Month: December 2018

ŠTA JE NEOPHODNO DA NE BISMO PRESTALI DA PRIČAMO PRIČE

U stvarnom svetu ne postoje nikakvi likovi. Ne postoje ni događaji. To ne znači da je stvaran svet jedna beskrajna praznina. Znači da je jedan neverovatan sistem priča u koji proizvoljno projektujemo likove i događaje, kao kakve komentare Roršarhovih mrlja ili sazvežđa. Grupe zvezda su tamo gore, pa su tamo gore, ali sazvežđe je priča unutar našeg uma, ono ne postoji u stvarnom svetu. Po sličnom ključu razlika između svakog ponaosob i ostatka stvarnog sveta je samo ideja. Ne postoji zapravo razlika. Pripovedanje je suština sličnosti. Paradoksalno, da bi se pričala priča, mora se s namerom zaćutati. Valja se izolovati od svih priča koje se već neprekidno odvijaju unutar lobanja. Većina nas kompulzivno razvija nekakve priče svakog dana, tako reći priča samom sebi. Oni koji se drznu da takve priče pričaju naglas dobijaju naznake ludaka ili luđakinja. Jasno je da ako non-stop pričamo, čak i u sebi, ne možemo čuti šta drugi imaju da kažu. Na istom tragu prestajemo da razumemo i sopstvena kazivanja koja postaju zagušena i preglasana novijim i najnovijim narativima. Tako prestajemo da mislimo o priči i počinjemo da mislimo samo o pričanju. U neku ruku gubimo kontakt sa stvarnim svetom.

Sa druge strane, hrabro bi bilo reći da pričanje priče ni nema pravu svrhu. Za utehu, i to je pošteno istaći, isto bi se moglo reći i za skoro sve druge stvari koje radimo, sa izuzetkom možda sviranja i plesanja. Kada sviramo, svrha nije stići do kraja kompozicije, isto kao što u plesu svrha nije stići do neke tačke na podijumu, krećući se proizvoljnim ili unapred zadatim putanjama. Poenta je u samom sviranju, plesanju. Potpuno ista relacija važi i za pripovedanje. Pričanje priče je otkriće u kome je najvažniji momenat, upravo onaj u kome se priča trenutno nalazi. Tako da ako pripovedate, sebi ili drugima, želeći pričom da dokažete poentu, popravite lik ili ispravite događaj, upleteni ste u zamku svrsishodnosti, prčkate vremenske relacije, koncepte prošlosti i budućnosti, prosto rečeno, ne pričate priču, nego pravite buku. Neko bi rekao, lomotite.

Budućnost ne postoji, i nikada neće postojati, to je samo ideja. Istina, malo izvesnija nego prošlost. Na prošlost, kada je u pitanju pričanje priče, odmah zaboravite. Vreme je nepotrebno u svojoj celini, eventualno se možemo okoristiti o sadašnjost. To postaje jasno kada prestanemo da lomotimo.

Povrh svega ovoga, imamo, po meni, i najvažniji razlog pripovedanja. Pričanje priče bi trebalo da bude zabavno. To nije neki radni zadatak ili ozbiljna obaveza. Problem su napravile religiozne priče, koje su nisu pričane nego su učitavane na silu, nešto kao kažnjavanje i samokažnjavanje. One su se čvrsto oslanjale na prošlost i protezale daleko u budućnost a to je, već je rečeno, u potpunoj suprotnosti sa idejom pripovedanja. Ideja pripovedanja se bazira na večnoj sadašnjosti.

Najlakši način da se otpočne bilo koja priča je slušanjem. Zatvorite oči. Pratite glas koji se rađa u vašoj lobanji. Glas koji je najednom učinio da svi drugi glasovi koji samo lomote, utihnu, ili čak nestanu. Slušajte zvuk koji ostaje nakon što nastane prividna tišina. Ne pokušavajte da razlučite taj zvuk, ne imenujte ga, prosto mu dozvolite da se igra vašim bubnim opnama. Ne sudite, ne postoji odgovarajući ili neodgovarajući zvuk. Postoji samo zvuk. Ako vam sve ovo pričam kao priču, i vi sve ovo radite, hoću da čujete zvuk mog glasa, kao da je samo neka buka, kao da lomotim. Ne pokušavajte da uhvatite bilo kakav smisao u ovome što vam govorim, jer vaš će mozak automatski to obaviti za vas. Bez napora, samo slušajte zvuk. Rekavši sve ovo ne mogu se otresti utisku da sve vreme imenujete zvuke, sudite o njima i tražite neki smisao. Mogu vam reći da je to prirodno i da je bolje tako nego da ste na silu pokušavali da izbacite priču iz glave. Ali kada čujete moj glas, etiketiran kao deo neke buke, pomešan sa dnevnim zvucima, automobilima na ulici, ili noćnim, zrikavcima i drugim insektima, osvrnite se na glas koji vam čita ovu priču i ubrzo ćete shvatiti da je to vaš glas. Slušajte taj glas, on postoji kao i bilo koji zvuk iz buke koji dopire do vas, jer to je glas koji otpočinje priču.

