Month: November 2015

PERIFERIJA MOG OPUSTELOG UMA

Periferija mog uma
prerija presahlih potoka
i izgorelih šuma
ne drži mesto da se sakriješ od zime
lutam sam sa sobom
a ne znam za kime
lutam danima

Usta su mi suva
oči pune dima
gusta magla se spustila do zemlje
na periferiju mog uma
ispuzalo je podzemlje
moje podsvesti

Sanjao sam da ćemo se sresti
sklanjao sam te od kiše
slušao te kako dišeš
krugovi su sve širi i širi
i nose me sve više
sve dalje

Tamo sam ulovljen u sopstvene ralje
koje sam postavio odavno
i pojeo mape
periferije mog uma
srušio sam sve rampe
koje su me držale iza

A samo sam hteo da te gledam izbliza
da gledam sjaj u tvojim očima
u tvojim očima
u kojima ljubav cveta
a ti si ostala zaključana
u centralnoj ulici
centralnog centra sveta

SVA PITANJA SU DOZVOLJENA A NEKA I NISU

Ej, alo, ostavi artirajtis, moglo bi biti, prošli smo na penale… Glad box, hemija, natural behind, Ive je došao, slabo skrenuh, vidi se, budi buddy, i količnik… Old fashion, mogli bismo na oklope… Jesam nekad opr’o, naoštrio pad, nešto nije sa njim… 10.000, lepo, kako, vrede ti ti listovi, ne znam šta radiš, slučajno… Kada ti donesem, koliko i starom, odvešće te, pravi prospekt, vi mladi, dobošar… Platila je gospođa, otvara, ne me plaši, impotent, money for nothing… Kada bih mogla, divota, neću to, idi tamo, sredom, 4-5 sezona, Time Square, filozofi, plati… Jedi brošure, umesto postavke, ruke gurni u blejzer, idem ‘vamo, od tebe, života mi… Nemam drugi program, video si video treninge, video si ponašanje, otkriću ti… Ženo ima neka staklena, imamo bicikle, tako, nervira me, mlada kolja, oteću ti pacijente, ja nemam Aleksandrov, veteran, šta sada, javi se nadređenom, kod vas vas ima, to je neprihvatljivo, možda ti da… Ne zovi, plati link, kilo mesa, to urade iz nemira, učlanjen… Znam šta te muči, vidi baba, mačke i Sokrat… Vojvodinu ne treba, mačak, Izabel, ispravi me, grešimo svi, ne interesuje me majke mi, znam, treba dinamika… Četiri sprata, prva dva, uleti mi, imam dan… Message sent, na mašini, Tirol, Fugees, Ford Kuga, nothing but sugar… Idemo sa srećom, računaj svoja četiri, navigate… Od novina, mali čovek brine o grbini, ovo nema limit, Baljšoi, sve četiri smene, sve četiri krute… Zar i ti sine, zariti sline, šine, shine, Sunshine, misli mene gone… Go went gone, iza horizonta, prema vrhu vertikale…
Ima li pitanja?

 

NASTAVIĆE SE

i bez mene…

SMRT JE UVEK U PREDNOSTI

Tri lekara su me lečila. Jedan je rekao da ću umreti ali mi je svejedno dao lek iz ruke. Drugi je rekao da umirem i dao me u ruke studentima. Treći je rekao da sam već mrtav i digao ruke. Niko ne sumnja u lekare. Dijagnoze su već nešto drugo. Jedna dijagnoza je uvek tacna. Tačna.
Sva trojica su nestali u ogledalu.
Prineo sam ogledalo licu, ne lice ogledalu. Uhvatilo je dah. Štiklirao sam u magli slovo V. Prisutan. Primljeno svesti. Kada se magla podigla Morgana je ostarila najednom a kralj Artur je ubio njenog sina, svog sestrića. Incest je ušao u priču.
Dve bliznakinje su nepomično ležale na stomaku, u ogledalu. Niz njihove obraze se slivala krv. Prošle nedelje. Bile su bez odeće. Bili. Buffalo Bill. Odraće. Imale su velike guzove, obraze.
Bio

je

po

ki

dan,

nji

hov

pe

ri

ne

um.

