Month: January 2014

There’s always the sun. Always, always, always the sun.

Advertisements

NEKE TAJNE SU DOVOLJNO MALE KAO VRH LEDENOG BREGA

Sudija je voleo da sam šeta po groblju. Nikada u svom rodnom mestu. Tamo bi ga neko video. Neko bi onda ispričao drugome, malo bi dodao, malo bi oduzeo, pojavila bi se glasina. Zatim bi se glasina raširila i počela bi da se javljaju nagađanja odgovora na pitanja, Zašto? Kako? Kada?… Svako nagađanje bi se završavalo osudom, a ako nešto sudija nije voleo to je da njemu sude svakojaki neuki brbljivci. Zato je koristio svaku priliku kada je poslom putovao u glavni grad da prošeta centralnim velegradskim grobljem. Moglo bi se reći da je to bio najlepši park u kojem je on ikada bio. Spomenici i nadgrobne ploče su bile ušuškane u breze i vrbe, hrastove i platane, borove i jelke, čokote ruža, leje smilja, žbunove lavande… Neprimetno se gubio iz zgrade suda po obavljenom poslu i umesto na autobus iz grada, sedao je na tramvaj koji je vozio put njegovog omiljenog mesta. Na ulazu, ispred same kamene kapije kupio bi od prodavačice cveća, par crvenih gerbera, i nečujno nestao iza prvih većih spomenika i mauzoleja. U malom mestu gde je živeo, nedaleko od glavnog grada, svi su znali  da je kao dečak ostao bez roditelja i da ga je odgajao deda. Oni su nastradali u brodolomu na okeanu i nije se znalo gde počivaju. Posle duže šetnje, izabrao bi nasumice jednu ploču pod kojom su pokopani ostaci nekih dvoje, muža i žene srednjih godina i ostavio bi cvetove na mermer.

Prodavačica cveća je volela da uči nemački. Nikada u svojoj rođenoj sobi. Nikada ni u kupatilu, gde je krišom pušila cigarete ili u kuhinji gde je krišom pila belo vino. Tu, u kući, bi njen deda, koga je mnogo volela, mogao da je čuje. Znala je da je deda teškom mukom preživeo nemački logor u kome je nastradala njegova prva ljubav, tada još uvek mlada devojka, gotovo njenih godina sada. Nije htela da izaziva poglede ili komentare od kojih bi se oboje osećali loše. Zato je u svojoj kutiji sa cvećom koju je krila iza kapele na samom ulazu krila i mali rečnik nemačkog koji bi joj pravio društvo kada je dan bio spor. Vežbala je reči kao što su mama, papa, eltern, Ich liebe dich, Ich vermisse dich… U ulici u kojoj je od malena živela sa dedom koji je uzgajao cveće za nju, svi su znali da su je roditelji napustili rano i ostavili na brigu tek oslobođenom starcu. Nikada se nisu javljali ali je od nekih dedinih poznanika koji su povremeno navraćali uspela da načuje dovoljno pojedinačnih informacija od kojih bi sastavila kakvu takvu sliku o njima. Oni su razdvojeni živeli i radili u istom gradu u Švajcarskoj i njena je jedina želja bila da uštedi dovoljno novaca da može da ode da ih poseti. Želela je samo da ih upozna, dalje od toga nije želela da ima nikakve planove.

Deda prodavačice cveća je voleo da često ide u poštu. Nikada u veliku poštu u naselju ili u glavnu gradsku poštu. Voleo je da ide u malu poštu u ulici u kojoj je stanovao koja je samo primala pisma i novac, imala telegraf i telefon. Postojao je samo jedan razlog zašto baš tu. U maloj pošti iza šaltera za predaju pisama je radila crvenokosa lepotica sa plavim očima i pegavim obrazima. Kosa uredno razdvojena na pola i bela košulja sa par otkopčanih dugmića iza uokvirenog šalterskog stakla pravila je davno izgubljenu sliku devojke u koju se nekada zaljubio. I sada se stari cvećar zaljubio, ali je to morao da krije jer ko bi poverovao u iskrena osećanja koja je kao svoje cvetove uzgajao prema devojci koja bi mogla da mu bude unuka. Čak i kada bi se nekako otkrio pred njom ne bi znao šta dalje sa njenom mladošću i lepotom. Zato je samo ćutao i smejao se simpatično kako starci jedino mogu da se smeju i slao svoje čestitke. Sve je počelo kada je jedne godine slučajno odlučio da pošalje čestitku za rođendan svom logoraškom saborcu i susreo se preko stakla sa njom. Od tog dana svaki put kada bi se uželeo njenog belog porcelanskog lica, koje mu je ulepšavalo dan, slao bi rođendansku čestitku nasumično izabranim sugrađanima iz imenika. Čestitke je sam pravio.

