Month: December 2013

VIDEO REKORDER KOJI KIDA VRPCU

Sve što je okruživalo Iliju Sokolovića podsećalo je na izlet, na ekskurziju. Mesec dana ranije prijavio se kao dobrovoljac, jer je i većina drugova iz razreda išla. Država se raspadala, nije bilo termina za matursku ekskurziju i ovaj bi pohod sa hercegovačkih vrleti na Dubrovnik mogao biti nadoknada za propušteno. Jedino nije bilo ženskinja koje su mahom na maturskoj htele dati, kada se dobrano napiju. Istina i rakije je bilo manje, ali je bilo. Pa ipak bilo je tih priča o video rekorderima, televizorima, mini linijama koji se mogu nositi kući. Bilo je i zlata i novaca, doduše rezervisanih za neke veće zveri, novaca od kojih se mogla otvoriti videoteka u Trebinju ili čak kafana u Neumu. Stari mu je od kada zna za sebe obećavao da će ga voditi u Neum, na more. Devetnaest punih a još nije video more.

Sve što je okruživalo Miliju Orlovića bilo je more. Istina nikada nije izašao kroz Gibraltar kapiju iz Sredozemnog dvorišta, ali znao je za razliku između Sicilije i Sardinije, Monaka i Marseja, Soluna i Tesalonikija…

Kada se samo seti dve godine ranije, sa nepunih trideset, plovio je Mediteranom i vraćao se Milici i deci sa torbama punim poklona. Sada prelazi Debeli brijeg, kao odsutni rezervista koga je vojna policija uhvatila bez obzira što je pustio kosu i bradu i što se koristio taktikom skrivanja na otvorenom, prodajući polovne stvari na pijaci. Neko od potomaka kome je Milijin deda još u prošlom veku, a kao da je bilo u prošlom životu, ostao dužan prevoz tovara iz Kotora za Novi, našao je za shodno da skrene pažnju lovcima na rezerviste. Toliko o komšijskim odnosima u mestu gde se sve zna i svi se znaju.

Za izbegavanje odazivanja na vojnu obavezu ide se u zatvor… brzo su ga i lako ubedili da se pokupi sa tržnice i preobrati iz isposnika u rezervistu. Sunce je bežalo za isti taj brijeg koji će on kasnije prelaziti, nemajući do kraja jasnu sliku kuda i zašto ide, ali ići će. Na Herceg Novi je silazio mrak sa planine.

– Milice, Mici, sve je u redu… U Konavle sam… Neću moći da se javljam često… Kako su malci?

Jedno plačno Dobro i veza se prekinula. Noć je bila idealna za izaći na ribanje u zaliv.

Ovde gde se trenutno nalazio, Milija nije mogao ni da vidi more. Bivao je zatrpan preko glave stvarima koje su donošene u privremeni sabirni centar. Znali su njegovi pretpostavljeni da neće biti velike vajde od njega u borbi, pa je obično pratio čišćenje terena i popisivao zaplenjenu imovinu. Video rekorderi su bili jako popularni, laki za poneti, doneti, odneti, sledili su ih televizori, noviji, poznatijih marki, mini linije, ali bilo je i šporeta, veš mašina, bojlera i drugog pokućstva koje može da se konfiskuje. Odlaženo je ponekad možda predaleko u slobodi tumačenja nepisanog pravila, ko prvi vidi njegovo, pa su donošene na popis i slavine, pločice odbijene sa kupatila a i jedna WC šolja. Možda da zameni u zavičaju pregaženi čučavac.

Na stranu duhovitost koja je promicala pred očima Miliji Orloviću, okružen ovim ozbiljnim slučajevima, na mestu na kome nema vremena osmehu, promicala su i svakojaka tuđa bogatstva za čije su oduzimanje osmišljavani najrazličitiji eufemizmi. Imao je i Milija imao grešne misli, ali nije uspevao da smisli nijednu dovoljno dobru umanjenicu kojim bi umanjio pred sobom svoj eventualni postupak, jer robe je bilo za svakoga ko je hteo. Na stranu i to što je malo ko znao šta reč eufemizam znači. Nije se koristila reč koja je bila istina. Krađa. Za reč krađa se znalo ali se nije mogla čuti. Čak i ako bi nekome palo na pamet da je po sredi krađa, reč lopovi nikome ne bi bila ni na pameti.

