priče

ŠTA JE NEOPHODNO DA NE BISMO PRESTALI DA PRIČAMO PRIČE

U stvarnom svetu ne postoje nikakvi likovi. Ne postoje ni događaji. To ne znači da je stvaran svet jedna beskrajna praznina. Znači da je jedan neverovatan sistem priča u koji proizvoljno projektujemo likove i događaje, kao kakve komentare Roršarhovih mrlja ili sazvežđa. Grupe zvezda su tamo gore, pa su tamo gore, ali sazvežđe je priča unutar našeg uma, ono ne postoji u stvarnom svetu. Po sličnom ključu razlika između svakog ponaosob i ostatka stvarnog sveta je samo ideja. Ne postoji zapravo razlika. Pripovedanje je suština sličnosti. Paradoksalno, da bi se pričala priča, mora se s namerom zaćutati. Valja se izolovati od svih priča koje se već neprekidno odvijaju unutar lobanja. Većina nas kompulzivno razvija nekakve priče svakog dana, tako reći priča samom sebi. Oni koji se drznu da takve priče pričaju naglas dobijaju naznake ludaka ili luđakinja. Jasno je da ako non-stop pričamo, čak i u sebi, ne možemo čuti šta drugi imaju da kažu. Na istom tragu prestajemo da razumemo i sopstvena kazivanja koja postaju zagušena i preglasana novijim i najnovijim narativima. Tako prestajemo da mislimo o priči i počinjemo da mislimo samo o pričanju. U neku ruku gubimo kontakt sa stvarnim svetom.

Sa druge strane, hrabro bi bilo reći da pričanje priče ni nema pravu svrhu. Za utehu, i to je pošteno istaći, isto bi se moglo reći i za skoro sve druge stvari koje radimo, sa izuzetkom možda sviranja i plesanja. Kada sviramo, svrha nije stići do kraja kompozicije, isto kao što u plesu svrha nije stići do neke tačke na podijumu, krećući se proizvoljnim ili unapred zadatim putanjama. Poenta je u samom sviranju, plesanju. Potpuno ista relacija važi i za pripovedanje. Pričanje priče je otkriće u kome je najvažniji momenat, upravo onaj u kome se priča trenutno nalazi. Tako da ako pripovedate, sebi ili drugima, želeći pričom da dokažete poentu, popravite lik ili ispravite događaj, upleteni ste u zamku svrsishodnosti, prčkate vremenske relacije, koncepte prošlosti i budućnosti, prosto rečeno, ne pričate priču, nego pravite buku. Neko bi rekao, lomotite.

Budućnost ne postoji, i nikada neće postojati, to je samo ideja. Istina, malo izvesnija nego prošlost. Na prošlost, kada je u pitanju pričanje priče, odmah zaboravite. Vreme je nepotrebno u svojoj celini, eventualno se možemo okoristiti o sadašnjost. To postaje jasno kada prestanemo da lomotimo.

Povrh svega ovoga, imamo, po meni, i najvažniji razlog pripovedanja. Pričanje priče bi trebalo da bude zabavno. To nije neki radni zadatak ili ozbiljna obaveza. Problem su napravile religiozne priče, koje su nisu pričane nego su učitavane na silu, nešto kao kažnjavanje i samokažnjavanje. One su se čvrsto oslanjale na prošlost i protezale daleko u budućnost a to je, već je rečeno, u potpunoj suprotnosti sa idejom pripovedanja. Ideja pripovedanja se bazira na večnoj sadašnjosti.

Najlakši način da se otpočne bilo koja priča je slušanjem. Zatvorite oči. Pratite glas koji se rađa u vašoj lobanji. Glas koji je najednom učinio da svi drugi glasovi koji samo lomote, utihnu, ili čak nestanu. Slušajte zvuk koji ostaje nakon što nastane prividna tišina. Ne pokušavajte da razlučite taj zvuk, ne imenujte ga, prosto mu dozvolite da se igra vašim bubnim opnama. Ne sudite, ne postoji odgovarajući ili neodgovarajući zvuk. Postoji samo zvuk. Ako vam sve ovo pričam kao priču, i vi sve ovo radite, hoću da čujete zvuk mog glasa, kao da je samo neka buka, kao da lomotim. Ne pokušavajte da uhvatite bilo kakav smisao u ovome što vam govorim, jer vaš će mozak automatski to obaviti za vas. Bez napora, samo slušajte zvuk. Rekavši sve ovo ne mogu se otresti utisku da sve vreme imenujete zvuke, sudite o njima i tražite neki smisao. Mogu vam reći da je to prirodno i da je bolje tako nego da ste na silu pokušavali da izbacite priču iz glave. Ali kada čujete moj glas, etiketiran kao deo neke buke, pomešan sa dnevnim zvucima, automobilima na ulici, ili noćnim, zrikavcima i drugim insektima, osvrnite se na glas koji vam čita ovu priču i ubrzo ćete shvatiti da je to vaš glas. Slušajte taj glas, on postoji kao i bilo koji zvuk iz buke koji dopire do vas, jer to je glas koji otpočinje priču.

Otvorite oči. Postaje jasno da su stvari prosto počele da se dešavaju i sve što vi treba da uradite sledeće je da posmatrate. I kako započnete priču, vi dozvoljavate vašem pogledu da odluta, ako treba trčeći, što će i učiniti. Drugim rečima, ne pokušavajte na početku da fokusirate i primećujete. Pustite pogled, kao da puštate kosu. Zanimljivo je da obično nikada ne pomislimo ’ja gledam’ iako većinu dana, a i dobar deo noći, naše oči držimo otvorene. One gledaju, i kada ne mislimo o tome. Tako da je gledanje i voljno i nevoljno. S jedne strane ono mi se dešava, a sa druge ja to radim, ja gledam. Gledanje je neophodan prvi korak ka posmatranju bez koga neće biti naše priče. Posmatranje će se ispostaviti kao najvažniji deo pripovedanja jer će nam pokazati, da kako postajemo svesni pogleda i počinjemo da primećujemo nepobitne dokaze o postojanju stvarnog sveta s jedne strane i nastajanju tkiva priče s druge, veza koja ih spaja je proizvoljna. To možda deluje zastrašujuće jer nije nemoguće da se zapitamo da li smo mi onda samo likovi u nečijem tuđem pogledu, potpuno van naše kontrole? Sa druge strane, podjednako bi nas uplašilo i pitanje da li sve ovo zaista radimo stvarno mi? To bi značilo da sam ja bog moje priče, odgovoran za sve to se u njoj dešava a to je pozicija ogromne odgovornosti. Najstrašnije je što su obe stvari tačne. Možemo videti da nam se cela ova priča odvija pred očima, pa opet mi je sami odvijamo, ja svoj deo, ti svoj. Sirov primer, tvoje oči sunce pretvaraju u svetlo. Na neki način ti stvaraš ovu priču, ona ne postoji bez tebe. Sa druge strane, ona ti se dešava bez obzira na način koji sam ja zamislio. Ali ako ne bismo pričali o njoj, ili o bilo kojoj drugoj priči, onda bi postojalo samo neko dešavanje, neko bi rekao da lomotim.

IMA LI (OVDJE) ŽIVOTA PRIJE SMRTI?

Umrla je. Tužna je njena draga ćerka, žalosni su njeni prijatelji. Književnost je istina,  antifašistička borba je beskompromisna, pobuna zagarantovana. Sada je jedan kraj potpisan. Toplina ljudske duše, iskrenost sapatništva, žalosna je hrabrost. Ogromni autorski talenat, vedrina i vera u život, otišli su. Svi smo izgubili nasmejanu lepoticu oštrog jezika i velikog srca.

Mirno je živela i radila u Beogradu. Bila je ugledna urednica, autorka i producentkinja radijskog programa i dobitnica brojnih nagrada.

