priče

JO-JO PANDA IZ ISPREKIDANE STVARNOSTI

Poslednje promene koje su se desile na ekranu Jovaninog laptopa bile su gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver, Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta leđima kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a licem prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodna, plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare iz kojih domaće stanovništvo vadi so presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi priredila u istoj ovoj kalendarskoj godini, a data fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji koja čini da se ne raspadne, ponekad i ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U  stvarnosti, sunce je već odavno zašlo, ređaju se najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji sa pogledom na reku, na sedmom spratu nove korporacijske zgrade, ogrezle u providnom staklu i uglačanom metalu. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

Boksovi u kojima sede oni koji letuju samo u Grčkoj su većinom prazni. Svetla su na pola zajedničkog prostora već smanjena na pola, to jest dimovana, kako je danas moda reći, što joj otežava izlazak do hodnika sa liftovima. U stvarnosti, sva je prilika da velika kancelarija izdeljena na kutije, takoreći kancelarijičetina, izgleda zadimljena kao kakva kafana. Na putu do izlaza sa sprata prolazi pored kofiruma gde je živo, življe nego u ostatku mrtvog prostora, čak i ako se uzme u obzir ceo radni dan. Kolege koje moraju da ostanu prekovremeno da bi spremile važnu prezentaciju za velikog klijenta koji sleće sutra rano ujutro ponovo su izvele štos sa slanom kafom i nasankali nekog novajliju koji je tek priključen timu. Jovana je samo provirila i pozdravila ih u prolazu. Po rasporedu stajanja i sedenja, sastavu ekipe i bljuvotinama po stolu i tepihu odmah je shvatila o čemu se radi i, kao po automatizmu, razvukla usne u srpasti osmeh. Dok ih je ostavljala da svi zajedno (jer to je bio pravi neplanirani timbilding) svare (ne)slanu šalu inicijacije i nastave da rade do kasno u noć, setila se kada je i sama popila slanu kafu u istoj prostoriji. Ne tako davno, a vidi gde je sada.

Ispred liftova nije bilo nikoga. Pozvala je sve putničke liftove, kao i teretni, iako ne radi poslepodne. Stajala je, naizgled mirno. Levu štiklu svoje cipele uvrtala je u tepih. Ako bi se taj tepih pogledao posebnom UV lampom za otkrivanje tragova stileto potpetica, pojavile bi se duboke rane na nekoliko mesta. Međutim, lift je ubrzo došao i sudbina onog po kojem se stalno gazi ostala je zanemarena i ovaj put. Vrata od uglačanog metala su se otvorila i ukazala se prazna kabina. Vrata su se zatvorila. Jovana je pritisnula dugme koje će je odvesti u prizemlje. Tri od šest stranica ove na lance obešene kutije bilo je od stakla, tako da se moglo gledati u atrijum nove zgrade. Zbog velike razlike u svetlu među hiljadama i hiljadama malih lampiona ukrašenog atrijuma i zadimljene kancelarije koju je upravo napustila, kao i zbog providnosti zidova njenog novog privremenog i kratkotrajnog životnog prostora, Jovana se osetila nagom. Pogledi koji su dolazi iz atrijuma ciljali su svaki kvadratni centimetar njene kože, od glave do pete. Imala je uz sebe samo neke providne fascikle i njima je probala da prekrije svoje međunožje i grudi, ali, kako su fascikle bile premale za to, poslužila se slobodnom levom rukom i obgrlila svoje otekle grudi, makar toliko da joj se ne vide bradavice. U stvarnosti, jedini koji je gledao bio je momak iz obezbeđenja, koji je sedeo za prijavnicom i pratio je na monitoru. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje. Jednini pokret uočen na ekranima je bila Jovana, i mladiću je bilo pomalo čudno to što se ova devojka ovako uvija oko sebe same, i pitao se da li je moguće da nije primetila da joj je kaput skliznuo sa ruke i pao na pod lifta.

