Middle of the month piano lessons.

Lesson ten: LP DUO (Sonja Lončar & Andrija Pavlović)

 

Advertisements

NEKI OD LIČNIH HEROJA PARALELNE STVARNOSTI

Nisam osoba koja odustaje, zato se odričem, Odri se nasmeje sa dugačkom muštiklom, kratak osmeh, Lom, prelom svesti, srča vesti, raspe se, istresti iz sebe, sebe samog, bičare, alge, gljive, žive male ljude što lude, ograničiti im/mi kretanje, stani!

Reakcija izostaje, ukrućeni pežorativ im/mi ostaje, da se obesi, da se obesim, da se klati, platim pa se klatim, pa se kladim, Amadeus prima nemuštu opkladu od mene da neće mnogo proći do momenta kada neću moći da mrdnem nogom, da mrdnem rukom, šamar!

Dosta više o kulturi smrti, u pobedi se ne uzvisi, u bedi visi, u porazu se ne ponizi, tako je po Svetinoj knjizi a u stvarnosti, klecaju kosti, ponižavaju same sebe, ne mogu reći da im/mi ne pomažu, pomažem ponekada poneku mast za kostobolju, avaj!

Ko je kriv zapitam se samo kada im/mi misli odlutaju u belo meso, inače gladujem na Kišu i vodi, vodim se mislima o slobodi koje drugi misle, kapisle, ljudi, hodaju oko mene, treba izbegavati svako moguće trenje, jadno mnjenje, ne!

Tražim se, traži se tiraž, traži se tiran, fotomontaža, hologram, miraž, miran, Goodbye, Titan, identitet je tu negde, krije se, više nije bitan, samo ga treba prevideti, predvideti koliko će im/mi biti potrebno za strah ravno je prizivanju bolesti, krah!

Trenutak odbleska, refleks, moram da znam, gubim korak, gubim raskorak, učini im/mi plezir, slobodan pad, Veliki prezir, kinin gorči, odričem se ukusa u korist sluha, zadržavam, zatvaram oči, odričem se dodira sa javom u korist trbuha, uh!

Ništa, odgovor na šta je bilo, bilo je, epilog: ulazim u priloge, izlazim iz prideva, izlazim im/mi iz vidokruga, ronim ispod radara, Ronin se raspada, ništa se nije dogodilo, sve je normalno, samo je stvarnost paralelna, pa?

BESKONAČNI SMRDLJIVI TUNEL I NA KRAJU SFINKTER

Milane. Milane. Tihi ton njegovog imena uvlačio se u kupe kroz pukotinu na razmrdanoj bravi kojom su se vrata nekada lagano zatvarala, pokretom na gore. Zvuk se posle uvijanja kroz rupu na vratima i kroz rupu na Milanovoj glavi ukrašenu na ulazu lavirintom ušne školjke ugnezdio između ušnih koščica koje su ga kao šniclu izlupale u nervni impuls. Prijatni nadražaj šaputavih milozvučnih slogova njegovog imena, Milana su u polusnu (jer ko još ozbiljno spava u kušet kolima?) vratili u detinjstvo, jedno pola veka unazad. Tako je i Milanova majka, Jevrosima, šaputala njegovo ime kada ga je budila.

Mamaaa, rastopio je Milan, nesvestan govora, kao malo masti kada staviš na hleb. Njegov glas upio je dvokrevetni kupe, tandrkanje voza i buka ulaska u tunel!

MILANE, razdrao se glas iz sve moguće snage koju glas može da ima plus je na svu kakofoniju morao da nadvisi i voznu sirenu koja je uz mnogo neprijatne muke popunjavala ionako knap tunel kroz koji je voz penetrirao. MILANE! Sad ću da ti userem ceo život!

Život koji je ležao na desnom ležaju trgao se kao iz kome na pomen sranja i sebe u istoj rečenici. Mrak nije bio potpun, mogao se videti Milanov strah, neka vrsta iracionalnog vapaja zbog horora koji je sledio a nije se još uvek mogao namirisati. Međutim mirisao se blag fekalni vonj poreklom verovatno iz vagonskog toaleta, vonj pomešan sa mirisom pomade njegove žene Dobrile, koja je spavala na levom ležaju, koju je ranije te večeri video kako nanosi na svoje naborano lice.

Milane, mislio si da si se izvukao sa urinarnom inkontinencijom, je li đavole, govorio je glas, a kako bi bilo da stvar podignemo na jedan viši nivo, dobri moj? To je bio tvoj opsesivni poremećaj, ne? Celog života ići samo na gore, na nivo iznad? I kada te je, ajde da se ne uvijamo, pišanje u gaće, unazadilo u tvojim sopstvenim očima, mislio si da ne može gore? Potpuno si poludeo, je li? A kako bi bilo da sada ja malo poludim?