Dosta je bilo gluposti
šund stripova i TV-izložbi
Propalih književnika
i suludih pjesnika
želim, želim nešto novo
želim nešto pametno

Svaku je zaslužila za originalnost i umetnički nivo. A onda je krenuo raspad Jugoslavije, zemlje koju je stvarao i njen otac – heroj, organizator partizanskog ustanka u okupiranoj Istri.

Bilo nas je strah

Moralo se mučat

Da li neki sluša te

Ti nisi moga znat

Je bija fašizam, je

Je bija fašizam

Na oglasnoj tabli njenog dramskog programa, na spisku imena zaposlenih, pored njenog i imena još jedne koleginice, osvanuo je rukom dopisan paraf – USTAŠKE KURVE!

Zvala je stolara da joj popravi orman, a on, koji je već više puta radio popravke u njenom stanu, odgovorio je – ne radim za Hrvate!

Nemoguće, to ovdje ne postoji
Nije istina, to ovdje ne događa se
Tu te nitko neće koknuti bez veze

Nije istina, to ovdje ne događa se

Njena ćerka u osnovnoj školi – tek što ju je teškom mukom, kao samohrana majka, usvojila u jednom sirotištu u Hrvatskoj – bila je izvedena pred tablu gde ju je učiteljica označila kao ćerku neprijatelja srpskog naroda. Ona se nije skrivala. Nije ćutala – koristila je svaku priliku da odbrusi srpskim nacionalistima – javno, jasno i glasno.

Još uvijek imamo šanse za budućnost
Za budućnost
Za budućnost.

Bila je prisutna na svim mestima gde se okupljao narod u protestu protiv Miloševića i njegovog režima retrogradne restauracije velike Srbije.

Da živim od ljepše budućnosti
Da živim od ideala
Ma kako, kako.

Na kraju, nije izdržala: našla je preko oglasa stan u Rijeci koji su nudili za zamenu. Pristala je na humano preseljenje!

Zvijezde, filmove, markice i sne

Njena mala je počela da uči hrvatski, ali ona ga nije usvajala – govorila je književnu ijekavicu i, naravno, došla u sukob sa nacionalno uspaljenim domoljubima.

Luđaci još pjevaju
svoje himne
plaćaju tuđe
baš ih briga za sve

Nije u Rijeci, koja je važila za grad internacionalnog sklopa stanovništva, našla nikakav posao.

Dok vani bura sve rastura, htio sam izaći van
Žuto je lišće pokrilo grad, a dimnjaci su dimili.

Čudno, pred liftom nikoga
Pa tu uvijek ima klinaca
Čudno, pred liftom nikoga
Da nije danas možda nedjelja.

Na brzinu obukao sam zaket i izjurio iz lifta van
Preda mnom pusta ulica i bura je zviždala
Bus je na stanici čekao putnike, motor je brujao
Sa kioska su letjele novine, lova je ostala.

Uspela je da se zaposli kao učiteljica engleskog jezika u obdaništu. Ostala je i bez domovina i bez prijatelja i bez posla i bez para.

Govori se među 4 zida,
istresi svoju gorčinu iz sebe,
tko je kome maznuo lovu?
tko je poslao svog sina vani?
Kome se tuži,
koga se traži?
de li je zakon što danas važi?

Zatim je radila kao saradnik UNHCR-a u kampovima za izbeglice širom Hrvatske.

…točan sat da ne kasnite na posao
točan sat da ne kasnite na posao

Pokušavala je da od tog posla napravi humaniji projekat od nadmenih rutinera u svetskim centrima za bezimene izbeglice.

Ljudi dolaze, dolaze da ih vide
Nikom se ne ostaje da tu živi dalje.
Počinju da smiju se mrge dlakave
Dižu utege ljudi smiju se i gledaju
.

Nisu joj dozvolili, pa je morala da ih napusti. Na kraju, podnela je molbu za iseljenje u Kanadu.

Amerika, beautiful Amerika, dolari
Amerika, Marlboro i Coca je Cola beautiful.

Tek tamo je doživela pravu kalvariju.

Prolaze mi ispred nosa
Razni ljudi sa svih strana
Crnci, bijelci, šovinisti
Krive oči, realisti.

Radila je na crno u noćnim smenama po raznim podrumima – pravila je milione poštanskih koverata za prazne reklamne poruke, zajedno sa drugim izbeglicama.

Neću da radim za dolare
Neću da radim za lopovsku družinu

Mi ćemo uvijek biti
Jači od onog tko nas tlači
Doći će trenutak istine

Ćerka je išla u kanadsku školu, imale su stan i finansijsku pomoć za izbeglice. Po prirodi dostojanstvena osoba, nije se dala gurnuti na dno. Naprotiv, prodavala je nasleđeni nakit, prsten po prsten, ali je htela da ima dostojanstvo i slobodu. Radila je i kao autorka dokumentarnih drama – naravno o izbeglicama sa Balkana!

Di je taj raj o kome smo sanjali
I sve ono o čemu smo maštali?
Ooh, nestao je
Kao kad sunce uroni u more
Kao barka koja tone

Sve su to bila njena braća i sestre po nevolji. Pisala je o svemu što joj se događa. Nije izdržala tri godine koje su joj trebale da bi dobila kanadsko državljanstvo. Otišla je posle dve.

Ne idem tamo više nikada
Ta su vrata zatvorena

Ovdje fali jedan stih
Koji bi objasnio sve

Vratila se u Rijeku i u njen voljeni Rovinj.

Ulice, tako poznate
Zašto šute u ovaj kasni sat

Tamo su od dvospratne kuće ostale samo konoba i velika terasa. Ostalo je prodala da bi ona i njen brat imali od čega da žive kao izbeglice iz Beograda. I tu je ponovo našla neki svoj mir.

Jer sve je za tebe
I sunce je za tebe
I nebo je za tebe
I zvijezde su za tebe
I more je za tebe
I ljubav je za tebe
I pas laje za tebe
A i vjenci, i vijenci su za tebe
A danas ti je šezdeseta i tebi pjevam ja.

Na toj divnoj terasi uspostavila je neponovljivo mesto sastajanja i druženja.

Želim vidjeti neke druge face

Mudre, pametne, lude i pajace

Smijati se, pjevati, plesati sa njima

U prokletim danima kad sam sam

Prijatelji iz cele bivše Jugoslavije, kao i iz Berlina, Pariza, Rima, Trsta, Londona, provodili su večeri i noći za trpezom koju je ona, uprkos oskudici, uvek neštedimice postavljala.

Sećaju se tih noćnih razgovora do vedre rovinjske zore na terasi sa pogledom na krovove i sunce koje se rađa. Tu se diskutovalo o svim važnim stvarima sveta, morala, slobode i, naravno – umetnosti, umetnosti u koju je verovala bez kraja i rezerve.

…večeras slavim pobjedu
svaka čast mojim čeličnim živcima

Pisala je i pisala, sve jednu knjigu složeniju od druge. Pisala je i putovala, istraživala sudbine nestalih i pobijenih, Jevreja, Roma, Slovena, Italijana, Nemaca, Letonaca, Litvanaca, Rusa, studenata, pesnika, partizana… Pisala je i istraživala, i dobila rak!

Oooo, preživjeti
Oooo, mi ćemo preživjeti.

Uživljavala se u svaku pojedinačnu sudbinu i primala bol ubijenih i izmučenih ljudi, i obolela prvi put. Pobedila je prvi rak i pisala o toj bolesti, pišući o Andreasu Samu, njenom muškom dvojniku. Uzela je na sebe da rastavi na elemente istorijske zločine jer se bojala da će ih zauvek prikriti. Tako je došla u naše vreme i nemilosrdno šibala nove fašističke režime svugde gde ih je videla.