Milija je mislio na Milicu i decu, na bedu iz koje je odvučen ovamo i u koju će se vratiti. Mislio je na stari bojler koji kaplje, šporet sa samo dve ringle i malenom pećnicom, na Miličine ruke koje redovno jede prašak za veš, na radost svoje dece kada pretekne za čokoladu ili kada mogu da odu na čamac. Onda bi se zaneo Milija Orlović i počeo da slaže kulu od karata sve do nebesa, sam na brodskoj terasi, kao onomad kada je bio usidren u Alikanteu. Vetar dune i sve se sruši. Sam se sebe gadio. Uzdah gađenja bio je taj vetar iz okruga Valensijen. Gledao je kako se neko raduje zbog video rekordera kao da je video Barselonu i Gaudija. Pa ipak ta se epidemija širila kao španska groznica i pretila mu je opasnost da ostane jedini iz jedinice koji kući nije poneo trofej. Bio je blizu toga da štrči kao Prevlaka.

Noći su bile još teže za izboriti se nego na popisivačkom mestu. Iako lišen uvida u brojno stanje (precizno), stepen očuvanosti i procenjenu vrednost (odokativno) konfiskata, ostajao bi sam sa svojim mislima a one su se rojile kao Tiski cvet koji je jednom video kao je bio u tazbini. Maštao je Milija o renoviranju čamca, novom Jamahinom motoru, o obnovi stare dedine kuće i nekoj zaradi od turizma koja bi omogućila lakše disanje tokom cele godine. Fantaziranje bi se završavalo uvek kupovinom nekog auta, najčešće Juga, mada išao je nekada i do Golfa ’dvojke’, dizelaša, i njihovim porodičnim pakovanjem i putovanjem u Kanjižu kod Miličinih roditelja. Deca bi se radovala putovanju i jedinim babi i dedi, Milica bi se radovala svojim roditeljima a on bi se radovao njihovoj radosti.

Ujutro se negde kretalo. Još jedno čišćenje terena koji je već osvojen. Išli bi detaljno od kuće do kuće i nosili iznosivo a palili preostalo. Gorelo je za njima kao na torti nekog čukundede.

Danas je bio Cavtat ili neka okolina. Pust grad kao da je prošla ista ona španska groznica.

Negde na periferiji izdvojen sa desetinom, pratio je Milija naredbe brkatog narednika Bradića koji je iako iz Bara, znao ovo naselje kao svoj džep.

– Dole niz put, u boriku, ima kuća od nekog Talijana, Antonelija. Ajde ti Novi, blago mene, tamo dole, pa zovi ako ima šta. Evo ti radio!

Silazak niz vijugavi put, u senku stoletnih borovih stabala, dovodio je sve više buke u Milijine uši. Pred samom kapijom bilo je već sasvim jasno da je neko već u kući. U dvorištu je bilo tragova prisustva; vrata od garaže na prilazu su bila zatvorena ali su zato ulazna vrata bila otvorena širom. Kada je probao da uđe, dvojica su iznosila veliki televizor a treći je za njima pod miškom nosio video rekorder. Sklonio se u stranu, po svakom bon tonu je da pustiš one koji izlaze prvo. Bilo ih je u kuhinji i kupatilu, čulo se kako pretumbavaju po spratu. Po govoru, reklo bi se da su Hercegovci, dobrovoljci iz Bosne, koji su stigli pre njegovih do Talijana. Po kikotanju, halabuci i zadirkivanju, da su još uvek deca.

– Vidi ovaj ima dva I u prezimenu, pa opet I (Antonelli)…

– Nije to I seljo, nego L, kako si završio srednju a ne znaš latinicu?

– Pa ćaća mu frizira direktora srednje, eto kako…

– Znam ćirilicu. I to mi je dosta!

– Jesi li siguran da znaš?

Onaj poteže najbliži kuhinjski nož na ovoga što ga je zadirkivao i baci ga iz sve snage sa namerom da promaši.

– Dobro de, znaš…

Nož se zabode u vrata, između kuhinje i kupatila koja su jedina unutra ostajala zatvorena.

Milija priđe bliže, izvadi nož i uđe unutra. Dok je pokušavao da napipa prekidač za svetlo, osetio je veći prostor, mešavinu mirisa benzina, alata i motornog ulja. Bio je u garaži, postalo je jasno kada je uključio svetlo.

