Month: July 2013

TAKAV USUD ŽIVOT NEĆE ISCENIRATI

Pesma je napisana tokom jula meseca u četiri ruke sa Oloriel.

Prolaznost utopljava pluskvamperfekat u duplju

Rezonantu kutiju šuplju nemam rezon da utišam

Evociran ritam smelosti u dopler efekat kroti guju

Slepi podanici kuju zaveru gustu kao kiša

Tetrebi slomljenog krila sa lažima od pliša

Obleću oko svakog oka i padaju u podrum zaborava

Lomljeno staklo srca samo sebe osporava

Odlazeći kralj još uvek mirno spava

Negovana glava od starosti mudra i plava

Anticipira gornji svet i pticu koja ga zove sebi

Sanjajući pašnjak gde otrovno cveće raslo ne bi

Ledi mi se krv od pomisli na oceubistvo

Eutanazija struji prstom, al’ dovoljno ogrezli nismo

Da prekratim jednu a produžim drugu muku

Nasukam se na sprud nade voljenih ruku

I samo nestanem na duže od tren

Kao klovn iza kulisa, da popravim šminku

Advertisements

NEVINOST POTPUNOG POMRAČENJA MESECA NA ZIMSKI SOLSTICIJ

Jednom sam se u životu bio rodio. Bilo je leto. Negde u sred leta. Ne verujem ljudima koji se ponovo rađaju, takvi nestaju najednom.

Jednom sam u životu jahao konja. Bilo je leto. Negde u sred leta. Nisam mu bio težak, bio sam mali. Ipak mi ga je bilo žao, izgledao je tužno, privezan za vodiča, kasao je u savršenom krugu.

Jednom sam u životu klizao na ledu. Bilo je leto. Negde u sred leta. Ledena dvorana je bila idealno mesto za čas neravnoteže i gubljenja oslonca. Prijatni uslovi za učenje lekcije balansiranja između krajnosti i ponovljenog ustajanja nakon svakog novog pada.

Jednom sam u životu preplivao reku. Bilo je leto. Negde u sred leta. Voda je bila hladna kao tama i tamna kao hlad. Voda me je nosila, isplivao sam na drugu obalu nizvodno potpuno iscrpljen. Moja energija sada je energija mora i okeana. Vratio sam se na staru obalu čamcem. Kao da sam se ponovo rodio.

Jednom sam u životu započeo knjigu. Bilo je leto. Negde u sred leta. Započeo sam je slovom, jasno definisanih ivica sa kojih sam mogao da skočim u ponor njene nedovršenosti. Ni sam sebi ne verujem koliko sam puta skočio. Započeo sam je da je ne dovršim.

Jednom sam u životu umro. Najednom. Bilo je leto. Negde u sred leta. To je bilo na drugom kraju rođenja. Zatvoren je bio savršen krug docrtan prigušenim topotom kopita onog konja. Daleko ispod onog leda, sačuvano od propadanja, konzervirano padovima i padovima, pohranjeno za sve da osete ukus u ustima. Ukus smrti. Vodeni ukus smrti, one reke koja nosi, tamu i hladnoću, još onda kada sam joj ostavljao sebe, ulila je u mene. To je zadnja korica one knjige, moje knjige, pisane nenapisane, po nepisanom pravilu, zatvorena. Sa neodređenim brojem belih listova između sebe i prvih ispisanih listova, koji su ustvari poslednji.

Testament takoreći.

Jednom sam samo zavoleo samo jednu devojku. Bila je zima. Negde početak zime.

MISTERIOZNA JUTARNJA ŠETNJA U LJUBIČASTIM GUMENIM ČIZMAMA SA BELIM TUFNAMA

Poruka je stigla.

Pisamce je bilo spremno u sandučetu. Jednom od onih sandučića, koje nije ispred vrata, u ulazu zgrade ili na kapiji koja gleda na tramvajske šine, ka kojem je dovoljno da ispužite ruku iz kreveta. Probudila ju je poruka i ona je nevoljno ispružila ruku i napipala telefon. Pisalo je:

Da li si možda za šetnju? Prošetaj se do Kule Nebojše… U visini očiju, između blokova, u procepu naći ćeš ceduljicu… Obuj gumene čizme… Iznenađenje… Vidimo se…