Otvorite oči. Postaje jasno da su stvari prosto počele da se dešavaju i sve što vi treba da uradite sledeće je da posmatrate. I kako započnete priču, vi dozvoljavate vašem pogledu da odluta, ako treba trčeći, što će i učiniti. Drugim rečima, ne pokušavajte na početku da fokusirate i primećujete. Pustite pogled, kao da puštate kosu. Zanimljivo je da obično nikada ne pomislimo ’ja gledam’ iako većinu dana, a i dobar deo noći, naše oči držimo otvorene. One gledaju, i kada ne mislimo o tome. Tako da je gledanje i voljno i nevoljno. S jedne strane ono mi se dešava, a sa druge ja to radim, ja gledam. Gledanje je neophodan prvi korak ka posmatranju bez koga neće biti naše priče. Posmatranje će se ispostaviti kao najvažniji deo pripovedanja jer će nam pokazati, da kako postajemo svesni pogleda i počinjemo da primećujemo nepobitne dokaze o postojanju stvarnog sveta s jedne strane i nastajanju tkiva priče s druge, veza koja ih spaja je proizvoljna. To možda deluje zastrašujuće jer nije nemoguće da se zapitamo da li smo mi onda samo likovi u nečijem tuđem pogledu, potpuno van naše kontrole? Sa druge strane, podjednako bi nas uplašilo i pitanje da li sve ovo zaista radimo stvarno mi? To bi značilo da sam ja bog moje priče, odgovoran za sve to se u njoj dešava a to je pozicija ogromne odgovornosti. Najstrašnije je što su obe stvari tačne. Možemo videti da nam se cela ova priča odvija pred očima, pa opet mi je sami odvijamo, ja svoj deo, ti svoj. Sirov primer, tvoje oči sunce pretvaraju u svetlo. Na neki način ti stvaraš ovu priču, ona ne postoji bez tebe. Sa druge strane, ona ti se dešava bez obzira na način koji sam ja zamislio. Ali ako ne bismo pričali o njoj, ili o bilo kojoj drugoj priči, onda bi postojalo samo neko dešavanje, neko bi rekao da lomotim.

IMA LI (OVDJE) ŽIVOTA PRIJE SMRTI?

Umrla je. Tužna je njena draga ćerka, žalosni su njeni prijatelji. Književnost je istina,  antifašistička borba je beskompromisna, pobuna zagarantovana. Sada je jedan kraj potpisan. Toplina ljudske duše, iskrenost sapatništva, žalosna je hrabrost. Ogromni autorski talenat, vedrina i vera u život, otišli su. Svi smo izgubili nasmejanu lepoticu oštrog jezika i velikog srca.

Mirno je živela i radila u Beogradu. Bila je ugledna urednica, autorka i producentkinja radijskog programa i dobitnica brojnih nagrada.

Dosta je bilo gluposti
šund stripova i TV-izložbi
Propalih književnika
i suludih pjesnika
želim, želim nešto novo
želim nešto pametno

Svaku je zaslužila za originalnost i umetnički nivo. A onda je krenuo raspad Jugoslavije, zemlje koju je stvarao i njen otac – heroj, organizator partizanskog ustanka u okupiranoj Istri.

Bilo nas je strah

Moralo se mučat

Da li neki sluša te

Ti nisi moga znat

Je bija fašizam, je

Je bija fašizam

Na oglasnoj tabli njenog dramskog programa, na spisku imena zaposlenih, pored njenog i imena još jedne koleginice, osvanuo je rukom dopisan paraf – USTAŠKE KURVE!

Zvala je stolara da joj popravi orman, a on, koji je već više puta radio popravke u njenom stanu, odgovorio je – ne radim za Hrvate!

