nemih zidova. Čulo se kako se negde u dubini jedna od vrata zatvaraju. Potrčao sam tamo. Prostorija u koju sam ušao bila je hodnik sa nizom vrata koja su se gubila u mraku. Kada sam zatvorio vrata više se nije videlo ništa. U vazduhu sam osetio miris mamine kreme za ruke. Pustio sam kofer i izvadio iz džepa ključ koji je na privesku imao lampicu. Osvetlio sam put. Hodnik je bio neočekivano dug a na kraju sam, pod slabim svetlom, uspeo da razaznam uzani prolaz između dva zida, jedini koji nije bio zaklonjen vratima. Prolaz je bio toliko uzan da sam kofer morao da ostavim u iza sebe. Jedva sam se provukao i dospeo u malenu betonsku prostoriju, koja je imala izlaz u šaht. Ostavio sam ključ i svetlo na ivicu otvora i počeo da silazim držeći se sa obe ruke za metalne rukohvate. Osetio sam mamin i tatin dodir na rukama i ohrabren sišao u rupu. Kada sam dotakao dno, osetio ukus zemlje koju sam jednom, kada sam bio još mlađi, probao igrajući se u dvorištu.

Advertisements

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo jedanaesti

Filigranski ne podnosim filistre, ćiftanje, prenemaganje i laganje prećutkivanjem istine, uprljane čistine i ine površine, površne ljude i nedovršene građevine koje propadaju, Patka Baju, Montija Bernsa i Miška, mudrost da glava ne boli od viška, pa da, zavisi čija glava i kog viška, one koji ne sumnjaju, koji se ne pitaju, sve pipače hlebova i sve drugo što pipaju takođe ne podnosim, FC Sion i novogodišnje lampione, protokole mudraca i šampione iz zone, još barem sto kuraca, morone i vito rebro, kone i komšije, kad neko ne zna ni dugme da ušije, šije i vratove, spratove iznad sedmog, u stvari sve iznad sedmog osim ako nije nebo

Ne podnosim nasilnike, krive slike i loše prilike, ispravljanje krive Drine, Krivu Feju, zlato, Zlatu i Peju, ljude koji se klanjaju Džeju, džeju koja je u stvari suva prašina, Popmeju i deus ex machina, Neočekivanu Silu Koja Se Iznenada Pojavljuje I Rešava Stvar, Bata Kandu,  Kodžaka a posebice ne podnosim Nebojšu iz Beograda, Lošu i nošu u obliku prestola, Igru Prestola, stada i krda, neke delove Labudovog i Petlovog brda, crne labudove, špricane petlove i bele vrane, špiclove i crne ovce, isparavanja, pare i novce, poštovaoce, svete oce što sisaju pivske boce, mramorne ploče, ljubim ruke oče, moče od pečenja osim ako nije moča za Panteliju

Relativno često ne podnosim relativizacije, samo priče radi, ulogu oca nacije, lepo vreme na Vojnoj paradi, vojne doktrine, između reda, rada i discipline najbolje podnosim red, ne podnosim tanak led i debeo jed, jedinice policije kao ni ćerke jedinice, jedinice u svesci ili u dnevniku, kada neko ne vidi širi sliku, usko gledanje na stvari, reč uskoro i trajekt Bar – Bari, brodove i svodove koji se ljuspaju, ljuspice, bratoubice i klice, kada neko sumLJa, sišle s uma koji uzjašu druge koji tek silaze, zarasle pruge i bogaze, zarasle zadruge, rezervoare kuge, pruge, tufne, štrafte i štafete, tanke providne bretele i debele špagete, targete i biznis planove, debelo plaćene dlanove, neplaćene ispucale dlanove, salone i salonske stanove, nakrivljene kranove, naherene znakove pored puta osim ako pokazuju pravac u nebo, ili u zemlju

Ne podnosim akrobate, mađioničare i klovnove, klonove, ovnove na brvnu kao i slonove u staklarskoj radnji, prodaju stanova u izgradnji, duplu prodaju stanova u izgradnji, trodupli viski, pivski stomak, kada se neko sa 45 predstavlja kao momak, minimalan pomak kojim se opisuju stagnacije, manipulacije i oscilacije dnevne temperature, toplo-hladno i obilne kiše teško podnosim više, svaki jebeni kliše, predrasude i ljude koji se čude, iščuđavaju i beče, Bečlije i Bečiće, poštovanog gospodina Bečića, KV poltrone na odgovornim pozicijama u svim mogućim pozama, osim ako ne kleče…

 

NASTAVIĆE SE…

ČOVEK KOJI TONE, NA KRAJU ĆE I POTONUTI

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

Gde je more mora gde niko ne pluta, gde je drugi kraj pruta, gde je dugi kraj puta, gde se očima ne koluta, gde oči nemaju nikakvog značaja?