Ne vjerujemo više nikome
Jedno govoriš, drugo misliš
Treće radiš kao vrhovi.

Nosila je barjak borbe za istinu, visoko podignut i prkosno isturen na vetrometini istorijskih laži protiv kojih se borila svim srcem i do kraja.

Pajaci i ljudine

I njihove sudbine možda

Skidaju kapu

Pred tvojom pojavom…

Poslednji put je bila u Beogradu na promociji svoje knjige EEG u Narodnoj biblioteci Srbije.

Bila je srećna, iako već na smrt bolesna.

„Pre neki dan na Facebooku sam objavila da ne želim da me službena Hrvatska smatra svojom spisateljicom. Izlažu vas na sajmovima, neki ste kao ambasador zemlje u kojoj pišete, a onda kad ste kritični, pojavljuju se komentar tipa: ‘Ona mrzi sve što je hrvatsko’, ‘Nek se vrati…’. Gdje da se vratim?! Vratit ću se, odnosno, otići ću, tamo gdje ja hoću. Živim u Hrvatskoj, imam hrvatski pasoš. Nacionalni identiteti, to je poznato, a i Zigmut Bauman o tome odlično piše, izmišljeni su konstrukti kojima oni na vlasti drže svoje podanike pod kontrolom. Svi mi imamo na desetke identiteta i gotovo je uvredljivo svesti bilo koga na jedan identitet – nacionalni, hrvatski. Ja sam Daša Drndić koja trenutno piše na standardnom hrvatskom jeziku koji je razumljiv i Bošnjacima i Srbima i Crnogorcima“

Živela je kao da nikad neće umreti.

Nitko ne vidi sto u mom džepu ima
Uskoro se neće ništa vidjeti od filma
U koji ćemo uletjeti
Rekla je ne, neću, neću nikad više.

Tako je i umrla. Umetnost koju je za sobom ostavila neće dozvoliti da ikad ode iz našeg sećanja.

 

 

 

 

 

Kad sunce opet zađe
I ptičice zašute sve
Ja ipak ću te čekat draga
Do kasno u noć.

MOMENAT KADA SVE STVARNO POSTAJE VEOMA OZBILJNO

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

Dakle, ta fotografija, prikazuje glavu konja, slikanu odozdo, čeljust i kažiprst konjanika, mada, taj detalj bih uzeo s rezervom. Ubeležio sam je na već pomenutu memorijsku karticu dvadeset sedmog maja 2008.

Naime, u to vreme sam živeo u Šantićevoj na Dorćolu i sitne sate do ranih početaka prenosa utakmica NBA lige, trošio sam muvajući se po strogom centru. Vrteo sam se po donjem Dorćolu bez prave ideje gde bih da dočekam prenos pa sam se naposletku ispentrao pored Narodnog pozorišta i izbio na Trg Republike. Iako se bližila ponoć ljudi su i dalje promicali, neki opušteni, neki u žurbi za poslednjim dnevnim ili prvim noćnim prevozom. Seo sam na mermernu kocku ispod Konja. Jedno vreme sam samo zverao. Posle nekog vremena osećaj da me nešto posmatra, pa još odozgo, činio me je nervoznim. Pogledao sam na gore da vidim šta mi se sprema. Bila je to konjska vilica, istina visila mi je nad glavom, ali na svu sreću, nije me gledala. Odahnuo sam. Nanišanio sam objektiv foto-aparata i od tada je postalo veoma ozbiljno.

Ustao sam obišao oko spomenika, udaljio se (bilo je vreme da krenem na utakmicu), pogledao još jednom iz daljine i u neverici tražio drugo živo biće da posvedoči uzroku moje zaprepašćenosti. Uzalud, trg je bio gotovo prazan. Jedan pas je otrčao niz Francusku.

27.05.2008. Detroit, izvor: Detroit News

AUBURN HILLS, Michigan. – Antonio McDyess refused to let the Detroit Pistons get pushed to the brink of elimination. McDyess had his best game of the playoffs, scoring 21 points and grabbing 16 rebounds to lift Detroit to a 94-75 series evening win Monday night in Game 4 of the Eastern Conference finals.

            “He did everything,” Pistons coach Flip Saunders (pokojan) said.

27.05.2008. Beograd, izvor: Blic

Dve devojke sa snimka “Kosovo za patike” su u Prvom opštinskom sudu u Beogradu osuđene na po deset meseci zatvora, uslovno na četiri godine, zbog krađe tokom protesta “Kosovo je Srbija” održanog u Beogradu posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. (broj reči u priči: 1389)

Jedna je izjavila da se izvinjava, svim građanima (znači i meni, hvala sestro, hvala), državi i roditeljima a druga samo kratko da se kaje, ako me sećanje dobro služi.

27.05.1868. Mostar, izvor: Enciklopedija britanika

Od oca Rista (tako se isto i moj deda zove) i majke Mare, rođen je Aleksa Šantić. Nakon što mu je umro otac brigu o porodici preuzeo je strogi stric, zvani Adža. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, te sestru Persu, koja se udala za njegovog prijatelja, Svetozara Ćorovića, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Živio je u trgovačkoj porodici, u kojoj nisu imali razumevanja za njegov talent. Nakon završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u Mostar.          

            Kad mi sanak pokoj dade

            I duša se miru sprema

            Kroz srce se glasak krade…

 

Ovde bi stvarno postalo veoma ozbiljno tako da moram da prekinem.

Probaću drugim putem.

Drugi put.

            Te, 1968, što bi rekao BB… Ups! Premotaj još sto!

Te, 1868, ako me sećanje dobro služi, osnovano je Narodno pozorište, Knjaževstvo Srbija uvodi sopstvenu valutu, paru, ali i ubija Kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjačkom atentatu. Tradicija smaknuća, možda bolje reći, odstrela prominentnih ljudi u našoj istoriji na upečatljiv način je nastavljena. Bez svesti da se na ovaj način uspostavlja ontološka matrica koja će se održavati i s vremena na vreme, kao otrovan plin ili recesivan gen, otpuštati svoje produkte u okolnu misteriju, maltene sto pedeset godina na dalje…

10.06.1868. Košutnjačka šuma, izvor: Nepoznat.

…sačekuša je uspela.

10.06.2008. Beograd, izvor: Tanjug (pokojan)

Danas omiljeni srpski knez, a u svoje vreme ne tako voljen prosvećeni apsolutista, uprkos tome što je bio prosvetitelj i donosilac renesanse, Mihailo M. Obrenović III ubijen je u Košutnjaku 10. juna 1868. kada se izvezao u šetnju sa Katarinom i Ankom Konstantinović i Tomanijom Obrenović. Zaverenici, braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić ubili su kneza i njegovu sestru Anku, dok su Katarina Konstantinović i Svetozar Garašanin, Mihailov ađutant, ranjeni. Knez je sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi, a ubice osuđene na smrtnu kaznu. Ubistvo kneza Mihaila je u kolektivnom istorijskom sećanju predstavljeno kao prelomni trenutak i veliki gubitak na putu ka realizaciji nacionalnih ciljeva epohe i konstruisanja stabilnog društva i države u Srbiji. Naš najveći politički autoritet tog doba, llija Garašanin, svedoči da je ubistvom u Topčideru ugašena nada za kvalitetnu političku strategiju Srbije, umanjeni potencijali za dobar razvoj, a zemlja značajno unazađena.

            10.06. 2008. Los Anđeles, izvor: LA Times

Quiet for several games, “The Machine” finally powered up. Sasha Vujacic lived up to his nickname, scoring 20 points in 28 minutes to give the Lakers the jolt they needed in Game 3 of the NBA Finals. Vujacic scored in double figures for the first time since a 10-point effort in the opener of the Western Conference finals, once again becoming a spark off the bench, much as he did for the second half of the regular season. The timing couldn’t have been better for the Lakers.