Stajao je Milija Orlović na postolju iza vrata, koja su se zatvorila za njim, tri stepenika iznad popločanog poda garaže Talijana Antonelija, zatečen kao da ga čeka medalja koju nije zaslužio, u trci koja nije ni bila njegova. Koraknuo je pola koraka napred, pažljivo kao da se boji da ne probudi uspavanu zver; daske postolja su zaškripale, on se trgnuo i ispustio nož na pločice. Uplašio se samog sebe, zvuka koji je proizveo, svoje senke koju je svetlo bacalo pred njega i koja je dodirnula savršeno telo pred njim. Ustuknuo je i senka je spala na pločice poda. Čvrsto je stezao radio-stanicu koja mu je poverena. Na tim savršeno prepoznatljivim linijama, moglo se videti dosta napadale prašine ali i dalje su oduzimale dah. Kada je ponovo uspostavio normalno disanje i prestao da oseća srce u ustima, Milija je shvativši da niko ne ulazi za njim, sišao sa svog posmatračkog mesta, par stopa ispred, na nivo pri zemlji. Međutim haos u glavi koji se zakovitlao stotinama konjskih snaga i pretio da ga sravni sa zemljom, iščupa iz korena njegov razum i baci ga na sasvim drugo područje morala, nije mogao da prizemlji. Počeo je da preračunava koliko hiljada video rekordera je osvojio u igri ko prvi vidi njegovo je, koliko je to u Jamahinim motorima ili Golfovima dizelašima. Brzom brzinom je sračunao, a račun mu je oduvek bio jača strana od reči, da bi ostalo ne samo za obnovu dedine kuće, nego i za kupovinu celokupne imovine Anta Skola koja je stajala uz njegovu, a koju je Ante nudio bagatelno.

Bio je to savršen, našao je dobru umanjenicu, ulov. Jedan ali vredan.

Trebalo je samo naći ključ.

Prišao je dovoljno blizu da je mogao osetiti miris kože. Udahnuo je punim plućima kao da je u pitanju miris tek otkrivenih ženskih grudi i jako brzo kinuo od prašine. Spustio je samo jedan svoj prst na deo te dobro poznate kurvature, nehajno, kao da bi odmerio koliko je debeo sloj prašine koji se nataložio. Mogao je da oseti hladnu teksturu koja mu je zagrevala fantaziranje, mogao je da pipne san i da se ne probudi. Ostajao je trag za njim, kako je obilazio oko svog novog i neverovatnog najboljeg prijatelja, nepravilna krivudava linija, nalik na one koje bi huligani napravili po vratima i telu glanc novog super automobila ključem.

Ključ. Samo ključ da nađe i njegov život će biti ispunjen.

Nagnuo se u kabinu koja nije bila pod svojim krovom, pažljivo kako neki metalni deo njegove vojne opreme ne bi dodirnuo karoseriju i eventualno je ogrebao, i pogledao na par najlogičnijih mesta, slobodnom rukom kojom nije držao radio. Morao je da ga osvoji pre nego se iko pojavi, pre nego se iko javi. On je sada njegov. Počeo je da pretura, ovamo onamo, sa logičnih mesta je prešao na najmanje logična, nervozno je kružio po garaži, gledajući gde bi sve mogao da se ustremi. Prevrnuo je sve ladice radnog stola, neke ćase i kutijice, dve tri jakne koje su visile tuda, zavlačio je ruku čak i u skijaške gojzerice na skijama, ali one su očekivano bile prazne. Graške znoja su se pojavile na čelu od te jurnjave u krug. Ključa se nije mogao dohvatiti.

Snažnim udarcem čizme u mala vrata koja su iz dvorišta vodila u garažu, Ilija Sokolović je upao u sred ove zaludne potrage. Videvši na tren siluetu, ne razmišljajući mnogo, podigao je automat i repetirao ga u pravcu Milije. Mimo pravila zdravog razuma koja govore da ne skrećeš pogleda sa onoga u koga si usmerio oružje, Ilija je opčinjen scenografijom koju nije video ni na filmu, po obavljenoj radnji nastavio blenuti u kabriolet.

– Ilija Sokolović, dobrovoljac iz Bosne! Ko si ti?

– Milija Orlović, rezervista iz Novog!

– Čije je ovo?

Milija je blenuo kao jagnje pred ovom božanskom iluzijom koja mu je kao fatamorgana nestajala pred očima. Mogao je pastir koji je uperio vatreni oganj u njega da raspali rafal i da ga prepolovi ovde, na licu mesta, ne bi se pomerio. Samo je čvrsto stiskao radio stanicu koja mu je poverena.

– Čuješ šta te pitam, čije je ovo? – razdrao se klinac čim je osetio bespomoćnost u glasu svog sagovornika. Spustio je pušku i prekoračio garažu kao kakav general.

– Talijana Antonelija.

– Kog Talijana, misliš da će njemu nedostajati? Gde su ključevi?

– Nema ključeva.