More koje zapljusne i potopi, do dna te ogoli, otopi, razloži, razgradi i nataloži.

Planktonizira.

Problem geografije zbira.

Posle kraćeg odmora otkrio sam da problem nije u moru, nego u plućima, sva ta praznina koju svako krilo ima, koju odukuje nevidljivo, minutima, satima, danima, u jednu vreću sažima, održava u umnu bistrinu, na površini, neko bi rekao najbolje uvek ispliva na površinu, a Džarvis bi rekao da i govna plutaju, ako sama sebe ne progutaju

Pluća plutana, platana, Plutona.

Ne mislim na Mikijevog psa.

Nije dozvoljeno kupiti prohromske kanile i izbušiti beštiju na nekoliko mesta, smesta iscediti sav angst na jedro od svile, izvući prazninu, vodu, vatru, zemlju i prašinu iz alveola lažnih oreola, prostranih i tankih koje žive od tuđeg bola, valja čekati godinama dok ne atrofiraju i slepe se kao smola

Ne čekam više ni minut, skinut sa kuke, hvatam se za slamčicu kašastog soka, slamčicu spasa koja mi je oparala obraz kada sam bio mali, hvatam se sa obe ruke, i posmatram interkostalne prostore, međurebarne luke, kako privlačno za probosti izgledaju sa boka, pomisao na kanal me na tren razgali, DTD kanal za oticaj muke, opustim mlitave ruke

Ne mislim ni na Dunav ni na Tisu ni na Dunav.

SMRTONOSNOST

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

Jedna prominirajuća, falusoidna tvorevina koja svojom veličinom zaklanja pogled na Veneru, ima 3000 prozora i nekada je dnevno gutala živote 3000 ljudi. Dominira panoramom. Sada je mrtva, zapamćena u samrtnom ropcu, usnimljena kako izdiše i kako iako puna vazduha ostaje bez daha, posustaje. U njenom podrumu još ima pacova koji se mole bogu Marsu da se ne sruši sama od sebe i tako od njih načini beskućnike. Vetar provlači svoje prste kroz njene polomljene oči, plete otrovnu paučinu, koju odmah sutradan kida i u vidu sitne aluminijumske ali i staklene prašine razbacuje po okolini, tiho zagađujući i razgrađujući istovremeno. Iz nje vise creva žica i kablova, krvni sudovi vodova i odvoda, nervi linkova i optike, istruleli od vlage i radijacije kojoj niko uspešno ne okreće leđa. Izvrnute nutrine ova umrla tvorevina urla na svoje roditelje, i roditelje njihovih roditelja. Urla koristeći prazninu koja nikada nije uspela biti zadovoljena. Zadojena.

Na jednom od viših spratova, duva opasan vetar koji preti da otkine viseće tumore umrlog predmeta, nišući njihove peteljke za koje su se obesili. Šefovi smena smenjeni su u istom danu, u istom satu kada je smrt počela. Iako je potrajalo godinama, nesvesni svoje sudbine pucali su svojim korbačima koji im sada menjaju kravate. Svaki ponaosob ima krvni ugrušak različitog oblika na potezu od vrata do mesta rođenja i svi iz daljine izgledaju kao ukrasi na korporativnoj jelki, onomad, prve nove godine po otvaranju. Viseći na visokim spratovima plaše vrane koje su kružile oko staklenog obeliska još od njegovog uzdizanja. Odlaganje pravljenja prvo ptičijeg a posle i zmajevog gnezda u praznoj glavi napuštene ideologije samo je privremeno, i direktori će, obešeni, pasti. Niti jedan CEO neće ostati ceo, mravi sa velikim zubima vrebaju iza lajsni.

