Month: July 2017

EVERYTHING CIRCUS THINKS IS GOLD IS SHIT*

Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

Oni koji šator razvlače, ta putujuća grupa akrobata, klovnova i žonglera koji sa sobom vuku i krdo utreniranih ali i izmaltretiranih životinja zapravo se ne pomera već stagnira, održava maligni status quo a i ako putuje, putuje u svojim mislima u bližu budućnost koliko i u daleku prošlost, istovremeno poričući postojanje sadašnjosti jer prezent je za trupu samo senzitivna neprijatnost istorije, nešto poput ujeda buve ili izmeta preživara. Sva ta ukupna bulumenta diversifikovanih ali jeftinih prevaranta svakog dana ustaje, pere se (neki preskaču tuš kabinu), maže svoju šminku, navlači maske, oblači skupocene italijanske kostime i sprema se za predstavu koju će doveče servirati publici, neretko sa ambicijom da se praznina nečijeg šešira ili salto mortale iznad sigurnosne mreže prikaže kao jedini sadržaj tuđeg života. Na zidovima i plafonu šatora neprestano se, između ostalih vrtilica/spinera, vrte i crveno-bele i crno-bele luše kojima se rulja hipnotiše čim skrene pogled sa peska arene. Oblak prašine u kome se diše i gleda lepi se za pluća, bronhije, grkljane; suvih grla publika ne može da viče, urla; suvih očiju ne može da zaplače, a da to ne zaboli. Niko ne voli da boli. U tom oblaku suve magle varalice žongliraju nekada keglama i pomorandžama nekada sudbinama, prave osmice i štampaju nule, izvode piruete i štampaju izvode iz banaka, pokazuju kako je moguće izmigoljiti se, giljotini. Tek što se jedna prašina slegne eto ih taoci ovih hohštaplera, pušteni iz kaveza da šene, mole, preklinju, za komad mesa ili bananu. Ograničenog su radijusa kretanja, ukinutog dostojanstva, izbrisane slobode, stari, čekaju svojih pet minuta da dobiju ili korbačem ili šargarepu. Letva, kanap i povrće/voće, zajedno ili svako ponaosob, deo su obaveznog instrumentarija voditelja, dresera i dramosera. Svi oni se vrte kao na ringišpilu svakog dana iz dana u dan dok jednog dana šatra ne ostane prazna. Možda je taj dan daleko ali se bliži.

Niko od gorepomenutih ne ume da bude tih, ne ume da ne prlja tepih, ne ume da sagleda triptih. Sve su svoje umeće izgradili na premisi: Ko ne živi umreće. Njihova druga krilatica proizilazi iz prve: Prvo će umreti smeće.

Dok bude publike i predstava biće.

Cirkuzanti propovedaju religiju koja uključuje nebuloze, dijagnoze i leguminoze a na koricama njihove svete knjige zlatotiskom je otisnuto USKORO. To je uska knjiga u koju nije upisano bog zna šta pametno ali se nosi svuda i iz nje se prodaje imalin za muda/bubrege. Oni govore, kače sami sebi lovore, pronalaze lobotome koji im čuvaju leđa, a nekada i privuku neku milostinju svojom pojavom. Uposlenici ove ustanove misle da biti dobar znači biti loš i zao, biti iskren znači pomalo lagati, biti pošten znači nekada malo i krasti, biti otvoren znači povremeno manipulisati. Oni izlaze goli pred gledaoce, pred svete oce i praporce i drže zatvorene oči, misleći o pojavi u odelu koje mora da je toliko sjajno da zaslepljuje. To nije kreacija italijanskog krojača, pre će biti da je iz Italije uvezeno dvostruko ogledalo ali su domaće kalfe isto naopako ušarafile. Sada je sve što je za sakriti pred očima javnosti a sve što bi možda i vredelo nalazi se okrenuto u tamu nekog kvadra, zaobljenih ivica, nalik na one plastične kabine za nuždu koji mirišu na lipu i stoje pred ulazom u arenu. Međutim, gledaoci, većina barem, aplaudira, jer za to su plaćeni, pretplaćeni, potplaćeni, potlačeni.

Lizalice se okreću na svakom delu šatora, ne zaboravite.

Kada se rodiš ispod šatora sve je moguće. Možeš biti pušten, raspušten, opušten, otpušten, bauljaćeš po pesku arene, ispod tribina tražiti svoju suštinu ili nečije ostatke hrane. Možeš videti dana a i ne moraš, možeš ceo život provesti pod šatrom. Možeš videti sveta a i ne moraš, možeš ceo život proživeti, proživotiti, proždrati, prožaliti, prežaliti…

Ulaz u cirkus je besplatan, izlaz se plaća.

