Month: June 2014

UZANI HODNIK SA UREDNO SLOŽENOM RASPARENOM OBUĆOM

Hladan zimski vazduh košava je dodatno ledila tako da je Drago odmah po izlasku iz kabine uvukao dugački vrat u svoj železnički šinjel. Podigao je kragnu i vratio kapu na glavu, koju je skinuo dok se zbog svoje visine provlačio kroz vrata kabine.

Čuvaj se Drago, odjeknuo je glas kolege koji ga je napuštao preko garažnog koloseka. Vrata iza kojih se skupljalo staro društvo pustila su na kratko, dok je kolega ulazio, snop svetla i oblak toplote stare kaljave peći iz ugla zajedničke prostorije odmorišta, koji je vetar trenutno progutao. Drago je za sobom čuo snažan zveket zatvaranja metalnih vrata i treperenje stakla na njihovoj gornjoj polovini, žutog peskiranog stakla koje je propuštalo na beton zagasito svetlo iznutra. Okrenuo je glavu od svoje ne tako blistave prošlosti u potpuno izvesnu, blisku, košmarnu budućnost. I pored svesti kakav je danas dan i kakav će i sutra biti, nije mu padalo na pamet da se okrene ili predomisli. Trudio se da usredsredi svoje misli samo na jedno. Bila je to teretna kompozicija koju će prekosutra uveče povesti sa ranžirne stanice, gde već treba.
Ispred vrata ostao je da stoji starac sa plavom kariranom švercerskom torbom koja mu je visila sa štapa, ručno izdeljanog, prebačenog preko ramena. Stajao je tako da je samo torbu hvatala žuta prigušena svetlost koja je dopirala iza vrata. Gledao je za Dragom, slojevito obučen, ali samo u vunenim čarapama.

Drago je ubrzao preko pragova, koliko zbog zime toliko i zbog poslednjeg dnevnog autobusa koji će ga voziti kući.
Za njim je poskakivao dečak sa svojih ne više od trinaest godina, pažljivo sa šine na šinu, izbegavajući drvene pragove sa oštricama poput trnova koji bi se mogli zabosti u njegove gole tabane. Sasvim nečujno i gotovo nevidljivo. Mesec koji je vetar oslobodio zastora oblaka osvetlio bi poneki njegov skok.

Stanica trocifrenog autobusa je delovala pusto. Neonska svetiljka reklamnog panoa same nastrešnice je treperila. Ubrzo se začulo i urlanje dizel motora, kočnice, hidraulično odukivanje otvaranja i zatvaranja zadnjih vrata. Drago je jedini ušao.
Iza stakla stanice koje je treperenje svetla tek pomalo osvetljavalo promolio se klošar koji je buljio u vrata autobusa koja su delila njegov pogled i Dragova leđa. Vukao je za sobom u potkolenici iskrivljenu nogu a za njom pomoću drške od razvaljenog kišobrana kartonsku kutiju u kojoj su ne tako davno u državu uvezene banane. Na nogama je imao samo nekakve plastične kese nevešto umotane, koje su se za njim krunile usled trenja po asfaltu trotoara.

Čudan osećaj koji bi mogli imati kada mislite da vas neko gleda naterao je Draga da se okrene prema vratima par sekundi kasnije kada je autobus već odmakao u svoj poslednji krug danas. Kroz stakla na vratima kao i kroz prozorska stakla na zadnjoj platformi koja su bila zacrnjena tamom van autobusa on je mogao videti samo sebe. Video je svoj tanak odraz, nejasan ali umoran, zaličio mu je na privid čoveka. Prošao je kroz harmoniku napred prema vozaču i seo sam na klupu za dvoje u gotovo praznom autobusu.
U zadnjem delu ostali su, takođe na klupi za dvoje, majka i sin. Jedna nezdravo debela žena u kućnoj haljini i njen ne mnogo mršaviji, mentalno zaostali potomak u trenerci i flekavoj dukserici. Zapravo ni njen izraz lica nije odavao znakove inteligencije. Usta su joj bila žvalava i stalno poluotvorena, kosa raščupana, kao da ju je iz sve snage kidala. Znojila se sve vreme. Istina sedeli su na sedištu ispred kog je bio mali kalorifer koji je duvao toplo i na kom su držali svoja bosa debela stopala.
Vožnja je potrajala kraće nego obično zbog gluvog doba i izostanka saobraćaja. Ponoć je prošla kada je autobus već napustio prigradsko naselje drečeći ka još daljoj periferiji. Drago je izašao stanicu kasnije nego inače, na samoj ivici kuća, negde na bližoj periferiji velegrada sa koje se pak nisu ni videla njegova bleštava svetla. Imao je nameru da u jedinoj prodavnici koja je u njegovom kraju jedina radila čitavu noć kupi mleko za pred san. Nasmejao se tiho, na tu pomisao, mleko za pred san, tako ga je nekada davno njegova nana naučila. Danas, pa, samo blagi smešak samom sebi može da priušti. Ulica je izgledala mirno, nigde nikog živog. Ima već sedam godina kako ne pije alkohol, cigarete je ostavio ubrzo za tim; počeo je da uzima kašiku meda svaki dan kada svane i to sa mlekom po noći, ne zna kako bi nazvao.