– Ko je to? – sablažnjen je promucao Milan a govno nije časilo ni časa i odmah se otkrilo.

– Ja sam, tvoj izmet!

Sama reč izmet, bila je dovoljno nepodesna da se Milan u tom momentu sruši na pod kupea, što je bezvoljno i učinio. Brže bolje je dohvatio svoju pidžamu, odmakao je od stomaka i osetio grozan smrad koji se odatle izmigoljilo. Ali sve je ipak najviše ličilo na neslanu šalu svesti, običan prdež, mada Milan bi rekao flatus. Ne raduj se previše, obratio mu se glas iz mrklog mraka kupea, zarobljenog u mrklom mraku vagona, zarobljenog u mrklom mraku tunela. Mislim moj mili Milane da nisi samo prdnuo, pre će biti da si prdnuo u čabar, nastavljao je glas, misliš i ti da si samo prdnuo a ja ipak mislim da si usrao motku. Mislim da je večeras tvojim sranjima kraj, nakon poslednjeg sranja koje će ti se desiti, to jest mene. Tako ću te zagovnjati, govorio je glas, da ćeš propišati proliv i suze će ti osmrdeti a pošto si u svojoj biti običan vitez kukavica život će ti postati govnjivo gnezdo.

– Izlazi odavde – branio se Milan.

– Nikakav problem, Milanče, ali kad izađem nemoj posle da se hvataš za glavu i čupaš to malo kose što ti je ostalo. Pogotovo ne preporučujem da se dohvatiš za gaće pa dalje, mogao bi da ugovnjaš ceo kupe a neko to mora posle da očisti za tobom. Ili misliš da su svi ljudi govna pa šta im smeta da se upoznaju sa svojom nutrinom? Misliš to, stara lolo, znam te govno malo dok si mekonijum bio. Evo ti prilike da se i ti upoznaš sa svojom nutrinom, da spoznaš da si u stvari jedno obično govno. Nemoj da te to uzrujava, pazi ja kad ti kažem, ljudski je biti ponekad govno. Istina je da si ti preterivao a za svaku prekomeru postoji ispodmera. Nikada te, na primer, nije previše zanimalo kako se ljudi u tvojoj blizini osećaju. Ispodmera takve prekomere, u mom tefteru lepe braon boje zdravog govneta svaštojeda je, eto, da će ljudi u tvojoj blizini, od sada pa na dalje previše osećati kada se ti osećaš, a osećaćeš se, veruj mi. Evo, priče radi, Dobrila, više nećeš moći bez njene dobre volje koju si toliko puta za sve ove godine nipodaštavao. Dobrila će ti biti neophodna ili ćeš stalno biti usran. Šta kažeš na to? Vidim da si se na pelene za odrasle navikao, udobne su, ne? Nisu prijatne, verujem, i sam kad se nađem u njima završim u kanti za đubre ali ima nečeg anđeoski nevinog u njihovoj pamučnoj belini pre nego ih zagovnjaš. Odlazak u klozet? Samo sanjaj o tome! Govna, da tako kažem ja, to jest mi, preuzimamo kontrolu nad tvojom voljom i dodajem ti dve nove karte, n i e. Sada u ruci do kraja partije imaš šest karata n e v o lj, i a. Varaš sine? Šest karata? Znaš šta se dešava sa nepoštenim igračima? Obično se nađu u govnima.

– Šta hoćeš od mene? Odlazi Sotono! – razdrao se Milan u prazno a Dobrila se samo okrenula na stranu na svom krevetu. Eto odgovora na pitanje ko spava u kušet kolima.

Milan je sedeo na podu, u mraku slušao ritmično huktanje voza i proveravao da li sedi na čvrstom. Mrdnuo je malo guzicom i osetio mrljavi odziv sa inače tvrdog patosa kupea. Ukočio se. Šta ako je stvarno istina i ako se sad usrao? A onda se setio glasovnog terora od malopre i uplašio sebe mogućnošću da je istina još gora, šta ako od sada do kraja života bude srao u gaće? On koji je toliko držao do nivoa. On koji nije ni mislio na odvratnosti i izlučevine ljudskog tela zbog čega je seks sa Dobrilom prestao upražnjavati davno davno a u klozet je išao uvek sa mislima da tamo i carevi moraju ići. On kome niko nije trebao, on koji je inkontinenciju zbog hipertrofije prostate doživeo kao Černobilj njegovog dostojanstva sada iščekuje Enolu Gej? Sedeo je u lokvi svog proliva koji je počeo da probija kroz pelenu za odrasle i da usmrđuje kupe. On koji nikada suzu nije pustio osetio je vlagu u svojim očima i potočić na svom obrazu. Usled smrada koji je dopirao iz njegovih gaća, suza koja mu se zaustavila na ustima i koju je polizao imala je ukus koji bi mogao biti i ukus govneta.