            “We couldn’t have won the game without his help,” coach Phil Jackson said.

I te večeri sam se muvao po centru pokušavajući da prekratim vreme do utakmice u kojoj je Saša briljirao i opet sam završio ispod Konja. Sve je bilo u redu dok su ljudi špartali preko popločanog trga, žureći već, svako u svoju okolnu misteriju. Onda su došli sitni sati, svi su nestali i nastupio je momenat kada je sve stvarno postalo veoma ozbiljno. Ponovo sam imao osećaj da se nešto čudno dešava iznad moje glave i pogledao sam ragi u vilicu. S leve strane spomenika Knez Mihailo je, ne krijući se, silazio sa konja. Kada je video da sam ga ovaj put jasno uočio kako odlazi s dodeljenog mu mesta, onaj kažiprst, koji se na mojoj fotografiji, nekada vidi, a nekada ne, prineo je ustima, kao da je hteo da mi kaže, ni reč i pokretom glave mi pokazao na sablju.

Brzo je shvatio da mi je uterao dovoljno straha u kosti, da deset godina o ovome ništa ne napišem a kamoli progovorim, i otrčao je u pravcu ulaza u njegovu ulicu, gde je ranije te godine lomio izloge da bi siromašne devojke došle do skupe obuće i garderobe, a bezmalo godinu ranije, istom sabljom na koju mi je skrenuo pažnju, sekao građane. Da bi zataškale celu stvar, gradske vlasti, koje su, verujem, bile upoznate s tim šta im deo centralnog spomenika noću radi, krivicu su svalile na nepoznatog Kineza koga su nazvali pomahnitali i stavili mu u ruke kuhinjski nož iz nekog restorana u Sremskoj.

Prilog u dokaz tvrdnji – Beograd, izvor : Mondo

Pomahnitali Kinez (pokojan) ranio pet Beograđana

            Kinez Vang Lin Li (44) povredio je kuhinjskim nožem pet Beograđana u centru grada u nedelju uveče. On je oko 22 sata uleteo u restoran “Sat” u Sremskoj ulici broj 4 i uzeo nož sa pulta. “Krvavi pir” – Kinez je počeo kod česme u Knez Mihailovoj ulici, gde je napao prvo jednog mladića, a potom…

Iste večeri, dok sam se drhtave vilice i razrogačenih očiju, prebledeo od straha, spuštao prema Šantićevoj, u glavi sam imao sliku konja s upražnjenim mestom u sedlu i neprestano sam ponavljao naglas…

Kad mi sanak pokoj dade

            I duša se miru sprema

            Kroz srce se glasak krade

Što te nema, što te nema?

 

Danas, lociran u australijskoj pustinji, s bezbedne vremenske i prostorne distance, pripovedajući, po sećanju, ako me dobro služi, o prošlim događajima, ne mogu a da ne odam priznanje pronicljivosti gradskih čelnika, koji su, znajući za mogućnosti centralnog gradskog spomenika, kao i imajući u vidu okolnosti pod kojima je masakriran kralj Aleksandar Obrenović, dali da se poslednjem u dinastiji, umesto spomenika sa sabljom ili još kojim drugim naoružanjem, izradi skromna bista.

SEČA

Prokleti voćnjak, ovaj trag je crn, opsidijan, rukavi zasukani, zima je, neobrađena drška, ljubavnik me je pratio, da bog da se ne vratili, bila bi kletva, uvlačim se u mrak, ruke, vrat, u sebe, u sekiru… Idemo na put.

Bogatstvo tame u meni, govori, sada, naša čula su izigrana, jalova, kontrolišem otrovnu volju…

U uglu mog oka, ruši se mesto, meso sa kostiju, skida se, kapa na glavi, glava na panju, visi na grani…

Vodimo se mapom za slepe, ona govori, u potrazi za prošlim danima, satima, arima, jutrima…

Put ka suncu, pogled, videli smo da znaci, svi isti, drveni, prekucani, kose jedan drugi, prepliću, prste, večnaja pamjat… I oprosti mi sve grehe.

Postoje stigme koje otkrivaju naše pretke, poroke… Osećam tamu kada vas vidim, danas, ovde, ispod košulje, krošnje, ispod zemlje… Uklonjeno poverenje, prekinut impuls za preživljavanje, glumac u tragediji je daleko, još uvek prisiljen da ostane iza zavese… Drama je o mitu, nasleđu, lažima i ostalim skrivalicama…

Otvara mi se put dugačak i izudaran, nedovršen, vapaj, obavezno, počeću da se borim, ali još jedan dan, dve ponoći…

Unutrašnja želja, veštački dolazi na dnevnu svetlost, kroz stakla, kroz čašu, tečnost, u ledenoj kiši, pauza će potrajati, memla, kal napolju, blatnjavi zid, sat, stoji, nije moj prijatelj, pomeri se, nije moj, prati udobnost unutar, mene, prijatelj… Unutrašnja želja, majka laži. Pater familias.

Izlazi u rat, gledam kroz rupu, ključ pod otiračem, oko vrata, oko grane, oko sunca…

Kada se zver vratila kući, sunce se nije videlo, zima je, seme je bačeno, za prokleti voćnjak, za koji se rodio… Leto je nestalo, a ljubav se usudila da proklija, ljubav za seču…

 

Ja ne verujem ni u šta, ništa nije onako kako izgleda… Sve je otišlo do đavola i obećanja su izlajana… Niste mi ostavili prostor, ništa nije kao što izgleda, osim blata, puta… Leto je nestalo.

Njegove i njene oči su na kraju zaklopile sve laži… Dosadašnji izgled imanja, držao je tajne iza svetla, u senci, osetio sam da se težina na mojim ramenima povećava, treba jako zamahnuti, iz sve snage, iz petnih žila, iz korena, drvo…

Krvavo, drveno srce, ledi očajanjem, kao ptica na žici, živo a trebalo bi da je mrtvo, srce na jednoj nozi, odleće, slomljeno obećanje posvećenosti, nikad, više nikad…

Ležimo. Kaljava peć greje. Pomeram telo prema gore u nastojanju da dobijem felacio. Pokrećem se napred nazad, levo i desno, postižem visinsku razliku, forsiram spuštenom rukom na glavu. Slither.

Žmuri.

Nada bi me izneverila u nagomilanom snegu, slažem želju unutra, da se sledi. Slažem. Sledim. Prijatelji bi me ostavili u mom najmračnijem času, ne samo ostavili, nego nestali zauvek, kao u zemlju propali, zakopani. Veruju mi svojim životima, do tada.

Neće progutati moje seme i hraniti svoje demone, pljunuto, u zemlju, ličimo, zaleđenu…

Rekli su mi da idem. Radio je govorio.

Then Helen, daughter of Zeus, took other counsel. Straightway she cast into the wine of which they were drinking a drug to quiet all pain and strife, and bring forgetfulness of every ill.

Nepenthe… Pevao. Put do pakla, put do sloma… Spasilac u kapi krvi, lek.

Umiruća želja, izbegavam, ne spavam… Koristim svetlo umesto sna, oslobađam se stradanja, prva noć je prevara, jedna večna zima, bledilo, zemlja, crnina, površina, korov, dubina, kosti, stabla, posečena, korenje, iskopano, okretanje prema suncu… Mesec se vozi visoko.

Otac i lažov. Majka senka. Jedna zaboravljena dekada. Tajne u mraku. Moor se vozi visoko, ukopan je ispod drveta, u voćnjaku. Poravnanje. Ime unutar memorije.

Čekam na sebe… Kada reči ne mogu da me pokrenu, ne postoji ništa što može da se uradi…

Sačuvali su svoju dete, prepolovljeni siromašnim danima, satima, arima, jutrima…

Gušilo se na proleće, gorelo, vodili ga gore, dole, dete, da vide lekara, odgovor… Ne vidim, nisam video, i ne mogu da udahnem vazduh… Pitam se zašto sam hladan unutra, kada čujem svoje prezime. Hladniji kada izađe iz mene.