– Kako nema? Jesi li pretražio sve, kukala ti majka? Ovaj jedan i rat je za mene gotov!

– Sve.

Bespomoćan i potpuno izgubljen bio je konačno izbačen iz vrtloga opsenih misli na područje na kome je do pre petnaest minuta tako lako držao uporište.

Nakon što se mnogo manje detaljnom pretragom, samo na logičnim mestima, Ilija uverio da smušeni govori istinu, zakočio je ponovo automat i sklonio ga od sebe.

Iz dvorišta su se čuli njegovi koji ga dozivaju. Ajde Sokole, ajde more da vidiš!

– Ionako ko prvi vidi njegovo je, tako da neka ti ga.

Sve je u sekundi krenulo zamirati. Tišina u najavi. Ponovo sam sa njim. Tu je a kao da nije tu. Kroz razvaljena vrata u dvorištu čulo se kako dečurlija iz Bosne napuštaju imanje. Šta li im je rekao Ilija Sokolović? Šta je bilo u garaži? Dobro je zapamtio to ime, Ilija Sokolović. Mogao je biti iz Sokolovića. Ili iz Sokolca? Njegova je mati poreklom sa Romanije. Prebirao je svašta po glavi Milija, kada ga je priveo svesti glas brkatog Bradića preko radio stanice:

– Novi ima li nešto dole? Da šaljem Tamića?

Počeo je trezveno da misli, Milija Orlović, kao da mu je narednik lupio dva šamara posle teškog pada u ringu. Sve i da je našao ključeve ko bi njemu dozvolio da odveze ovaj san iz garaže. Pravilo koje važi za video rekordere ovde bi bilo pregaženo kao i svako ko bi se našao na putu njegovom gaženju. Neki bitniji glavonja bi to odvezao kući a njega bi prvo veče hvalili a posle bi ga zajebavali svi od reda. Ionako je zbog svoje tunjavosti bio često na tapetu. Da dolaze da ga odvuku, pa vredelo bi i ljudstva i tehnike, verujem da bi i sam viceadmiral bio uvučen u to ali poštedeće ih muka, mislio je. Valja sprovoditi ratne operacije a ne šlep-službu. Mislio je Milija Orlović kako se do sada ni o koga nije ogrešio, metak nije ispalio, kamoli ubio nekoga, nije čak ni jedan video rekorder pripisao sebi, čak ni ako mu je sledovalo.

– Ne treba naredniče, stigli su Bosanci pre nas, odneli su sve što je moglo da se odnese.

– Požuri nazad, odmakli smo ka centru.

Nije stvarno požurio, Milija, više je hteo da stvari obavi po redu. Nije do sada nikome i ničemu načinio nikakvo zlo, ali bio je prisutan kada su za sobom ostavljali paljevinu. Našao je malu kanticu sa litar dve benzina, za kosilicu, koja je uredno očišćena, takođe bila parkirana u garaži. Polio je drvenariju, poprskao po onim jaknama, prosuo malo tamo malo ovde, zastao na sekund i poslednju količinu istresao na kožu po vozačkom i suvozačkom mestu. Srce mu se ponovo popelo u usta jer mogao bi neko da ga vidi šta radi. Grešio je iz čijeg god ugla da je gledano. Međutim, bio je sam i ništa osim huka vetra kroz borove koji su vodili do imanja Talijana Antonelija ga nije doticalo. Bacio je upaljač koji je našao na radnom stolu pravo u kabriolet i sedišta su planula. Okrenuo se ka velikim kolskim vratima a iza njega se požar pravedno razbuktavao, sporo ali je pretio da dostigne svaki kutak garaže, možda zahvati i celu poharanu kuću. Povukao je sajlu kojom se garažna vrata otvaraju unapred i na gore, ona su zaplovila prema tavanici, lupila neku polugicu i ključevi su pali na pločice pred Miliju. Da je ispružio ruku pali bi mu tačno na dlan kako je vlasnik i predvideo.

