Month: April 2015

IAKO LIČNO NISAM UMRO NI JEDNOM USUĐUJEM SE DA KAŽEM…

…umor ubija

kao zmija se uvija

nagovara

bez govora

posegni i stegni

greh

peh za pehom

neuspeh za neuspehom

nije samo telo

koje se hladi

i prestaje da bude vrelo

ceo se hladiš

osećaš ništa

jastuk bez ležišta

kamen konačišta

samo skupa rupa

skup rupa bez skrupula

skulptura na uzglavlju

jedna velika nula

piše se

0

zatvoren krug

omča bez izlaza

staza bez traga

jedno čisto bestraga

predstava bez maga

čarolija koja ne sija

iluzija crnila uvijena unutra

bajka koja se prva proguta

mala tableta

crno-belog sveta

medikament koji boje čini sivim

umreti je jedina nepobitna činjenica

i jedini razlog zbog kog…

IGRAČ BEZ JEDNE RUKE JE SKRIVIO PENAL

Svanulo je iznad kineskog restorana Žuto more. Starija žena, sklona preteranoj higijeni, ribala je sa prozora svog WC-a isparenja ulja iz friteze nataložena u vidu tanke, žućkaste, masne skrame. Prozor je bio na trećem spratu zgrade od žute fasadne cigle, jedva tri metra udaljen od metalne cevi restoranskog dimnjaka. Sprat iznad, devojka nefarbane kose boje meda započinjala je dan uz muziku… Oh all the things you do, cause you were all yellow, moglo se čuti kroz odškrinut prozor.

Dole, u zajedničkom dvorištu starih udžerica, okruženom restoranom i žutom zgradom, na čijem je placu trebala da nikne još jedna ista takva četvorospratnica, Žuća se čvario na tek prispelom suncu. Celom dužinom svog nerasnog tela upijao je toplotu, samo mu je rep još uvek bio u senci. Izgledalo je kao da je kupiran. Tri različita prozora su gledala na njega, a na dva je bila navučena prljavožuta zavesa. Treći je bio otvoren i kroz njega se mogla videti skoro čitava garsonjera komšije Šipke, koji se ranije tog meseca polivao benzinom pred investitorima koji baštine prava na plac. Izašao je tako natopljen pred dva bizgova i jednog nitkova u kravati i svako malo kresao žuti providni upaljač. Kada su namirisali nevolju koja je značila i naslove u žutim novinama pobegli su glavom bez obzira. Šipka je jutros bio oran da prelistava iste takve žutare koje je juče sakupljao po klupama u parkovima, tramvajskim okretnicama i prigradskim pijacama. Spremio je sebi omlet od tri jajeta, domaća, žuta kao sunce. Vidi se odmah pogledom u tanjir da su kokoške njegovog zemljaka stvarno kljucale kukuruz. Pošten neki seljak. Iscedio je bio i limun, rukom u čašu, i dodao vodu iz balona koju je doneo sa javne česme. Dlan mu je ostao lepljiv od kore i na svetlu je opalescirao žućkasto. Malo bi čitao, listao stranice liznuvši prste, malo bi gnječio omlet i uzimao zalogaj po zalogaj. Zalivao bi svaki zalogaj srkom limunade. Nije ni slutio šta se kuva u njemu. Već danima nije bio baš najzdraviji, osećao se umorno i izmučeno. Verovao je da je od života. Međutim, virus žutice koji je zaradio najverovatnije vukući se po raznoraznim vukojebinama, jedući ostatke tuđih obroka prstima koji ne znaju za sapun, preturajući kante i kontejnere u potrazi za blagom, u potrazi za nadom, polako je dobijao bitku sa njegovim globulinima. Šipka se u momentu kada je počeo da sklanja sto najednom osetio loše. Do kraja tog dana povratio je jaja i limunadu i vratio se u krevet. Za tri dana je bio žut kao banana, bez snage, nemoćan i  prepušten sebi.

