Month: November 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (11/12)

SVE GORI, GORICE

I

Košmar. To je bio košmar.

Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke, most je prazan jedino u cik zore, roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Čuje se grmljavina, nešto kao upozorenje. Talas koji će da preplavi periferiju učini da se osušiš, kao šljiva. Skvrčiš se. On čuje taj talas i dere se, u usta mu ulazi prašina. Čovek viče da je gladan, ostali se smeju. Najhrabriji ga u prolazu šutne. Pesnik besno izgovara svoje stihove na zimi. Dobri ljudi mu donesu rakiju da se lakše smiri, smrzne. Mađioničar posle predstave izađe na stražnja vrata. U mračnoj uličici prestravi klinke obučene u crni negliže. Zaplače. Devojčica jeca pored mrtvog konja. Crni čovek šeta belog psa. Žena s modricama na licu beži od kuće. Jedno dete hukće, drugo vrišti. Momak s dugom na licu beži u Kinu. Rane prosute po trotoarima oduva košava. Slivnici smrde na mrtvo. Mržnja pada s drveća umesto lišća.

Moj dragi, plavooki momak, napušta izgorelu šumu, koja sada jeste crna. Ostavlja iza sebe gomilu ljudi praznih šaka, prepuštene šakalima. Tablete otrova su im bačene u vodu, čvrsti otpad je pokopan u zemlju. Zatvor je bez rešetaka, zato mnogi ne beže. Neki su prozreli nameru i pakuju se. Pune svoje glave. Lice izvršitelja je uvek dobro skriveno ispod kape, skijanje je u modi. Dobrota je smešna, duša je pogrešna kategorija. Mrak je boja i nule su broj. I sve on to udiše u sebe, izdiše i piše. Penje se na vrh svake druge planine i viče u oblake. Odlazi na sred okeana i stoji tamo. Udara iz sve snage motkom po tlu ne bi li oterao crnilo koje se navlači. Takav je moj dragi, plavooki momak. Ne uspeva mu, zato je ovo košmar.

Teška kiša počne i nikada ne prestane.

II

Zrikavci se čuju, voda je svuda. Svetla haljinica od mekog pamuka suši se na žici. Njen donji rub dodiruje reku. Štrik je na terasi, na prvom spratu. Sprat iznad, prozori su širom otvoreni. Vide se žalosne vrbe u daljini, porinuti vrhovi.

Na periferiji grada, u holu doma kulture, videli su se prvi put. Kažu, omađijala ga je pogledom i onda mu stavila dlan preko očiju. Uzela ga je za ruku i odvela od mene.

Sveštenik je izgubio kontrolu odmah posle uvoda i počeo o savesti, kako je lišena morala, podla i odvratna, kako ne možemo da se pouzdamo u nju, kada smo mi ti koji je zadovoljavamo.

Neko se razdrao, pope ovo je svadba, a ne sahrana!

Voda se puši, izgleda kao da gori, kao magla koja se diže. Čini se da se ovo grad-jezero samo iz sebe suši, i tako je od juna. Trupovi stabala plutaju, sudaraju se i odlaze niz reku koja se vraća u svoje korito. Na poljani, s koje se voda već povukla, nesrećnik udara motkom u mrtvog konja. Verovatno plače.

Od kako je reka počela da napušta ulice, vibracije su drugačije, sila je izgubila moć. Strah je zamenila nemoć.

U životu nema pogrešnih poteza, kažu. Niko ne živi, niko ne umire, mi samo plutamo. Sudaramo se.

Bez pozdrava, bez oproštajne poruke, on je otišao sa ženom u beloj haljini. Kažu, rubovi koji su se vukli po prašini, nisu bili beli.

Jedino što mi je napisao, zapravo nije ni napisao, ali jeste poslao, bila je pozivnica.

Da, otići ću, zašto da ne odem?

Kupila sam i novu haljinu.

Suši se na žici.