Radnica pošte je volela svoje telo. Bila je mlada ali nije imala muškarca. Nikada nikome nije rekla da subotom odlazi da pozira za akt budućim slikarima i vajarima na akademiji umetnosti. Od kako je pošta otvorila malu ispostavu u naselju u kome je živela tražila je i dobila premeštaj iz glavne gradske pošte. Za nju je to značio povratak na šalter i povratak na koverte i pisma ali takođe je značilo i slobodne subote koje do tada nije imala. Odmah je odlučila da se prijavi na stalno otvoren oglas na akademiji. Prošetala je od stana koji je sama iznajmljivala, pored radnog mesta i prečicom preko centralnog gradskog groblja, koje je doživljavala kao jedan od najlepših parkova.  Spomenici i nadgrobne ploče su bile ušuškane u breze i vrbe, hrastove i platane, borove i jelke, čokote ruža, leje smilja, žbunove lavande… Stigla je na akademiju, predstavila se i nakon kratkog većanja prisutnih profesora i profesorki primljena je prvo na jedan semestar a kasnije i na neodređeno. Rečeno joj je da može da dolazi dokle god joj ne dosadi, samo da im javi na vreme kada odustane. Nikako nije moglo da joj bude dosadno. Za tako nešto njeni roditelji bi je sigurno osudili. Pozivali bi se na stid i sramotu pred drugima. Umesto postiđena ona se osećala slobodno. Umesto hladnoće osećala je toplinu koja je obuzima svaki put kada bi odvezala ogrtač koji je kačila na čiviluk pored svoga trona. Ona se umesto ukočeno osećala tako razdragano dok bi zauzimala pozu iz koje se neće mrdati dugo, cvetala je iznutra. Roditeljima nije govorila za premeštaj i uredno je nastavila da odlazi nedeljom rano u malo mesto nadomak glavnog grada, njima u posetu. Prvo bi sa majkom otišla u crkvu, posle bi pomagala oko nedeljnog ručka i kasnije bi sa ocem pričala o tome kako je kome u državnoj službi. On je tvrdio da je čovek manje sebičan i da se teže iskvari kada radi za državu. Ona se u sebi nije mnogo slagala sa time ali zarad mirnog popodneva nije protivrečila. On bi naposletku zadremao a majka bi je predveče otpratila na poslednji autobus za glavni grad.

 

***

 

Pisaća mašina je prestala da udara slova. Čuo se brzi okret točka za oslobađanje papira i potez koji je razmrdao ustajali vazduh u radnoj sobi. Brže bolje je papir sklonjen u donju fioku ispod koje je bilo prostora za jednu fasciklu koja je dobila još jedan pridruženi element. Tako je brzo sve otpakovano i zapakovano i vraćeno na skrovito mesto da čak i da je bilo nekog blizu stola, ne bi video išta više od neobeležene bele korice i podebljani manji broj stranice novopridošlog lista. Broj 197. Kao dlanom od dlan sve je bilo ponovo nevidljivo a na slobodnu stranu stola, tamo gde su bile šolje za čaj, i tanjir sa mrvicama hleba, kora pomorandže, načeta čokolada i kutija od naočara stavljen je papir.

– Završio sam još jednu priču! Juhu draga, kada ćeš da je pročitaš? – zvao je glas preko stana iz radne sobe na terasu gde je smirena starija žena upijala Sunce, pila sveže ceđenju limunadu i čitala knjigu. Bio je to klasičan krimi-roman, ni nalik onome što je njen muž pisao.

Već dugi niz godina ona je njegova najveća podrška u pisanju u kome je bio cenjeni pripovedač kratke forme, nekada koliko sudija nekada koliko cvećar. Svaki tekst koliko bio loš, ili dugačak, promašen ili genijalan prvo je dobijala na čitanje i njen je sud, bez obzira šta bi govorili njegovi urednici, a tokom godina bilo je tu svakojakih individua, od vrednih do bezvrednih, jedino ozbiljno cenio.

