Month: November 2017

KOFER, KOVČEG

Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

– Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

Potrčao sam prema liftu i nekoliko puta pritisnuo dugme. Brojevi su opadali sporo, dok se displej nije zaledio na -3. Strelica je pokazivala na dole i samo na dole. Strčao sam velikom brzinom niz požarne stepenice u najdublju garažu hotela, želeći da stignem do mame i tate pre nego što sednu u auto, zauvek odu i zaborave me. Otvorio sam vrata između stepeništa i garaže i video da je prazna. Vrteo sam se u mestu, držeći se za ručku svog kovčega, osluškujući da li će se nešto čuti iz nemih zidova. Čulo se kako se negde u dubini jedna od vrata zatvaraju. Potrčao sam tamo. Prostorija u koju sam ušao bila je hodnik sa nizom vrata koja su se gubila u mraku. Kada sam zatvorio vrata više se nije videlo ništa. U vazduhu sam osetio miris mamine kreme za ruke. Pustio sam kofer i izvadio iz džepa ključ koji je na privesku imao lampicu. Osvetlio sam put. Hodnik je bio neočekivano dug a na kraju sam, pod slabim svetlom, uspeo da razaznam uzani prolaz između dva zida, jedini koji nije bio zaklonjen vratima. Prolaz je bio toliko uzan da sam kofer morao da ostavim u iza sebe. Jedva sam se provukao i dospeo u malenu betonsku prostoriju, koja je imala izlaz u šaht. Ostavio sam ključ i svetlo na ivicu otvora i počeo da silazim držeći se sa obe ruke za metalne rukohvate. Osetio sam mamin i tatin dodir na rukama i ohrabren sišao u rupu. Kada sam dotakao dno, osetio ukus zemlje koju sam jednom, kada sam bio još mlađi, probao igrajući se u dvorištu.

Advertisements

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo jedanaesti

Filigranski ne podnosim filistre, ćiftanje, prenemaganje i laganje prećutkivanjem istine, uprljane čistine i ine površine, površne ljude i nedovršene građevine koje propadaju, Patka Baju, Montija Bernsa i Miška, mudrost da glava ne boli od viška, pa da, zavisi čija glava i kog viška, one koji ne sumnjaju, koji se ne pitaju, sve pipače hlebova i sve drugo što pipaju takođe ne podnosim, FC Sion i novogodišnje lampione, protokole mudraca i šampione iz zone, još barem sto kuraca, morone i vito rebro, kone i komšije, kad neko ne zna ni dugme da ušije, šije i vratove, spratove iznad sedmog, u stvari sve iznad sedmog osim ako nije nebo

Ne podnosim nasilnike, krive slike i loše prilike, ispravljanje krive Drine, Krivu Feju, zlato, Zlatu i Peju, ljude koji se klanjaju Džeju, džeju koja je u stvari suva prašina, Popmeju i deus ex machina, Neočekivanu Silu Koja Se Iznenada Pojavljuje I Rešava Stvar, Bata Kandu,  Kodžaka a posebice ne podnosim Nebojšu iz Beograda, Lošu i nošu u obliku prestola, Igru Prestola, stada i krda, neke delove Labudovog i Petlovog brda, crne labudove, špricane petlove i bele vrane, špiclove i crne ovce, isparavanja, pare i novce, poštovaoce, svete oce što sisaju pivske boce, mramorne ploče, ljubim ruke oče, moče od pečenja osim ako nije moča za Panteliju

Relativno često ne podnosim relativizacije, samo priče radi, ulogu oca nacije, lepo vreme na Vojnoj paradi, vojne doktrine, između reda, rada i discipline najbolje podnosim red, ne podnosim tanak led i debeo jed, jedinice policije kao ni ćerke jedinice, jedinice u svesci ili u dnevniku, kada neko ne vidi širi sliku, usko gledanje na stvari, reč uskoro i trajekt Bar – Bari, brodove i svodove koji se ljuspaju, ljuspice, bratoubice i klice, kada neko sumLJa, sišle s uma koji uzjašu druge koji tek silaze, zarasle pruge i bogaze, zarasle zadruge, rezervoare kuge, pruge, tufne, štrafte i štafete, tanke providne bretele i debele špagete, targete i biznis planove, debelo plaćene dlanove, neplaćene ispucale dlanove, salone i salonske stanove, nakrivljene kranove, naherene znakove pored puta osim ako pokazuju pravac u nebo, ili u zemlju

Ne podnosim akrobate, mađioničare i klovnove, klonove, ovnove na brvnu kao i slonove u staklarskoj radnji, prodaju stanova u izgradnji, duplu prodaju stanova u izgradnji, trodupli viski, pivski stomak, kada se neko sa 45 predstavlja kao momak, minimalan pomak kojim se opisuju stagnacije, manipulacije i oscilacije dnevne temperature, toplo-hladno i obilne kiše teško podnosim više, svaki jebeni kliše, predrasude i ljude koji se čude, iščuđavaju i beče, Bečlije i Bečiće, poštovanog gospodina Bečića, KV poltrone na odgovornim pozicijama u svim mogućim pozama, osim ako ne kleče…

 

NASTAVIĆE SE…

ČOVEK KOJI TONE, NA KRAJU ĆE I POTONUTI

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

Gde je more mora gde niko ne pluta, gde je drugi kraj pruta, gde je dugi kraj puta, gde se očima ne koluta, gde oči nemaju nikakvog značaja?

More koje zapljusne i potopi, do dna te ogoli, otopi, razloži, razgradi i nataloži.

Planktonizira.

Problem geografije zbira.

Posle kraćeg odmora otkrio sam da problem nije u moru, nego u plućima, sva ta praznina koju svako krilo ima, koju odukuje nevidljivo, minutima, satima, danima, u jednu vreću sažima, održava u umnu bistrinu, na površini, neko bi rekao najbolje uvek ispliva na površinu, a Džarvis bi rekao da i govna plutaju, ako sama sebe ne progutaju

Pluća plutana, platana, Plutona.

Ne mislim na Mikijevog psa.

Nije dozvoljeno kupiti prohromske kanile i izbušiti beštiju na nekoliko mesta, smesta iscediti sav angst na jedro od svile, izvući prazninu, vodu, vatru, zemlju i prašinu iz alveola lažnih oreola, prostranih i tankih koje žive od tuđeg bola, valja čekati godinama dok ne atrofiraju i slepe se kao smola

Ne čekam više ni minut, skinut sa kuke, hvatam se za slamčicu kašastog soka, slamčicu spasa koja mi je oparala obraz kada sam bio mali, hvatam se sa obe ruke, i posmatram interkostalne prostore, međurebarne luke, kako privlačno za probosti izgledaju sa boka, pomisao na kanal me na tren razgali, DTD kanal za oticaj muke, opustim mlitave ruke

Ne mislim ni na Dunav ni na Tisu ni na Dunav.