Nabacila je osmeh na lice i već sledećeg momenta je bila na ulici, u pokretu,  oblačeći tanki proletnji džemper. Potrčala je za prvim tramvajem, kako bi se spustila do Zoo Vrta ali nije ga stigla. Sledeći koji je nailazio bio je broj dva. Krupnim koracima žurila je ka prvom mestu, kao da je u pitanju zadatak, misterija, tajna. Kao da će ceduljica, nemarno otcepljena iz starog rokovnika Hotela Bristol izčeznuti na Suncu. Bila je blizu, samo još da prodje ispod šina, Sava se povukla nakon što je nedeljama grlila svoju omiljenu desnu obalu, ali voda se zadržala u prolazu. Sreća pa je poslušala savet. U jednom trenutku voda je bila na prst od gornjeg ruba njenih ljubičastih gumenih čizama sa belim tufnama, ipak ostala je suva. Blokovi kule bile su još uvek hladni posle više od dvesta hiljada prespavanih noći, ali ceduljica je bila otkrivena u toplom zagrlju.

Sa jedne strane je pisalo Ne boj se, u potpisu Nebojša, a kada ju je okrenula pisalo je Sledeća stanica, Brankov most, skrovito mesto u samom mostu… Neka ideja?

Stavila je ceduljicu u džep, pogledala na telefon, videla da nema novosti i krenula. Ulicom koja grli Tvrđavu, preko Pristaništa do tramvajske stanice, pod samim mostom. U skrivenom kutku, unutar mosta, videla je sijalicu na baterije, sa onom malom uzicom za uključivanje i odmah joj je sinula ideja.

To je on.

Povukla je končić na dole i osvetlila jedan od kamenova koji je držao most. Imao je sledeću poruku, ispisanu crnim flomasterom:

Zgrada Beogradske zadruge, između stakla i rešetki, treći prozor prizemlja levo od ulaza, skrivena blanko menica… Popuniti kad zatreba…Crni Đorđije
ps. Ponesi ovu sijalicu sa sobom, nisam je malo platio… 

Pakujući malo čudo sa telešopa u ranac od kog se odvajala samo kad ide na kupanje, nastavljala je niz Karađorđevu, ka zgradi koju je zapamtila kao Geozavod jedne Nove godine kada je i upoznala Nebojšu.
Menica ja bila u plastičnoj foliji i sa prednje strane u polju TRASANT pisalo je Nebojša. Bila je sigurna da je na pravom mestu. Kada ju je okrenula, isti crni flomaster je govorio:

Ugao Kameničke i Kraljice Natalije, kladionica, kanta kod ulaznih vrata, zgužvani tiket… Nisam imao sreće sinoć, možda ćeš ti imati jutros… Gavrilo Princip

Ubrzala je korak uz ulicu Kraljevića Marka, pored Manakove kuće i izašla je na Zeleni venac. Već je videla sebe kako bez problema kao cura ulazi u jazbinu muškaraca i pretura im po kanti za đubre ali radoznalost ju je bila potopila kao jezero koje je nekada potapalo mesto današnje pijace. Imala je sreće jer kladionica  je ujutro često prazna, pa i kanta sa njom. Za pultom je takođe bila cura, nigde muškaraca, jeste je malo čudno pogledala ali nije odreagovala. Imala je sreće i sa tiketom. Bio je jedini u kanti. Sa prednje strane neki parovi i veliki mogući dobitak  a na poleđini:
Ministarstvo Finansija, ispod otirača a ispred ulaznih vrata, bezvredni papirić… Vidi može li da se kupi nešto za nj? Vuk Karadžić

Igra ju je potpuno obuzela. Stavila je slušalice na uši, uključila plejer i nosila ju je pesma Take me out, Franc Ferdinanda. Do porodilišta je bila u par koraka, činilo joj se. Pored Vaznesenjske crkve se spustila, Dobrinjskom, pretrčala Admirala Geparta ispred broja 14, i stigla do ulaza u ministarstvo sa donje strane. Krišom je podigla novi ali teški otirač, kao kad ljudi stvari guraju pod tepih. Samo što je ona ovaj put izvlačila. Deset dinara, vlažnih, sa razmrljanim crnim slovima, savila je u džep nakon što je pročitala:

Zgrada Glavne železničke stanice, levo do kraja hola sa glavnih vrata, Halo govornica, ispod je zalepljena kartica, sa pozivnim brojem i prva tri broja… Ostala četiri ti pišu kada ulaziš na glavna vrata… Rimski-Korsakov

Sada je već osećala da je kraj igre blizu i sjurila se stepenicama kroz park prema uglu Nemanjine i Balkanske, i već je bila na prelazu pred stanicom. Odmah je shvatila da su poslednja četiri broja, godina ispisana rimskim, godina kada je krenuo prvi voz na relaciji Beograd – Niš. Sa donje strane govornice bila je stvarno zalepljena Halo kartica, sa pozivnim brojem, tri broja i četiri iksa. Pisalo je:

Nazovi me!