Da mu vetar nije duvao u leđa i pomalo ga ubrzavao prema prodavnici koja je sve vidljivije svetlela crveno pred njim, verovatno bi se okrenuo da pogleda zašto se autobus zaustavio samo par metara posle stanice na kojoj je malopre jedini izašao. Pomislio je, mora da se neko naknadno setio da siđe, ali bez daljeg analiziranja ko bi to mogao da bude i zašto, ta ga je misao brzo napustila. Prešao je put i dohvatio početak trotoara pred povratak u naselje.
Niz put se takođe, iza njega, na izgled lagano gegao i sredovečan čovek, u maskirnim SMB pantalonama i maskirnoj SMB košulji. Nosat sa debelim crnim brkovima i zamućenog oka. Drugo je bilo stakleno, caklilo se na mesečini, samo da se Drago okrenuo, video bi ako ništa drugo ono makar to oko. Iako bez obuće, samo u maslinasto zelenim čarapama, ubrzavao je prema Dragu i gotovo da ga je stigao pred samom radnjom. Prsti na rukohvatu, guranje vrata koja udaraju zvonce nad njima, trgnu uplašeno momka za kasom. Gazda se pojavi iza vrata kancelarije. Vrata su se zatvorila uz šamar po zvoncetu koje se već smirilo dok je Drago pozdravio sa Dobro veče komšije.

Unutra nije duvalo, mirisalo je na agrume, posle par koraka na kućnu hemiju a pred mlečnim frižiderom na jogurt koji je tog dana ispao iz ruke starijoj komšinici kada je pokušavala istom rukom u kojoj je držala i čašu i korpu dohvati naočare iz torbe, i prosuo se i po vitrini i po podu. Ne najbolje obrisan već je privukao mrave koji su se provlačili kroz procep linoleuma. Pre nego je otvorio providna vrata frižidera u kojem je stajalo mleko u tetrapaku Drago je usled igre svetla ponovo mogao na tren da prepozna kao u ogledalu od ranije poznatog oklembešenog i napuštenog sebe. Otvorio je vrata i uzeo sveže mleko.
U konkavnom ogledalu u kojem se sa kase moglo pratiti šta se dešava iza rafova i ispred mlečne vitrine pojavio se izduženi deformisani lik pijanca koji je blenuo u Draga. Stajao je ispred police sa žestokim pićima preko koje je bila spuštena crna zavesa. Nema prodaje posle 22h. Sav u crnom kao da se vraća sa sahrane sa obe ruke se grčevito držao za zastor, kao dete za majčinu suknju, kao da bi sledećeg trenutka pao ako bi se pustio. Pošto su mu i čarape bile crne teško se primećivalo da je bez cipela.
Drago se na kasi zahvalio komšijama što i dalje rade do kasno pa i ljudi kao što su mašinovođe mogu da stignu da kupe šta im treba. Mladić se samo smeškao dok je gazda već stigao da dobaci nešto kako mu se ne isplati i kako će raditi kao normalan… Valjda je rekao svet mislio je Drago dok je u pola rečenice izlazio, razmrdavajući ponovo malopre smireno zvonce.