Blagi i vidljivi osmeh neverice pretrpeo je na licu Milija Orlović, a unutar sebe, ono što niko nije mogao da vidi, sve i da ga je čitava jedinica čekala u dvorištu, bilo je ogromno olakšanje. Ne zato što će sada moći da skine ključeve sa priveska i da ih baci u kamenjar na putu nazad i tako u potpunosti opravda svoj piromanski postupak pred nekom višom instancom u vojsci, jer ključeva nije ni bilo, nego zato što mu je falilo malo sreće da pogreši. Nekada je odsustvo sreće zapravo veće od sreće. To saznanje ga je grejalo iznutra, dok ga je spolja po obrazima već peckala vatra koja se raširila iza njega. Bilo je vreme da napusti mesto zločina i da se mimo uvreženog mišljenja na njega nikada ne vrati. Zatvorio je vrata garaže, sa spoljne strane, kao korice kakve knjige koja ga je mučila nedeljama i sada stvarno požurio da sustigne, brkatog Bradića i ostale. Putem koji je vodio sa imanja, zašuškanog od radoznalih pogleda, van glavnog toka razmišljanja turista i letnjih dešavanja, sa koga se čak ni more nije videlo, peo se jedan čovek i pokušavao da skine privezak sa ključeva. Kada mu je konačno uspelo, uspravio je glavu i pogledao levo — desno. Nigde nije bilo nikoga a najbliži kamenjar bi dobacio bez po muke. Zafrljačio je ključeve, a privezak čvrsto stegao u ruci, čvršće nego radio stanicu koju je nosio u drugoj. Taj mali privezak bio je njegov ratni trofej.

***

– Dobro jutro, dobro jutro, kako je danas matori?

– Dobro valjda.

– Dobro nego šta! Čim si u Dobroti odmah ti je dobro. Vidim dobio si i cimera.

– Milija ovo je moj sin Marko. Marko Milija. Slabo on priča. Jesi li doneo novine?

– Ne samo novine, Špiro. Ne samo novine. Ovo u torbi je i… Pogađaj?

– Poneo si litar rakije?

– Jebala te rakija, doneo sam ti video rekorder da možeš da gledaš filmove na ovom vašem drndavom televizoru koji hvata kanala ukupno jedan. Ne boj se ništa, pitao sam doktora i jako brzo je pristao. Doneo sam ti i neke stare filmove što imamo na VHS-u a nabaviću ti još. Sada ću to da vam povežem sve da možete obojica da gledate.

Milija je neprimetno svukao novine sa jakne mladića, kome je malopre samo klimnuo glavom, kao znak da je konstatovao njegovo ime. Lagano je otvorio presavijenu štampu i veliki crni naslov ga je pogodio u čelo. CRNA GORA PLATILA ODŠTETU HRVATSKOJ. Pominje se i neka suma, neke tužbe, brzo je okrenuo sledeću stranicu kao da će postati sumnjiv ako se duže zadrži na naslovnici.

– Evo sve je namešteno samo nemoj da premotavaš. Ako premotavaš unazad hoće da pokida vrpcu.

– Misliš traku?

– Daj Špiro, traku, vrpcu ko da je bitno. Niko više ne brine o tome, jebote dve hiljade osma je. Ti još živiš u devedesetim. Trgni se malo. Ajde, uspravi se. Vidiš li odavde? Evo ti daljinski od TV-a, evo od video rekordera. I zapamti. Video rekorder kida vrpcu. Nema premotavanja. Vidimo se za vikend. Doneću ti još kaseta. Ajde, odoh!

– I kako ja sada da premotavam ako mi se premotava. Samo tako dođe i ode. Ni ne pita kako sam.

Milija je spustio novine, otvorio ladicu na komodici koja je bila pored kreveta i pročeprkao malo. Kada je zatvorio ustao je i došao polagano do Špira.

– Evo probaj sa ovim.

– Šta ti je ovo? Maserati privezak? Odakle ti ovo? A kako si mislio da…? A kužim, kapiram, ovi zubci gore, a postolje idealno paše u ovaj kotur na kaseti, posle samo okrećem. Jasno kao dan. Vidi kako radi. Hvala ti ko bratu.

Milija je samo mahnuo rukom, kao ma zaboravi, okrenut leđima dok se još uvek vukao do svog kreveta. Kada se konačno dovukao, podigao je novine pre nego će leći i otvorio da nastavi da čita gde je prekinuo. Prelistao je politiku i ekonomiju, svet, i stigao do crne hronike. Na dnu stranice mali naslov i par uokvirenih redova.

TRAGEDIJA NA ODMORU. Maserati švajcarskih tablica sleteo sa puta kod Trebinja. Na licu mesta je poginuo vozač Ilija Sokolović (37), rođen u Trebinju. Uzrok nesreće za sada nije poznat ali sumnja se da vozač nije prilagodio brzinu uslovima na putu.

Advertisements

KINESKA VAZA PUNA PRAZNIH BELIH PAPIRA

Imao sam jednom taj san.

San o lepoti.