III

Okrenula sam leđa ka suncu jer svetlo previše zaslepljuje. Ovako se bolje vidi ko je ko i ko je gde. Nekada ne možeš da se ostaviš, nekada preteruješ, pređeš granice koje si sama sebi postavila. Ja nikada nisam volela da prelazim granice, da gazim tuđe. Držala sam se po strani. Ali nisam od kriptona. Probudim se jednog dana, sunčano je i jasno se vidi da sam s druge strane. Izgubila sam kontrolu. Vreme je za put natrag. Tolike godine, od rođenja, bila sam bez njega, mogu i posle svega, zar ne? Ne ovako, kao bez mozga, kao da ne znam drugačije.

Neke od ovih domaćih rakija su stvarno kao lek. Šljiva, prepečenica, zrele bobice kleke. Klekovača. Stomak mi gori. Na kolenima sam. Ustani, pokupi se s patosa, Gorice. Ima toliko mesta na koja možeš da se sakriješ ako želiš da se sakriješ baš loše. Toliko rupa u koje možeš da se zavučeš ako si miš. Prespavala sam nedelje kod tetka Slavke, mada ona mi zapravo, nije nikakav rod. Kaže, s određenim sećanjima ćeš naučiti da živiš, s određenim nikad nećeš. Uvek treba da si spremna, ali ne znaš na šta. Nema granice koju muškarci neće preći, nevolja će se uvek vući za njima.

Eto krilatica koje bi mogle da me podignu. Ovo bih trebala da zapišem. Ili da istetoviram na podlaktici. Filozofija tetke, pojednostavljeno, crno-belo, neosporno, potkrepljeno iskustvom, obično tuđim. Kako da verujem? A opet, kako da ne verujem.

Svaki trenutak mog postojanja izgleda kao neuspeli trik mađioničara. Sreća me saplete i onda se nasmeje mom smotanom padu. Ja se nasmejem njoj a zubi mi nedostaju. Naduvam se. Naduvam sebi balon, uđem unutra, plitko dišem, ali i on na kraju pukne. Prokleta sapunica suši kožu. Ne ustajem iz kreveta. Plačem. Pijem. Pešačim. Pravim torte s tetkom i to prodajemo preko oglasa. Ne javljam se na telefon. Ne silazim s interneta. Podočnjaci su mi na vratu. Razbolim se. Opet ležim po ceo dan. Ozdravim. Leto je, ne može se biti bolesna. Prihvatim glup posao. Plata je jadna. Dajem otkaz. Odlazim da volontiram. Probam da za nekog, nekad, nekako stvari popravim. Završi se tako što napravim još gore nego što je bilo.

Njegov šarm, slomio je tolika srca, pa zašto ne bi slomio i mene.

IV

Ima taj jedan film s Batom Životinjom, koji sam gledala jednom, gde on kaže karaću te, izistinski, bez foliranja, karaću te dva sata u cugu, ma kakvi, karaću te celu noć, dok ti ne dođe tetka, važi. Znači nema frke? Zalizan je, nosi belu košulju i karirani sako, izgleda kao neka sirovina, zove se kao orman. Na kraju ode kući.

Pa, priviđa mi se ta scena, i nekako se uživim, uliva se u mene kao voda, kao rakija.

Ne znam kada je to počelo.

Pali me.

Čujem voz koji odlazi na more i kotrljanje točkova po šinama me podseti na tebe. I dalje se sećam dana kada si iz Beograda došao po mene na železničku stanicu u Mladenovac zato što je voz stao. Razvaljeni Yugo Koral 45, šklopocija koja se vozila putem ka Kragujevcu, u pičku lepu materinu, tamo gde je i nastala. Los Angeles Dogers kačket, crn, izbledeo od sunca. Nisam znala kako da te poljubim onako kako sam naumila pa sam naslonila svoj obraz uz tvoj. Neka mesta su osuđena na dodir, neka na promašaj, neka na zaborav, neka ostaju zauvek na mapi. Dao si mi da vozim, to je bio jasan znak. Umesto nazad u grad krenuli smo u suprotnom smeru. Vozili smo se cele noći po putevima korumpiranim rupama, pravili pauzu na Zlatiboru, ruke su ti bile tople. Odvezli smo se kroz gudure u Crnu Goru, navodno sam imala tetku tamo. Priznala sam da sam izmislila kada nam je ponestalo obale. Na Adi Bojani auto je konačno propao, vešanje. Bacio si ključeve u trnje. Uzeli smo stvari i završili na plaži. Sunce se nekoliko puta iskradalo iza Rumije i svaki put menjalo boju tvojih očiju. Hippie blue. Deep sky blue. Dodger. Sećam se vremena kada si mi bio jedino.