– O čemu se radi? Znaš da ti neke teme ne idu – govorila je dok je ulazila polako sa terase kroz dnevnu sobu prema njemu. Razvezana kućna haljina vukla se za njom nečujno kao senka.

– Pa nešto kao o tajnama. Ne bilo kojim tajnama, ili nekim velikim tajnama. Malim tajnama koje svako od nas čuva za sebe. Koje ne bi trebalo nikoga da povrede ali se uvek neko nađe uvređen, manje ili više. Zato ih čuvamo. Ne znam baš najbolje da objasnim, razumećeš ti, ti si iskusna žena – nasmejao se blago, računajući po ko zna koji put koliko je tačno stariji od nje.

Naravno da je znao o čemu priča. Njegova mala tajna koju je pohranio u neobeleženu fasciklu u skriveni pretinac svog radnog stola bila je roman koji je pisao već neko vreme, u potpunoj tajnosti, ne rekavši njoj ni reč o tome. Planirao je da tek kada ga završi do poslednje reči, samo izleti pred nju i kaže: Ovo je moj prvi roman.

Ono što pak nije znao,  je da svoju tajnu nehotice odao prepuštajući joj list sa juče otkucanom pričom o četvoro ljudi povezanih sudbina koji svako za sebe taji po neku, reklo bi se, sitnicu.

Dok je završila sa čitanjem priče na terasi bila je u potpunosti sigurna da njen omatoreli klinac, kome su godine samo prosedele kosu i naborale lice, promašivši duh u velikom luku, ima tajni rukopis na kome radi i za koji joj ne govori i sa kojim će da izleti pred nju kada bude u potpunosti gotov.

Ostavila je papir na sto i ustala je da sipa limunadu u čašu. Mirišljavi napitak je potekao iz bokala a ona je podigla pogled prema dnevnoj sobi. On je prolazio, prema kuhinji noseći tanjir i šolje za čaj, koru od pomorandže i načetu čokoladu. Uputio joj je naivan ispitivački pogled ne bi li je izazvao da kroz njenu mimiku dokuči da li je nešto posumnjala u vezi sa rukopisom. Priča je bila poprilično sugestivna. Reči koje je izgovorio su još više skrivale njegovo pravo interesovanje.

– Kako ti se čini?

Susrela je njegov naivan ispitivački pogled dok je tek tako prolazio prema kuhinji i nameravao da je upita što i svaki put, Kako ti se čini?, isto pitanje godinama unazad. Ali gledao ju je drugačije, kao da ga nešto drugo stvarno zanima. Odgovorila mu takođe naivnim pogledom kojim nije mogla ni najmanje da oda svoju veoma osnovanu pretpostavku o rukopisu koji je krio. Reči koje je izgovorila još više su skrivale njeno saznanje.

– Dobra je, odlična čak. Sudija je mogao da bude i priča sam za sebe…

Samo se simpatično, ali nekako dečački, osmehnuo dok je već nestajao prema kuhinji. Čaša je bila do prst od vrha napunjena limunadom i dok se vraćala u stolicu za ljuljanje i tražila obeleženu stranicu krimi-romana koji je malopre nakratko prekinula, osećala je da se ponovo zaljubljuje u svog lucidnog starca koji je po kuhinji čagrljao tanjirom i šoljama za čaj.

SUZE OD MASKARE FALSE LASH EFFECT

Glava ti pulsira

ne primećuješ

suze

koje se slivaju niz obraz

dok me izmeštaš iz

kontinuuma

vremena i prostora

u svoj odraz

Usta su ti prepuna

i stalno vraćaš

sve što si izbacila

pokušavaš ponovo

da progutaš

lutam

dok očima kolutaš

Tvoja kosa mi je u prstima

tvoje ruke na mojim krstima

dubina je tvoja

sve ostalo je moja

želja

koju ne izgovaram

Ako prekineš poludeću

ako ne prekineš poludeću

u neke druge me dimenzije

uzleću

tvoje lepljive usne

Jedino što će ostati

nakon što popiješ tragove

kada smo obili pragove

i Raja i Pakla

je crni ožiljak suza koji se zgusne

ispod tvojih očiju od stakla

DEVOJKA SA BISERNIM MINĐUŠAMA U TRAMVAJU SA PRIKOLICOM

Sledeća pesma.