Neum. Uzani pojas obale.
Kopulacija sa lešom. Masturbacija sa lešim mesom. Komšija može dve sveže šnicle, malo deblje rezane. Sa buta. BK. Sa unutrašnje strane, ako može. Između nogu. Dve šnicle između dva rebra toplog radijatora. Od rebra si nastala, rebra ću ti i polomiti propoveda komšija sa kojim delim radijatorske cevi… Penetracija u kozu, ovcu, kravu… Drugog papkara, biljojeda, preživara. I preživar preživi.
Ali kako živeti sa tim da si preživar?
Jednom sam izašao na večeru sa jednom veterinarkom. Pričala je za stolom kako je zimi, u štali, jedva čekala da gurne ruku kravi u rektum, da oseti toplinu. Prvo bi navukla širetu. Zatim bi je namazala već istovarenom balegom. Posle večere sam imao analni seks sa njom. Pristala je bez nagovaranja. Ležala je na stomaku i grizla jastuk. Uživala je iako nije svršila. U sobi je bilo toplo. Nisam morao da prekinem penetraciju, svršio sam u nju. Tamo se, u mraku, moje seme raspadalo do jutra.
Svanulo je doktore, šta sada? To nije bilo u planu? Moralno bi bilo da se sada obesite. Iskoristite stetoskop makar jednom u životu. Sporo je to za smrt, doktore, taj Dunhill i Jack, no neka… Mora vam se priznati istančan ukus.
Sporo se raspadam. Bolje je sagoreti u sekundi nego predugo rđati. Rđavi. Svi smo mi rđavi, niste ni vi doktore cvećka. Možda cvećka zla. Nije Bordel, nego Bodler, nije ni važno…
Došao sam ovde da se borim… U ovu nameštenu utakmicu, u ovaj istanjen vazduh… Živa Bogota. Čista divota. Bog da me vidi, pred sam kraj života. Na dnu kivota.
Šta mislite ko me čeka? Iza vrata, iza palata, ispod rebara, iza plakata… Da li me hvata? Da, ali me pusti, doktore. Zovem je samo kada znam da me neće čuti… Sporo se raspadam a voleo bih da izgorim.
Ona kontroliše agense u mom mozgu. Sam sebi naplaćujem patnju. Sam sebi ostajem da smrdim, na zaborav, na unutrašnjost pravog creva, na balegu. Sveže svareno lekovito bilje. Biljojeda. Toplo.
Imam električno ćebe jer mi je stalno hladno, jednom rečju, netoplo. Biću hladan kada legnem u topli grob. Ako umrem u julu, kada sam se i rodio. Mrtav hladan. Spavaću kao zaklan.
Doktore recite sestri da pljuvačkom zalepi dva amfetamina na bradavice svojih bliznakinja. Želim da sisam kao kada sam se rodio. Hoću ponovo da živim doktore, hoću da ne spavam, spavaću u smrti. Hoću da osetim kada se sve zavrti, kada karusel izleti iz parka u Parizu i odleti u Gizu, ili u Pizu… Ili u pizdu materinu.
Zašto je sve u životu, doktore, seme prosuto u anale? Tako slatko, malo, sublimirano ali pogrešno mesto. U istoriji.
Ne otvaraj usta doktore, znam da nemaš pojma. Ti misliš da je to izlaz iz digestivnog trakta.
Izlaz iz očaja. Šta mi vredi da mislim o tome kada moje telo više neće? Mene. Imam izlaz, da, kao brat koji za sobom mora da ostavi svoje sestre, izlaz koji se ne uzima.
Šta misliš, doktore, ko je tamo? Znaš da je zovem, sada kada znam da me ne čuje, zovem je iz svega glasa moje nutrine, želuca, creva, slezine…
Pojas obale je možda uzan, ali je zato more beskonačno široko, samo nema ko da me poveze, na izlet na pučinu…
Šta misliš, doktore, ko je na vratima?

