Month: October 2017

SMRTONOSNOST

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

Jedna prominirajuća, falusoidna tvorevina koja svojom veličinom zaklanja pogled na Veneru, ima 3000 prozora i nekada je dnevno gutala živote 3000 ljudi. Dominira panoramom. Sada je mrtva, zapamćena u samrtnom ropcu, usnimljena kako izdiše i kako iako puna vazduha ostaje bez daha, posustaje. U njenom podrumu još ima pacova koji se mole bogu Marsu da se ne sruši sama od sebe i tako od njih načini beskućnike. Vetar provlači svoje prste kroz njene polomljene oči, plete otrovnu paučinu, koju odmah sutradan kida i u vidu sitne aluminijumske ali i staklene prašine razbacuje po okolini, tiho zagađujući i razgrađujući istovremeno. Iz nje vise creva žica i kablova, krvni sudovi vodova i odvoda, nervi linkova i optike, istruleli od vlage i radijacije kojoj niko uspešno ne okreće leđa. Izvrnute nutrine ova umrla tvorevina urla na svoje roditelje, i roditelje njihovih roditelja. Urla koristeći prazninu koja nikada nije uspela biti zadovoljena. Zadojena.

Na jednom od viših spratova, duva opasan vetar koji preti da otkine viseće tumore umrlog predmeta, nišući njihove peteljke za koje su se obesili. Šefovi smena smenjeni su u istom danu, u istom satu kada je smrt počela. Iako je potrajalo godinama, nesvesni svoje sudbine pucali su svojim korbačima koji im sada menjaju kravate. Svaki ponaosob ima krvni ugrušak različitog oblika na potezu od vrata do mesta rođenja i svi iz daljine izgledaju kao ukrasi na korporativnoj jelki, onomad, prve nove godine po otvaranju. Viseći na visokim spratovima plaše vrane koje su kružile oko staklenog obeliska još od njegovog uzdizanja. Odlaganje pravljenja prvo ptičijeg a posle i zmajevog gnezda u praznoj glavi napuštene ideologije samo je privremeno, i direktori će, obešeni, pasti. Niti jedan CEO neće ostati ceo, mravi sa velikim zubima vrebaju iza lajsni.

U džepovima pro-palih arheolozi budućeg vremena, ljudi koji šalju anonimne razglednice vetrom, moći će da nađu, planove za izgladnjivanje, strategije razvoja kancera, targete napada dronovima i mnoge druge invetivne servise zla. Njihova odela mirisaće na naftu kojom je paljena šuma ne bi li se izlovilo sve što može da se pojede, pretvori u energiju, sagori. Ostatak je spaljivan uz vatromet i miris baruta. Deca odrasla na pepelu, jedući pepeo naučila da su da zadrže dah više nego što je to normalno i sada mogu da oduvaju sve pred sobom. Počinjem da sumnjam da je vetar koji ovde zavija stvarno posledica razlike u vazdušnim pritiscima između sveta i sveta koji držim u ruci.

To su deca NE zemlje, ona izviru iz negacije, negiranje je njihova priroda i nemoguće ih je osporiti. Oni nemaju himne i granice, oni ne slušaju i ne gledaju oko sebe. Oni se ne okreću unazad i ne sakupljaju svoje mrtve. Ne gube vreme. Oni ne prezaju ni od čega i pred njima radijacija okreće leđa. Oni poništavaju sve luciferijanske tvorevine, gore, spaljuju i odnose pepeo, znajući da i iz pepela Sotona može ponovo da vaskrsne, daleko na Pacifik.

Okean guta sve što mu se baci jer i sam zna da je mrtav.

Advertisements

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo deseti

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

Takođe ne podnosim debele jakne a pogotovo zimske, gume za žvakanje i preskakanje reda, na očigled reda, časove ljubavi i časove nereda, časove nerada, emisiju A sada Rada, nečijih pet minuta, sinove Krkobabiće i sina Bruta, miris Malicije i Bruta, brutalne crash scene i grobove pored puta, kada neko očima koluta, kada neko očima odluta, ubistva jelena i košuta, ubistva u Košutnjaku, smaknuća vladara, globaliste i ruskog cara, džiber džadu u gradu, korzo u selu, višak vode u telu osim ako je nisam sam nasuo unutra prvobitno ispraznivši zdelu