U džepovima pro-palih arheolozi budućeg vremena, ljudi koji šalju anonimne razglednice vetrom, moći će da nađu, planove za izgladnjivanje, strategije razvoja kancera, targete napada dronovima i mnoge druge invetivne servise zla. Njihova odela mirisaće na naftu kojom je paljena šuma ne bi li se izlovilo sve što može da se pojede, pretvori u energiju, sagori. Ostatak je spaljivan uz vatromet i miris baruta. Deca odrasla na pepelu, jedući pepeo naučila da su da zadrže dah više nego što je to normalno i sada mogu da oduvaju sve pred sobom. Počinjem da sumnjam da je vetar koji ovde zavija stvarno posledica razlike u vazdušnim pritiscima između sveta i sveta koji držim u ruci.

To su deca NE zemlje, ona izviru iz negacije, negiranje je njihova priroda i nemoguće ih je osporiti. Oni nemaju himne i granice, oni ne slušaju i ne gledaju oko sebe. Oni se ne okreću unazad i ne sakupljaju svoje mrtve. Ne gube vreme. Oni ne prezaju ni od čega i pred njima radijacija okreće leđa. Oni poništavaju sve luciferijanske tvorevine, gore, spaljuju i odnose pepeo, znajući da i iz pepela Sotona može ponovo da vaskrsne, daleko na Pacifik.

Okean guta sve što mu se baci jer i sam zna da je mrtav.

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo deseti

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

Takođe ne podnosim debele jakne a pogotovo zimske, gume za žvakanje i preskakanje reda, na očigled reda, časove ljubavi i časove nereda, časove nerada, emisiju A sada Rada, nečijih pet minuta, sinove Krkobabiće i sina Bruta, miris Malicije i Bruta, brutalne crash scene i grobove pored puta, kada neko očima koluta, kada neko očima odluta, ubistva jelena i košuta, ubistva u Košutnjaku, smaknuća vladara, globaliste i ruskog cara, džiber džadu u gradu, korzo u selu, višak vode u telu osim ako je nisam sam nasuo unutra prvobitno ispraznivši zdelu

Ne podnosim priče iz prevoza, zato nosim slušalice, potezanje peroreza, unošenje u lice, plave koverte i lizalice, prekršioce omerte, pacove, debele Berte i naciste, kad ljudi načisto zapizde u kanal, banalne konotacije, očeve nacije, iluminate, masone i iluminacije, evisceracije i ekstirpacije, magijsku moć negacije, eklipse i stipse, etno-fikcije i izostanak mikcije, prostatu, prostotu ako je sve u životu, doživeti stotu ili malo jače osim ako nije sto prvi rođendan Maričine kornjače

Ne podnosim kukavice koje ubijaju ptice, krvavice, aerosol klice i hirurške rukavice, poklič hirurške maske na ulice! krcate ulice, antivaksere, gužve i zastoje, zastore i zastave, Zastavu 101&128, kada neko i dalje valja foru na kurcu te nosam, Mesam, Nesal, podosta Neša Bridžisa, pomalo Nešu Bridžisa, stand up komičare zabavne poput Barberi šare, kad neko hoće i jare i pare, dupe na dve klupe, igrače sa klupe koji neće da pomere dupe, da se oznoje, žene koje se zgražavaju nad ženama koje doje, u parku, lošu varku telom, izjavu mir u svetu celom i pseudocelom, dupljare, takoreći ljude-duplje koji žive za tuđe dupe osim ako ne mogu za sitnu lovu da se skupe i pošalju svi do jednog na Gvadalupe, a može i Gvadalahara

Ne podnosim ni maltretiranja, iznude i ucene, pokušaje da drugog ožene ili udaju, ili ocrne, najavljene šamare, Lade Samare, sitne pare i sitne duše, neudoban dušek i opruge, kaleme i luster-kleme, breme koje nosim ne podnosim ali još nisam pao, kad je neko nepotrebno zao i ne misli ništa od onoga što je po sredi ali ne prestaje dok drugog sasma ne povredi, povrede koje odvajaju od terena, teniske dubl mečeve osima ako ne igraju Venus i Serena…

NASTAVIĆE SE…