Stopirali smo kući. Stigli smo, ne znam ni sama kako, umesto u Obrenovac, na Kosmaj, tamo gde je Bata Životinja rođen. Kuća se uklapala u okolinu. Julijana je bila u dvorištu, širila je veš. Kosa joj je bila vezana. Videla je nas dvoje i oblak prašine koji smo vukli za sobom.

– Bata nije tu, ali možete da uđete, brzo će da se vrati.

Pričala nam je kako su vremena sve teža i kako nam se ne piše dobro. Nikada nisam ukapirala to njeno nam. Kada god bi otišla previše u crnilo, sama je sebe vraćala. Ni to nisam ukapirala kako radi, kako joj uspeva, meni nikad nije. Rekla je dobrodošli u zemlju živih mrtvaca (ili sam to posle domaštala). Glumci su dobili neverovatnu konkurenciju, niko više ne igra sebe. Pitala nas je koliko daleko planiramo da odemo. Samo smo se nasmejali, nismo imali pojma. Sve mi je poznato, rekla je.

Ali taj film, nije mi jasno što mi se stalno pojavljuje pred očima. Ne mogu da razlučim koju ulogu ja tu igram. Jesam li ja Bata Životinja? Da li sam bolja? Gora?

Na putu do Beograda smo upali u nevolju. Kamiondžija koji nas je povezao nije zakočio Tamića a ostavio nas je u kabini. Kamion se otkotrljao u nečije dvorište. Ispostavilo se nekog poslanika. Izašle su nam slike u novinama. Policija nam nije verovala da nismo namerno sjurili kamion pun lubenica i uništili tuđu imovinu. Ono što si izveo pre sutkinjom za prekršaje, lažne suze i tugaljivi glas koji si proizvodio, jedva sam se suzdržavala da ne puknem od smeha, tamo pred svima. Najbolja gluma koju sam ikada videla.

Osećala sam se vrlo dobro u tvom društvu. Očekivala sam da postane odlično. Bilo je dovoljno da si tu.

Hvatam sebe da stojim u redu da kupim kartu za, ispostaviće se, poslednji film u kom glumi Bata Životinja. Nemam pojma o čemu se radi ali kao omađijana sam se našla na blagajni. Nema veze s onim filmom što me proganja.

Smešno je, stvari nikada ne ispadnu onakve kakvim ih planiramo. Jedino sigurno što znam je da se Bata ne zove Bata i da se svakako ne preziva Životinja. I znam da sam kod tebe videla, volela nešto što je previše dobro za ovaj svet, život. Ti si meni govorio da moja melanholija nije s ovog sveta. Čudno je kako ljudi koji zajedno pate ostvare dublju povezanost od onih koji su uglavnom zadovoljni svojim životima.

Nemam za čim da žalim. Možete o meni da pričate šta god hoćete, kada odem, nestanem, isparim. Sada kada se setim, ti jesi govorio da ljudi ne rade, zapravo ono u šta veruju nego na kraju uvek urade ono što se od njih očekuje, a posle se kao pokaju. Ja sam ti govorila, ostani sa mnom i hajde da se nadamo da se krov neće srušiti.

Ima taj film s Batom Životinjom koji sam jednom gledala, mislim da sam spomenula već nekoliko puta, i ta scena, gde on kaže, a sada ću da te karam.