Nemoguće, to ovdje ne postoji
Nije istina, to ovdje ne događa se
Tu te nitko neće koknuti bez veze

Nije istina, to ovdje ne događa se

Njena ćerka u osnovnoj školi – tek što ju je teškom mukom, kao samohrana majka, usvojila u jednom sirotištu u Hrvatskoj – bila je izvedena pred tablu gde ju je učiteljica označila kao ćerku neprijatelja srpskog naroda. Ona se nije skrivala. Nije ćutala – koristila je svaku priliku da odbrusi srpskim nacionalistima – javno, jasno i glasno.

Još uvijek imamo šanse za budućnost
Za budućnost
Za budućnost.

Bila je prisutna na svim mestima gde se okupljao narod u protestu protiv Miloševića i njegovog režima retrogradne restauracije velike Srbije.

Da živim od ljepše budućnosti
Da živim od ideala
Ma kako, kako.

Na kraju, nije izdržala: našla je preko oglasa stan u Rijeci koji su nudili za zamenu. Pristala je na humano preseljenje!

Zvijezde, filmove, markice i sne

Njena mala je počela da uči hrvatski, ali ona ga nije usvajala – govorila je književnu ijekavicu i, naravno, došla u sukob sa nacionalno uspaljenim domoljubima.

Luđaci još pjevaju
svoje himne
plaćaju tuđe
baš ih briga za sve

Nije u Rijeci, koja je važila za grad internacionalnog sklopa stanovništva, našla nikakav posao.

Dok vani bura sve rastura, htio sam izaći van
Žuto je lišće pokrilo grad, a dimnjaci su dimili.

Čudno, pred liftom nikoga
Pa tu uvijek ima klinaca
Čudno, pred liftom nikoga
Da nije danas možda nedjelja.

Na brzinu obukao sam zaket i izjurio iz lifta van
Preda mnom pusta ulica i bura je zviždala
Bus je na stanici čekao putnike, motor je brujao
Sa kioska su letjele novine, lova je ostala.

Uspela je da se zaposli kao učiteljica engleskog jezika u obdaništu. Ostala je i bez domovina i bez prijatelja i bez posla i bez para.

Govori se među 4 zida,
istresi svoju gorčinu iz sebe,
tko je kome maznuo lovu?
tko je poslao svog sina vani?
Kome se tuži,
koga se traži?
de li je zakon što danas važi?

Zatim je radila kao saradnik UNHCR-a u kampovima za izbeglice širom Hrvatske.

…točan sat da ne kasnite na posao
točan sat da ne kasnite na posao

Pokušavala je da od tog posla napravi humaniji projekat od nadmenih rutinera u svetskim centrima za bezimene izbeglice.

Ljudi dolaze, dolaze da ih vide
Nikom se ne ostaje da tu živi dalje.
Počinju da smiju se mrge dlakave
Dižu utege ljudi smiju se i gledaju
.

Nisu joj dozvolili, pa je morala da ih napusti. Na kraju, podnela je molbu za iseljenje u Kanadu.

Amerika, beautiful Amerika, dolari
Amerika, Marlboro i Coca je Cola beautiful.

Tek tamo je doživela pravu kalvariju.

Prolaze mi ispred nosa
Razni ljudi sa svih strana
Crnci, bijelci, šovinisti
Krive oči, realisti.

Radila je na crno u noćnim smenama po raznim podrumima – pravila je milione poštanskih koverata za prazne reklamne poruke, zajedno sa drugim izbeglicama.

Neću da radim za dolare
Neću da radim za lopovsku družinu

Mi ćemo uvijek biti
Jači od onog tko nas tlači
Doći će trenutak istine

Ćerka je išla u kanadsku školu, imale su stan i finansijsku pomoć za izbeglice. Po prirodi dostojanstvena osoba, nije se dala gurnuti na dno. Naprotiv, prodavala je nasleđeni nakit, prsten po prsten, ali je htela da ima dostojanstvo i slobodu. Radila je i kao autorka dokumentarnih drama – naravno o izbeglicama sa Balkana!

Di je taj raj o kome smo sanjali
I sve ono o čemu smo maštali?
Ooh, nestao je
Kao kad sunce uroni u more
Kao barka koja tone

Sve su to bila njena braća i sestre po nevolji. Pisala je o svemu što joj se događa. Nije izdržala tri godine koje su joj trebale da bi dobila kanadsko državljanstvo. Otišla je posle dve.

Ne idem tamo više nikada
Ta su vrata zatvorena

Ovdje fali jedan stih
Koji bi objasnio sve

Vratila se u Rijeku i u njen voljeni Rovinj.