Brzo je stigao do svoje kapije, krijući se od udara vetra u svoju kragnu, pridržavajući kapu da ne odleti. Otvorio je kapiju, ona je zagrebala betonsku stazu. Pseto je negde u komšiluku zalajalo. Brzo je prestalo, čim je i kapija utihnula. Nikoga nije bilo kući pa ga je dvorište dočekalo u mrklom mraku kao kakav planinski tunel sa krivinom. Nikoga nije bilo kući jer je živeo sam. Roditelji su mu nastradali u ratu jer nisu hteli bežati sa njim i njegovom ženom. Žena ga je ostavila pre sedam godina kada je ubio prvih troje ljudi u razmaku od samo šest meseci. Odvela je i decu jer iako se na izgled počeo menjati na bolje, ostavio je alkohol a ubrzo i cigarete, to više nije bio isti čovek. U korak sa svim seansama kod psihijatra koji je radio za železnicu i koji mu je jedino govorio da on nije kriv i da je to sve kako može sebi da pomogne, da to jednostavno prihvati, ubrzanog povratka na posao, i šefa saobraćaja koji ga je nastavio raspoređivati na kompozicije, kako teretne tako i putničke, moć samoobmane i poricanja odneli su prevlast nad njim po ne maloj ceni. Makar ne u očima majke njegovo dvoje male dece, kojima takav otac može biti veća muka nego nauka. Privid čoveka, izbledeo do neproznatljivosti, hologram, koji je nastavio da živi svoj sada prazan život kao da se ništa nije desilo činila je hladna i uglađena, uvek sveže obrijana fasada umornih očiju i oklembešenih udova, dok su mesožderni crvi krivice i savesti pojeli čoveka unutra, sve zajedno sa snovima.

Sa kolskog prilaza u dvorištu, ispred zaključane garaže, iz crnog automobila sa otvorenim šiberom i spuštenim prozorima izašli su mladić i devojka, ona sa vozačkog mesta u haljinici na bretele, on sa suvozačkog u šortsu, i gledali kako se za Dragom uključuje sijalica na tremu, dok ona u hodniku ostaje hladna. Sijalica pred ulaznim vratima škilji, i on ih zatvora za sobom. U uzanom hodniku koji je vodio napred prema trpezariji, kuhinji i dnevnoj sobi prostorno nepodeljenim, pored para njegovih kućnih papuča i rezervnih železničkih cipela bila je gomila rasparene obuće koju nije mogao videti. Pak znao je da je tu. Prezuo se napamet i nastavio kroz hodnik. Na izlazu iz ovog kućnog tunela uključio je svetlo iznad trpezarijskog stola i svi su bili tu.

Starac sa švercerskim torbom na štapu preko ramena koji je namerno izletao na šine posle nekog tunela sedeo je na čelu stola. Dečak od svojih tek trinaest godina koji je sa drugovima pretrčavao prugu stajao je kraj prozora i vozao metalnu maketu lokomotive po prozorskom staklu. Nije se čulo nikakvo škripanje. Klošar koga je već jednom udario voz i nepovratno mu iskrivio nogu u potkolenici drugi i poslednji put se zainatio da prevuče preko šina svoju kutiju pretovarenu drvima uprkos sireni i kočenju. Sedeo je blizu šporeta kao da će založiti neku od Dragovih spremljenih cepki. Majka i sin su sedeli za stolom. Ona je čupala svoju kosu a on je kao slepac pokušavao da napipa kocke ostale od Dragove dece. Oni su se jedne noći pojavili niotkuda pred lokomotivom jureći se preko šina. Nije ni stigao da koči. Vojnik ga je čekao na mostu sa kog nije smeo da skoči, pažljivo kamufliran. Jednim brzim polu okretom stvorio se pred kompozicijom i završio smrskan u reci. Sedeo je u pročelju i jelenskom kožicom glancao svoje stakleno oko. Pijanac je stajao pred frižiderom koji se otapao otvoren. U vratima je ostalo samo jedna flaša. Sirćeta. Istina alkoholnog. On je bukvalno zaspao na pragovima obeznanjen, magla je bila gusta, vidljivost nikakva. Bio je doslovno pregažen na pola. Momak i devojka sa kolskog ulaza su neprimetno poslednji ušli a sijalica na tremu je prestala da škilji i pregorela. Ona je taj dan učila da vozi. On ju je nagovorio da se provuku između spuštenih rampi. Ona je nevešto manevrisala preko prelaza, auto se ugasio i nije hteo da upali ni iz prve ni iz druge. Voz se pojavio neočekivano brzo, dok su oni pokušavali da pobegnu iz auta voz ih je već samleo i izbacio u kukuruz.