Kada se sretnemo oko sunca, oko podneva, oko godine, krsta, pitaću kako i zašto i kada krivica ima svoj put, svoj glib, jedan manji razlog za boravak i videću suze, žute, voštane, smolaste, iz kore, pred seču, plač…

U izumrlu mladost odlazim, ponovo, poslednji put, kreni sa mnom… Video sam te kako stojiš blizu izlaza, spreman si, u uglu, oka, kada je stigla vest… Rečeno mi je da su mrtvi, ceo prostor je mrtav i vreme je stalo. Krenuli smo. Zanemarujem sve razloge zašto. Umirem od kada mi je srce ispražnjeno, dim u trajnoj praznini, magla, zima je…

Nestajemo po pretpostavkama, po crticama i dekretima, ostaju oglodane, ispod Moora, živeo je za kosti… Pas. Sve oko nas je posledica bola, tragovi upisani žustro, ugrebani, u koru, malter… Pisma na zidu, starijem sebi, prikazuju istinu koju niko ne čita, vidim, ne čitam, dodirujem prstima, kao slep, i žmurim… Jaja, larve, trulo, iznutra, tako se šaputalo, glas, lutke,  pucanje kaiša, ništa nije isto, nije. Niti će ikada više biti.

Neophodno je, zemlja za praznog čoveka, prazan prostor, poravnat, sve linije pronalazim na ruci, geometar, pijan, prosut, motor, trska. Nevreme nas okružuje.

Kontrolišem u našim čašama, otrovano vino, pronalazimo duple linije, pretičemo, gubimo glavu, na panju, u krošnji, na granama. Sekira je naoštrena mesečinom, ohlađena zimom. Zima je.

– Hej, hoćeš li ti ostati sa mnom? Hoćeš li? Nestaćeš, zar ne?

Kada vidim kroz šta prolazim, osećam bol u glavi, mozgu, ludim… Znam da ćeš nestati, bez traga, boje opsidijana… Da li ću videti tvoje ime u svojim ožiljcima? Prezime? Videću šta misliš o meni…

Požuda između linija, da li osećaš potrebu ili strah, kada se noć spusti?

Kada se noć spusti, otac čeka, ispod drveta, videćeš da misli na mene… Izgubim kontrolu i pozovem svoje, njegovo prezime… Napustio sam kuću po kiši, mokru, memljivu, vlaga je u kući izbijala iz zemlje, napolju iz neba, iz sunca, iz meseca… U moru krivice i srama. Umirem od tada… Da li ću izdržati? Nažalost.

Pratio sam svoje nervne impulse, trag, sluz u gradu, snova, svetla, vetra… Oduvan od stabla. Iščupan. Iskorenjen.

Ono što ste videli… Nije sve kao što izgleda. Mera lažova, dara lopova. Brutalno. Iste.

Budućnost izgorela u blatu.

Iza prozora vidim kako ljudi prolaze. Ako bi mogli da me vide, razbili bi stakla i plakali. Kada bi znali, kada bi samo videli, unutar četiri zida… Poznati glas tukao je iza zavese spavaće sobe, prozor prema ulici… Voleo bih da premlaćivanje izađe iz mene, s ljubavlju koju imam, ako treba…

Gledajte svoja čula, posla, čekajte, grizite se dalje, danas, sutra, sečem sve… Obaram.

A ujutro će se starost sama odmarati, s ostalim starim kostima, pokopanim u dvorištu, pored Moora.

Rođen kao neuspeh, umirao kao stranac, ostavljen, nasledio zemlju, kosti, zimu, vas… Kada vaša zemlja prokrvari, dok ste prisiljeni da žalite, gurnite šake unutra, u sebe, duboko…

Osećate li kosti?

Nema traganja za mudracima i vidovnjacima. I očevi i tragovi traju, posečete prokleti voćnjak, izvadite korenje, poravnate, lažete, lažete, kradete, kradete, odete daleko od kuće, bude još dalje kada se vratite… Kada je predaleko?

Vidite lice u snegu, sunce je daleko, tako se i osećate. Lažete do jutra, utapate se do noći, utopite se u laž.

Dođe neprimetno druga ponoć.

Uzmete sekiru.

PRIVIDNA LINIJA HORIZONTA

(CRNA BRDA)

 

sivo prelazi u crno

Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

– Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

–  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

– Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

deset grama

Tenke, roditeljima, familiji ali i organima gonjenja poznat i kao Milan Milutinović, voleo je za sebe da kaže da je njegova duša pola duh pola dim od gandže. Zatim bi se uvek ispravio i rekao da je ipak deset grama dim, a jedanaest duh. Navodno, u momentu kad izdahne čovek izgubi dvadeset jedan gram, video je to u jednom filmu, odatle računica. Pričao je da sa sobom uvek nosi deset grama trave, odatle i nadimak Ten-ke. Zbog tog nadimka mnogi su ga zvali i tenkre, a zajebavali su ga i zbog imena i prezimena.

bela udovica

Jelena Radan, nije nikada imala muža, pa samim tim nije ni bila stvarno udovica. Bila je, istina, bleda, zbog problema s anemijom. Nadimak je važio u uskom krugu bivših momaka i njihovih sadašnjih devojaka a koje je, bivše momke, intelektualno rasparčavala i ostavljala ih u delovima pored puteva koji su vodili do Filozofskog, da ih pokupe i ponovo sastave, sadašnje devojke. Tenke ju je zvao Džejlo, više zbog, njemu lično, milozvučnosti svih reči koje na bilo koji način asociraju na kanabis, nego zbog ikakvih sličnosti sa latino zvezdom.

dveri

Luka Sut, vođa i organizator puta na jug, ove godine je izgubio, intelektualnu opkladu s Jelenom i morao je, na svetski dan poezije, da se učlani u Dveri. Neuspešno je pisao pesme i pokušavao da ih objavi. Tenke ga je posle toga prozvao Luka Dver.

jug

Troje prijatelja su krenuli na jug. Cilj je na obroncima Radan planine, negde na pola puta kroz nedođije. Razlog je gravitaciona anomalija o kojoj je Luka čitao po internetu. Ideja je da se na mesto stigne pre mraka, kako bi se fenomen ispitao odmah. Sutradan sve bi ponovili i po danu, napravili bi neke snimke. Poseta Đavoljoj varoši, možda, kad su već dole.

mostovi

– Važi li i dalje za sutra?

– Važi, samo nemoj da bude rano. I zašto ova grupa nije preimenovana u 3p?

– I ja sam za, ali biću kod keve u Zemunu…

– Gde vas kupim?

– Može kod Pupina? Ideš iz Bataje zar ne?

– Mene na Gazeli… Dojahaću na gazeli. Zar niko nije izvalio foru sa tripom?

– Opet si utripovan?

– Čovek je dosledan ( :

– Ma palite… A idem i ja da zapalim…

čobanin

Napušten tor. Između razvaljenih dasaka, na istruleloj slami, nešto se pomeralo. Šubara od ovčije kože, brada, slamka u ustima, gunj, čakšire, flekave od krvi i blata, opanci, pokidani. Čuje se voda koja žubori u blizini. Nešto kao potok. Noć je.

poplava

Voda isprva neprimetno a zatim vrlo brzo narasta. Potok postaje bujica i preti da potopi tor. Valov ispred već je odnela. Prvo kvasi, a zatim potapa opanke, čakšire, gunj. Ulazi u bradu, u usta, slamka ispada i ostaje da pluta. Nema pomeranja. Sve je mirno, sekund dva. Onda se naglo cimne, kao iz nekog košmara u kom se davi.

rosa

Jutarnja rosa svetlucala je na livadi pored potoka. U toru se nešto micalo.