Kada su se investitori, kako su sebe zvali, vratili, Šipka je bio potpuno nespreman. Bio je na šolji i upravo se u žurbi olakšao. I ovaj put je, što je brže mogao, izašao pred kriminalce, kako su ih zvali svi ostali iz zgrade, sa baštenskom polivačom benzina, ali izmožden bolešću nije mogao da je podigne iznad glave. Tog dana je nitkov doveo tri bizgova, pa su dvojica, gledajući gadljivo u njegove požutele beonjače, odigla Šipku od zemlje, a treći ga je lako razoružao. Bacio je žutu kantu u stranu i benzin je počeo da ističe. Malo su protresli starinu i bacili ga na komšijin šljunak iz kog je nicao korov. Cela predstava bila je osmišljena tako da utera strah u kosti preostalim stanarima u zajedničkom dvorištu. Iza žućkastih zavesa provirivali su komšija i komšinica za koje se borio Šipka, boreći se, istina, prevashodno za svoj krov nad glavom.

-Šta radi ovaj ludak opet? Pobiće nam decu zbog njega… – naglabala je nesrećna žena iza zavese.

Dok su odlazili bizgovi su vikali kako je plac njihov tako da se čulo do Žutog mora. Žuća je od straha pobegao pod raspalu prikolicu sa dva točka. Šipka je potrčao nazad u kuću, pravo u WC, i bez razmišljanja pružio ruku u šolju gde je stanje ostalo zamrznuto u momentu upada bande na plac. Sa kućnog praga lansirao je preko dvorišta prema govnarima ono od čega su sazdani i jednog od bizgova pogodio u predeo ispod obrijane lobanje, tamo gde se ljudima obično nalazi vrat. Ostatak ekipe dobio je samo po neke komadiće koji su kao geleri poleteli unaokolo. Nesvesni da su takođe zasrani cerekali su se i podjebavali pogođenog govnara. Ovaj se u besu otresao najvećeg dela govneta i potrčao prema Šipki. Starac se brže bolje zaključao u svoju straćaru, pa je pesnica umesto njegovog lica smrskala ionako trošna vrata. Dok je virila sa unutrašnje strane vrata, Šipka je istu tu pesnicu pomazio istom onom rukom kojom je gađao. Potpuno razjaren bizgov je nogom polupao prozor koji je bio blizu vrata. Tada se začuo zvižduk nitkova, kao kada se doziva pas, i bizgov je otrčao prema žutom BMW-u. Rečeno mu je uz grohotan smeh da je dosta i da će kući ići pešaka da ne bi uprljao auto.

Šipka je doveče ponovo povratio čaj koji je sam sebi kuvao na rešou i nit živ nit mrtav legao u krevet i zaspao.

Posle ponoći, kada su čak i zaposleni restorana Žuto more nestali sa radara, komšija iz zajedničkog dvorišta je isključio svetlo iznad svojih ulaznih vrata.

Sada već mrkli mrak ponekad je kvario srpasti žuti mesec, koji su oblaci skrivali i otkrivali. Komšija je hodao nečujno i u jedinoj ruci nosio šrafciger sa tamno žutom drškom. Došunjao se do Šipkinog bicikla boje žuči i gotovo nečujno mu izbušio obe gume.

– Prokleta izbeglice vrati se odakle si došao – promrmljao je nakon uspešno obavljenog posla.

 

KADA SAM OSTAO BOLESTAN KOD KUĆE NA DNU RENI BUNARA BLUZ

Čuje se glas iz podruma, dole nekog ima. Gde je sada STB pa da ovo snima. Njih sad drugo zanima. Animae. Animal. Na o’balama Bodruma, kum i kuma, i kumić, sa balama. Zašto ljudi bale Česterton i mimo papira?

Ja sam na ulici, mislim si o Vladi i šta Vlada radi Ljubici-Bubici. Mislim i o zašivenoj gubici i o čaši i o neoStaši, o ne šta šic, ši-cu, šici. Ko prvi. Vici. Veni Vendi. Dubstep. Koprivici. Sa Kube. Kako bi mi sada dobro došao konac kojime sam auto-šio usta da očistim  zube.

Jednim udarcem pen-drekom slomio sam 7.

Pandur nosi AirMax, zaposleni drema, suprug malo lema, ni lemingsa nema, mamurna je trema, programska šema ne podržava mi neman iz Loh Nesa nemam jezero Balaton kraj kog svira Balaš, desi se poplava u sred Bela Hamvaš.