PAS KOJI DRŽI KACIGU SVEMIRSKOG ODELA JER SVI ĆEMO UMRETI

Nepobitna činjenica je da ćemo svi umreti osim ako ne bude bilo drugačije. Međutim takođe postoje nepobitni dokazi da tu ipak nije kraj zabave (because fat lady still sings). Naime postoji pet glava, sa pripadajućim torzoima, na postamentima, koje su se našle na mestu gde su u njihovo vreme garnizonski konji hodali u krug, a koje su toliko bile bitne za muziku, domaću i stranu, da su sa onoga sveta, odnosno iz smrti, uredili da dobiju i solarijum lampe za lice. Takve naprave su bile hit u svetu sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u isto vreme kada i nindže, ali su ih pred kraj stoleća zamenili poznati ležeći sanduci za sunčanje koji isuviše asociraju na ljubičasti pogreb. Nevešto raspoređeni odlukom nekog neukog pejzažnog arhitekte, neki od naših junaka, su preko dana imali dovoljno sunca na svojim metalnim licima. Neki su pak ostajali u senci divljeg kestena, kao u pesmi Alise. Nevezano za priču jednom sam seo na klupu sa namerom da mi kesten padne na glavu i ništa. Sedeo sam devetnaest sati i ništa. I onda sam se srušio. Nego da se vratim na suštinu. Poznati muzički poslanici međutim, noću, da ne bi bili u mraku a i kako bi skrenuli pažnju na pogubnost izlaganja UV zračenju, udesili su najjače moguće lampe za lice, one od kojih neiskusni kvarceri mogu da oslepe. Čim padne mrak one im bivaju uključene i tako ih prže celu noć do jutra. Svi su već toliko pocrneli da su im glave ugljenisane, odnosno crne su kao ugalj. Postamenti su ostali nepromenjeni ali to su ionako lampe za lice a ne za postamente. Samo jednom od njih je dojadilo noćno sunčanje pa je dao da mu ispred zaslepljujućeg svetla posade drvo koje je do momenta ispisa ovih redova naraslo dovoljno da pravi punu senku i potpuno obesmišljava i dalje aktivnu sijalicu od 1000W, koja sada greje samo mesnato lišće i donekle narušava potencijal za fotosintezu.

Sad, sve ovo ne bi bilo zabavno samo po sebi da se nije odigrao sledeći niz događaja.

Jednom prilikom izveo sam svog psa u taj park, ne znam o čemu sam razmišljao, gde mi je bila glava. Bila je noć a psu je to bila prva šetnja u toj gradskoj oazi, ispostaviće se, zbog obima pretrpljenog stresa, i poslednja. Razlog je sledeći: od kada je moj pas video pet obasjanih kompozitora, sa sve njihovim postamentima koji su izgledali kao raketni lanseri (barem mom psu jesu) kako se noću sunčaju, ne bi li pocrneli od muke, pod svetlom koje je delovalo kao deo nekog vanzemaljskog eksperimenta, on više nije mogao mirno da spava kod kuće ako pored sebe ne bi imao kacigu svemirskog odela. Istu nepobitnu činjenicu sam shvatio već trećeg dana i otišao u specijalizovanu radnju za kostime i kupio sebi jedan skafander sa kacigom. Od tada je njemu mnogo lakše a meni više ne predstavlja problem u šta se premaskirati kada me pozovu na maskenbal. Već nekoliko puta sam bio astronaut i dobro sam prolazio. Pas jednu noć istina propati jer mu odnesem kacigu pa ipak ista mi omogući da se sakrijem tokom priredbe i neometano pipkam devojke za guzice i sise. Znam i dok to radim da ću svejedno umreti ali je prosto zabavno.