Month: August 2008

KAKO IZBEĆI NESREĆU?

… priča o ružnom …

Čuo sam da je u jednom selu neki njihov kvazi vrač odlučio da digne ruke od magije i da nadje sebi ženu. Bilo mu je više teško da sam obavlja poslove po kući, iako ih je radio samo za sebe, počeo je da gubi na snazi a da dobija na godinama i jedna deset, dvadeset godina mladja žena pala bi kao kiša na sv.Iliju. Dao je i oglas u lokalnim novinama i tako su žene počele da se javljaju i da dolaze.

I da odlaze.

Odmah prvi dan. Najviše zbog toga su što su na licu mesta shvatale da su KOLA koja su pomenuta u oglasu ustvari volovska kola a ne automobil. Ni volovi nisu postojali, samo kola. KUĆA je bila drugi razlog za brzo odlučivanje potencijalnih nevesta jer mesto na kome je živeo seoski druid nije bilo, ali ni koliba. Možda je njemu stvarno bila komforna. MESEČNA PRIMANJA su stvarno postojala, bila je to zemljoradnička penzija koja mladoj ženi cela ne bi bila dovoljna ni za ličnu higijenu.

Vreme je bilo takvo da su se mnoge od kuća koje su hranile previše ženske dece lako nalazile ‘’stare’’ mladoženje kako bi makar jednu od svojih ‘’devojaka’’ skinuli sa kašike.

Tako je mag upoznao i svoju devetu ‘’mladu’’ , jednu zaista ne lepu ženu. Bila je u svojim ranim tridesetim, dobrog zdravlja, možda malo neuhranjena ali žilava i izdržljiva. Kratko su se upoznali i ona je odmah počela da skuplja slomljene grane koje su bile ispred kapije dvorišta. Novopečeni muž se okrenuo, otišao unutra i ostavio je da radi.

Priča se da jednostavno nije mogao da je gleda.

Ali ona kao druge nije odmah otišla. Ostala je pet dana i složila stvari u njegovom domu onako kako nisu bile složene čak ni onda kad ga je čukundeda sagradio.

Djavoli su se uvukli u vrača, previše mirišljavih trava, gorkog korenja i sirovih sokova, godine mudrovanja prazne slame. Samo je razmišljao kako da joj objasni da je neće ženiti. Teško da su progovarali, nisu jeli zajedno jer nije mogao da podnese njeno ružno lice. Svakako nije mogao da legne sa njom pa su spavali u dva kreveta.

Nije mogao samo da je otera a ona sama nije pomišljala da ode. Kao prvo bilo mu je žao koliko je radila da joj da celu penziju pa bilo bi malo. Kao drugo autobus se peo samo utorkom u zoru i u petak uveče u njegovo selo. Poslednje što ga je brinulo, čini se najviše, bilo je da ga selo ne vidi kako mu i ‘’ova rugoba’’ odlazi i to tek posle nedelju dana. Jednostavno nije želeo da selo vidi ‘’šta’’je bilo u kući.

U ponedeljak uveče skupio je reči, jedno četiri pet i uspeo da izgovori u njenom pravcu.

– Sutra te vraćam kući. Uh. –

Nije ništa odgovorila samo se ušuškala u prekrivač.

Pre zore su već bili napolju ali autobus nisu čekali u centru sela, kod doma kulture, nego ju je poveo niz potok kroz šumu. Priča se da se opirala, ne mnogo ali recimo da tragovi koji su za njom ostajali nisu mogli da se prepoznaju. Nekako su sišli na pola planine, na stanicu pre sela, kod starog kamenoloma. Na mestu gde se autobus ponekad zaustavljao na putu za vrh potok se prelazio preko sedam velikih kamenova. Nije ta voda bila duboka ali se na tom mestu vešto rasplinjavala i zahtevala da bude na neki način premošćena.

Stigli su na vreme kad se autobus već spuštao niz padinu. Pozdravili su se bez reči. Samozvani mag je unesrećenoj ženi tutno neke pare u ruku okrenu se i vratio na potok. Ostavio ju je pored velike rupe u planini, bilo je sveže, mirisale su zgažene šljive. Preskočio je sa kamena na kamen na svoju stranu potoka onda je stao i okrenuo se. Video je njenu kosu koju je pustila iz marame. Prvi zraci Sunca obasjali su je neobičnim, hladnim sjajem. Bila je okrenuta ledjima.

Vratio se nazad do šestog kamena. Nogom je sedmi kamen prevrnuo niz potok. Uzmicao je unazad i obarao deo po deo improvizovanog prelaza. Kad je ponovo stao na svoju stranu potok je bilo nemoguće preći suvih nogu. Krenuo je uzbrdo stazom koja je krivudala izmedju stabala, nazad u selo. Nije se više okretao.

Na vrhu, na izlazu sa prečice do kamenoloma, odmah ispred doma kulture, stajao je autobus koji je izgleda kasnio. Primao je putnike. Pogled mu se opet susreo sa njegovom nesrećnom nevestom. Probala je da se nasmeje ali zaustavila je usne i opustila svoje ružno lice. Autobus je odlazio. Više od pola sela videlo ih zajedno. Kad se slegla sagnuo se i podigao šaku prašine.

Šaka je izvrnula svu prašinu na kovčeg.

– Da zatrpavamo – rekao je jedan od grobara.

Seoski pop je klimnuo glavom u znak odobravanja.

– Laka mu zemlja – progovorio je sveštinik, onako sebi u bradu. Otresao je ruku od prašine skupio tri prsta i prekrstio se dok je odlazio od groba seoskog vrača.

– Ti ovaj put zatvaraš – rekao je drugi grobar.

21. avgust 2008 23:09:17 | (1) komentar

Da li se NESRECA moze izbeci, ako je mi prizeljkujemo ili mozda previse razmisljamo o njoj…Ustvari, sta je uopste ONA, da li ono sto mi vidimo ili ono sto mozda drugi vide?
Denni (Neregistrovan), u 19. oktobar 2008 11:01:25

SVET SLEPIH

…direktno sa slepe ulice…

Jedan čovek je živeo u kući na vrhu brda.

Iznad ostalih.

Sve ih je držao u šaci.

Jedino što je ikad želeo je da zaustavi vreme.

Slomio je sat ali je pesak nastavio da curi iz šake.

Nastavilo se kapanje…krvi.

Niko mu nikad nije dolazio.

Jedan čovek je živeo u kući na uglu.

Imao je dva izlaza, dva pogleda i dva vidika.

Jedino što mu je uspevalo je da zaradi novac.

Nije odlazio daleko od kuće.

Svi su kod njega stalno dolazili.

Nikad nikog nije upoznao.

I danas je podeljen na dvoje.

Jedan čovek je živeo sam.

Išao je putem kojim se redje ide.

On je tim putem išao često, skoro svaki dan.

Odlazio je da bi pisao i dolazio je da bi pisao.

Niko mu nikad nije dolazio.

Živeo je na kraju slepe ulice.

Gledao je kroz prozor svet slepih.

5. avgust 2008 20:07:25 | (1) komentar

odlichna pesma… pre koju godinu sam napisao neshto slichno ali kao prichu i u njoj sam kao simbol koristio ljude staklenih ochiju… tvoj simbol mi se vishe dopada…
trej, u 6. avgust 2008 14:36:04