Stajao sam u drevnoj kineskoj palati, sam sa vetrom koji me je povremeno obilazio. U glavnoj odaji, u njenom samom centru bila je velika vaza, crna sa gotovo neprimetnim svetlim motivima, nalik linijama slobodne ruke. Neko bi tu možda ugledao i more. More se čulo iz nje. Prislonio sam uvo i čuo divlje talase koji se razbijaju o hridi. Odmakao se i kucnuo glaziranu keramiku. Odzvonilo je prazno i umirujuće.

Lepota je kada je mir. Lepota je kada veruješ.

Obišao sam oko vaze i primetio postament koji je bio vešto sakriven na dnu. Uvek traži utemeljenje lepote, pomislio sam. Proverio sam nogom postament. Delovao je poprilično čvrsto. Palo mi je na pamet da bih lakše šutnuo planinu nazad u more nego da bih pomerio vazu. Njena nadmoć se nadvila nad moju kosu, koja se podizala na glavi. Prislonio sam ponovo uvo. More se pretvorilo u pravu nemam, podiglo se, ujedalo je nebo i sada ga meša sa vodom. Odmakao sam se opet i kucnuo vazu malo jače, nadajući se još jednom poništavanju. Raspala se u paramparčad, tu preda mnom.

Iz nje su ispali prazni beli papiri.

Bili su to najlepši prazni beli papiri koje sam ikada video.

RUSIJA, ENGLESKA, ARGENTINA, NEDOSTAJE SAMO SEVERINA

Upadam u trans kao u safe mode

špaga moždanih vijuga, oblaci na pod

i po pljusku gori pljuga otrova u glavi

na koji sam navučen

katran-katren,

ilegalno proširenog uma

CST što je glije luče

kondenzovana je magla amazonskih šuma

dok sve ostalo može biti gluma

 

Trčim kao Džeger, čistim se ko džoger

pokupim se sam sa poda

kada snage smognem

štrčim kao crno bele arlekino doge

harlekinu što se smeje isek’o sam noge

testerica sa dva lica oba propala od droge

na tanano rezi

budali sam iščupao ruke

i dalje se kezi

 

Ima me ovuda koliko i Putina

i zabole me Kinder muda između butina

da li će mi lažni hirurg klipan mali

nešto da amputira

hromozomska mutacija čoveka

čoveku ne salutira

nego čeka da ga šta god drugo

na patos obori

pa da navali u svečanoj odori da ga išutira

 

Sanjam budan Borhesove snove

sa izbuljenim očima guarana sove

crveni bikovi i mokraća od tigra

kada počnu tikovi završi se igra

likovi što srećem tu su svako veče

ali nemam sreće da sam uvek miran kao luka

drveni je top punjen ugljenikom

alotropska modifikacija sve hoće

ali neće Božja ruka

 

Nisam sasvim jasan kao Dijego Armando

koliko sam samo puta završio sa bandom

budio se kasno pa sve od sebe dao

padao u blato hranio se travom

kada duh je nemiran i telo je zdravo

vozim bez airbag-a i samo gledam pravo

vratni mišići povezani s glavom

sruše zid pred sobom

pored ključa s bravom

 

Uzlećem sa osmehom kao maleni Gagarin

zakonima fizike prkosim dok starim

ne prkosim kad slećem zato čekaju me sveće

topi mi se vreme

mala se kazaljka okreće ko veće

bez dileme ne mogu da pronađem rešenje

anticipiram dodavanje

ukradem obrađene teme

i posadim uz cveće u jesen za proleće

 

Tako (samo)stalno uvek sam nad gasom

ko Džeremi Klarkson

ne nadglasavam se s masom

flašu koce helijuma dobijem od kuma

i stavim je pod naslon

za gore pomenuto proširenje uma

napravim si rastvor koji razmutim u viru

popijem na eks na sopstvenom piru

ako stvarno misliš da me voliš pusti me na miru

SINE FERDINANDE BUDI SE ZAKASNIĆEŠ U SARAJEVO

Bio je to jedan od onih košmara u kojima neprekidno bežim.