Ulice, tako poznate
Zašto šute u ovaj kasni sat

Tamo su od dvospratne kuće ostale samo konoba i velika terasa. Ostalo je prodala da bi ona i njen brat imali od čega da žive kao izbeglice iz Beograda. I tu je ponovo našla neki svoj mir.

Jer sve je za tebe
I sunce je za tebe
I nebo je za tebe
I zvijezde su za tebe
I more je za tebe
I ljubav je za tebe
I pas laje za tebe
A i vjenci, i vijenci su za tebe
A danas ti je šezdeseta i tebi pjevam ja.

Na toj divnoj terasi uspostavila je neponovljivo mesto sastajanja i druženja.

Želim vidjeti neke druge face

Mudre, pametne, lude i pajace

Smijati se, pjevati, plesati sa njima

U prokletim danima kad sam sam

Prijatelji iz cele bivše Jugoslavije, kao i iz Berlina, Pariza, Rima, Trsta, Londona, provodili su večeri i noći za trpezom koju je ona, uprkos oskudici, uvek neštedimice postavljala.

Sećaju se tih noćnih razgovora do vedre rovinjske zore na terasi sa pogledom na krovove i sunce koje se rađa. Tu se diskutovalo o svim važnim stvarima sveta, morala, slobode i, naravno – umetnosti, umetnosti u koju je verovala bez kraja i rezerve.

…večeras slavim pobjedu
svaka čast mojim čeličnim živcima

Pisala je i pisala, sve jednu knjigu složeniju od druge. Pisala je i putovala, istraživala sudbine nestalih i pobijenih, Jevreja, Roma, Slovena, Italijana, Nemaca, Letonaca, Litvanaca, Rusa, studenata, pesnika, partizana… Pisala je i istraživala, i dobila rak!

Oooo, preživjeti
Oooo, mi ćemo preživjeti.

Uživljavala se u svaku pojedinačnu sudbinu i primala bol ubijenih i izmučenih ljudi, i obolela prvi put. Pobedila je prvi rak i pisala o toj bolesti, pišući o Andreasu Samu, njenom muškom dvojniku. Uzela je na sebe da rastavi na elemente istorijske zločine jer se bojala da će ih zauvek prikriti. Tako je došla u naše vreme i nemilosrdno šibala nove fašističke režime svugde gde ih je videla.

Ne vjerujemo više nikome
Jedno govoriš, drugo misliš
Treće radiš kao vrhovi.

Nosila je barjak borbe za istinu, visoko podignut i prkosno isturen na vetrometini istorijskih laži protiv kojih se borila svim srcem i do kraja.

Pajaci i ljudine

I njihove sudbine možda

Skidaju kapu

Pred tvojom pojavom…

Poslednji put je bila u Beogradu na promociji svoje knjige EEG u Narodnoj biblioteci Srbije.

Bila je srećna, iako već na smrt bolesna.

„Pre neki dan na Facebooku sam objavila da ne želim da me službena Hrvatska smatra svojom spisateljicom. Izlažu vas na sajmovima, neki ste kao ambasador zemlje u kojoj pišete, a onda kad ste kritični, pojavljuju se komentar tipa: ‘Ona mrzi sve što je hrvatsko’, ‘Nek se vrati…’. Gdje da se vratim?! Vratit ću se, odnosno, otići ću, tamo gdje ja hoću. Živim u Hrvatskoj, imam hrvatski pasoš. Nacionalni identiteti, to je poznato, a i Zigmut Bauman o tome odlično piše, izmišljeni su konstrukti kojima oni na vlasti drže svoje podanike pod kontrolom. Svi mi imamo na desetke identiteta i gotovo je uvredljivo svesti bilo koga na jedan identitet – nacionalni, hrvatski. Ja sam Daša Drndić koja trenutno piše na standardnom hrvatskom jeziku koji je razumljiv i Bošnjacima i Srbima i Crnogorcima“

Živela je kao da nikad neće umreti.

Nitko ne vidi sto u mom džepu ima
Uskoro se neće ništa vidjeti od filma
U koji ćemo uletjeti
Rekla je ne, neću, neću nikad više.

Tako je i umrla. Umetnost koju je za sobom ostavila neće dozvoliti da ikad ode iz našeg sećanja.

 

 

 

 

 

Kad sunce opet zađe
I ptičice zašute sve
Ja ipak ću te čekat draga
Do kasno u noć.