V

Subota je. Letnji dani su gotovi. Topi se poslednja letnja noć. Znam mesto na kome nedelja još uvek ne dolazi. Šator u dvorištu, svinje u blatu (ne odnosi se na Suis scrofa domestica). Tvoja draga ima u sebi vrele krvi. Svi su srećni, čaše su u vazduhu, lete. Nema ko ne peva. Mlada se penje na sto. Zdravica je za Šabana, i jednog i drugog. Mercedes E klase, zvani Slon, ima roze džinovsku mašnu na krovu. Otac mlade nosi kofu novčanica i prosipa je po muzičarima. Tamo gde su znojavi, neke ostaju zalepljene. Kako možeš da kažeš da voliš nekog kada svi znamo da voliš samo mene? Dim je toliko gust da možeš merdevine da nasloniš na njega i da se popneš na krov. Ko si ti uopšte ako nisi uspeo da se suprotstaviš jednoj udavači? Udaviće te, samo joj ime kaže. Crkvena zvona su zvonila, hor je pevao. Pop je držao slovo dok ga neko nije grubo prekinuo spomenuvši mu sahranu. Svi su se sijali kao odela od flanela. Čudno, ono što po danu izgleda sjajno, po noći izgleda sasvim drugačije. U opštini si me gledao u oči, uhvatila sam te za ruke. Rekao si, prošlost se ne može ponoviti. Rekla sam, ne može? Kako to misliš ne može? Naravno da može. Pustio si mi ruke. Zašto mi i treći put ne slomiš srce, makar protiv uroka.

– Šta nameravaš?

– To se tebe ne tiče, idi tamo potpiši se.

Toliko dugo sam držala leđa uza zid da mi se čini da sada taj zid nosim sa sobom. Neko turira Slona, tri hiljade kubika i koristi ih sve. Auto je pod ručnom. Pršti trava, pa zemlja, pa blato. Neumoran je, nestaće mu benzina. Psi su zaključani u kući, laju odande. Dete s leptir mašnom razgleda AK-47. Kumina majka je pucala iz Berete. Deca su skupljala vrele čaure. Policija je dolazila dva puta. Treći put su ostali pod šatrom. Ko ima da kaže nešto protiv ovog braka neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Svi smo ćutali. Pogledao me je. Prevrnula sam očima. Postaje sve gori. Nemam ništa protiv, odgovaram pogledom. Mlada ga cimne za rukav. Negde na sred mosta, kada smo se vraćali iz opštine, počnem da se tresem, sve mi postane jasno. Film, Bata, šator, ovi oblaci koji se već danima gomilaju.

Odlazim u cik zore, čim se dim raziđe i magla počne da se diže. Ono malo benzina što je ostalo u Slonu poslužilo je da zapalim šator, srušim krov i rasteram oblake. Neka to, pored mikrotalasne, bude moj svadbeni poklon.

 

(2018)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (11/12)

ULICA KOJU SU POJELI KATANCI

I

Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

Treća fotografija ovog bizarnog foto-dnevnika u nastajanju jedan je od detalja izložbe U Ime Naroda koja je postavljena u Istorijskom muzeju Srbije, gde sam je i zapazio, nakon svih događaja koji su predmet ove pripovesti. Na fotografiji vidimo Borislava Pekića na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke u prvom redu velike sale Sava centra. Reklo bi se ništa posebno, osim što je ista uslikana nekako odozdo i sa strane sabirajući pored Velikog gospodina i druge zvanice. U ostatku površine foto-papira u oči upada velika glava koja dominira dva tri reda iza Pekića. Uz minimalno udubljivanje postaje jasno da je u pitanju, u tom momentu samoproklamovani četnički vojvoda, koji se krije iza lika Klarka Kenta, novinara jednog poznatog lista. Na poleđini te fotografije sve je isto kao i malopre samo je stolica na kojoj je sedeo Pekić upražnjena i vidi se kako Borislav odlazi iz kongresne dvorane dok Vojislav vadi iz šinjela, a ispod crvenog plašta, blokčić i mastiljavom olovkom zapisuje nešto u notes. Posle izvesnog vremena i Šimšir ustaje i odlazi.

Pekić, naravno, odlazi kući, pa onda u London, da na miru umre daleko od lešinara i prašinara koji su kao kancer isisali život iz njega, ostavivši na njegovim nesalomivim kostima tek poneki kilogram mesa i vreću kože. Odlazi da se spremi za smrt koja ga je već posećivala, ali nikada se ranije nije zadržavala duže, a Vojislav Šimšir odlazi kući, da sprema kampanju kojom će pobediti gotovo umrlog Pekića na izborima za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica.