Kada se lift zaustavio i vrata otvorila prema atrijumu, Jovana je shvatila da joj je kaput na podu, podigla ga je i otresla jednom dvaput. Izašla je u prazan prostor. Čuvar nije bio na prijavnici, biće da je otišao u obilazak. Negde se čuo usisivač, vrata lifta su se skoro nečujno zatvorila, jedino su njeni koraci odzvanjali. Ima nekoliko koraka do izlaznih roto-vrata, ali je zvuk koji sama proizvodi svejedno plaši, pa bira dužu rutu do malih vrata za kurire, samo zato što je taj put postavljen tepihom. Izlazi na vrata koja je morala sama da otvori, a sneg koji je jutros tek ponegde zabelio trotoare Novog Beograda sada je već zavladao prostorom. Teritorija beline je zauzela tamne površine u razmeri koja bi u svakom drugom dualnom odnosu značila kapitulaciju tame. Međutim, tama se branila organizovano i uz pomoć ljudi, pa su neki revnosni radnici iz održavanja nove korporacijske zgrade u toku radnog vremena prosuli so po trotoaru, te su se pojavila ostrvca otopljenog snega, tamna mesta, po kojima je moglo bezbrižno da se gazi. Jovana je birala tamna mesta, kako bi što manje ukvasila svoje skupocene dizajnerske cipele, pre nego li stigne do garaže tržnog centra gde je jutros ostavila svoj automobil. Činjenica da će joj so nagrizati glazuru na cipelicama nije joj padala na pamet. Razmišljala je kako će jednog dana imati parking mesto u garaži u zgradi u kojoj joj je i kancelarija, kao što je već napredovala do sopstvene kancelarije, i kako neće morati uopšte da izlazi na zimu.

U stvarnosti, to se neće desiti nikada.

Vozila je automatski nekoliko blokova do novog stana koji je iznajmljivala od nedavno, od kada je dobila unapređenje na poslu. Imala je sreću sa parkingom, staze su bile prohodne, lift je radio. Pevušila je pesmu koju je čula na radiju dok je dolazila do tamo. Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… U stvarnosti, nije ni stigla da izvadi pločicu auto-radija iz pretinca za rukavice jer je u automobilu bila kao neki robot. Komande, znaci, svetla. Kraj.

Uključila je svetlo u hodniku, bacila kaput na cipelarnik, lansirala salonke u kuhinju. Zbacila je sa sebe torbu i torbu za računar, sako, otkopčala belu košulju, izvukla je iz tamno sive suknje sa tankim crnim prugama i dohvatila se iza leđa da otkopča prokleti brushalter koji je ceo dan stezao. Iščeprkala ga je iz nedara i bacila na kauč u dnevnoj sobi. Otišla je u kuhinju. Na stolu je čekala slana kifla koju je jutros samo zagrizla i ostavila, načetu, još uvek delom umotanu u salvetu koja joj je pripadala. Mesto gde su bili otisnuti zubi se skorilo, ali je deo ispod mekanog papira još uvek bio svež. Žvakala je na suvo, pa je potražila nešto čime bi mogla da progura zalogaj. Izbor je bio ko zna kada otvoreno crno vino i voda sa česme. Prvo je iskapila vino, direktno iz flaše, a posle je sipala i čašu vode sa česme. Prešla je u dnevnu sobu i sručila se na kauč. Pošto nije mogla da pronađe daljinski od TV-a, dohvatila je torbu i iskopala ajfon koji je uključila na punjač. Kada se statusni simbol ponovo pokrenuo i došao svesti, poruke, propušteni pozivi i mejlovi počeli su da stižu kao ptice selice na Bulevar u oktobru.

               Večeras se provodimo?

             Gde ćemo da se napijemo? Mi već organizujemo start kod mene, smisli neki after…

            Javi se ako hoćeš da odemo na neku finu večericu, znam jedno mirno mesto u Zemunu…

…bile su samo neke od ponuda koje je Jovana dobila i na koje je mislila da odgovori. Smišljala je odgovore dostojne njene pozicije u nevidljivoj hijerarhiji, odgovore koji joj neće sutra ili u ponedeljak postavljati pitanja, udubila se toliko da joj je trebala boca sa kiseonikom za tu dubinu, ali nije uspevala da smisli ništa suvislo, pa je podsvesno odlučila da celu stvar odloži. U stvarnosti, njoj se večeras nije išlo u provod zbog drugih. Radije bi radila nešto za sebe. Odložila je aparat iz ruke na neku površinu van domašaja očiju i dohvatila plišanog pandu kog vucara sa sobom još iz detinjstva. Istina je da se malo ofucao, ali za razliku od momka nije je mogao prevariti ili povrediti, za razliku od psa nije tražio šetnju po snegu i zimi, za razliku od mačke nije tražio menjanje posipa, za razliku od kornjače nije tražio grejač, za razliku od zlatne ribice nije tražio hranu, za razliku od tamagočija nije često tražio nove baterije. Običan crno-beli panda, malo veći od njenih dlanova kojima je prekrila lice kao da će zaplakati. Meda joj je upao u dekolte, osetila je nežnost po koži svojih grudi. Jako se napregla da zaplače, jer je isprekidano disala, što je obično bila uvertira. Nešto definitivno nije bilo u redu u tom momentu, ali nije joj uspevalo niti jedno niti drugo, niti da razluči šta joj je, niti da pusti suze i tako posledično oseti neko olakšanje. Sedela je u tišini i slušala svoje respiratorne ekskurzije koje su se proredile i usporile. Suva, u toplom i prazna, isprekidana, nije mrdala.