Drago je prošao do kredenca, uzeo čašu i sipao mleko. U dnevnoj sobi koja je bila u nastavku kuhinje-trpezarije uključio je TV, spustio čašu na stakleni stočić i pružio se na kauč. Legao je bez nade da će imati iole više sreće da zaspi nego što je imao prethodnih sedam godina kada je pogubio svoju prvu žrtvu. Jedino što mu je prolazilo kroz glavu jeste sećanje na njegov poslednji san o jednoj cipeli koja ostaje na pruzi iza njega. Žrtve više ne vidi i ne čuje, samo ta rasparena obuća koja ostaje iza voza siguran je znak da je opet ubio.
Kako je poslednje vreme radio tri dana pa dva dana imao slobodno, društvo sa rasparenom obućom se podelilo na dve jednake grupe. Sutra ga čekaju ostalih devetoro.
Prekosutra ga čeka ponovo voz. Paradoksalno, lokomotiva je bila jedino mesto na kome je mogao biti sam, bez njih, ali tamo nije smeo da zaspi. Mogao bi udariti nekoga.
Gledao je u TV koji je prikazivao neki jeziv vampirski film. Gledao je u sada praznu čašu mleka niz čije su se zidove slivali ostaci ove tečnosti života. Gledao je kroz prozor i video samo mrak.

Sutra bih u toku dana mogao da zamenim sijalicu na tremu, pomislio je.

UNAKAŽENA SADAŠNJOST KOJA OPALESCIRA RUDIMENTOM ODSJAJA

 

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim,

Uskoro bih mogao sultan Selim I,

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bi se mogli izlečiti od govora

Uskoro bih mogao biti na ulici

Uskoro bi i preostali mogli biti na uzici

Uskoro bih mogao biti na uzici, prebačenoj preko grede u šupi

Uskoro bi uz fras mogli deliti i štras, Štros Kan, dobar dan

Uskoro bi Džingis Džisus mogao da promeni konja, karakuš za kopitni rak

Uskoro bih mogao da uhvatim korak, već sa kim treba

Uskoro bih mogao i da se skorim, s Kori mmm, korica hrska, Dane Korica

Uskoro bi mogli doći bolji dani, Dani Alves, vamos Rafa, vamos i Alaves

Uskoro bi moglo doći leto, Džared Leto, još jedared, devedeset peto

Uskoro bi pogrebnici mogli imati popa u cenovniku, pesma pokojniku, i cveće

Uskoro bi svima sveće mogle goreti do zore

Uskoro bi kolektivnim ugovorom mogli otići na more

Uskoro bi jezero apatije moglo da preraste u more melanholije

Uskoro bi more melanholije mogao da okruži okean depresije

Uskoro bi nam mogle procvetati ruže i to one što ne bodu

Uskoro će master majstori da nam drže vodu, nekad i kad odu

Uskoro bi ovde mogli teći med i mleko, po jedna Kristina Hendriks, molim

Uskoro bi mogli biti robovi, ali mora da se radi od rane, iste one zore, Zorane!

Uskoro bih mogao da se probudim i pre nego li zaspim

Uskoro bih mogao da stignem prvi a ko prvi govno mrvi

Uskoro bi moglo biti dobro u ovoj zemlji, oko sanduka, svetina kuka, i motika

Uskoro bi se ovde moglo umirati samo od retkih bolesti, i starosti

Uskoro nam neće trebati bože mi oprosti

Uskoro bih mogao da se pogledam u ogledalo, koje se već prodalo,

Uskoro bih mogao da vidim koliko sam vidovit

Uskoro bih mogao da postanem rovit

Uskoro bih mogao da poverujem u svoj fantomski ud

Uskoro bih mogao da poverujem da mi ništa nije odavno amputirano

Uskoro bih mogao da se oslobodim bola sakatog rudimenta

Uskoro bih mogao zdravom levom početne stihove da pišem bez da lažem

Uskoro bih mogao da kažem koliko je uskoro, ali znam koliko i ostali

 

(objavljeno i na Betonu)

 