Ne podnosim priče iz prevoza, zato nosim slušalice, potezanje peroreza, unošenje u lice, plave koverte i lizalice, prekršioce omerte, pacove, debele Berte i naciste, kad ljudi načisto zapizde u kanal, banalne konotacije, očeve nacije, iluminate, masone i iluminacije, evisceracije i ekstirpacije, magijsku moć negacije, eklipse i stipse, etno-fikcije i izostanak mikcije, prostatu, prostotu ako je sve u životu, doživeti stotu ili malo jače osim ako nije sto prvi rođendan Maričine kornjače

Ne podnosim kukavice koje ubijaju ptice, krvavice, aerosol klice i hirurške rukavice, poklič hirurške maske na ulice! krcate ulice, antivaksere, gužve i zastoje, zastore i zastave, Zastavu 101&128, kada neko i dalje valja foru na kurcu te nosam, Mesam, Nesal, podosta Neša Bridžisa, pomalo Nešu Bridžisa, stand up komičare zabavne poput Barberi šare, kad neko hoće i jare i pare, dupe na dve klupe, igrače sa klupe koji neće da pomere dupe, da se oznoje, žene koje se zgražavaju nad ženama koje doje, u parku, lošu varku telom, izjavu mir u svetu celom i pseudocelom, dupljare, takoreći ljude-duplje koji žive za tuđe dupe osim ako ne mogu za sitnu lovu da se skupe i pošalju svi do jednog na Gvadalupe, a može i Gvadalahara

Ne podnosim ni maltretiranja, iznude i ucene, pokušaje da drugog ožene ili udaju, ili ocrne, najavljene šamare, Lade Samare, sitne pare i sitne duše, neudoban dušek i opruge, kaleme i luster-kleme, breme koje nosim ne podnosim ali još nisam pao, kad je neko nepotrebno zao i ne misli ništa od onoga što je po sredi ali ne prestaje dok drugog sasma ne povredi, povrede koje odvajaju od terena, teniske dubl mečeve osima ako ne igraju Venus i Serena…

NASTAVIĆE SE…

NEKI OD LIČNIH HEROJA PARALELNE STVARNOSTI

Nisam osoba koja odustaje, zato se odričem, Odri se nasmeje sa dugačkom muštiklom, kratak osmeh, Lom, prelom svesti, srča vesti, raspe se, istresti iz sebe, sebe samog, bičare, alge, gljive, žive male ljude što lude, ograničiti im/mi kretanje, stani!

Reakcija izostaje, ukrućeni pežorativ im/mi ostaje, da se obesi, da se obesim, da se klati, platim pa se klatim, pa se kladim, Amadeus prima nemuštu opkladu od mene da neće mnogo proći do momenta kada neću moći da mrdnem nogom, da mrdnem rukom, šamar!

Dosta više o kulturi smrti, u pobedi se ne uzvisi, u bedi visi, u porazu se ne ponizi, tako je po Svetinoj knjizi a u stvarnosti, klecaju kosti, ponižavaju same sebe, ne mogu reći da im/mi ne pomažu, pomažem ponekada poneku mast za kostobolju, avaj!

Ko je kriv zapitam se samo kada im/mi misli odlutaju u belo meso, inače gladujem na Kišu i vodi, vodim se mislima o slobodi koje drugi misle, kapisle, ljudi, hodaju oko mene, treba izbegavati svako moguće trenje, jadno mnjenje, ne!

Tražim se, traži se tiraž, traži se tiran, fotomontaža, hologram, miraž, miran, Goodbye, Titan, identitet je tu negde, krije se, više nije bitan, samo ga treba prevideti, predvideti koliko će im/mi biti potrebno za strah ravno je prizivanju bolesti, krah!

Trenutak odbleska, refleks, moram da znam, gubim korak, gubim raskorak, učini im/mi plezir, slobodan pad, Veliki prezir, kinin gorči, odričem se ukusa u korist sluha, zadržavam, zatvaram oči, odričem se dodira sa javom u korist trbuha, uh!

Ništa, odgovor na šta je bilo, bilo je, epilog: ulazim u priloge, izlazim iz prideva, izlazim im/mi iz vidokruga, ronim ispod radara, Ronin se raspada, ništa se nije dogodilo, sve je normalno, samo je stvarnost paralelna, pa?