Ponekad bi tako sedela i razmišljala a ponekad bi samo sedela.

Prekinuo ju je zvuk poruke na telefonu i, nakon što je istu konstatovala, odvojila je nekoliko prostih trenutaka da se ne pomeri, ali se u sebi spremala. Dohvatila je telefon desnom rukom dok je levom izvadila mekanu igračku iz svog poprsja.

Seti nas se Jov. Tata Zare i mama Vora.

U stvarnosti je pisalo: Seti nas se Jov, Tamara i Bora.

Tamara i Bora su bili drugari sa faksa koje je ona upoznala i osudila na ljubav i sreću do kraja života. Oni joj nisu padali na pamet već mesecima, od kako je okončala svoju poslednju neuspelu emotivnu vezu sa tipom koji je uporno odbijao da odraste.

Ustala je i bez osvrtanja dohvatila brushalter i krenula u kupatilo. Usput je otkopčavala košulju i pred vratima je svukla i bacila na kuhinjski sto. Oborila je flašu na pod ali to je ni najmanje nije uzbudilo. Zatvorila je vrata za sobom. Iza zatvorenih vrata obukla je odeću iz korpe za prljav veš umila se i pogledala se u ogledalu. Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, lice u ogledalu je još uvek gledalo za njom.

Sišla je na parking i pokušala da nađe automobil koji je iste večeri tu ostavila, i taman kada je zima počela ozbiljno da se suprotstavlja njenom izboru odevne kombinacije koja nije uključivala jaknu, ugledala je malu crvenu Fiestu kako isijava ispod jedne od uličnih svetiljki. Ušla je unutra i vezala pojas. Krenula je na most. Parking, blok, bulevar jedan, bulevar drugi, bulevar treći, most.

Komande, znaci, svetla. Kraj.

Mesec je bio tanak srp, nedostajala mu je drška pa da se daleke zvezde, koje, kao što znate, jecaju, požnju kao u snu. Košava je oduvala sve moguće i nemoguće oblake i oblike i nebo je bilo nago. Samo to jedno oko, večeras ptozično, kojim Sunce špijunira ljude dok spavaju.

Vozila je lagano prema mostu, dok nije primetila narandžasto svetlo koje joj maše da stane, pa je tako i učinila. Plašila se u sebi, ne zna čega, može biti da je svetleća šargarepa samo namama zle veštice iz bajke koja će sada probati da je skrene sa puta, odvede u svoj kokošinjac na kraju dvorišta i tamo je skuva, ali je u stvarnosti to bila policijska patrola koja je vršila rutinsku kontrolu saobraćaja petkom uveče.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Policajac je prešao na desnu stranu i proverio nalepnicu. Bio je zadovoljan.

– Ovaj ja…

– Da li ste konzumirali alkohol? – policajac ju je prekinuo, bez želje da sazna kraj njene rečenice-izgovora. Bez ideje da jeste uhvaćena u prekršaju.

– Pa, ovaj ja…

– Alko test, gospođice. Dunite iz sve snage prema otvoru aparata.

Jovana je izdahnula.

– Slobodni ste.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Uniforma je prohodala oko automobila i lupila po prtljažniku.

– Znate li da ste se prestrojili preko isprekidane linije?

– Prestrojila?

– Imate li prvu pomoć?

– Prvu pomoć?

– Pa da, kada idete da nekome nanesete štetu, treba vam prva pomoć – čuo se glas iz uniforme, kroz prtljažnik koji se otvorio.

– Šta će vam sekira u gepeku?