Bio sam na putu da okrenem leđa Suncu, da mu ponudim mrak, jedno tiho zbogom, kao i svi ljudi koji su me okruživali. Opisivali kružnice od centra tržnice, kružne putanje svoje, kužne putanje, kvazi putene boje… Vrtim se u krug… Planeta se vrti oko Sunca, vrteška se vrti oko osovine, za razliku od Sunca, kada nije mrak, jednom će zauvek napustiti park.

What if I say I’m not like the others? (Keep you in the dark)

Zavrtim se jako, jače nego kada sam bio dete i skočim. Dočekam se na noge, a inercija me vuče, pomera mi kolena, kukove, vrat… Nemi svet pulsira, užurbano opisuje svoje kružnice, kužne putanje, ali se ne čuje. Igra je mnogo zanimljivija uz muziku. Muziku na ušima. Zavrtim se još jednom pa skočim. Imam osećaj blage vrtoglavice iako sam čvrsto sa obe noge na zemlji.

Privid vrtoglavice.

Oblaci Sunce oblače u negliže. Privid zaklona. Zavrtim se treći put i iskočim sa vrteške, ispalim se iz parka trčećim korakom za tramvajem, onim što vozi kružnu trasu. Ne postoji poseban razlog zašto baš sada i zašto baš taj tramvaj, osim što ima prikolicu a ja volim da se vozim u prikolici. Noge me nose, inercija vrteške, bubanj u ušima. Stižem u poslednjem trenutku do zadnjih vrata prikolice i uspevam da stisnem dugme koje svetli crveno na zelenim vratima. Hidraulični mehanizam kao da je odahnuo što sam stigao na vreme. Vrata se otvaraju uz jedno veliko :shrugs:.

Sledeća pesma.

Jedno vreme se držim iznad glave i puštam da drmanje prikolice i mene razdrma. Dolazim do vazduha. Puštam da sa mene strese trice i kučine, stresove i besove, bljeske i bljesove. Sunce bljesne poslednji put danas, pre nego ga zagradi zgrada na uglu. Obasja neku prašinu oko mene koja odlazi na već prašnjav pod prikolice tramvaja. Otresena je sa mene. Nije zvezdana.

Ground control to Major Tom…

Gledam kako su saputnici, sapatnici složeni. Jednostavno rečeno svi su u jednini; ta se jednina vani, van tramvajske prikolice, umnožava svaki put kada Sunce ovako nestane, uvek na isti način. Iz dana u dan, jednina postaje nova vera.

Gledam kako su složeni u klupama za dvoje, svako po jedan. Gledam raspored, sledi stanica, neki ulaze, neki izlaze, neki i jedno i drugo. Kako bi bilo zgodno da se sve pogrešne odluke mogu ispraviti istog sekunda, prolaskom kroz ista vrata, samo u suprotnom smeru?

Ili već mogu?

Pazim šta ću odlučiti gde je moje mesto na ovom nasumično izabranom putu u smiraj najdužeg dana ove kalendarske godine. Prikolica se zaljulja. Nikako da se stabilizujem još od vrteške i trčanja. Možda mi sedište, moje suđeno mesto, pomogne.

Gledam da sednem iza jedine devojke u prikolici. Iako joj prilazim iz profila namerno gledam ispred koga sedam. Čovek iza mene je ostao bez svesti posle osam sati naporne nesvesti na poslu. Samo osam.

Sedam.

Skrasio sam se. Udišem duboko. Njena kosa miriše na leto, na gradsku plažu, na zalazak Sunca dana koji nije bio ni vruć ni topao, na prelaz proleća u leto. Bez zagledanja se vidi da je negovana. Visoko svezana u rep, ravno se spušta do ispod ramena. Puštena bi sigurno dopirala do donje polovine leđa. Ali i ovako vezana hipnotiše svojim kretanjem. Prikolica tramvaja se zaljulja i njena kosa se pomera levo-desno kao klatno nekakvog starinskog zidnog sata koji mi krade život pred očima, dok zurim netremice.

Podignem pogled sa klatna časovnika u sobi sa pogledom na ulicu, ustanem i odem do prozora. Pomerim zavesu i vidim te kako ideš niz ulicu. Koraci zanose tvoju ukroćenu kosu, koja paja tragove tvoje aure što je ostavljaš za sobom.