Ubacila je karticu u aparat i nabrzinu okrenula broj koji se završavao sa 1884, iako je u džepu nesvesno pipkala mobilni.
Zvoni.

– Halo!?
– DA! Nebojša ovde.
– Ej pa ti si – okrenula se da vidi da joj se ne prikrada iza leđa – gde si sad? Koji ti je ovo broj? Kako si me prošetao, bolje bi ti bilo da imaš to iznenađenje. Ti znaš gde sam ja.
– Kupio sam ovaj broj samo zbog danas. Čekam te na klupi, izmedju Starog i Brankovog mosta.

Prekinuo je.

Protrčala je kroz železničku i autobusku stanicu, odlazni i dolazni peron, pored Lastine stanice i bila je na reci. Ugledala je Nebojšu. Bio je u blatnjavim gumenim čizmama izvaljen na betonskoj klupi. Kada je čuo vrisak pridigao se i osmeh mu je ukrasio lice. U blatu koje je reka nanela na šetalište, otiscima stopala ispisao je VOLIM TE MALA.

Sava je na momenat stala.

LEKARI U NOVIJE VREME SVE VIŠE LEČE BOLESTI A SVE MANJE LJUDE

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

Uđi, uđi, ne mogu da ustajem hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Pričali smo i o volji i koliko je bitna da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za meso i stari slomljeni čiviluk.

Sledeće nedelje, kada sam opet došao u posetu, jedna velika polica sa knjigama je bila oborena na mesto gde je bio krevet. Kako sam kasnije saznao krevet je prvi završio u vatri, komplet, daske, madrac, jastuci a pepela je bilo toliko da sam lopatom punio kofe od moleraja.

Bilo mi je hladno, morala sam da dogrejem. Ove neke knjige će isto morati u kamin ali ajde prvo podloži ove raspale police. Danas Šeli?

Naravno da je razgovor o engleskom romantizmu bio prava hrana za dušu a čaj od korena maslačka blagotvoran za telo. Skuvali smo ga na plamenu starih polica i pohabanih enciklopedija ezoterije, koja nas ustvari nikada i nije odistinski zanimala. Šeli i mekani glas koji umire uveli su nas u vremeplov i odveli, naravno, ka Šekspiru. Neizbežnosti njegovoge tragičnosti i vanvremenska distanca činili su okvir za razmenu emocija koje su grejale sobu. Ona je svejedno bila umotana u ćebad i prostirke a do kraja večeri sam, jer je neprestano drhtala, na vatru stavio i sve tepihe, slike i goblene, sto i sve stolice, sem jedne, fotelju u kojoj je nekada spavala mačka i vrata od kuhinje. Lako se uspavala kada se soba dogrejala. Sklopio sam njenu knjigu i naočare i ostavio na preostali stočić.

Dve nedelje nisam mogao da odem u posetu ali juče sam svakako stigao. I jesen je stigla. Kiša se pročestila, sve je manje bilo Sunca, sve više sivila, nebo se nadurilo i spustilo na ljude. Sa kišobranom u tom oskudnom međuprostoru između glave i propalog nebeskog svoda sam se bio uputio na dobro poznatu adresu. Iskren da budem nedostatak drvene kapije, stepenica, trema i ulaznih vrata nije me mnogo iznenadio. Parket je bio u potpunosti podignut, gotovo sigurno založen, prozori skinuti, a srča uredno počišćena u jedan kraj velike sobe. U drugom kraju gomila pepela, nabacana skoro do plafona. Nameštaja i gorivog pokućstva više nije bilo. Osim stolice za ljuljanje od ružinog drveta u kojoj je sedela pred kaminom i malog gramofona sa kog je svirao Šostakovič, Valcer broj 2. Pregledavala je foto-album jedinu preostalu papirnu relikviju koja nije završila na vatri.

Bio mi je profesorkin sin, malo mi je pomogao oko dogrevanja. I oko pepela. Baš je zahladnilo. Nikako da se ugrejem. Nije te bilo?

Imao sam posla…

Imaš u kuhinji izglavljene cigle, videćeš, mali je načeo severni zid, pa donesi par blizu kamina da upijaju toplotu. Posle mi ih stavi ispod nogu da me greju. Kako ti se sviđa muzika?

Nekako je opraštajuća…

 

Danas sam bio do bolničke kapele. Rekli su mi da je protokol da ako nema živih rođaka pokojnike kremiraju. Danas sam bio do bolničke kapele da uzmem pepeo.