– Sekira?

– Ne sekirajte se gospođice, nemate sekiru. Slobodni ste.

Jovana je jedva dočekala da dohvati most, iako joj se ceo život ili, bolje reći, bolji deo života odvijao na levoj obali Save. Ranije, kada bi nekada morala preko mosta, išla je u stari deo grada, ali obično nevoljno. Večeras, neka tiha radost joj se javila u petama, kao da ju je sreća pratila, ili makar sunce, preko onog kamena gore, što čkilji. U stvarnosti, da je spustila prozor po ovoj ciči zimi, čula bi nekog kako viče sa keja, čudnog i kao tama dubokog glasa, čula bi vetar koji reži preko reke, tamne poput zgrušane krvi, crvenu zoru koja se već sprema negde na istoku i polako korača ovamo. Čula bi slomljen smeh, pad kose na netaknut sneg, čula bi pesmu koju je pevušila… Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… Kako je prešla most  i sve dublje penetrirala u staro jezgro grada, sve više ju je prošlost punila kao pipetu, počevši od istih onih peta, prvo udavivši sreću koja se na mah bila tu šćućurila. Da bi uhvatila zeleni talas, dodala je gas, pa je velikom brzinom uletela u Terazijski tunel, koji je ležao mrtav i u potpunom mraku, kao neki grob svima na izvol’te. Kada je izletela iz tunela, već je bila toliko protkana tamom prošlosti da joj je bilo nemoguće da pogleda za sobom. Oba spoljna kao i onaj unutrašnji retrovizor nestali su sa male crvene Fieste koja se sada osetila kao naga. Jurila je niz Takovsku kako bi je što manje drugih automobila videlo takvu. Besomučno trošeći sebe samu, doletela je do Pančevačkog mosta i aterirala niz Višnjičku, gde je već bilo drugačije. Odatle je svakim okretom točkova bila sve bliža kući, mestu gde se rodila, tako da se sada sve manje brinula. Višnjička je bila prazna i besmislena sa svojim mnogobrojnim trakama koje ne vode nikuda. Kao prazna kazna. U stvarnosti, Jovana jeste rođena u Beogradu, ali je odrasla u Slancima. Vozila je Slanačkim putem, sada poprilično sporo, tek toliko da se uzbrdica prema groblju savladava. Tata Zare i mama Vora, čija je Jovana bila ćerka jedinica-mezimica, su sahranjeni na Lešću, i ona je krenula da ih poseti. Prošlo je mnogo vremena od kada je poslednji put bila ovde, verovatno još od njihove smrti nije bila na ovom mračnom mestu, sa kog se vide hiljade i hiljade velikih lampiona grada. Parkirala se na praznom parkingu i jedno vreme samo sedela u autu i gledala u svetla pred sobom. Isprekidano je disala, ali nije čula svoje respiratorne ekskurzije, jer je košava šibala oko auta koji je cičao pri svakom dužem trenju.

Izašla je  i videla da su sve kapije zaključane i da nema nikoga. Autobus broj 202 je otišao put Velikog Sela. Vratila se u auto i krenula je da prati bus u kom je odrastala i stasavala. Htela je, htela je, pa ne zna, da ga izgura sa puta. Malom crvenom Fiestom.

Pola groblja Lešće pripada naselju Slanci, pola nikome. Granica prolazi između spomenika, nevidljiva je, ali je granica. Kada se izađe sa grobljanskog parkinga, brzo si u naselju. Do prvih gušće načičkanih kuća ima da se vozi jedno vreme. Onda naselje počne da popunjava livade i oranice, sumorne stambene jedinice kreću učestalije da svetle svojim sijalicama od 100W, a neke i reflektorima koji se uključuju preko detektora pokreta. Tek po koja mezimica ima i po barem jedno oko koje sve snima. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje.