KANAP IZMEĐU ŠTAPA I ŠARGAREPE

Sunce divno obasjava mermerne zidove mauzoleja, hrama čovek kroz park, zraci se odbijaju unazad do prozora iza kojih stanuje mrak

 
Dobar sumrak želim, da li hladan je čaj ? očaj nikoga ne veseli, nekada stvarno dolazi kraj, i pre samog početka

 
Tetka donosi punjeno slonče, glavi bez kose i osmeha nose, igle i igre, i plehano lonče, sestra i brat i šareni zmaj

 
Ostavi se omče oče iako ne povratim sjaj, svako od nas ima svoje živote, moj bio je srećan, znaj, srazmerno kratak, nabijen srećom i majka te treba, više od neba

 
Ako sunce zaista nestane u mrkli mrak koji vreba, nekima će to biti poslednji zalazak, poslednji znak, pogled sa dečije onkologije, preko parka na Hram

TEŠKO JE BITI DOBAR LJUBAVNIK DOK JE UKLJUČEN TV

Koji put odlaziš?
Koji puta, puta put pod noge uzimaš, jednako je…
Tvoje jednačine me jednostavno jedu
Sedamnaest, puta četrnaest
Ni pet od petnaest
Kao da nabrajaš autobuse i tramvaje
Tvoja svest je racionalna kao prezenterka vesti na TV-u
Ima li šta iracionalno u tebi ženo?

Žene su iracionalne, zar ne?
Jesi li ti žena uopšte?
Znam da jesi, mirisao sam tvoje prepone, zaznojene posle neuspelih pokušaja, snošaja, glatke, ostavljene, glatko ostavljene, zaspala si
Ustaješ u sedam, radiš osam sati, sigurno imaš nešto u devet, pa ćemo se videti tek desetog
Cifre su okej, ali kamo emocije?
Koji put si otišla?
I koji put ćeš se vratiti?
I zašto?
Sedim naslonjen na jastuk, dok spavaš kraj mene, glatka si
Pravim oblak dima i hoću da vidim da me uzima, da se kao duh vraćam u bocu
Na TV-u prezenterka treći put čita neki užas i liči na tebe

POVREMENI GUBITAK KRATKOTRAJNOG PAMĆENJA I POSLEDICE

Imao sam nekada davno jednog prijatelja koji je više od pola svog života ručavao po restoranima. Živeo je sam u malom stanu u centru grada koji je nasledio od tetke. Radio je kao savetnik u državnoj službi i za to bio dobro plaćen. Nije imao velikih briga u životu osim jedne, koju je odlučio da u potpunosti iskoreni. Bio je to povremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja.

Naime, jednom prilikom me je pozvao da mu pomognem oko iznošenja nekih stvari, na šta sam odmah pristao znajući da je sam i da živi na trećem spratu. Bila je prva subota u mesecu, to sam dobro upamtio, jer komunalna gradska služba je tim danom odnosila kabasti otpad. Prijatelj me je ugostio, popili smo čaj i kada mi je rekao da izbacujemo šporet, pomislio sam da se pokvario ili da ga menja za novi. Razlog je ipak bio malo bizarniji. Rekao mi je da ga kada izađe iz stana sve češće i sve intenzivnije proganja razmišljanje da li je isključio šporet. Kaže da je paranoja dostigla vrhunac kada je na putu do kuće imao pred očima požar u svom stanu, zatim zgradu u plamenu, i na kraju, zgarište sa ljudima čije meso cvrči na tek zagašenoj vatrici. Naravno kada bi stigao pred zgradu sve bi bilo na mestu, popeo bi se u stan i šporet bi bio isključen. Ali kako je bivao sve bliži nervnom slomu, posebno što se svim silama upinjao da se to ne vidi, i tako sabijajući u sebe remetio sopstvenu homeostazu, u potpunosti svestan opasnosti, rešio je da šporet izbaci i počne da ručava u restoranima. Nekonvencionalan pristup rešavanju problema ali prilično elegantan, morate mu priznati. Sneli smo taj šporet i ostavili ga pored kante. Kasnije sam saznao da je prazno mesto u uglu kuhinje između sudopere i zida postalo mesto na kome je živeo jedan bobtejl kog je prijatelj nabavio isti onaj vikend. Aspirator koji je ranije stajao iznad šporeta i koji je ostao na mestu dobro je poslužio kada bi se pas vratio mokar iz šetnje po kiši pa bi ga prijatelj uključivao da izvuče vonj mokre dlake. Pričao mi je kasnije kako je sada bezbrižniji, više ne brine o tome da će zapaliti zgradu a i šetnje sa psom deluju opuštajuće na njega.