Sve je počelo u bašti letnjikovca u Bohemiji, u gaju iza jezera, gde sam još kao dečak pronašao ptiče ispalo iz gnezda. Tako je nepodnošljivo jadno cijukalo da sam ga zgazio čizmom nalik na jahaću. Izleteo sam iz šumarka gonjen stotinama ako ne i hiljadama ptica koje ću za života, kasnije, skinuti u lovu. Bežao sam preko polja, gonjen tim odvratnim krečavim zvucima i osećao sam da sam sve brži i jači. Protrčao sam pored strašila koje je probalo da me saplete ali budući osuđeno na jednu nogu, spotaklo se i palo. Tada sam ugledao svoje noge koje kao da su rasle i razvijale se kako sam sve brže i brže trčao. Bile su to muževnije noge, maljavije i mišićavije nego pre. Buku od graktanja ptica pojačao je i topot papaka stotine i stotine, možda i hiljade jelena koje ću u lovu, za koju godinu, obarati kao trofeje. Oborenih glava, uperenih rogova, raširenih nosnica i krvavih očiju galopirali su za mnom a nebo je bilo crno od ptica. Nikako nisu uspevali da me stignu jer bio sam sve jači. Znao sam da se približavam reci i da će me skok u vodu, osloboditi utvara ako ne i trgnuti iz sna. Litica je bila visoka ali nisam osetio ni trun straha kada sam se bacio sa ivice, ostavljajući progonitelje kao paperjaste oblake koje će rastopiti Sunce. Padao sam i padao, delovalo je večno, okrenut licem prema ivici litice i onda sam ipak leđima dotakao vodu. Zagnjurio sam duboko u vodu i pokušavao da isplivam na površinu ali činila se sve dalje i dalje. Želeo sam da je istina, kako će me hipoksija trgnuti na javu kada već ne mogu da se nateram iz košmara. Na mesto toga dobio sam u poslednjem mogućem trenutku izron u glavnu dvorišnu fontanu dvorca. Pogledao sam se u vodu kada se smirila i video se kakav sam i sada, kao Erchercog. Zvukove žuborenja fontane parao je automobilski motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji se ludački vozio oko fontane. Kretenski smeh mađioničara, koji je začarao moju Sofi na mestu pored volana, samo meni je privlačio pažnju. Kada je bio siguran da sam ih ugledao naglo je skrenuo, ne završivši pun krug i krenuo kroz drvored prema zamku. Mahao mi je sa obe ruke u belim rukavicama, kao da je magija voziti bez ruku. Kada sam video da mi i Sofi maše zbogom potrčao sam za njima. Držao sam korak jedno vreme jer ta stara kanta i nije mogla brzo ali me je težina mokrih stvari i razvaljenost puta usporavala.

Kakav li je ovo put do carske palate, kao da je neka Slavenska gudura?

Pred samim ulaskom u carev dom auto je bio parkiran ali i prazan. Već na stepeništu me je čekao špalir kako to dolikuje nadvojvodi. Međutim svi redom, od konjušara i torbara, sluga i posluga, sobarica i kuvarica, činovničića i carevih ađutanata, nisu imali za mene ništa do šikaniranje, psovke i poneku pljuvačku preko mojih brkova. Urlali su za mnom i kada sam ustrčao na sprat, negodovali su, čak je i za mnom bačeno neko staklo koje se raspuklo o vrata careve odaje, koja sam zalupio za sobom.

Franc Jozef je stajao na sredini sobe u paradnoj uniformi sa svim ordenima koje je dobio za života i gladio svoje brčine.

Pogledao me je sa visine, i to sa visine cara, kao da treba da mu se približim. Koraknuo sam tih dva ili tri koraka, koliko da sam mu bio na dohvat ruke i osetio najžešću šamarčinu ikada u životu. Držao sam se za obraz kada je dreknuo:

– Sine Ferdinande budi se, zakasnićeš u Sarajevo!

Da li šamar ili vika mog strica pak konačno sam se trgao iz sna. Ruka mi je bila na obrazu zato što je jastuk bio previše tvrd i hladan. Soba je bila mračna a prozori su škripali pod naletima vetra. Na Beč su se spuštale zavese kiše. Voda je kapala sa plafona u uglu sobe. Na moje veliko iznenađenje, iako je bila noć nikoga od posluge nije bilo blizu. Otvorio sam velika vrata prema glavnom hodniku gde ništa osim huka vazduha nije moglo da se čuje. Huk koji se pretvarao u jezivi piskutavi govor, koji je postajao žamor, koji se završavao potcenjivačkim smehom. Nigde nije bilo žive duše na dvoru.

Kao da se same sjeni zalutale smeju.