Kašalj traži udah, uzdam se u Bruta, u njega se sumnja, vozio je snegom a bez zimskih guma, kuma vara kuma i kum vara kuma, rasna mačka Puma Swede nikakav je gurman, samo seme guta. Za večerom svira Bahn crven kao Kuman.

Čuvaj se sine vladaYU grip i sline, tekućine vagine i voda sa slavine nisu zdravi, jesu zdravi, konfuzija kontuzija, šiške možda nisu al’ su zubi pravi, siske možda nisu, uhvati me za sisu, barokni Bahn je brisnuo na misu. Na mišu. Helikopterom u Nišu.

Situacija je iz-vanredna, javlja se Predrag #avramizrael Marić.

Opet ista teška greška hajde kucaj naslov letka: Ja sam priučeni majmun i šimpanza mi je tetka… Milion plakata, plačem ispodčetka, može ispod žita, na nivou, u nivou ispod tezge obično je kita. Sagni se da pitaš.

Pipaj te prijatelja, preuzmite odgovornost, pipajte publikum, pola pola, pola za, pola zam, zabava za milione množena sa dva, Pola Redklif trči gola, Pola Abdul pola Hasan bin Recycle zajam, on water melons riding bikes kucnuo je sahat. I ide na vodu.

To se zove klepsidra.

Hidra jede papir oduzima boju brže nego (emotivni) vampir Montgomeri Monti Berns u prdaru je pao, nije sve tako crno ali jeste braon, Dampyr ulazi u banku nameren da sebe ustroji ko stranku, na šalteru mu neka tetka traži apoene od tri i četiri evra.

Tri poena dve sekunde sa kraja terena Sale je broj jedan.

Jelena se zove kao pivo pa je svako zeza, misli da je principelcna i da je princeza, princes krofne što je slala kuma je pojela Friteza, mačka bolja nego Puma Swede, verujem joj kada prede iako je ne znam.

Maja prognozira kada se nadrozira da će biti nekog kraja nekom nekad nekog maja, pa ne treba ti jebalate Marija Egelja iako si gluva da ti kaže s koje strane vetar duva, ne treba ti subotar da znaš kad je nedelja.

Razboli se ozdravi, nemojmo o državi, nemojmo o proslavi, nemojmo o prestižu, kornjače nas prestižu, gliste sporo gamižu, završe na udici, naude ti gubici, dobitak je pitak, a potok je plitak, opet si preveden žedan preko vode, rode moj/moj rode, vratiće se ali tek kad neko ode, privremeno za sahranu kada neko umre, čuješ li me kume?

Mada se verovatno neće vratiti nikada.

Čuvaj se sine iza te krivine može da ti sine, mada pre će da te šine, dve stvarnosti kao vozne šine, dodirnuće se iluzorno u daljoj perspektivi, ako ko doživi.

 

Objavljeno i na Betonu.

KARMAGEDON U PERIONICI ČARAPA NA ROMBOIDE

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.

Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.

No dobro.

Rekviziti su dobri. Jedan od njih je krevet za ljuljanje. E to je tek da se osetiš kao car. Istina da jedva stajem u isti, pravljen je ipak za decu. Međutim, deca su danas od malih nogu troma poput romba, stoga debela, pa lanci izdržavaju moju hroničnu neuhranjenost. Ima li šta lepše nego klatiti se kao džinovsko klatno koje ubija vreme i tako ubiti malo vremena. Jazavičara sam zavezao za klackalicu. Miomirisi koji se osećaju u najdaljoj tački putanje ljuljajućeg ležaja mogli bi komotno biti i sa šporeta žene bivšeg Prvog koji živi tik uz park. Ako dotična uopšte kuva. Miriše mi na raviole. Mislim da ću se usrati. Kako se zaustavlja ovo?

Pazi stalo je.

– Dobro jutro komunalna policajko, zar vi radite i nedeljom? – začudih se prizoru.

– Polazi sa nama rombe! – reče njen kolega, dobrano jak mladić mogao bi Volvu auspuh da iščupa.

– Je l’ to zbog onog govneta? – uzvratih.