Ali to je bilo stvarno davno.

Nedavno sam pak čuo priču o momku koji je završio na psihijatrijskom odeljenju gradske bolnice imajući isti, ili gotovo isti privremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja. U njegovom slučaju je sve počelo kada se iz malog mesta u unutrašnjosti doselio u grad na studije. Naviknut na vrata prema dvorištu koja se ne zaključavaju i kapiju koju je imao poslednju zatvoriti za sobom, stigao je potpuno nepripremljen na život u gradu. Iznajmljivao je garsonjeru na užoj periferiji u zgradi koja je imala pet spratova. Živeo je u potkrovlju. Isprva je, kako pričaju zajednički poznanici, silazio je pola sprata pre nego li bi se vratio, da proveri da li je zaključao vrata. Ta njegova vraćanja i nisu bila tako česta. Međutim vremenom su se pročestila, a počeo je da se vraća i sa trećeg, pa i sa prvog sprata. Komšija, jedan ugledni gospodin koji je ceo vek radio u zavodu za statistiku, kao savetnik, sretao ga je kako se vraća i iz zajedničkog dvorišta, kasnije i sa izlaza na glavnu ulicu i sa pola puta do stanice voza.
Jednom prilikom se slučajno zadesio na prozoru i pratio mladića koji je sačekao voz koji ide u centar ali nije u njega ušao nego se pred otvorenim vratima okrenuo i vratio nazad do stana u kom je živeo da proveri kvaku. Vrata su bila zaključana.

Drugi put je po priči komšinice koja je upoznala njegovu majku, krhku staricu koja je ličila više na nečiju baku, student krenuo u centar da polaže važan ispit od čijeg rezultata mu je zavisilo dalje školovanje. Skoro svi prozori u zgradi koji su gledali niz put ka železničkoj stanici bili su načičkani besposlenim stanarima koji su gledali za studentom koji odlazi u centar. Neki su ga glasno pozdravljali, neki su se molili u sebi, jedna tetka je prosula lavor vode za njim. Pljusnulo je sa trećeg sprata i puklo o pločnik kao vatromet kada pukne. Student je u daljini čekao voz na stanici koji obično nije kasnio ali baš taj dan nije dolazio na vreme. Videvši gužve na prozorima i stanari okolnih zgrada su počeli da izviruju iza svojih zavesa, da izlaze na lođe, terase i balkone. Ubrzo su po usmerenim pogledima shvatali da se nešto dešava niz put i na stanici i upiljili su se tamo ne znajući baš tačno u šta se gleda jer situacija je izgledala uobičajeno. Ljudi čekaju voz za centar. Nema komešanja, tuče, nesreće, kola hitne pomoći ili policije. Među ljudima na stanici i student. Voz kasni. Na prozorima neizvesnost neke tera na prostačke ali potpuno nesvesne manire, grickanja, čačkanja, češanja… Svi su zajedno, oni koji znaju u šta gledaju, usredsređeni na to da student uđe u voz, misleći kako je to siguran kraj njegovih muka, sada kada mu budućnost ovisi o tom putovanju i o tom ispitu. Čuje se prodorna električna sirena i ako se još uvek ne vidi, najava voza oslobađa deo navijača nepotrebnog pritiska. Voz ulazi u stanicu i posle škripe kočnica vrata se otvaraju pred studentom. Na prozorima zgrade u kojoj živi, neki prekrivaju oči rukama, pa onda vire kroz prste. Student pravi korak prema hodniku između kupea i ulazi u voz. Nikada se još nije desilo da uđe u voz za centar, a da se nije vratio da proveri kvaku. Vrata se zatvaraju i voz polazi. Gromoglasno navijanje se čuje sa prozora zgrade u kojoj živi. Čuje se radovanje i ljudi iz okolnih zgrada iako oni nemaju pojma šta se zapravo slavi. Neko je sa svoje terase ispalio pravi pravcati vatromet. Preteklo je od Nove godine. Devet meseci u špajzu ovlažilo je barut pa je stidljivo pukao i sve je brzo utihnulo. Tri stanice kasnije student je izašao iz voza i uhvatio voz u suprotnom smeru. Svi su se već bili vratili svojim dnevnim nazovi obavezama i niko nije primetio studenta koji hrli sa stanice da proveri da li je zaključao vrata. Kada se zadihan popeo do svojih vrata i uhvatio kvaku vrata su se otvorila i to je bio početak njegovog kraja. Taj dan nije ni otišao na ispit. Izgubio je stipendiju i pošto je bio sedmo dete u devetočlanoj porodici morao je da nađe posao kako bi ostao u gradu. Probao je i sa studijama i sa lakšim poslovima ali je ponovo kasnio zbog stalnog vraćanja da proveri bravu. Izbačen je sa fakulteta a poslovi koje je dobijao sve su ga više iscrpljivali kako fizički tako i mentalno. Smršao je kao nikada ranije i usled iscrpljenosti, u povratku sa ko zna kog po redu posla sa kog je otpušten zbog konstantnog kašnjenja, srušio se pred ulazom u zgradu. Tada su dobri ljudi koji su onomad navijali za njega da uspe, pozvali hitnu pomoć. Nije prošao neurološki pregled i završio je kod nas.