 

*Ricki Tarr, u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo sedmi

Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

Ne podnosim tropare, tropsku vrelinu, pizde i pizdu materinu, materinstvo kao odgovor na belu kugu, Jugu i jugonostalgiju, materinstvo kao društvenu normu, mijalgiju, lošu formu, Grega i Normu, Očajne domaćice, reklamu za Noblice, crvene čipkane gaćice, prvo lice, nepoznato lice, pratilje, ne  podnosim misice, Modelsice, mice i micike, polutke, polugole lutke i fensi butike, Barbike, Kenove, izuzetno ne ponosim nameštanje kose i fenove, fenomene svakodnevice, oralne device, moralne gromade koje javno rade na svojoj gromoglasnosti, gromopuc i epske romane osim ako nisu kraći od sedam stotina osamdeset i jedne strane, mada i tu samo neki dolaze u obzir

Momentalno ne podnosim monumentalnost, kompleks niže a naročito više vrednosti, apriori ne i ad hok nepoštovanje, čekanje, brektanje i odukivanje, trn u peti, balvane u oku i neumivanje, balvane u reci i balvane na obali, sve one što bi probali a ne bi probali, hoće kaki-neće kaki persone, persone hoću ali ti prvi, kada balvan neumorno drvi, ne podnosim drvena lica bez gubica, miris koji ima higijenska gumica (mada je koristim), duvanski dim i VIM, ne podnosim bušne kutlače, ludake i ludače osim ako nije Mad Madam Mim

U nastavku ne podnosim nastavke, nastavnike narednike i jesenje sastave, tečnost na vrhu pavlake, povlake, povlačenje za dres i dovratke, doznake, bogznakako obznane, pozvane da o svemu govore, medalje, vence i lovore, logore, ofis boksove, savremene pesnike i pesnice, koncentrovane sirupe i koncentrovane pesmice, osim ako nisu Docsove

Ne podnosim vešala, čak ni u igri, brojanje krvnih zrnaca, kite kod crnaca, barem većine, teror većine, teror manjine, teror uopšte, naše i njine, inje i mrazove, Deda Mrazove, lažne brade, brkove i kose, grede, krede, keder i fosne, one koji se visoko nose a u stvari su čist prosek, bez ostatka i srama, politički angažman Vargasa Ljose, ljude oko kojih se stvara fama, da ne kažem hype, osim ako nisu Kaiser Sose, a nisu…

BIHCIKLUS

Krug, treba mi krug, jasna distanca bez početka i kraja, da mogu u svakoj tački da odstojim i proglasim je novim početkom, krajnjim ciljem, podjednako udaljen od centra zbivanja, mesto dodira dva sveta, unutrašnjeg kružnog i spoljašnjeg beskonačnog, tangentar, gde se dešavam i gde se ništa ne dešava, periferija teritorije i zvuka, tišina, granica mogućnosti i nemogućnost ograničenja, brzine kretanja, okretanja i skretanja, u smeru suprotnom od smera suprotnog od smera svih suprostavljenih smerova, pravac bez prave, čistina koja u sebi sadrži istinu, sakrivenu, nekad zarobljenu, nikad zaokruženu

Treba mi skup, i podskup, i podskup skupa skupova, krugovi koji se preklapaju, seku, nekad dodiruju, nekad sadrže, svoju formu, da uglavim, udesim, umestim, da pripadam, pribadam, pribodem sebe, se, na etalon, na pesak krugova, živim, propadam, sabiram sadržaj skupa skupova, oduzimam skupljeno, skupljam se u sebe, se, sa poda, sa svoda, sa ivice skupa, na marginama skupa, u kuloarima kruga, spremam sebe za sebe drugoga, spremam se u skupini trupova i udova, za udav, zaustav, počinjem novi krug po starom dobro utabanom krugu skupa skupova

U nuli sam, na nuli sam, nulim, ka nuli sam, gubim se, tražim izlaz, okno spasa, urlam, nula je čula, strah me je kada se sažima, deli, u dve nule, prostom deobom, dva kruga, vozim osmice, po ivicama, pazim na kurvaturu, varim, curvatura major je pruga, marim za kvadraturu kruga, kurva je nula, i osmica, puzim, po beskonačnom i minus beskonačnom, krug levo, krug desno, ciklus, ponovo nula, pa osam, pa beskonačno, pa minus na ramenima nosam, balansiram, održavam empirijski red u entropiji praznine kruga, podskupa skupa skupova, na nuli, održavam, održavam se, sebe izdržavam sa nula primanja, nula je primarna, davanja su presušila, oči, suve ispucale, dve nule, ispresecane, iseckane krvnim sudovima, trupovima i udovima, gledaju preda se, kako kotrljaju, sebe, svoj bihciklus