– Dobrila, pomozi mi! – prvi put u životu promucao je molbu za pomoć prema ženi koju je tretirao kao potpuno beskorisnu i nepotrebnu. Dobrila je sanjala da su na mirisnom polju lavande, Milan sedi na konju a njoj je dozvoljeno da nosi njegove štitove. U snu su njegovi štitovi takođe ogroman teret ali ona ih nosi sve jednom rukom dok drugom za uzde drži njegovog konja.

– Dobri! – istisnuo je vapaj zasrani čovek. Prvi put je u životu tepao svojoj ženi a ona je spavala tako beskorisno.U njenom snu kako bi trepnula okom, pozicije jahača i štitonoše su se menjale kao kada se svetionik javlja, sada bi on bio jahač, pa bi dok je svetlo suprotno od njih ona bila na konju a on dole, i tako naizmenično.

Mrak je postao delimično razređen izlaskom iz tunela posle kog je voz počeo i da usporava. I kako je voz išao sporije svetla je bilo sve više. Blaženi osmeh na Dobrilinom licu bio je sve vidljiviji a kondukter je ušao i u njihov vagon i iz sve glasa je počeo da se dernja, GRANICA!

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo deveti

Ne podnosim ni pozajmljivače ni zajmodavce, lažne prijatelje i punoglavce, spermatozoide u bide, istina, mora ponekad, da pobedi, pa zato ne podnosim poraze koji se odraze na nečiji život i priključenija, zvona i praporce, konce i saborce, ratoborne, rastvor borne kiseline, sline i ljude sline, ceđ i sluz neprane vagine, brda i doline, mora i planine, pogotovo ne podnosim da l’ je stiglo proleće, zlu slutnju koja obleće, avion koji poleće, Pilote i Kiki bombone, šalone i ešalone, spuštene roletne i spuštene pantalone u seksu od kojih mogu samo da padnem, pomene pometnje, smetnje u prijemu, smetnje u slanju, jednu Tanju, jednu Sanju i jednog Nemanju, sasvim lično, ništa polovično, ne podnosim poslovično poslovne banke osim kada ne priznaju da potkradaju stranke, što se, priznaćete ipak ne dešava

Ne podnosim cirkuse i cirkuzante, lakrdijaše i muzikante, lažne diplome i doktorante, prazne glave i pune kante, đubrišta, ropotarnice istorije i deponije, nije i nikada neće biti iako jeste, de fakto i de jure, brze frizure, termine mečeva Aperture i Klazure, glazure i pečen šećer, bravure mašin-bravara i dalje ječe, travnate tepihe vajnih travara, iscelitelje dodirom i biomasere, priče na koje raja uvek nasedne, nasledne funkcije u politici, umrlice u Politici, umrlice na banderama, bandere od ljudi u aferama, afere i aferim, kada niko nema veze s tim, kada se odgovornost seli od ureda do ureda, i na kraju završi na dnu bureta, osim ako bure nije neki debeli glavonja

Dočim ne podnosim debele glavonje, šonje i mlakonje, mlake sarme, izostanak instant karme za one koji zasluže, instant napitke, masne supe, žgoljavo dupe, skupe sise, duže uže i krače korbače, kada se ć menja u č, mlekaru Kuč, tuč i tučkove, priče o oprašivanju, polene, alergije, Masimilijana Alegrija, Staru damu, goblene, štrikanje i heklanje, štirkanje i klanje bez omamljivanja, kada se za hleb kaže panja, penjanja bez vrha, lutanja bez cilja, imena od milja, vence od bilja bačene u smeće, kad neko voli da ide ali ne voli da kreće, mirišljave sveće, nastavničko veće koje ne može da se sastavi, opstrukcije nastavnika u nastavi, stavi ga sada kada čujem dođe mi odmah da se obučem i obujem i prošetam do Opova, ne podnosim prodavce magle sa površinskih kopova osim ako ne završe na mestu za smeštaj privrednih lopova, a to  prečesto bude umesto bajboka neki restoran na Ibarskoj magistrali…

NASTAVIĆE SE…