Košutnjak

DOĐITE, NEĆETE SE VRATITI

Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš jednu fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.

Dođite (govorio je glas koji je zvučao nekako zlokobno i dlakavo), ma dođite (pauza koja je potrajala skoro pet sekundi). Nećete se vratiti.

Svako normalan bi se ovde prestravio i pobegao glavom bez obzira, natrag za svoju glodalicu. Ja, budala, šta sam uradio? Dohvatim se kvake i cimam kao nezdrav. Zapelo mi da vidim ko je, šta je iza vrata. Uđem na silu.

Prostorija u kojoj sam se obreo bila je malena u odnosu na ono što se moglo pretpostaviti spolja. Izgledala je kao kulisa dnevne sobe iz Porodičnog blaga. Slabo svetlo dopiralo je iz TV aparata koji je bio uključen. Tata Brada je držao monolog.

Držao je, pride, i hemijsku olovku koju je premetao kroz prste.

Ukočio sam se u iščekivanju onoga što će se desiti.

Mentalna paraliza pela se uz kičmeni stub.

Mrcina Klinton želi samo da nas uništi… Nema pitomosti, nema samilosti, ima samo jedno jedino, poruka za sva vremena i njemu i njegovim slugarenjama: Dođite, nećete se vratiti!

Ukoračio sam nesigurno ka sredini sobice, a ton se pojačao. Sledeći korak i psiho se već dernja kao da ga štroje. Kakav je ovo televizor, nigde dugmeta. Sa stola od šper-ploče dohvatio sam čekić i razbio staklo. Tišina nije potrajala dugo.

Iza vrata koja su bila iskrojena na suprotnom kraju ove scene dopirao je ciničan glas.

… suđenje se izvodi tako što se lutka koja treba da liči na ličnost kojoj se sudi vezuje konopcima i izlaže agresivnom poniženju. Ovaj sofisticirani način obračuna sa političkim neistomišljenicima najavljuje linč kao način uređenja društva… (onda kao da aparat koji pušta zvuk izgubi napon na nekoliko sekundi pa se zatim vrati ponovo u sred rečenice) …gađali kamenicama prostorije stranke. Ovaj lepi i civilizovani gest NATO-vih izaslanika u Srbiji može da privuče nešto delikvenata, raspuštene adolescente, izvestan broj osoba sa endokrinološkim tegobama, poneku ličnost sa frustriranom pozicijom u politici, na poslu, u braku… (ponovo pad napona a posle kraćeg zavijanja i nastavak)… potrebna je i određena kadrovska investicija. Ovi kadrovi su slabašnih sposobnosti, nemaju ugled u narodu, imaju neuglednu porodičnu situaciju, sumnja se da imaju slabost prema istom polu, popularni su kao saveznici ubica svog naroda…

Usred iskaza sam već popizdeo toliko da više nisam mogao da prisluškujem i nogom sam razvalio tanka vrata scenografije i uleteo u sledeću prostoriju, koja je najviše podsećala na salu u kojoj se održavaju konferencije za štampu. U dnu sobe je bio magnetofon. Prišao sam, i uhvatio traku između dva točka i povukao je ka sebi. Nije pukla, samo se istegla, ali je naklapanje prekinuto. Na žalost, istog momenta su počeli da mi se uvlače u glavu taktovi i muzika koji su dopirali iza sledećih vrata.

Tapacirana vrata, su imala ključ u bravi. Izvadio sam ključ i sagao se da vidim kroz ključaonicu šta se tamo dešava. Lepa Brena, ispred crne zavese, u haljinici boje lila, izgovarala je sledeći tekst:

…ti si moj greh, samo zbog tebe hoću, u samoću, praštam ti sve, jednom se voli jednom umire…

Kako sam trepnuo Brena je umrla, odnosno nestala, muzika je otišla u off. Brže bolje sam otključao tapacirana vrata kako bih sagledao celu prostoriju. Na dugačkom stolu, na gomili svežih novina, tek izašlih iz štampe, ležala je zvezda skinuta s dvora. Miris olova je bio toliko oštar da mi se vid mutio. Neki od naslova koje sam mogao da razberem bili su: nešto, nešto GRADONAČELNIK ili nešto, nešto PREDSEDNIK. Jasno sam mogao pročitati jedino: UBIJEN KUNDAK. UBIJEN ĐANI VERSAĆE.

Kako sam to izgovorio, čisto da proverim da li sam i dalje tu, scena je počela da miriše na dizel. Niz crnu zavesu protezale su se opalescentne mrlje, koje sam video samo ako bih iskrenuo glavu. Prišao sam, uzeo tkaninu među prste i prineo je nosu. Uh, kakav opojan miris. Mogao sam da udišem zavesu kao džankoza kesu da se na vratima nije pojavio Tata Brada, sa zipom u ruci umesto hemijske. Premetao ga je po prstima i povremeno kresao. Iako ga nisam čuo – usta su mu se pomerala kao glumcima u kung-fu filmovima – lako mi je bilo da razaznam kroz bradu da i dalje ponavlja: Dođite, ma dođite. Nećete se vratiti.

            Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.

… Bravo rođače. Goool! …

Jao sport, pomislio sam i dotrčao do vrata iza kojih je dopirala buka. Prenos uživo.

… I? Probijanje Goluže. Probijaaanje. Imamo tri gola prednosti. 26:23. Tačno tri minuta do kraja utakmice…

Jao vodimo. Tooo!

… Šut! Ali Stojanović brani! Brani Stojanović! Bravo! Bravo! Bravo! Bravo! Bravo!

Jebote dobijamo. Ne znam šta, ali važno je da naši dobijaju.

…budite hrabri, vratite im milo za drago, vratite im za sve ove godine i naši momci, su evo, uspeli, još minut i petnaest sekundi, i evo ga Stefanović, 27:23, i zaista srce igra, srce malo kome uspeva da izdrži… šta da vam kažem, bili smo napeti, bili smo svi napeti, kao strune, želeli smo ovu pobedu, i evo osvetili su naši muškarci, osvetili su našu nejač, osvetili su devojke… još pedeset pet sekundi do kraja.

Biće kraj i ranije, pomislio sam. Probio sam vrata od stiropora ramenom i upao u kabinu nalik na one u radio stanicama. Na sred prostorije, EI Niš Simfonija. Iz aparata su kapale suze, i da je mogao da govori, rekao bi mi, nemoj molim te. I on je svojim dugmetom za pojačavanje i onim za traženje stanica video čekić na podu, koji sam podigao i priveo nameni. Jedan udarac i prenos je obustavljen.

Šta je sledeće?

Pošto komentatorska kabina ima samo jedna vrata, izašao sam se pažljivo u hodnik, motreći ima li glasa od Tata Brade. Kada sam se uverio da je tama jedino što me je, a i sve vas ostale, okruživalo tada, lagano sam prišao naspramnim vratima. Ispod vrata se iskradao miris mokraće karnivora. Kako znam? Pa išao sam u Beo Zoo Vrt, vrt dobre nade. Nažalost.

Dok je nozdrve opsedao miris popišanog tigrića, bubne opne su pulsirale u ritmu…

Nije monotonija što me noćas ubija, što mi srce razbija na sitne komade (i onda ide najbolji deo) GADE! To je melanholija, nije monotonija, bolest koja probija sve moje blokade.

Prođe solo na gitari, druga strofa, ako se to može tako nazvati, i ponovo počne refren. Naoštrim se i čekam najbolji deo da probijem vrata. Ne mogu više da izdržim, cupkam, upiškiću se. GADE!

Upadam direktno u kamenolom. Za one koji ne znaju, to je kamenolom u Kijevu, ne ukrajinskom nego rakovačkom, u brdu Straževica. Muzika se više ne čuje. Žabokrečina je tu, tigrić trčkara okolo, periku nosi vetar. Moji baba i deda žive na obodu kamenoloma i više puta sam išao u šetnju sa njima po gornjim rubovima, diveći se, za jednog klinca monumentalnoj rupi u brdu. Sada sam prvi put na dnu. Podignem pogled, a na jednom od najviših spratova stoji Hibrid i preteći štricka makazama. Naspram ove pretnje, Tata Brada sa njegovom čarobnom formulom ludila deluje opasno koliko i štene. Zveram naokolo, tražim vrata spasa, dok se kamenje odranja pod vojničkom čizmom koja silazi sa visine.

Gde ću naći vrata u kamenolomu, jebem ti sve? Go kamen i ništa više. Istina, ekipa koja je snimala ovde, pored tigrića i perike, zaboravila je i malj ali nisam toliko hrabar. U dnu kadra ostavili su i beli kvadar, otvoren s jedne strane. U nedostatku pametnijeg rešenja, odlučujem da se sakrijem tamo. Ulazim unutra, jedva stajem. Komotno je tek kada se uvijem u fetalni položaj.  Žmurim i nadam se da ću zaboraviti. Prekrivam se belim rekvizitom i moguće da se čak i bogu molim. Osećam tamu. Kada otvorim oči, to je opet, tako željena, tama famoznog hodnika u kome stagniram. Izvukao sam se. Hibrid nije neko sa kim bih se kačio.

 

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

Kao pokvarena ploča, dopiralo je iza vrata koja su najviše ličila na vrata ambulante. Nisam morao da upotrebim nikakvu silu, pri prvom naletu promaje ona su se otvorila i ukoračio sam unutra. Gramofon jeste postojao, vinil se jeste vrteo. Ostatak prostorije nije bio ni nalik na ambulantu. Osim kreveta sa točkićima kojim se pacijenti uvoze u Urgentni centar, nije bilo drugog inventara koji bi upotpunjavao scenografiju. Umesto aparata za reanimaciju, stola sa lekovima, špriceva, igala, instrumenata i drugih medicinskih detalja, svuda naokolo su bile ploče. Na podu nadgrobne od crnog i belog mermera, a po zidovima vinili, LP veličine, kao i singlice. Prišao sam gramofonu i podigao iglu. Naspram onih kroz koja sam ušao, bila su identična vrata kroz koja sam izašao direktno u radnju sa praznim rafovima.