U prikolici tramvaja je pomeranje tako skromno u odnosu na ono koje bi izazivalo koračanje niz ulicu, ali je svejedno pomno pratim. Gotovo da brojim otkucaje njene kose i oni postaju ritam. Melodija se skriva u nežnim crtama njenog vrata, skladnim ušnim školjkama, ukrašenim sa po jednom bisernom minđušom i plišanom izgledu njene kože na vratu, na zadnjim delovima obraza; vidim ih kako se pomeraju unazad, ka meni, verovatno od osmeha kada nešto pred sobom pročita; na gornjem delu leđa i jednom ramenu koje namerno ostavlja otkriveno. Preko njega se sasvim malo, ali opet dovoljno da se može naslutiti mekoća njene kože, utiskuje bretela skoro dva njena prsta široka (prolazi dugim pak tananim prstima kroz njenu uvezanu kosu i povlači je napred kao da hoće da je otrgne od pogleda). Prikolica se zaljulja i vrati mi je nazad, tamo gde je do malopre bila, na dohvat ruke. Postaje mi mahom uzbudljivije kada spoznaja širine bretele krene da docrtava u glavi delove njene figure koji su ostali neviđeni. Mašta dobija još jedan pokušaj, u igri kada se diskretno ušunjaš i sedneš iza devojke sa bisernim minđušama u prikolici tramvaja. Poželim da sednem kod nje i sam se uverim iz drugog ugla u punoću njene lepote, ali brzo odustajem kako ne bih delovao napadno, i vratim se svom pogledu.

Pogledam kroz prozor.

Kroz prozor sobe, koji ima zavesu i onaj starinski zidni sat sa klatnom, gde sam naslonjen na sto na kom je pisaća mašina, gledam niz ulicu. Čekam te da se okreneš, da kreneš prema meni, ali vidim te samo kako odlaziš. Tvoja visoko vezana kosa klati se za tobom i daje ti na erotičnosti više nego otkriveno rame ili široke bretele koje drže tvoje grudi. Ne okreneš se ni kada istrčim na balkon. Zažmurim, pružim ruke i pokušavam u sebi da te dodirnem. Dodirnuo bih te kada bih mogao da te dosegnem, kada se ne bi stalno udaljavala od mene. Kada razdaljina ne bi bila tako daleka.

Razdaljina između mene i njene kose je ponekada toliko malena da bi me verovatno ovlaš pomazila preko nosa, koji dosta prednjači na mom licu, samo ako bi se malo nagnuo napred. No ne želim taj dodir po cenu makar jednog prezrivog pogleda nekog od saputnika. Zato se hvatam za hladne šipke na naslonu njenog sedišta, koje su i predviđene za moje držanje, pogotovo u prikolici koja se više ljulja od samog tramvaja, popravljam držanje, podižem rukave i nameštam ruke tako da kada se prikolica dovoljno zaljulja osetim krajeve njene kose na nadlanicama. Osetim se gotovo pomaženo. Naježim se od uzbuđenja. Prođe mi kroz glavu kako bih je sledećeg trenutka pomazio po ramenu ali me pored moguće osude okoline zaustavi i činjenica da bi se ona, svakako začuđena, odmah okrenula prema meni, a ja ne želim da vidim njeno zabezeknuto lice, naročito ne neku jezivu grimasu. Još manje želim šamar. Par sekundi nastavljam da razvijam film u kome sam superheroj  čija je glavna moć  neosetno nežni dodir, što mi dozvoljava da uživam u teksturi njene kože. Ataktilna taktika se ubrzo razmota i izgubi.

Vetar razvije film i odnese ga.

Sine mi ideja da pak njena kosa neće osetiti najnežniji dodir koji mogu da izvedem. Približimo se stanici, tramvaj zakoči u mestu i inercija, moja omiljena sila danas, dobaci prema mojim dlanovima pregršt njene kose. Vreme za mene počne da se usporava, njena kosa putuje ka meni čitav zalazak Sunca, milimetar po milimetar. Namerno dodirnem njenu kosu, pomazim je na dole kako pada prema mom krilu i čak stignem da okrenem desni dlan na gornju stranu. U tom zaokretu sa vlažnih dlanova na suve nadlanice osetim srce u ustima od uzbuđenja i blagu vrtoglavicu druge vrste, ni nalik onoj posle iskakanja sa vrteške. Vreme nastavi da mi teče kao i za sve druge. Ona se pomeri u sedištu za isti onaj milimetar kada oseti interferenciju u svojoj auri i povuče i prebaci kosu preko neotkrivenog ramena napred na grudi. To je tek, zamišljam u sebi, divna slika. Ali neću je videti.