Tužna priča.

Ja recimo tih problema nemam. Moj povremeni gubitak kratkotrajnog pamćenja je potpuno bezazlen. Ono što je u svetu tumora, recimo lipom. Mene je dok sam živeo sam brinulo jedino da li sam zavrnuo slavinu. I kada bi mi se desilo da se zabrinem malo više, tešio sam se kako sve i da nisam, voda će oteći kroz slivnik i ništa se neće desiti. Tako sam jedno leto i pored svoje brige otišao na put hiljadu kilometara od kuće i dospeo na obalu. Tamo sam treći dan iznajmio čamac na naduvavanje. Vreme je bilo prijatno, imao sam suncobran i hranu u kutiji. Poneo sam i knjigu da čitam sve je izgledalo kao divan izlet na pučinu.

Voda koja me je zapljusnula preko lica trgla me je iz lakog sna.

Katamaran koji je protutnjao je pored mog čamčića vozio je Kevin Costner. Sa njim je bila i Jeane Tripplehorn.

PROVERA ISTINITOSTI ISKAZA IZ REFRENA PESME DŽEJMSA BRAUNA

– Gospođice Potts molim vas uvedite sledeću kandidatkinju.

– Odmah gospodine Powers.

– Izvolite, gospođice, prođite napred. Gospodin Powers, gospođica…

– As-Si Stant.

– Ne budite tako stegnuti gospođice Stant, uđite. To bi bilo sve gospođice Potts.

Kakvo je to vaše ime gospođice Stant? Azijsko?

– Da, malezijsko, tačnije.

– Pregledao sam vašu radnu biografiju gospođice Stant. Vidim da ste završili prestižan fakultet i da imate višegodišnje iskustvo u struci. Šta sve možete da mi kažete o poslovima koje ste obavljali do sada? Evo krenimo, recimo, od… Šta ste konkretno radili za Goramount pictures?