U centru naselja je autobus nastavio pravo, ka svojoj večnoj destinaciji, a Jovana je smotala desno, prema putu koji je vodio ka manastiru, ali i prema kući u kojoj je odrasla. Kuće prestaju, samo su livade i oranice ono što se ponovo, sve što se ponovo vidi, i vetar koji ulazi u oči i tamo izaziva tugu ili makar izaziva suze, i onda se skreće desno, na put posut sitno drobljenim kamenom. Sada je prekriven tankim slojem snega, od kog je sve belo, dok samo farovi uzurpiraju crnilo tame, ovaj prostor koji bi za sebe voleo da kaže da je netaknut, da ne želi da bude taknut. U stvarnosti, Jovana nije bila na ovom prilazu još od kada je otišla u Novi Sad na studije, davno pre smrti roditelja. Dve-tri građevine vredne pomena čamile su u hladnoj tami, van dometa farova male crvene Fieste, kada je Jovana izašla iz auta koji je ostao da radi ono što najbolje ume, da sagoreva. Otišla je do prtljažnika i ispod presvlake koja je krila rezervni točak izvadila sekiru, koja je bila nova, nekorišćena. Kraj drvene drške bio je prefarban u crveno.

Jovana je videla auto koji pristaje na prilaz njene porodične, sada napuštene, zamandaljene i zakatančene, kuće na putu ka manastiru Slanci. Farovi su bili jaki, pa je videla samo neko komešanje u obeleloj tami iza farova. Identifikovala je siluetu sa jednom rukom normalnom, a drugom do poda, koja se odvažila da joj priđe. Krenula je iza kuće, u zadnje dvorište, u mrak gde će moći da dočeka svog večerašnjeg posetioca. Levom rukom je sa šupe skinula srp i isprobala kako joj drška leži u ruci. Okrenula je oštricu prema tankoj mesečini tražeći odblesak sečiva. Pustila je korak ka kokošinjcu, iz kog se nekada čula neprestana graja onih životinja što nose jaja, i ušla na mala vrata u praznu životinjsku nastambu. Čučnula je, kao kada bi piškila kao mala, skupila ruke među nogama i srpom grebala šljunak i ostatke prostirke.

Jovana je iskoračila ispred svojih farova, vukući desnom rukom za sobom sekiru preko tucanog kamena. Grebanje te vrste je ostavljalo ozbiljne ožiljke na crnom vinilu tihog neba i ostatka sveta koji je možda postojao mimo snopa automobilskih svetala. U stvarnosti, ono što se videlo na tom svetlu bile su njena rodna kuća, levo od prilaza koji se završavao garažom sa crvenim vratima, šupa iza kuće, a živinarnik se mogao nazreti u zadnjem dvorištu, između šupe i garaže. Ni jednog drveta nije bilo iza kog bi se dete moglo sakriti kada napravi nestašluk. Jovana je za te potrebe koristila kućicu za koke. Dvorište je bilo bez ograde, bez granica. Potpuna sloboda. Ljubavi nema bez slobode.

Sve što je Jovana želela isto je što i većina dece želi, a to je suprotno od onoga što vidi kod svojih roditelja. Sve što je Jovana želela je nešto ili nekog ko će je ustrojiti, ukalupiti, ograničiti, pokazati joj njeno pravo mesto. Mesto koje zaslužuje u nevidljivoj hijerarhiji sveta. I kada je videla da na ovom mestu nema tog nečeg odlučila je da ode. I kada je videla da na ovom mestu nema takvog nekog odlučila je da sve sebi uradi, uredi sama. Vremenom se nije pokajala, jer niko ne može da ti pomogne i odmogne kao što ti možeš sam sebi.

Jovana je primetila tragove u snegu koji vode do kućice za koke. Nečujno je skinula svoju obuću i krenula bosa pored garaže, sa namerom da istruleloj daščanoj građevini priđe sa zadnje, crne, neosvetljene strane.

Jovana je čučala bosa u kokošinjcu obučena samo u haljinicu boje pustinje, sa velikim belim tufnama. Pramenovi njene prirodne plave kose pali su na sneg koji se probio kroz rešetke kokošinjca. Jovanin jo-jo panda je tiho cvileo, puštao iz sebe zvuke koje je neki Kinez nekada snimio na diktafon i ugradio u njega. Cijukanje crno-belog mede je odavalo njen položaj, pa mu je srpom isekla glavu i bacila je u slomljenu pojilicu u kojoj se nakupilo nešto otopljenog snega.  Glava je bućnula i pala na dno i nastavila da pušta zvuke jada. Sada su se ti vapaji jedva čuli, kao povik sa keja kada stojiš na mostu, čudnovato i mračno i duboko, kao povik sa dna reke.

Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio…

Jovana je podigla sekiru iznad glave, obuhvatila je sa obe ruke i zamahnula iz sve snage. U prvom udarcu je skrckala sve moguće daščice kokošinjca koje su mu davale oblik. U drugom udarcu je skrckala sve moguće koščice u Jovaninom telu koje su joj davale oblik. U trećem udarcu skrckala je svu moguću pređašnju stvarnost koja joj je davala oblik.

ZAŠTO POSTOJI NEŠTO A NE POSTOJI NIŠTA?

Probudila sam se kao grana, otpala, odbačena, odrvenila. Probala sam da se dohvatim trupla. Sa ogromnom nadom sam gledala u lišće koje pada i pretvara se u novo drveće. Nada je nešto. Obmanjivala sam sebe.

Ležala sam na leđima. Svod nada mnom bio je ispisan drvenim sinapsama i anastomozama koje su izgledale tako izbrojivo i konačno naspram svih svetlećih tačaka tamnog beskraja. Impulsi i srž odavali su utisak kretanja nepomičnih stabala. Mlečni put je varao svojim prosvetljenjem. Zvuk lišća koje se zaglavilo pod mojim telom dozivao me je svesti. Otvarala sam oči ritmično, izdah otvorene, udah zatvorene. Zlo se nadvilo nad moj dah i ne da mu da nestane. Stoje mi pred ukočenim izdahom velike oči, ali bez rogova, i gledaju. Ptice kojima para izlazi iz kljuna kruže oko Zla. Jedino što me sada može spasiti je… nešto?

Čekajući godove na starom drvetu, čamim.

Vreme spasava ali usamljenost ubija.

Ležim sama tolike godove i niko me ne nalazi. Nikome se ne nalazim na putu. U moru stabala grane prolaze kao vreme, neprimećene. Vreme je nešto.

Ustajem u sred noći, u jesenji čas, i odlazim iz šume. Napuštam teritoriju balvana.

Odlazim na most.

Nije istina da onaj na mostu više vidi nego onaj pod mostom, vidi samo gore.

Pojavljujem se u prostoru između mosta i reke. Niti vegetiram niti trulim. Niti sam u životu, niti sam u smrti.

NOVA NAIZGLED REVOLUCIONARNA PODELA KARAKTERA

Pneumatik – Izuzetno elastičan i izdržljiv karakter, sporo se troši i prilagodljiv je svim vremenskim uslovima. Lako se naduva i može da pukne ali se još lakše izduva. Može se probiti ali tada postaje neupotrebljiv. Svaki krpež ga čini nepouzdanijim.

Citostatik – Karakter od koga vam se povraća. Otrovan je za okruženje iako je uvek tu da pomogne. Niko nije srećan sa ovim karakterom pored sebe ali sateran u bezizlaz svako će naposletku položiti velike nade u njega. On vam se uvlači pod kožu, ulazi u krvotok i to su njegova najveća mana i najveća vrlina.

Infografik – Sve mu se mora nacrtati i izračunati. Ne postoji informacija koja nema formulu ili dijagram. Iracionalno u njemu je nula. Karakter koji se bavi karakterima, koji se davi u karakterima. Sve se da svesti, po mogućstvu bez ostatka. Prikazuje stvari jasno, nedvosmisleno i dvodimenzionalno. Limitiran je koordinatnim sistemom u kom obitava.

Ahromatik – Bezbojan karakter, što bi se narodski reklo nit’ smrdi nit’ miriše. Ispod bezbojnog plašta bezbojnosti obično se kriju crni i beli gumb na koje samo nosilac stiska palcem. Za razliku od karakter koji su namazani raznim bojama i koji bi vam prodali i sopstvenu mater, prvopomenuti ima samo dva moda, ili je sve crno ili je sve belo.

Arktik & Antarktik – Hladni i nedostupni karakteri, nepregledni i dosadni, daleki i zahtevni. Zanimljivi su samo avanturistima i retkim pticama. Ne očekujte reakciju od ovih karaktera; do njih dopreti, pa, trebaju vam visinske pripreme, dobro isplanirana ekspedicija i čopor aljaskih malamuta. Arktik je manja muka od Antarktika.

Okovratnik – Pravi, elem, davež, ne poseduje palatu i jahtu. Guši na način da uvek možete prodisati, samo da bi vas sutra gušio opet. Olabavi uglavnom vikendom. Karakter koji će vam se okačiti na vrat kada prvi put iskažete potrebu za njim i neće vas ostavljati na miru dok god dajete znake života.