– Ko je bre govno mater ti…

Sledeće što sam čuo bilo je pucketanje elektro biča kojim se podižu debele svinje, i njegov strujni udar me obori na mekan patos. Hvala pekari.

Kada sam počeo da dolazim svesti Beovozom smo ulazili u nešto što je ličilo na stanicu Kijev, Kijevo, Kjevo. Kako se već kaže. Par letećih magaraca boje novina su preleteli nebom. Shvatio sam da je pao mrak. Iz mraka vagona u mrak perona prenela su me nestručno dva velika morona. Komunalca. Sa perona ove, nalik na Kijevo, stanice sišli smo u tunel gde su bile načičkane neke st radnjice. Perionica čarapa ROMBOID pisalo je iznad vrata kroz koja smo prošli. Desetine belih Kandić veš mašina, duž uzanog, slabo osvetljenog hodnika, drndale su svaka svoj program. Sada već čvršći na nogama polako sam hodio između svojih čuvara, idući napred, napred ne znajući kuda. Napred na dno. Napred dno. Kad tamo na dnu hodnika jedna vrata levo, jedna desno. Leva vrata otvorena. U nečemu što je najviše ličilo na kupatilo, sa plažom, morem i palmama iscrtanim na jednom zidu, u Ktitor stolici sedeo je Velja Pavlović. Imao je slamnati šešir i tompus u ustima a ruke i noge su mu bile zalepljene jedna za drugu braon selotejp trakom. Pred njim je bio mali ekran tableta na kome se neprestano vrteo jedan Sarapin gif. Kada sam se približio malo i bolje ga zagledao prošla me je hladna jeza. Oči mu bejahu krvave. Ko zna koliko je na ovoj plaži. Loša karma.

– Ti desno rombe – uzviknuo je vodeći poslatog dvojca bez kormilara i zatvorio vrata od kupatila.

Posle par krivina, čisto da se ne zapamti put natrag, stigli smo do vrata na kojima je pisalo Dr. te zbog tačke pomislih Drugi.

Dobar dan poželeh i poželeh da pitam za zdravlje jazavičara ali me glas iz fotelje koja mi je bila okrenuta naslonom odmah prekide.

– Ne pokušavaj da se opustiš rombe, ovo neće trajati dugo i nećeš ništa osetiti.

Istina je da sam se malo usrao. Ili je to bilo od raviola. Strašno mi se išlo u ono kupatilo. Presto je bio navy blue.

– Jutros kada si izašao na ulicu, sreo si određenu osobu – dopiralo je iza naslona – a tvoj usrani jazavičar je, dok je srao, zaklonio vidik. Zato je sada tvoje da odgovoriš ovde bez okolišanja da li je određena osoba imala čarape na romboide? Prvog veoma zanima ta informacija kako bi mogao da prozre sve glumce, pa ako budeš lagao biće kao da si lagao Prvog. Razmisli momče. Eno tamo omče.

Okrenuo sam se oko sebe da je pronađem ali u ovoj prostoriji nije bilo ničega osim dva veslača, praznog čiviluka, dve stolice, teškog mahagoni stola, kožne fotelje, kamina, dva ormana, jedne lampe, pet fascikli, jednog lap topa, piksle, čaše za viski, flaše istog do pola pune, upaljača sa grbom Crvene Zvezde, kutije sa tompusima, dva mobilna telefona, tepiha, lustera koji je bio isključen, deset knjiga i kante za đubre. I to nešto iza naslona fotelje. I užasnog užasnog osveživača vazduha koji je mirisao kao da se neko usrao u borovoj šumi.

– Ne znam nisam primetio. Slabo primećujem stvari.

– Vodite ga napolje. Na mala vrata – odbrusio je glas.

Na putu ka malim vratima, u jednom dobro zagrejanom sobičku, video sam, i mogao bih se zaklati da je to bila ona, video sam ribu zvanu Santa Rašović-Ivić-Ilić-Duljaj kako sama sebi tetovira ocila u pubičnom predelu. Bila je ko od majke.

E to nije loša karma.

To je karmagedon.

Kada sam stigao u park počinjao je ponedeljak a jazavičar je spavao ispod klackalice.

Sreća.

– Hajde AV idemo kući.