I kako je uvek u životu sve radio na mah neprimetno, a naposletku monumentalno, tako je Pekić uspeo i da umre i da bude spaljen u Londonu. U otadžbini su ukazane sve počasti njegovom pepelu, postavljen je u jednu od polica, kao i njegove knjige koje ljudi postavljaju na metar u police, u Aleji zaslužnih građana i tada je svečano obećano da će u najkraćem mogućem roku jedna ulica u Beogradu dobiti njegovo ime. Znajući da život svakog pisca počinje tek nakon njegove smrti, Pekić se nije mnogo nervirao zbog upokojenja i nastavio je da postoji, čak u većoj meri nego, na primer, tadašnja država. Pekić je pretpostavljao, ne, Pekić je znao, da ono njihovo u najkraćem mogućem roku neće biti uopšte tako brzo i natenane je razgledao ulice po Beogradu pitajući se ponekad koja će dobiti plavu tablu sa belim slovima njegovog imena. Jednom je tako zalutao, jer i na onom svetu duša može da zaluta, u jednu slepu ulicu na Vračaru koja počinje parkom a završava se katancem. Nema mnogo te ulice, dve tri kuće levo, tri četiri kuće desno, jedna Kućica, tada tek kao ideja u glavi jednog od komšija. Lutao je tom kratkom slepom ulicom sve dok nije naleteo na Svetlanu Velmar-Janković koja je baš tih dana takođe lutala po vračarskom lavirintu upijajući prostore i figure za knjigu o Vračaru na kojoj je radila. Izvukao se Pekić, nekako, uz nevidljivu pomoć koleginice, ponovo na Makenzijevu, tada još uvek Maršala Tolbuhina, i nestao u drvoredu Kursuline. Svetlana je završavala šetnju za taj dan, sunce je zalazilo i tek poneki zrak je uspevao da se provuče između Hrama Svetog Save u vaspostavljanju i zgrade Vojno-tehničkog Instituta u Katanićevoj i da dodirne asfalt u Malajničkoj. Umesto kući, kao hipnotisana, Velmar-Janković je pratila pramičak magle koji je nestao u drvoredu Kursuline i naposletku je završila u Krunskoj. U vili na broju 69, u prozoru koji gleda na ulicu, sedeo je Zoran Đinđić i tek što je podigao pogled sa stranice koju je čitao video je na trotoaru Velmar-Janković koja je zastala a onda samo prošla pored kapije, potpuno zamajana. To će mu se urezati u sećanje, kako se inače detalji koji uključuju poznate ljude neobjašnjivo duboko smeštaju u već postojeće memorijske lokacije i čekaju neku daleku priliku da budu evocirane.

Tako je Đinđić skoro deset godina kasnije na otvaranju neke izložbe, na kojoj se pojavila i Svetlana Velmar-Janković, Radmili Hrustanović, bez posebnog povoda, ispričao šta se desilo jednog jesenjeg predvečerja ispred prostorija stranke u Krunskoj, nekada ranije, a ona je samo prevrnula očima. Međutim, ispostaviće se da je taj pokret očnih jabučica, na isti način kao kod njenog sagovornika, nepogrešivo memorisao sasvim nebitan detalj iz života treće osobe, takoreći ga pospremio da bude upotrebljen iz, u tom trenu nikom znanog razloga.

Godina je 2002. gradonačelnica je Hrustanović a Komisija za nazive trgova i ulica Skupštine grada preimenovala je Malajničku ulicu na Vračaru u ulicu Borislava Pekića. Jedna od članica komisije je i Svetlana Velmar-Janković. Samo vračara Anđelija Anđelić iz Malajnice, naselja u Negotinu koje ima više grobova nego stanovnika, zna kako je do svega zapravo došlo.