 

desert eagle

– Kakvo čudovište, šta pričaš? Lik je pronađen, oružje kojim je sredio naučnike. Priznao.

– Koje oružje?

– Desert eagle.

– Opak pištolj. O-pak! Čoveče, odakle seljoberu takva prangija?

– Nije seljober, nego radnik fonda za razvoj turizma u Kuršumliji, ali očigledno lud.

– Kuršum za toku?

– Ti se sprdaš, a ludak je pobio ljude koji su razotkrili lažnu turističku atrakciju.

– Hoćete pauzu? Da stanem ovde? Zapamti gde si stala…

– Uzmite mi jednu Rosu, ožednela sam…

tally weijl, krv i blato

Teksas jakna, s izvrnutim rukavom, crveno-braon fleka, oblik srca, ležala je u šumi.

odlutalo stado

Sa šakama preko lica stado je lutalo preko livada prema šumi. Stalo je najednom.

bojnik sunrise

Iznad dva crna brda mililo je sunce.

plač zemlje

Voda bešumno izlazi iz tla. Pretopljena zemlja povraća višak vlage iz sebe. Blato miriše.

miraž

Na lokalitetu izvan sela Ivanje, iza dve oštre krivine, pruža se pravac, čini se, naglo se spuštajući ka podnožju brda na kom će stajati troje prijatelja. Stajaće i gledaće. Prividna linija horizonta, pred njima, nije na kraju puta, gde on nestaje, već se čini da je negde gore, zbog dva ravna crna brda. Zbog toga će Luki i Milanu izgledati kao da put udara ispod horizonta, što doprinosi utisku survavanja terena, koji se zapravo uzdiže. Jelena će gledati u telefon. Mreže neće biti. Ono što će se pojaviti biće izobličeno do neprepoznatljivosti.

 

vidojevica blues

– Čovek je sišao sa Vidojevice, zaposlio se u turizmu, neko je ispalio priču o nizbrdnoj uzbrdici, sujeverni iz svih krajeva su potrčali, povećao se broj noćenja i onda se pojave naučnici.

– I on ih zvekne?

– A otkud ti znaš sve to? Ne verujem dok ne vidim…

– Sve piše na netu, samo malo proguglaj. Tužno je, u stvari, on je samo hteo da ima posla.

oluja iznad radan planine

Crni oblaci su počeli da se sudaraju daleko iznad horizonta i izgledalo je kao da će se svakog trenutka survati na okolna brda. Sve se mešalo, voda, vazduh, senke, stabla, livade, zabiti su isplivale a zatim su potopljene. Vetar je pomerio put koji se peo u planinu. Slika je iskrivljena. Nešto nije u redu.

niske vibracije

Kada je zlo s neba utihnulo čula se samo voda sa zemlje koja je proizvodila zvukove iz dubokog registra. Ceo krajolik je vibrirao.

noćna straža

Nešto čeka, stražari, noć pre nego što će troje prijatelja stići na odredište. Dah se gubi u vlažnom fonu. Znoj isparava s kože. Toplo je za mrak. Maj mesec.

duh koji lovi u crkvi

– Navodno ih je odvukao u neku crkvu, daščaru, koju je sam skucao da bi proširio turističku ponudu. Rekao je isledniku da se tamo osećao kao kod kuće.

– Ne rise, horor. Mene i dalje kolje odakle mu fensi prangija?

– To ne znam.

– Ma loži te samo, zvuči kao jeftin film.

– Veruješ u gravitacione anomalije, a u psihičke poremećaje, ne baš?

– Ajde, Jelena, objasni nam…

 

priča iz noćne šume

Dok su njih troje stajali na kolovozu i gledali automobil koji sam sporo ide, po Luki, uzbrdo, po Jeleni, nizbrdo, šuma je mumlala iza njih. Milan je gledao u rizlu.

divlja reka će vas odvesti kući

– Ljudi govore da i ovaj potok teče uzbrdo.

– Jebote čoveče prestravi me, ispade mi vutra…

– Ceo put im pričam. Dobro veče…

– A vi ste?

okupljanje lovaca

Kako su se okrenuli prema čobaninu koji se pojavio niotkuda, tri spodobe su izmilele sa suprotne strane puta. Jedna drugoj do ramena, tri sečiva isukana iz crnila, sevnula su kroz etar.

skrivena dolina

Tamo gde se potok gubio iz vida, uvlačeći se između stabala, tri siluete su vukle, svaka svoj ulov u skrovište. Jakna je spala, ostala. Dolina iza scene bila je ispod linije prividnog horizonta. Auto je i dalje klizio nehotično, troja vrata otvorena.

večernji plač

Dok su mahali oštricama kroz vazduh, suze su im potekle. Onda je čobanin izvadio svoju i četiri srpa su počeli da otkidaju kožu i komadiće mesa sa živih trupova.

– Kolji!

baraka obrasla mahovinom

Građevina u kojoj nije bilo ni svetla, ni vode, ni izlaza, bila je sklepana od dasaka koje su već korišćene. Smrdela je na krv i primitivne biljke. I neljude.

zov stare sove

Sova je hučala. Neko zlo se spremalo.

DOĐITE, NEĆETE SE VRATITI

Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš jednu fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.

Dođite (govorio je glas koji je zvučao nekako zlokobno i dlakavo), ma dođite (pauza koja je potrajala skoro pet sekundi). Nećete se vratiti.

Svako normalan bi se ovde prestravio i pobegao glavom bez obzira, natrag za svoju glodalicu. Ja, budala, šta sam uradio? Dohvatim se kvake i cimam kao nezdrav. Zapelo mi da vidim ko je, šta je iza vrata. Uđem na silu.

Prostorija u kojoj sam se obreo bila je malena u odnosu na ono što se moglo pretpostaviti spolja. Izgledala je kao kulisa dnevne sobe iz Porodičnog blaga. Slabo svetlo dopiralo je iz TV aparata koji je bio uključen. Tata Brada je držao monolog.

Držao je, pride, i hemijsku olovku koju je premetao kroz prste.

Ukočio sam se u iščekivanju onoga što će se desiti.

Mentalna paraliza pela se uz kičmeni stub.

Mrcina Klinton želi samo da nas uništi… Nema pitomosti, nema samilosti, ima samo jedno jedino, poruka za sva vremena i njemu i njegovim slugarenjama: Dođite, nećete se vratiti!

Ukoračio sam nesigurno ka sredini sobice, a ton se pojačao. Sledeći korak i psiho se već dernja kao da ga štroje. Kakav je ovo televizor, nigde dugmeta. Sa stola od šper-ploče dohvatio sam čekić i razbio staklo. Tišina nije potrajala dugo.

Iza vrata koja su bila iskrojena na suprotnom kraju ove scene dopirao je ciničan glas.

… suđenje se izvodi tako što se lutka koja treba da liči na ličnost kojoj se sudi vezuje konopcima i izlaže agresivnom poniženju. Ovaj sofisticirani način obračuna sa političkim neistomišljenicima najavljuje linč kao način uređenja društva… (onda kao da aparat koji pušta zvuk izgubi napon na nekoliko sekundi pa se zatim vrati ponovo u sred rečenice) …gađali kamenicama prostorije stranke. Ovaj lepi i civilizovani gest NATO-vih izaslanika u Srbiji može da privuče nešto delikvenata, raspuštene adolescente, izvestan broj osoba sa endokrinološkim tegobama, poneku ličnost sa frustriranom pozicijom u politici, na poslu, u braku… (ponovo pad napona a posle kraćeg zavijanja i nastavak)… potrebna je i određena kadrovska investicija. Ovi kadrovi su slabašnih sposobnosti, nemaju ugled u narodu, imaju neuglednu porodičnu situaciju, sumnja se da imaju slabost prema istom polu, popularni su kao saveznici ubica svog naroda…

Usred iskaza sam već popizdeo toliko da više nisam mogao da prisluškujem i nogom sam razvalio tanka vrata scenografije i uleteo u sledeću prostoriju, koja je najviše podsećala na salu u kojoj se održavaju konferencije za štampu. U dnu sobe je bio magnetofon. Prišao sam, i uhvatio traku između dva točka i povukao je ka sebi. Nije pukla, samo se istegla, ali je naklapanje prekinuto. Na žalost, istog momenta su počeli da mi se uvlače u glavu taktovi i muzika koji su dopirali iza sledećih vrata.