Sledeća pesma.

Zidni sat bi stao svaki put kada bi Sunce zašlo. Na pisaćoj mašini bi se uvek zaglavilo slovo koje bi poslednje izgovorila kada bi izlazila na ulicu. Pomakao bih zavesu, istrčao za tobom na balkon i kada nestaneš iza zgrade na uglu, zavrtim se na vrtešci koju sam doneo iz parka kada je odbačena zbog renoviranja.

Bio sam na putu da okrenem leđa Suncu, koliko i tebi, kao što bi i ti meni okrenula leđa samo da bi se krećući se po zamišljenoj kružnici ponovo sreli licem u lice.

I walked along the avenue. I never thought I’d meet a girl like you, meet a girl like you. With auburn hair…

SRPSKA NOVA GODINA U CARIGRADU! POVOLJNO!

Nije čula auto. Tek kada je ključ počeo da pronalazi svoje ležište u bravi znala je da je došao. Osetila je strah od pojavljivanja na vratima, kao nekada kada je dočekivala oca. Njemu se samo jednom suprotstavila i to se nije dobro završilo. Morala je da se iseli do kraja te nedelje. Otišla je kod svog tadašnjeg momka, danas verenika.

Danas sama ceo dan po kući, sa gumenim rukavicama, u kuhinji, u mrežastim čarapama. Razmazane maskare od suza, gubila je strpljenje, izgubila je živce. Sveće na skladno uređenoj trpezi su se topile više do jednu fudbalsku utakmicu duže nego što je planirano. Planula je čim je otključao vrata.

– Gde si do sada kurvaru? Pogledaj šta sam ti spremila, pizda ti materina, da ti pizda materina, a ti si ponovo bio sa onom kurvicom. Što je lepo ne dovedeš pa da vas oboje služim? Kao posluga sam ti ovde dok na poslu juriš kurve. Jesu dobre? A? Jesu dobre, pizda ti materina?!

Prvo što je ugledao kada je otvorio vrata, posle sjebanog dana u firmi, bio je histerični napad njegove verenice. Mirisalo je na pripremanje hrane. Uh, kako ti nije umela da radi. Slušao je njen slomljeni glas, kako osipa prema njemu rafale optužbi. Posle par sekundi već ju je stavio na MUTE. Čuo je za neku kurvicu i tu se već isključio. Istina je bila da se jedna klinka sa posla u poslednje vreme naložila na njega ali njen prazan dekolte i smrdljiv zadah iz usta bili su već dovoljno odbojni da ni kriv ni dužan, na pravdi Boga, nije bio ni blizu da zgreši. Da li treba spominjati i udate tetke koje su radile za njega? Matorke koje su izrodile fudbalski tim dece, koje je vreme pregazilo u svakom smislu, i modnom i estetskom?

Ne.

Neosnovane optužbe možda su još više bolele jer da je kojim slučajem klinka bila sisatija i da je više držala do higijene verovatno bi je odveo za vreme radnog vremena u ’’Hiljadu ruža’’ na dnevni odmor. Tako bi pisalo na isečku koji bi podigao posle dva tri sata od prijavljivanja na recepciji. Recepcioneru bi ostavio više od pola računa bakšiša i tako kupio njegovo poverenje za svaki sledeći put.

– Ne histeriši! Bio sam u Mocartu, gledao fudbal, Genčerberligi – Gaziantep, evo da vidiš… – i zavukao je ruku u jedan pa drugi džep tražeći tiket. No kako je prvo napipao davno zaboravljeni i utišani telefon izvukao ga je da vidi da li je nešto propustio. Ništa posebno. Samo dvadeset propuštenih poziva i deset poruka od verenice i jedna dvosmislena i pomalo bezobrazna poruka klinke sa posla koju je obrisao ne pročitavši je do kraja. Nastavio je da traži svoj alibi, dokaz svog samovanja u kladionici posle radnog vremena, na parčencetu papira, kako bi stvarno utišao divljanje koje se mu se odigravalo pred očima. Želeo je samo da ona začepi i da napusti hodnik. Onda se setio da su ga Turci prodali u poslednjim minutima, dajući golove, za koje je on položio novac da neće dati, da je iscepao tiket na kraju i ostavio papiriće u piksli.

