Month: March 2014

DA LI SE BAŠ SVE MOŽE OBJASNITI BROJEVIMA?

Trebalo bi odmah da se izjasnim i tako uverim svakoga ko pročita do kraja da nema pogrešnog odgovora. Da, verujem u brojeve ali ne i u postulate numerologije. Ima nešto oko tih brojeva ali me uistinu ne zanima šta tačno. Mogu i sam da izmišljam i da im dajem značenja. Stalno vežbam da to i radim.

Zato ću nabrojati tačno sedam razloga.

Omiljena decenija: to bi mogla biti ona decenija u kojoj bih jednu knjigu napisao još deset započeo a sto pročitao. Mogao bih da nagađam koja će to decenija biti, jedino što sigurno znam, je da još uvek nije završena… Mogao bih i sve naslove da ispišem ali nisam siguran da li je već počela ili čeka na mene. Omiljena decenija počinje neprimetno i čine je sećanja i planovi.

Omiljena godina: to bi mogla biti ona godina tokom koje bih biciklom prešao preko hiljadu kilometara. Da li su svi ti krugovi, jer dugo smo hodali put je bio dug, kasno smo shvatili da je taj put krug, napravljeni po beogradskom ataru ili su im pak tangente bile Tisa ili Drina, ne pravi razliku. Dok ih ima, ima i mene. Kada stanem, nema me.  Omiljena godina počinje malo kasnije i završava se malo ranije ali je uvek u planu i uvek u sećanju.

Omiljeni mesec: to bi mogao biti svaki mesec od koga bi mi ostalo barem deset hiljada. Uopšte nije važno čega jer to je sasvim dovoljno. Nekada je previše dovoljno a nekada je dovoljno čak i premalo. Ali uvek je dovoljno ako ostane. Omiljeni mesec može biti i jul.

Omiljeni dan: to bi mogao biti najduži dan u godini, kada je letnji solsticij, tokom koga bih plivao u jezeru ne većem od sto hiljada litara. To bi moglo biti Malo jezero Crnog jezera na Durmitoru ali to bi moglo biti i neko iznenađenje, recimo Surprise Lake u okolini Sijetla. Ili neko malo ledničko jezero u Nepalu. Omiljeni dan bi mogao biti i rođendan.

Omiljeni sat: to bi mogao biti od početka do kraja preslušan album You Are There, grupe Mono, koji je preslušalo još barem milion ljudi. Muzika putuje iz Japana, iz Škotske, sa Islanda, putuje preko okeana i planina, putuje i kroz koaksijalne kablove i auditivne nerve, vozi svakoga od nas tamo gde nikada nismo bili a mi smo tu, ne pomeramo se. Omiljeni sat bi mogao biti i klepsidra.

Omiljeni minut: bi mogao biti  onaj minut koji bih na moru proveo zagledan u više od deset miliona, pa ipak manje od sto miliona zvezda na vedrom nebu iznad zaliva. Tada bih shvatio koliko sam zapravo mali i koliko bih trebalo da budem zahvalan, na sećanjima i planovima, na svakom početku i kraju, na rođendanima i vremenu koje mere vodeni satovi i da ostanem u stolici za plažu zatvorenih očiju i slušam talase ukroćenog mora.

Omiljeni sekund: to bi mogao biti svaki onaj sekund od milijardu sekundi kada uhvatim njen pogled koji se smeje.

Svako dalje umanjivanje monumentalnosti brojeva bila bi prava stranputica na strmini ka traženju odgovora na postavljeno pitanje. Istina je već rečena na početku, nema pogrešnog odgovora, ali istina je da nema ni pravog odgovora i svi odgovori su dozvoljeni. Svako svoje brojeve pronalazi sam. Svako svoje odgovore pronalazi sam. To je jedina istina.