Tapacirana vrata, su imala ključ u bravi. Izvadio sam ključ i sagao se da vidim kroz ključaonicu šta se tamo dešava. Lepa Brena, ispred crne zavese, u haljinici boje lila, izgovarala je sledeći tekst:

…ti si moj greh, samo zbog tebe hoću, u samoću, praštam ti sve, jednom se voli jednom umire…

Kako sam trepnuo Brena je umrla, odnosno nestala, muzika je otišla u off. Brže bolje sam otključao tapacirana vrata kako bih sagledao celu prostoriju. Na dugačkom stolu, na gomili svežih novina, tek izašlih iz štampe, ležala je zvezda skinuta s dvora. Miris olova je bio toliko oštar da mi se vid mutio. Neki od naslova koje sam mogao da razberem bili su: nešto, nešto GRADONAČELNIK ili nešto, nešto PREDSEDNIK. Jasno sam mogao pročitati jedino: UBIJEN KUNDAK. UBIJEN ĐANI VERSAĆE.

Kako sam to izgovorio, čisto da proverim da li sam i dalje tu, scena je počela da miriše na dizel. Niz crnu zavesu protezale su se opalescentne mrlje, koje sam video samo ako bih iskrenuo glavu. Prišao sam, uzeo tkaninu među prste i prineo je nosu. Uh, kakav opojan miris. Mogao sam da udišem zavesu kao džankoza kesu da se na vratima nije pojavio Tata Brada, sa zipom u ruci umesto hemijske. Premetao ga je po prstima i povremeno kresao. Iako ga nisam čuo – usta su mu se pomerala kao glumcima u kung-fu filmovima – lako mi je bilo da razaznam kroz bradu da i dalje ponavlja: Dođite, ma dođite. Nećete se vratiti.

            Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.

… Bravo rođače. Goool! …

Jao sport, pomislio sam i dotrčao do vrata iza kojih je dopirala buka. Prenos uživo.

… I? Probijanje Goluže. Probijaaanje. Imamo tri gola prednosti. 26:23. Tačno tri minuta do kraja utakmice…

Jao vodimo. Tooo!

… Šut! Ali Stojanović brani! Brani Stojanović! Bravo! Bravo! Bravo! Bravo! Bravo!

Jebote dobijamo. Ne znam šta, ali važno je da naši dobijaju.

…budite hrabri, vratite im milo za drago, vratite im za sve ove godine i naši momci, su evo, uspeli, još minut i petnaest sekundi, i evo ga Stefanović, 27:23, i zaista srce igra, srce malo kome uspeva da izdrži… šta da vam kažem, bili smo napeti, bili smo svi napeti, kao strune, želeli smo ovu pobedu, i evo osvetili su naši muškarci, osvetili su našu nejač, osvetili su devojke… još pedeset pet sekundi do kraja.

Biće kraj i ranije, pomislio sam. Probio sam vrata od stiropora ramenom i upao u kabinu nalik na one u radio stanicama. Na sred prostorije, EI Niš Simfonija. Iz aparata su kapale suze, i da je mogao da govori, rekao bi mi, nemoj molim te. I on je svojim dugmetom za pojačavanje i onim za traženje stanica video čekić na podu, koji sam podigao i priveo nameni. Jedan udarac i prenos je obustavljen.

Šta je sledeće?

Pošto komentatorska kabina ima samo jedna vrata, izašao sam se pažljivo u hodnik, motreći ima li glasa od Tata Brade. Kada sam se uverio da je tama jedino što me je, a i sve vas ostale, okruživalo tada, lagano sam prišao naspramnim vratima. Ispod vrata se iskradao miris mokraće karnivora. Kako znam? Pa išao sam u Beo Zoo Vrt, vrt dobre nade. Nažalost.

Dok je nozdrve opsedao miris popišanog tigrića, bubne opne su pulsirale u ritmu…

Nije monotonija što me noćas ubija, što mi srce razbija na sitne komade (i onda ide najbolji deo) GADE! To je melanholija, nije monotonija, bolest koja probija sve moje blokade.

Prođe solo na gitari, druga strofa, ako se to može tako nazvati, i ponovo počne refren. Naoštrim se i čekam najbolji deo da probijem vrata. Ne mogu više da izdržim, cupkam, upiškiću se. GADE!

Upadam direktno u kamenolom. Za one koji ne znaju, to je kamenolom u Kijevu, ne ukrajinskom nego rakovačkom, u brdu Straževica. Muzika se više ne čuje. Žabokrečina je tu, tigrić trčkara okolo, periku nosi vetar. Moji baba i deda žive na obodu kamenoloma i više puta sam išao u šetnju sa njima po gornjim rubovima, diveći se, za jednog klinca monumentalnoj rupi u brdu. Sada sam prvi put na dnu. Podignem pogled, a na jednom od najviših spratova stoji Hibrid i preteći štricka makazama. Naspram ove pretnje, Tata Brada sa njegovom čarobnom formulom ludila deluje opasno koliko i štene. Zveram naokolo, tražim vrata spasa, dok se kamenje odranja pod vojničkom čizmom koja silazi sa visine.

Gde ću naći vrata u kamenolomu, jebem ti sve? Go kamen i ništa više. Istina, ekipa koja je snimala ovde, pored tigrića i perike, zaboravila je i malj ali nisam toliko hrabar. U dnu kadra ostavili su i beli kvadar, otvoren s jedne strane. U nedostatku pametnijeg rešenja, odlučujem da se sakrijem tamo. Ulazim unutra, jedva stajem. Komotno je tek kada se uvijem u fetalni položaj.  Žmurim i nadam se da ću zaboraviti. Prekrivam se belim rekvizitom i moguće da se čak i bogu molim. Osećam tamu. Kada otvorim oči, to je opet, tako željena, tama famoznog hodnika u kome stagniram. Izvukao sam se. Hibrid nije neko sa kim bih se kačio.

 

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

Kao pokvarena ploča, dopiralo je iza vrata koja su najviše ličila na vrata ambulante. Nisam morao da upotrebim nikakvu silu, pri prvom naletu promaje ona su se otvorila i ukoračio sam unutra. Gramofon jeste postojao, vinil se jeste vrteo. Ostatak prostorije nije bio ni nalik na ambulantu. Osim kreveta sa točkićima kojim se pacijenti uvoze u Urgentni centar, nije bilo drugog inventara koji bi upotpunjavao scenografiju. Umesto aparata za reanimaciju, stola sa lekovima, špriceva, igala, instrumenata i drugih medicinskih detalja, svuda naokolo su bile ploče. Na podu nadgrobne od crnog i belog mermera, a po zidovima vinili, LP veličine, kao i singlice. Prišao sam gramofonu i podigao iglu. Naspram onih kroz koja sam ušao, bila su identična vrata kroz koja sam izašao direktno u radnju sa praznim rafovima.