SABLASNI DEEPTHROAT VESNE ZMIJANAC IZ MLAĐIH DANA

Gustina dima u izuvijanom hodniku kojim se silazilo u srce kluba bila je tolika da sam se morao držati za zidove. Mrzim dim, zato nikada ni ne idem po klubovima. Ne znam kako sam se uopšte obreo ovde. Kada se prostor oko mene proširio bilo je lakše gledati, muzika je postala razumljivija ali ništa privlačnija. Jedino gore od zadimljenog  prostora je zadimljeni prostor sa odvratnom muzikom. Ipak iz nekog razloga sam bio tu. Silazio sam serpentinama u samo dno kluba, gde je bila najveća gužva. Uf, kako tek mrzim gužvu, sve te parfeme, znoj, feromone… Stepenice do kojih sam stigao naposletku, kojima se silazi na najniži nivo su bile kao požarne, strme i uzane a neki su se ljudi čak i peli njima u isto vreme. Vrućina je rasla kako sam se spuštao krug po krug, tako da sam brzo ostao bez košulje. Negde na krug do dna osetio sam da me neko gleda odozdo, u stvari sve vreme kako silazim. Kada sam je ugledao zavrtela je svojom glavom, plava kosa je pala niz leđa kao puštena iz šnale i lagano je nestajala između ljudi. Malo sam ubrzao i spustio se na njen nivo, migoljio sam se kroz ljude ali već je bila umakla. Okrenuo sam se oko sebe u toj rupi uzidanoj u zemlji, sve je vrvelo od ljudi, dim, muzika, žurka je dostizala vrhunac. Dohvatio sam se šanka i kako sam prislonio ruke na hladni metal, topli prsti su mi prekrili oči. Hteo sam da se okrenem, i za sekund mi je to uspelo, video sam pramen plave kose, to je ona od malo pre. Malo me je jače stegla preko očiju, pokušavajući da mi odvrati glavu od nje. Prihvatio sam igru i zažmurio. Bilo mi je uzbudljivo, ruke su joj bile tople mada i vrućina je bila nesnosna. Spustila je jednu šaku preko mog lica, mazeći me nežno i stavila mi je prst tišine preko usta. Shvatio sam, ni reči. Uzela me je za ruku i povela kroz ljude u mračniji deo kluba. Par puta sam od stroba video njenu plavu kosu i čekao momenat da se okrene ali već smo prošli troja vrata a to se nije desilo. Jedino što se desilo bilo je još veće odsustvo svetlosti tamo gde smo stigli. Okrenula se naglo da sam samo osetio pokret njene kose i dok me je i dalje držala za ruku dlanom druge je ponovo prešla preko mog lica, polako niz vrat i zaustavila se na grudima. Instinktivno sam udahnuo duboko i stegao jako pektoralise na kojima radim još od početka devedesetih. Odlučno me je gurnula kada sam se najmanje nadao, udario sam u neki stepenik i pao u gomilu jastuka koji su bili poređani bez imalo reda. Kada sam pao na leđa dobio sam novi ugao gledanja na prostor u kom smo se završili i shvatio da se nalazimo iza ali i ispod šanka koji je imao staklenu vitrinu iz koje je barmen mućkao samo njemu poznate koktele. Dok sam se upoznao sa okruženjem ona se već upoznala sa patentom na mom kaišu i bila na par uzdisaja od mojih gaća.

Kurac mi je bio već spreman i pre nego ga je izvadila jer sva ova misterija je bila više nego uzbuđujuća a ruke su joj bile blaženo tople. Udobno sam se uvalio i prepustio uživanjima koje dobar blow job može doneti, kosa joj je pala preko lica i priželjkivao sam onaj momenat kada će ga prvi put staviti u usta. Mahnula je glavom i zabacila kosu u jednu stranu i otkrila lice. Svetla je bilo malo ali dovoljno. Bila je to Vesna Zmijanac iz onog spota u kome čereči nekakvu bundu, sa početka devedesetih, da znam pesmu, ali ne znam. To nije moj fah. Moj kurac je u njenim ustima, tvrd kao drvo, njen jezik prelazi preko vrha, kruži malo ispod gde je najbolje. Osećam usta koja uzimaju dobar zalogaj, nestaje više od pola, podignem glavu da vidim koliko talenta za gutanje Vesna ima i vidim da je stigla skoro do muda. Pogleda me je bezobrazno, kao držim te pod kontrolom mali, moj si. Trepnem od neverice zbog količine progutanog i sledećeg momenta to uopšte nije deepthroat Vesne Zmijanac nego je to prava zmija koja guta moj kurac kao kakvog mrtvog pacova koji ne može da joj prođe kroz usta. Kosti vilice joj se razdvajaju i ona naduta od prekomernog zalogaja stiže do jaja i njih usisava u sebe.

Istog momenta se trgnem iz košmara i prvo što uradim uhvatim se za gaće. Sve je tu, dobro je. Naglo maknem pokrivač da vidim da je i krevet slobodan od zmija.