U SVETLOSNIM GODINAMA KRAJNJE PRECIZNO IZMERENA INTIMNOST

Smolasta prašina
gusta kao meso
lepi se za šake

Uvlačim u rukave
sluzave prste
jezim se do peta

Pojavljuju se ruke
u istom prostoru
tople kao krv

Eden me prožima
klizi niz vrat
i kvasi poruke

Rasterane čestice prašine
nestaju u gasu
kiseonik je ukusan

Nedaleko od tišine
crveni se nebo
prislonio sam dlanove

Oslovođena svetlost
prođe mi kroz oči
dodiri podrhtavaju

Vene pulsiraju
znaci su odleteli
u tri tačke na krugu

Agonija me umotava
implodiram u trenu
prelazim u senu

OBAVEŠTENJE O PRIVREMENOJ SPREČENOSTI ZA ŽIVOT

ponedeljak 08.00h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (tek onako): Šta je sa Srećkovićem, on nikada ne kasni?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (samo što je ušao): Verovatno je bolestan. Poslaću mu poruku.

ponedeljak 15.55h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (već skida radni mantil): Je l’ ti se javio Srećković?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (deluje zainteresovano za razgovor): Ništa ceo dan. Znaš da on uvek telefon ostavi na nečujno. I mene hvata neka prehlada. Hladno je u ovom pogonu, vuče sa svih strana. (kolega Zdravković odlazi u klozet koji nema vrata pored kancelarije šefa smene i više ne čuje kolegu Životića)

petak 08.30h (kancelarija šefa pogona, sastanak kompletne smene pogona, prisutni su: šef pogona, kolega Zdravković i kolega Životić; odsutan: kolega Srećković)

ŠEF SMENE (mrmlja neki kratak uvod sebi u bradu): Molim vas lepo, (podiže glas i počinje razgovetno) da li je kolega Srećković dostavio potvrdu od lekara o privremenoj sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti? (sam sebi odgovara) Nije. Molim lepo. Stvar je jasna.

KOLEGA ŽIVOTIĆ (tiho gotovo nečujno): Dajte mu vremena šefe, šta ako je teže bolestan?

ŠEF SMENE (podiže ton, gleda kroz kolegu Životića): Zakon je jasan. Potvrdu tada dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica koja žive u porodičnom domaćinstvu.

KOLEGA ŽIVOTIĆ (sada glasnije ali bojažljivo): Ali Srećković živi sam.

ŠEF SMENE (kao da se obraća pred trista ljudi, značajno izvija vrat): Pošto se čuju povici u vezi sa stavovima zakona, mogu vam (gleda kroz kolegu Životića) samo reći da je zakon i to rešio. Ako živi sam dužan je da potvrdu dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga koji su ga sprečavali da istu dostavi.

(kolega Zdravković ustaje kao da je sastanak završen i kreće prema šporetu na kome se kuva kafa; šef smene, sada gotovo vičući od čega se kolega Zdravković vraća na svoju stolicu, dovršava rečenicu)

U tom smislu dajem mu rok do srede da se javi u suprotnom sledi otkaz ugovora o radu!

četvrtak: 08.30h (kancelarija šefa pogona, prisutni su šef pogona i kolega Zdravković)

ŠEF SMENE (bez okolišanja): Kolega Zdravkoviću kada se smena završi zadužujem vas da lično odnesete otkaz ugovora o radu po osnovu ne javljanja na radno mesto duže od tri dana, na adresu kolege Srećkovića i ostavite ga u poštansko sanduče. Ne želim susrete ili suočavanja bilo kakve vrste. Ako ga pak sretnete uputite ga na šefa smene, odnosno moju malenkost! Jasno?

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (jedva zainteresovano): Jasno.

četvrtak 16.30h (ulaz zgrade u kojoj stanuje kolega Srećković, metalni sandučići, mnogi obijeni ili otvoreni)

Kolega Zdravković ostavlja kovertu u sanduče sa brojem 13, u zgradi u kojoj je živeo i šef smene Spomen Rakić, i odlazi. Gore na trećem spratu, na mestu između klozeta bez vrata i sobe u kojoj je i spavao i spremao hranu leži gospodin Srećković. Njegovo beživotno telo počelo je polako da se raspada ali kadaverični mirisi nestajali su kroz prozor otvoren na kip na koji se naslanjala tek procvetala lipa. Sunce se već polako spuštalo za fabričke dimnjake koji odavno nisu izdahnuli gram dima ili prašine. Dolina je ozelenela. Ptičice su zadovoljno cvrkutale jureći se među popunjenim krošnjama. Dok je odlazio kući, nogu pred nogu, sa rukama u džepovima, kolega Zdravković je mogao čuti decu koja su vriskala u susednom sokaku i verovatno gurala automobilsku gumu niz kaldrmu. Jedno pseto je lajalo za njima.