Ej, jebem ti, Turci i fudbal!

– Šta ti meni pričaš, da si sam sedeo u kladionici, mimo one kurvice? Dokle ćeš bre da me smatraš za budalu, bre, pizda ti materina?

Mahnula je rukom kao da je htela da ga udari, potpuno van kontrole razuma. U poslednjem momentu se od straha prizvala svesti i pljesnula ga je preko dlanova i izbila mu telefon iz ruke. Aparat je pao na pločice i rastavio se na par delova.

Otvorena šaka ju je pogodila preko njenog prelepog i negovanog lica i sastavila je sa patosom. Kada je udarila u pločice, prvo se prepipala po glavi, pogledala svoje od krvi slobodne prste i nastavila gotovo nečujno da jeca na podu. Jedna crna suza je kanula na crnu pločicu njihovog crno belog poda u hodniku i nestala kao da nije ni postojala.

Nakon što ju je stavio na mesto, smanjio na veličinu koja joj pripada, kratko joj je odbrusio:

– Jebote, sve sam ti obezbedio a ti mi ovako vraćaš!

Odlazeći u kuhinju mogao je da vidi ispod njene suknje, koja se poremetila usled pada, vrhove samostojećih čarapa i njenu sočnu obrijanu pičkicu. Međutim to u ovom trenutku uopšte nije bilo bitno. Ušao je u kuhinju, uzeo pivo iz frižidera i nastavio u dnevnu sobu. Seo je na kožni kauč, uključio TV, prevrteo par kanala, otpio par gutljaja iz flaše i ne dugo potom zadremao.

Bilo joj je hladno na pločicama. Suknja joj se zadigla, a pošto nije obukla gaćice osećala je zimu među nogama koja se provlačila ispod ulaznih vrata.

Setila se kako je jedne godine bilo hladno na pločicama pored bazena u Kušadasiju, gde su bili na letovanju, i kako bi je on u jednom trenutku gurnuo u toplu vodu. Zatim bi zagnjurili i ljubili bi se pod vodom dok im ne zafali kiseonika. Tada su bili samo momak i devojka.

Držeći se povremeno za vilicu od čijeg joj se pulsiranja ljuljala cela glava i zbog čega se plašila da ustane, polako je otpuzala do dnevne sobe i kožnog kauča. Kao prebijena kučka koja se vratila u svoj brlog, uspela se na kauč kod svog verenika i u fetalnom položaju se šćućurila kraj njega. On je već hrkao sa zabačenom glavom unazad, držeći u jednoj ruci zelenu do pola ispijenu flašu piva a u drugoj do pola stisnuti daljinski od TV-a.

Tako da je ne oseti izvukla je daljinski između njegovih prstiju i prebacila na Sulejmana.

Hurem je tako lepa. Šmrcnula je poslednji put, nadlanicom obrisala sasušene ostatke suza i potpuno se primirila. Zagledala se u ekran kao da je prozor u san.

Trgla se kada su se vrata zatvorila. Bilo je devet i devetnaest na velikom zidnom satu sa kazaljkama. Doživela je ponovo onaj neobični osećaj kada ne znaš da li si spavao kratko i da li je i dalje noć ili si bez svesti satima i zapravo je novi dan. Njega nije bilo pored nje. Uspravila se sva ukočena od predugog ležanja u sklupčanom položaju i ćebe je palo sa nje. Setila se kao kroz san da ju je on sinoć pokrio kada se selio u spavaću sobu i da je jutros čula ključ u bravi. Definitvno je bilo skoro pola deset ujutro u šta se uverila i pre nego je  razmakla zavese.

Na putu do kade u kojoj je već videla sebe sledećih barem sat vremena, na komodi kod ulaznih vrata bile su tri nežne bele kale, sa porukom na kojoj je pisalo IZVINI i dva vaučera, SRPSKA NOVA GODINA U ISTANBULU, koje je vozač malopre ostavio.

Za čas je ponovo osetila sreću u stomaku i nasmejala se sama sa sobom. Ipak nije podigla pogled od komode i vaučera jer je iznad stajalo ogledalo. Ali Istanbul, kako je to samo sjajno. Nikada nije bila u Istanbulu.

Od osmeha ju je zabolela vilica.