Na jesen iste godine, kada već počinje da miriše na zimu ali i na propast, put me nanosi u vlaški kraj i uspevam da za dve loze u negotinskoj kafani 202 dođem do kasete za diktafon TDK Super 90 tražeći tragove ka pogađanju budućnosti. Ispostaviće se da kasete od devedeset minuta nemaju dovoljan kapacitet da pohrane na sebe svu nesreću koja će se sručiti na nas sledeće godine a posledica je već pomenutih devedesetih. Pa ipak, moguće je na njih snimiti trans samoproklamovane proročice i nadrilekarke koja glasom Borislava, ali ovaj put Mihajlovića, Mihiza, govori kako ju je u snu posetio duh Borislava, sada opet Pekića, koji je izgledao mnogo bolje nego što je pisac izgledao za života iako Anđelija Crna, kako su je zvali, nikada nije pre niti videla, niti čula za Pekića a kamoli pročitala nešto iz njegovog opusa. Međutim, bila je u transu, a na tom mestu ne važe pravila poznata nama prostim ljudima. Govori ona tada, u diktafon nepoznatog sakupljača kostiju, kako je Pekić tražio načina da dođe do Svetlane Velmar-Janković, a da je ne prestravi već mrtav i kremiran, i da joj, pošto je saznao iz Glasa Javnosti da je i ona članica komisije za dodelu imena trgova i ulica, na neki način sugeriše koju ulicu na Vračaru da mu dodele. Anđelija dalje na snimku objašnjava, sada koristeći glas Mihailovića, ovaj put Dragoslava, da je ona našem piscu bez razmišljanja izašla u susret kada je videla kako je mršav bio za života. Poruka je bila: Neka bude kratka i lepa. Očito da je, dok je došla u san Svetlane Velmar-Janković, poruka pretrpela sitnu promenu i da je ispred lepa od Negotina do Beograda izraslo jedno s. Tako je na sednici na kojoj se većalo koja će ulica ići Mihizu, koja Desanki a koja Pekiću, Velmar-Janković kao i onog dana, potpuno zamajana, i pod uticajem sinoćnjeg sna u kom je autosugestivno ponavljala Neka bude kratka i slepa, Neka bude kratka i slepa odabrala za Borislava, ovaj put stvarno Pekića, kratku i slepu ulicu na Vračaru, tadašnju Malajničku. Istu onu ulicu koja izvire iz jednog parka, ili kako je danas moderno reći, urbanog džepa a završava se kapijom na kolskom ulazu Vojno-tehničkog instituta, na koji je stavljen katanac.

II

Skoro deset godina kasnije a katanac i dalje stoji. U međuvremenu još neke kapije u ulici, sada, Borislava Pekića, dobile su katanac. Recimo Kućica je zaživela iz ideje u glavi jednog komšije kao jedno pravo malo urbano sklonište od buke i svetine ali je Poreska uprava jednog dana zazvonila na vrata zveckajući katancima. Odzvonilo vam je zbog jednog fiskalnog računa za dve kafe i dve kisele vode, rekli su. Inspektori Uprave bili su maskirani u obične građane, takoreći komšije i uspeli su da zavaraju vlasnika i oteraju ga u propast drakonskim kaznama. U istom momentu u državi, koja temeljno postoji samo u glavama njenih službenika, dok se u realnosti raspada na svim mogućim sastavima, postoji barem 202 velika privredna subjekta koji su kandidati za utaju godine kod iste te diskutabilne administracije, ali zatvoriti mali lokal zbog jednog fiskalnog računa jedino je pravedno, prema svima.

Tadašnji ministar pravde, izvesni Seljaković, mesečario je po negotinskom kraju na marginama stranačkog skupa na kom se raspravljalo treba li ili ne prodati RTB Bor, i tako odsutan zabasao u dvorište Anđelije Anđelić koja ga je prepoznala sa televizije i iz žutih novinčina. Seljaković je takođe imao i prolaznu žuticu od prelivanja Žutom osom tri dana ranije. Njegova nežna jetra to nije najbolje podnela, oticanje žuči je paralisano i post-hepatični ikterus bio je neminovan, te ga je samoproklamovana proročica prepoznala još lakše. Brže bolje je upala u trans ne bi li se što manje stidela pred prelepim ministrom i tako su oboje izmaknuti iz realnosti zaseli ispod jednog duda. Pravde ministar pitao je:

– Šta ima? – a Anđelija Crna je kao iz topa odgovorila:

– Zgrada Vojno-tehničkog Instituta u Katanićevoj u Beogradu treba da bude sud.