Prodavnica Banovo Brdo broj 39, prodavačice u ljubičastim keceljama. Lutam radnjom u kojoj nema ničega osim nula. Nule okačene na kukama za meso, nule vire iz rashladnih vitrina, nule koje se krune sa plafona, nule koje izlaze ispod linoleuma kao mravi… Nailazim na dve flaše brendija. Imam punu vreću za krompir nula i razmišljam da li da kupim makar jednu bocu, da ne bude da sam džabe odlazio u prodavnicu. Kupiti ili ne? Brandy, Vino Župa, zvuči kao nešto vredno pokušaja. Imam 13 godina i pravo je vreme da počnem sa alkoholom, ako želim da postanem alkoholičar. To je makar predvidiva budućnost. Potopljena jetra, verovatno dijabetes tip 2, razmekšani cerebelum, siguran put ka zaboravu. Takođe, siguran put ka vernom društvu. Ako bih sada počeo, nikada više ne bih bio sam.

Samoća ubija. Istina, ubija i alkohol. Pitanje je ukusa.

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

Kada zazvoni trenutak za molitvu, prvi do vrata klekne i gleda kroz ključaonicu kako se nule pare i ponavlja: 120%, 150%, 200%.

– Ja sam prodao Yuga!

– Ja sam prodao Golfa dvojku!

– Ja sam prodala sav svoj zlatni nakit!

– Ja sam prodala stan na Novom Beogradu!

– Ja sam prodao auto, zlato, stan, vikendicu i decu!

I onda graknu složno u glas: I SVE ĆEMO NULE ULOŽITI KOD VAS!

Stojim iza poslednjeg, sa svojim skromnim zavežljajem u kom je nekada transportovan krompir, i računam u sebi koliko je 120% od nula. Nisam siguran da sam dobio tačan iznos, pa se okrećem svom digitron satu. Kucam 150% od nula. Izbaci nula. Cimnem ruku u neverici i ćušnem čilagera iza kog sam se ukotvio. Kao domine, krenu redom da padaju, crni ljudi sa belim tufnama. Kada je i poslednji u nizu ljosnuo, piramida se urušila, kao dečiji dvorac u pesku, i podigla toliku prašinu da nisam video prst pred okom.

Kada se prašina slegla, oko mene je ostala pustopoljina kojoj nisam mogao da sagledam kraj. Jedini detalj koji je odudarao od ove prostorne i vremenske katastrofe bila je govornica u kojoj je ubrzo počeo da zvoni telefon. Skočio sam da se javim, ali nisam mogao da otvorim vrata. Tražio sam čekić da razbijem staklo, bravu, celu govornicu, ali sada čekića nigde nije bilo. Onda se telefon javio sam sebi i cela skalamerija je počela da se trese od jačine zvuka koji je izbijao iz spuštene slušalice. Horizont je počeo da se skuplja ka meni (i govornici), počeo je da dobija obrise konačnosti, okvir koji je mogao da se obuhvati nečijim životom, ili makar nečijom mladošću. Na kraju se prostor (i vreme sa njim) skupio u scenografiju dnevne sobe, iza čijih vrata se odvijao Bolji život. Glasovi su zaječali.

– Gospodine Robinson, Dragi naši prijatelji, šta ja smatram i mislim u ovom trenutku i nije bitno, kada smo vam mi obećali bolji život, razlika između prvog avgusta i februara devedeset prve godine je očigledno vremenska diskrepanca, malo ko je verovao u nas, od šest meseci. I ja ne znam na kakav zločinački poduhvat, Danas bolji život obećavaju svi, misli gospodin Najs, da li od prvog avgusta ili od februara devedeset prve godine, kako mogu da pitam gospodina Šešelja u vezi sa tim?

– Meni je to jasno, gospodine Miloševiću. Od prvog februara devedeset prve, neka se ispuni makar mali deo onoga što smo naobećavali jedni drugima, ja sam sam bio učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, sam sa sobom sam se udružio, a posle šest meseci ste mi se i vi ostali priključili. … i biće bolje nego što je bilo. Ja sam to odmah shvatio.

– Aha, dobro gospodine Šešelj, vi ste tu pomogli gospodinu Najsu veoma mnogo i meni je vrlo drago da vi tako dobro sarađujete sa gospodinom Najsom… Srećna vam Nova 1991 godina! (smeh) Ja ću da nastavim sa ovim pitanjima…

Rođak, potpuno unezveren i sav znojav, u pratnji svojih zaposlenih, pričao mi je kasnije da su me našli na sankalištu iznad bazena Košutnjak. Sedeo sam u travi, zagledan u budućnost, ali i u šumu. Rekao mi je da oni svi dolaze na posao da bi radili i da bi ja trebalo da dolazim na posao da bih radio i da ako još jednom odlutam iz hangara, kompleksa Avala filma, Košutnjačke šume, mogu slobodno da se ne vratim.

MEĐUSPRAT

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava ni kada legnem. Treba mi nešto protiv bolova. Rekao je dođi sama. Ne želim da odem. Sedim ukočena. Ljudi prolaze, ne obaziru se. Nabacim kapuljaču.

Metri providne folije za hranu šuškaju.

Imam rastvorenu devojku, na krevetu u dnevnoj sobi. Leži. Kukovi prominiraju. Karlica pulsira. Dao sam joj koktel. Žmarci inercije penju se uz nju, polako. Puze. Nose je van tela. Soba se okreće, gravitacija nula. Mile. Neće je pojesti. Kuhinja miruje pored nas. Svrbi me čelo. Gladan sam. Ko je tvoj spasilac? Hvatam njene talase. Ne odgovara. Dobro je.

Zgrada je mala, urasla, neugledna, uglavljena između dve odrasle zgrade. Lako se nalazi. Nema prozore prema ulici. Ulica ne vodi nikuda.

Deveta noć danas. Ustanem s klupe. Pružim korak ka izlazu iz parka. Odmotam se. Otkrijem. Meni se ovo ne dešava. Spotaknem se u mraku. Prelazim ulicu ispred zida s vratima. Ulazim. Mračno je kao u košmaru. Imam osećaj kao da sam već bila ovde.

Nazire se početak stepeništa. Gelender je slomljen. Gvožđe je hladno. Drvo se smrzlo. Puca. Pada. Park se ruši iza nje. Klupi nedostaju sve daske.

Čovek iz susednog stana, sviđa mi se to ime. Navlačim masku, usporavam disanje. Rukavice. Hladno je u stanu. Vidi se koža, vidi se i sluzokoža. Napipavam. Toplota.

Gledam rukama. Penjem se. Ujutro ću znati da siđem žmureći. Brišem suze.

Jutarnji špic se čuje u daljini. Prozori krckaju od hladnoće. Negde nedostaje staklo u ramu. Sunce izlazi ranjeno, ohlađeno. Vrata lupe. Niko ne silazi niz stepenište.

Na međuspratu neko svetlo spolja. Stepenište je jasno. Stakla svetlarnika koji gleda prema dvorištu protežu se dva sprata u vis. U dnu hodnika svetli znak. Izlaz. Požar. Postoji još znakova na zidovima. Prekidači su u grupama od po četiri. Svetlo. Zvono. Zvono. Svetlo. Čovek koji klizi u pod nacrtan je na zidu pored stepeništa.

Prvi sprat. Crno cveće cveta.  Drugi. Nastavi da spavaš, tebi se ovo ne dešava. Noć traje nedelju dana. Ljudi-igračke silaze pored mene. Nevidljivi su dok se ne spotaknu i padnu. Trče u dvorište da se igraju. Nečiji mama i tata ne paze. Biće ljutnje. Biće igračka-plačka. Prošlo je vreme za krevet. Biće suza.

Krokodil hvataljke mi asistiraju. Crvena i crna. Sam sam. Otvaram silom. Biće gusto. Čekam da stane. Ne dišem da bih čuo. Diše. Lavabo. Svetlo je loše. Kesa puna crnog mleka. Kanta za smeće. Daljinski. Nestajem u pozadini.

– Izvinite, znam da je kasno, treba mi …

– Da?

– Čovek iz susednog st…

– A on ti je na međuspratu, dušo.