– To je bio moj prvi posao nakon diplomiranja, tako da se nisam mnogo nadala ali se ispostavio kao veoma dobar. Radila sam kao second assistent second unit key boy grip-a na filmu koji je sniman u Indiji. Tamo sam upoznala budućeg otpravnika poslova ispostave njihove ambasade u Indijanopolisu za koga sam radila kao office assistant. Dok sam radila za Panjaba usavršila sam kancelarijske poslove, naučila i hindu, pored sedam jezika koje sam već govorila. Na jednom prijemu u ambasadi sam se sprijateljila sa nekim automobilistima i ubrzo sam ostavila sve svoje u Severnoj Americi i te jeseni otputovala za Južnu Ameriku gde sam se spremala za Dakar reli. Bila sam suvozač u francuskom timu, konkretno Timu Timsu. Zauzeli smo 69 mesto u generalnom plasmanu. Ubrzo po povratku u Evropu sam se uključila u Svetski reli šampionat opet kao suvozač na Renaultu, ali smo Rene, moj timski kolega i ja, imali već u prvoj zajedničkoj nedelji udes. Slomila sam obe potkolenice i morala sam da potražim novi posao nakon oporavka. Na rehabilitaciju sam imala sreću da odem u Baden-Baden, u isto vreme kada je i čuveni orguljaš Ivan Ivanovič Ivanov bio u banji zbog problema sa leđima. Reč po reč, malo bolje smo se upoznali u termalnom bazenu i on me je unajmio da budem njegov asistent kada nastupa u gotskim crkvama. Stiskala sam registre i okretala stranice sa notama. Jedno vreme sam paralelno radila i za njegovog brata Olekseja, svetski poznatog pijanistu. Takođe posao okretanja notnih listova tokom nastupa. Taj posao je prijao mojim nogama i verovatno bih se i duže zadržala da se oni nisu posvađali oko imanja na Siciliji i tužili pred sudom. Na sudu sam, takoreći, izgubila i dobila posao. Presudom je Ivan postao siromah i morao je da me otpusti ali sam nastavila kao prvi pomoćnik pomoćnika javnog tužioca u Palermu. Vikendima sam, druženja a i rekreacije radi, gotovo volontirala, kao pomoćni sudija na fudbalskim utakmicama. Moja master diploma na Univerzitetu za univerzalnog asistenta, Essex uni-ass degree, dozvoljavala mi je angažmane do lige Eccellenza. Šesta liga ako niste znali. Odlično ime takođe. U Palermu sam se zadržala najduže, do samog atentata na pomoćnika javnog tužioca. Moja glava je bila ucenjena zbog informacija koje sam navodno posedovala o Koza Nostri pa su me vlasti ubrzo ukrcale na brod za Njujork. Tako me sudbina ponovo vraća u Sjedinjene Države i ponovo, sasvim slučajno, u svet filma. Ovog puta sam bila lični asistent glumca koji je davao glas Santa’s Little Helper-u. Kako tu nije bilo puno posla, a samim tim ni novca, radila sam kao junior chef u kuhinji u kineskom restoranu, kao right-hand man na projektu…

– Dobro, dobro gospođice As-Si, jasno mi je da ste asistirali na mnogim projektima ali ja vas ne mogu zaposliti kao saradnika u nastavi, na predmetu Asistiranje i Prosperiranje, na našem Fakultetu za Globalnog asistenta, GlobFacAss, tek tako. Pored toga, došli ste na intervju u previše dekoltiranoj majci, iskustva su vam pre za nepoverovati, i svakako za proveriti, na sve to mnogo pričate, usta ne zatvarate…
Trebalo bi vam ih zapušiti. Ako biste prišli bliže, ovamo iz stola, da mi asistirate oko ove preterane erekcije koju imam, gospođice As, možda bismo se mogli nešto dogovoriti.

KO IMA TREĆI KRAJNIK NEKA DIGNE RUKU, AKO SME?

(hororskop 6/12)

– Ko je to? Harvey* jesi li to ti sine? Bruce* ti li si sine?

– Mi smo bakice.

Harvey i Bruce su kao Giacomo&Giovanni* od rođenja i sve odgovaraju u glas od rođenja. Bakica uzgaja sijamske mačke koje pevaju:

’’We are siamese if you please, we are siamese if you don’t please…’’*

– Je li deco a što su vam tako velike oči?

– To je da te bolje vidimo bakice.

– A zašto su vam tako veliki uho, grlo, nos?

– A pa nismo još bili kod otorinolarin.gologa (mada je uvek bio obučen)

– Pa jesam li vam rekla da mi više ne dolazite sa trećim krajnikom, jebem li vam i seme i pleme, sada ću to sve da vam povadim – i poteže starica ogrlicu iz zbrčkanih njedara na čijem je kraju bila privezana naoštrena kašika – kireta*.

 

*Harvey – Harvey Dent, lik iz filma The Dark Knight, Kristofera Nolana

*Bruce – Bruce Wayne, lik iz filma The Dark Knight, Kolumba Nolana

*Giacomo&Giovanni – (Battista Tocci) najpoznatiji sijamski blizanci pretprošlog veka

* We are siamese… – Siamese cat song, numera iz filma AristoCats u izvođenju Peggy Lee

*kireta – oštar metalni medicinski instrument oblika kašike