Seljaković je audio zapis sa ovim razgovorom, potpuno bistar i beo, našao prvog sledećeg ponedeljka u svojoj kancelariju u koverti koju je nesvestan adresirao na samog sebe. Nakon što je evocirao paranormalni doživljaj iz Malajnice, traku je, za svaki slučaj, spalio u korpi za otpatke a kada ga je tetkica koja čisti po Vladi, isto Anđelija, ali sada Anđić, pitala ministre šta ovde smrdi on je ostatke dokaza zakulisnih radnji uspeo u jednom zalogaju da proguta. Naravno, izlišno je spomenuti da će taj zalogaj nepovoljno uticati na ministrovu svilenu jetru i da je moguće da će ponovo dobiti prolaznu žuticu. Bez obzira na sve ministar je na sednici Vlade izneo predlog koji nije mogao sam smisliti, koji mu je tako reći usađen tokom jedne seanse o kojoj više nema fizičkih dokaza, ali koji je delovao toliko dobro promišljen i analiziran da je dobio čak i pohvalu od Augmentativnog Vođa. Kada niko nije gledao Vođ ga je zagrlio i prislonio njegovu glavu na svoje grudi (zbog razlike u visini to je bilo moguće bez posebnog savijanja ministra).

Ono što je ostalo manje poznato do ovog momenta je da je i ovog puta kao i pre skoro deset godina, prste u tu odluku umešao Borislav Pekić. Naime, on je noć pre nego što će Nikola Agricola zalutati u Malajnicu kod Anđelije Anđelić, istu staricu ponovo posetio, ovaj put dok je proricala sebi dobitnu kombinaciju na Loto listiću, potpuno joj prekinuvši dotok tačnih brojeva i samo joj tiho šapnuo: Neka bude, neka bude, neka bude sud.

Sedmica je sutradan otišla u Bor, Anđelija je ponavljala u sebi, sud sud sud a ministar se iskrao kroz zadnja vrata gradskog odbora Negotina tako da ga niko nije primetio.

Pekić je razmišljao ovako:

Sada je ova moja ulica slepa i zbog zgrade Vojno-tehničkog Instituta nikada se neće uliti u drugu ulicu, dakle bezizlaz, kako god okrenem, dobih u smrti isti lavirint koji me je pratio ceo moj život. Nekada se ne mora ni izaći iz tog lavirinta, pomislio je Pekić, treba samo pronaći svoju simboličnu nišu u istom i tamo recitovati naglas. Ne bi bilo zgoreg, mislio je dalje Pekić, kako bi alegorija bila potpuna i zaokružena, da se u ovu napuštenu zgradu u kojoj s vremena na vreme samo gori smeće ili pacovi, zmije i narkomani, useli neki sud, ili čak nekoliko sudova. Tako će kapija na kraju ulice dobiti novo ruho i novi katanac. Treba samo u pravom momentu izvršiti odlučujući uticaj na pravu osobu, recimo aktuelnog ministra pravde, i stvar je rešena, mislio je. Stajao je tako Pekić na kraju svoje ulice ispred rešetaka oronule kapije, i mada ga niko nije ni čuo ni video govorio je glasom Orsona Velsa, na odličnom engleskom, odlomke iz filma The Trial (1962): He beckons the guard. Says the guard, “You are insatiable! What is it now?” Says the man, “Every man strives to attain the law. How is it then that in all these years, no one else has ever come here, seeking admittance?” His hearing has failed, so the guard yells into his ear. “Nobody else but you could ever have obtained admittance. No one else could enter this door! This door was intended only for you!

Do svega ovoga došao sam prostim puštanjem unazad trake koju sam već imao u svom posedu, trake koja nije mogla biti presnimljena, umnožena ni poslata poštom pa sam je spakovao u kutiju sa ostalim audio zapisima iz istorije beogradskih ulica koje sam sakupio ili nasledio, i vratio je na tavan. Jednoj staroj drugarici iz Podgorice sam na spomen Pekića rekao kako se njegova ulica u Beogradu slepo završava u dvorištu suda.

Nije verovala.

 

(2018)