Prodavnica Banovo Brdo broj 39, prodavačice u ljubičastim keceljama. Lutam radnjom u kojoj nema ničega osim nula. Nule okačene na kukama za meso, nule vire iz rashladnih vitrina, nule koje se krune sa plafona, nule koje izlaze ispod linoleuma kao mravi… Nailazim na dve flaše brendija. Imam punu vreću za krompir nula i razmišljam da li da kupim makar jednu bocu, da ne bude da sam džabe odlazio u prodavnicu. Kupiti ili ne? Brandy, Vino Župa, zvuči kao nešto vredno pokušaja. Imam 13 godina i pravo je vreme da počnem sa alkoholom, ako želim da postanem alkoholičar. To je makar predvidiva budućnost. Potopljena jetra, verovatno dijabetes tip 2, razmekšani cerebelum, siguran put ka zaboravu. Takođe, siguran put ka vernom društvu. Ako bih sada počeo, nikada više ne bih bio sam.

Samoća ubija. Istina, ubija i alkohol. Pitanje je ukusa.

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

Kada zazvoni trenutak za molitvu, prvi do vrata klekne i gleda kroz ključaonicu kako se nule pare i ponavlja: 120%, 150%, 200%.

– Ja sam prodao Yuga!

– Ja sam prodao Golfa dvojku!

– Ja sam prodala sav svoj zlatni nakit!

– Ja sam prodala stan na Novom Beogradu!

– Ja sam prodao auto, zlato, stan, vikendicu i decu!

I onda graknu složno u glas: I SVE ĆEMO NULE ULOŽITI KOD VAS!

Stojim iza poslednjeg, sa svojim skromnim zavežljajem u kom je nekada transportovan krompir, i računam u sebi koliko je 120% od nula. Nisam siguran da sam dobio tačan iznos, pa se okrećem svom digitron satu. Kucam 150% od nula. Izbaci nula. Cimnem ruku u neverici i ćušnem čilagera iza kog sam se ukotvio. Kao domine, krenu redom da padaju, crni ljudi sa belim tufnama. Kada je i poslednji u nizu ljosnuo, piramida se urušila, kao dečiji dvorac u pesku, i podigla toliku prašinu da nisam video prst pred okom.

Kada se prašina slegla, oko mene je ostala pustopoljina kojoj nisam mogao da sagledam kraj. Jedini detalj koji je odudarao od ove prostorne i vremenske katastrofe bila je govornica u kojoj je ubrzo počeo da zvoni telefon. Skočio sam da se javim, ali nisam mogao da otvorim vrata. Tražio sam čekić da razbijem staklo, bravu, celu govornicu, ali sada čekića nigde nije bilo. Onda se telefon javio sam sebi i cela skalamerija je počela da se trese od jačine zvuka koji je izbijao iz spuštene slušalice. Horizont je počeo da se skuplja ka meni (i govornici), počeo je da dobija obrise konačnosti, okvir koji je mogao da se obuhvati nečijim životom, ili makar nečijom mladošću. Na kraju se prostor (i vreme sa njim) skupio u scenografiju dnevne sobe, iza čijih vrata se odvijao Bolji život. Glasovi su zaječali.

– Gospodine Robinson, Dragi naši prijatelji, šta ja smatram i mislim u ovom trenutku i nije bitno, kada smo vam mi obećali bolji život, razlika između prvog avgusta i februara devedeset prve godine je očigledno vremenska diskrepanca, malo ko je verovao u nas, od šest meseci. I ja ne znam na kakav zločinački poduhvat, Danas bolji život obećavaju svi, misli gospodin Najs, da li od prvog avgusta ili od februara devedeset prve godine, kako mogu da pitam gospodina Šešelja u vezi sa tim?

– Meni je to jasno, gospodine Miloševiću. Od prvog februara devedeset prve, neka se ispuni makar mali deo onoga što smo naobećavali jedni drugima, ja sam sam bio učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, sam sa sobom sam se udružio, a posle šest meseci ste mi se i vi ostali priključili. … i biće bolje nego što je bilo. Ja sam to odmah shvatio.

– Aha, dobro gospodine Šešelj, vi ste tu pomogli gospodinu Najsu veoma mnogo i meni je vrlo drago da vi tako dobro sarađujete sa gospodinom Najsom… Srećna vam Nova 1991 godina! (smeh) Ja ću da nastavim sa ovim pitanjima…

Rođak, potpuno unezveren i sav znojav, u pratnji svojih zaposlenih, pričao mi je kasnije da su me našli na sankalištu iznad bazena Košutnjak. Sedeo sam u travi, zagledan u budućnost, ali i u šumu. Rekao mi je da oni svi dolaze na posao da bi radili i da bi ja trebalo da dolazim na posao da bih radio i da ako još jednom odlutam iz hangara, kompleksa Avala filma, Košutnjačke šume, mogu slobodno da se ne vratim.