Month: September 2009

MOJA PRVA MRSNA PRAVOSLAVNA SAHRANA

… In the Lala-land …

Eva Green, Eva Green

glumi, misli to je način fin

da po poslednji se put

ona izbori sa svim

ali zna, ali zna

da je bila sebična

da se kasno setila

da mi se osvetila

Thora Birch, Thora Birch

bila spremala je linč

ipak savest ju je danas

čvrsto stisnula u klinč

zato sad, zato sad

zahvata je težak jad

mene čeka kamen hlad

kakav ispala je smrad

Rosario, Rosario

sve sam joj ostvario

nisam ništa mario

na kraju sve pokvario

kad sam se, kad sam se

blagoupokojio

pare s kojim sam ih dojio

u kojim sam ih davio

drugoj sam ostavio

Sad sve tri, sad sve tri

plaču, cmizdre kao Queen

više nemam veze s’tim

kupio sam sebi mir

22. septembar 2009 20:05:37 | (1) komentara

jel ovo neki novi bend?
Anoniman (Neregistrovan), u 26. septembar 2009 0:00:42

9/11

… osam godina i koji dan ranije …

On je poginuo usled eksplozije mobilnog telefona dok je preslušavao poruke. Javili su mu da je dobio ćerku. U skladu sa pisanom željom njegov pepeo je rasut po jezeru na koje je voleo da odlazi vikendom. Talog sa dna jezera korišćen je kasnije za proizvodnju losiona za bebe…

Ona je živela u malom ali komfornom stanu. U maloj ulici sa drvoredom u širem centru grada preko puta groblja. Imala je svoj stalni posao i svoja mala kola. U mali pretinac za rukavice vratila je malu kutiju sa najjačim sedativima. Tog dana je pljuštala kiša…

Ja sam nekada radio kao pilot za United Airlines ali su me otpustili zato što sam čitao stripove o Betmenu na radnom mestu. Verovatno je trebalo da kupujem Supermena, možda bi bio brži i od najbržeg aviona. U medjuvremenu mi je dozvola za letenje istekla. Zaboravio sam da je produžim jer sam se zaljubio…

Leto je i Sunce ponovo sija tako jako da me oči peku. Razmišljam samo kako da se domognem hlada, u maloj ulici, ispred broja devet kroz jedanaest, u širem centru grada.

Gde spava moja mala…

11. septembar 2009 19:27:50 | (1) komentara

a 505?
Anoniman (Neregistrovan), u 13. septembar 2009 23:21:39

INTERVJU SA UMETNICOM

… u koju sam bio zaljubljen …

Stigao sam u grad.

Grad koji ona nije mnogo volela. Sumorni, sivi grad u kome nikada nije bilo ni vruće ni ledeno odvojio ju je od brata i njegove dece koju je volela kao da su njena. Put od železničke stanice do stana u centru bio je dovoljan da se po pitanju izgleda grada složim sa njom.

Pred samim ulazom u kuću hvatala me je jeza, blagi strah od nepoznatog, od sobe koju sam do  tada, samo zamišljao. Nakon toliko godina druženja i toliko intimnih trenutaka prevashodno u prestonici konačno sam, po zadatku, imao priliku da vidim sobu u kojoj su nastajale sve njene slike.

Začudilo me je što su u sobi, osim na zidovima, slike stajale na podu jedna do druge.

Prvo što sam je zapitao je to kako da je toliko njenih slika sa njom. Mislio sam da su u galerijama, na zidovima ljubitelja umetnosti, imućnijih ljudi…

–  Ne prodajem ih, jednostavno  – odgovorila je.

–  Ako ne nadjem pravog kupca, ostaju kod mene. A danas dosta ljudi koji mogu da ih plate ne zaslužuju da ih poseduju, nedostojni su mojih slika. U apstraktnoj umetnosti gledalac treba da je uvek spreman da iskuša sebe, da proveri koliko sebe može da pronadje u slici, koliko je sam slika?

–  Šta znači ’’koliko je sam slika’’?

–  Svaki ovaj krug koji vidiš, svaka boja i linija treba da je sa tobom. Nosiš je u srcu, misliš je u glavi i crta ti puteve do odgovora koje tražiš u budućnosti. Zato ja prevrćem knjige o starim Egipćanima, Keltima, Indijancima… Oni su znali odgovore.

Pogledao sam policu sa knjigama. Jedna prosta polica, ne pretencioznih dimenzija krila je vekove mudrosti, prošlosti i budućnosti. Šteta što je redakcija bila toliko siromašna da nisu mogli ni fotografski aparat da mi priušte. Bile bi to fotografije za istoriju.

–  Zar ti nije lakše ako si već pronašla odgovore da ih, recimo, napišeš i objasniš drugima?

–  Moji odgovori nisu kao tvoji. Ti ćeš se uvek zagledati u neki drugi krug, u neku drugu nijansu boje, neki drugi oblik sličan tebi samom.

–  Ti vidiš to u meni?

–  Vidim.

–  Dobro, a zašto si izabrala baš apstrakciju, to nije popularan pravac u umetnosti danas?

–  Apstakcija je uvek i sveprisutna, okreni se i pogledaj oko sebe kad izadješ van. Videćeš propetog konja u oblacima, starca koji se saginje po štap u senkama drveća u parku, peščani sat na zgradama niz ulicu.

Samo se zagledaj.

Apstrakcija je kao slobodan stih. Uvek sam spremna da izvedem izmenu koja će na sasvim nov način još bolje zaokružiti sliku, pesmu… Ti pišeš pesme možeš da razumeš.

Da bi počeo da radiš na novoj slici, treba da uspostaviš ravnotežu u sebi, da pronadješ mir oko sebe, da budeš iskren prema sebi i da slikaš istinu. Jedino na taj način možeš da se odmetneš iz ’danas’ i da kreneš daleko unapred, u budućnost.

–  Zar ti se ne čini da si kao kit nasukana na sprud, na nekoliko stopa od vode, osudjena na polaganu i mučnu smrt?

Drugim rečima da li se bojiš da to što radiš neće biti shvaćeno onako kako si htela?

–  Ne, jer ja sam bila u vodi. I dok sam živa, biću u plavom. Takve vrste osuda uvek stižu od onih kojima nikad ne bih ni prodala slike.

–  A snovi? Šta sanjaš? Oduvek sam se pitao kao izgledaju tvoji neobični snovi?

–  Izgledaju kao moje slike.

2. septembar 2009 20:31:10 | (1) komentara

Oduvek sam se pitala, koja vrsta umetnika zaista svoj život više živi u svom realnom, apstaktnom svetu , likovnici ili pesnici ili neki drugi? ..
Denni (Neregistrovan), u 4. oktobar 2009 19:09:15