April Rain

DRAGON MI JE DA SAM VAM BIO NA USLUZI

Gospodin Levi se prvi put maskirao sa pet godina. Našao je parče crepa na plaži koje je umočio u vodu i išarao se po licu. Kada je takav ušao u hotelski restoran jauci prisutnih delovali su kao da se izmasakrirao. Na školskim priredbama je bio gusar, nindža, dirigent i fudbaler. U gimnaziji se krio iza lika pank bubnjara, od šminke noseći samo krejon.

Svoj prvi novac je zaradio u zoo-vrtu Big Blue Bay noseći na sebi veliku kutiju Snooply kokica. Kostim je bio tako dizajniran da su ruke i noge bile njegove a oversize kutija i ukočene plastične kokice su mu stajale iznad glave. Prozore za oči imao je u oba slova O u natpisu. Kasnije te godine gospodin Levi je bio prvo ulični pa onda i cirkuski klovn a dve glavne zavrzlame su mu bile plišana pesnica koja izleće iz šešira i džep koji prska vodu. Kada je radio sa decom nije nosio šešir. Nosio je slojeve šminke, šareni kombinezon i crveni sunđerasti nos. Do kraja iste godine oprobao se i kao Deda Mraz, spavajući preko noći na jastuku koji je preko dana opasivao oko sebe. Gospodin Levi je živeo kao u bajci. Bio je Popaj i Petar Pan. Bio je jak i mlad. Bio je i sakriven iza radio talasa zabavljajući zaslužne. Duboko u moru sebe razbijan je o litice nevidljivog rastapanja, degeneracije. Ni gram negacije.

Gospodin Levi se oblačio kao žena, nosio dugu kosu, kraću kosu, nosio brkove, nosio bradu, izlazio u smokingu na paradu. Čak je i živeo na ostrvu parade, Parade Key – pronalazite li bizarnu sličnost u rečima parade i paradise? –  ali to je samo detalj fasade. Unutar njegovog bića se raspuštao pakao. Gospodin Levi nije nikada plakao, ili makar da mi znamo o tome. Gospodin Levi je pozajmljivao glas, sva svoja lica kad nije nosio maske, pozajmljivao je sebe svima onima kojima u tom momentu nije bilo do njih samih. Ne znamo da li je ispunio sve svoje snove ali znamo da je izgubio mogućnost da ih sanja. To je težak udarac čak i za ljude bez snova. Ni doktor Park ni doktor Alzh nisu znali šta je uzrok njegove patnje iako su im simptomi bili poznati od ranije. Nisu znali koliko je zaista ozbiljno ali su znali da nema leka, osim jednog koji FDA još nije prepoznala.

Jednog dana, a to je baš danas, gospodin Levi je bio relativno star i apsolutno slab i zaboravio je ko je on u stvari i šta se od njega očekuje. Posegao je za neodobrenim lekom i po prvi i poslednji put u životu učinio, za promenu, ono što niko od nas, koji ga još uvek pamtimo, od njega nije očekivao.

IDEM ZA KANADUM

Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

Daleko sam odlutao prateći dalekovode, prešpartao, precrtao, obode, povode, ne trebaju iz sveta, dvojica, trojica, da me obore, padam sam, daleko sam, dole, u gužvi ljudi koji se mole, koje ne poznajem, ne znam gde mi je kuća kao prvak prvi dan posle škole, nemam nikoga da me sačeka u ovom ledenom hladu, idem za Kanadum

Emigracija, ha, nemam ni pasoš ni novca za pasoš, između dobar, loš i zao, ja sam loš, nemam ličnih dokumenata, nemam čime da dokumentujem svoje postojanje, svoje prosto sranje, nisam odmakao dalje od poslednje stanice, tramvaja, kraja, šina, pizda materina bi da me skocka za svoju dnevnu paradu, idem za Kanadum

Misli me more, memento mori, prazan teretni voz odlazi na more, a moj teret se stvori, svaki put kada zatvorim oči, zato ne spavam, zato nemam snage da skočim, a treba mi da skočim, da skončam, čamove daske koje neživot znače, biće dovoljne, mumlam, niko ne čuje, sebi u bradu, idem za Kanadum

Zalutao sam plutajući, kao truplo, kao trupina, vidim duplo a pripadam u sve manje i manje, skupova, podskupova, skupina koja me maltretira, koja me grize, stalno je uz mene, ispod rize, ispod šešira, vreme, mesto i način ne bira, kupa se, ne kupam se, u alkoholnim isparenjima i uličnom smradu, idem za Kanadum

Avenije užasa, svetlećih ukrasa, utvara, uzdaha, pulsiraju u slepoočnici, pao sam u ruke slatkoj devojčici, slepoj starici, pao sam u bajci, u Ivici i Marici, u lonac, mirišem šta mi se sprema, šta mi se kuva, sve što sam imao čuvam, samo u glavi, nosaču memorije koji je najčešće sklon padu, idem za Kanadum

Koračam krugove, pravim dugove koje nameravam da ostavim samom sebi, odjebi, nikada nisi imao nikoga drugog, gazim prugom, gazim po sopstvenim čizmama, zimi, zimama, gazim kroz već utabane tragove, prelazim pragove, obijam, kradem iz svojih džepova, pocepanu pa lepljenu, izgužvanu i izgaženu nadu, idem za Kanadum

Aboliram sebe za sopstvene izbore, izgore i gore izrode, umore ih sumorne, izruče preko srče leda, ogledala, strana tela, da ne bi gledala, svoje telo, ne skidam odelo da se ne bih prestravio šta mi je neživot ispod prsluka ostavio, klonim se dronova koji snimaju i one što nemaju i one što imaju, za svoju svetlucavu barikadu, idem za Kanadum

Nekako se domognem kapije, malo bi mi trebalo da se napijem, gladan i hladan, gladan i žedan, da se onesvestim jedan kroz jedan, na dan, na nedelju, na duže, pužem, noktima stružem preko parketa, pokrete nepokreta, retenciju sa odloženim dejstvom, reten-retard, lek, udarac, koji sam popio, u arkadu, idem za Kanadum

Apotekar se valja od smeha, daleko preko sveta, u svom skockanom stanu, živim u srušenom kranu, pojedem hranu za ptice, mrve i neke trice, uključim svetlo, otvorim kupatilo, jedino svetlo koje me je uvek pratilo, samo da bi mi pokazivanjem sopstvenog lica naplatilo, za sve greške u hodu, za sve greške u radu, idem za Kanadum

Domicilna slavina prosipa tečnost, lavina vodene pare mi zamagli pogled u večnost, protrljam oči otvorene od prošle godine, oštar bol, direktno u mozak, me podigne, da jadno ne poginem, zažmurim, konačno, skinem sve sa sebe da se porinem, a da sebe ne dodirnem, dotakao sam vodu, napunio sam kadu, idem za Kanadum

Uzeo sam pribor za brijanje, makaze, oštre, trimer, češalj, četku, brijač, žilete, složio ih na pločice kao instrumente, oko mene više nema ničega, ostajemo samo topla voda i ja, kao u materici, pale su oko mene sve zgrade i sve fasade, pale su u prah i pepeo, srušio se ceo gornji svet i nestao u Hadu, idem za Kanadum

Mrdam još malo, meškoljim se u fetalnom položaju, dolazi do mešanja krvi i plodove vode, koja više ne može da ode, dve, najviše tri note, započnem, preoštrim gudalom preko labavih i krtih žica, crvenilo lica, muzika ptica, prestaje, toplota polako nestaje, na izdah do slobode, orkestar nastavlja za mnom da svira baladu, idem za Kanadum