Mozaik – Detaljista. Ne biste nosili njegov sombrero ni u Sonora pustinji. Karakter toliko komplikovan da se naglas pred njim pitate kako se uopšte sastavio u jedninu. Očekuje da se pažnja obrati na svaki jebeni input i ne trpi nemar. Teži monumentalnosti, pati od veličine ali i dobro podnosi restauracije kada dođe do osipanja. Mozak je operacije.

Titanik – Karakter baksuz. Zadovoljan je sobom, ponosan je i deluje nesalomivo. Međutim sklon je lutanjima po moru nesvesnog i fatalnim sudarima sa neposrednom realnošću. Žrtva je nesrećnih okolnosti, ledenih plimskih talasa i poplave osećanja na koje ne može uticati. Sa sobom povlači mnoge na dno.

Vodonik – Misli da je bitan. Ne, on ne misli, on zna da je bitan. On je svestan da je najbitniji. Tvrdi da ni voda ne teče bez njega. Karakter je koji veruje da bez njega nema života. Sveprisutan je ali i jednostavan o čemu nema pojma. Ima veze i u genima. Ni Sunce ne može bez njega. U sve se meša. Ne voli da mu se spominju dijamant ili so.

Zupčanik – Zna da je jednostavan, mali i lako zamenjiv i zato ćuti i vrti. Kod ovog karaktera nikada nećete videti nezadovoljstvo na licu jer on nema vremena za facijalne ekspresije. Srećan je što je deo mašine. Njemu je u redu da mu se kaže šta da sanja. Oslanja se na dva do tri karaktera slična njemu. Voli masti.

Svetionik – Karakter sposoban za život daleko od drugih. Loner. Trpi oluje svesti i talase nesvesti i ne gubi se u magli neizvesnosti futura nego strpljivo sačeka da magla prođe (pošto sve prolazi). Visoko mišljenje o sebi temelji na kao stena čvrstoj osnovi. Ume bez mnogo micanja da bude putokaz i spas subjektu kao što je, na primer, titanik. Podseća na Alberta  Ajnštajna.

Dvojnik – Nezahvalan karakter na duže staze. Voli izreku: Druga strana medalje. On ne mora biti zli brat blizanac, može biti i prazna domina. Danju Ragib, uveče Nagib. Đekić-Hajduković. Subjekt po mnogome nalik na Mesec, tamna i svetla strana. Neiskusan sagovornik neće znati sa kim ima posla. Moguće je da živi u Ćupriji i da bude u emotivnim vezama sa dve osobe, u Jagodini i Paraćinu. Telefon mu je stalno zauzet.

Kenozoik – Subjekt koji je zbunjen i opterećen, ne pronalazi se. Misli jedno, govori drugo a ništa ne radi. Deljiv je i deli se. Nije ni za koga i nije stvoren za svete stvari. Novi život za njega može početi sutra ili nikad. I tako svaki dan. Nije paran. Uzalud se budi u 5.30h.

SVE PRIZNAJEM NIŠTA NE POTPISUJEM

Nameravao sam da napustim mesto. Kakve veze ima koje mesto, mesto ko mesto. Sprema se smena i ja ću to izbeći, neću biti tu kada dođu ili dođe. Napustiću sve. Otići ću koliko god mogu dalje, ali ne daleko, možda čak i na reku ili rečno ostrvo. Tamo se neću viđati ni sa kim. Boraviću tamo neko vreme. Neko glagolsko vreme, pluskvamperfekat ili aorist.

Da, nema više poricanja, sve priznajem, ništa ne potpisujem. Sve priznajem u sebi, ništa ne potpisujem jer sam napustio mesto. I nemam olovku kod sebe. Preuzimam potpunu odgovornost za sve što nisam uradio, pred svima, sada, na pustom ostrvu, rečnom. Na adi. Nadam se da ću biti zaboravljen. Bolje zaboravljen nego zabravljen.

Isti sam kao i svi. Krenuo sam odnekud, polako, napredovao, nekad u visinu, nekad u širinu, nekad u dubinu. Ne poričem više da je bilo propusta, previda, prevara, ili drugih  pizdarija. Lagao sam ali svi lažu. Kad kažu da lažu to je jedina istina ali to nikada neće reći. Izdržaću dok ne prođe sat, nedelja, godina. Bolje sam sebe da osudim nego da mi sude gori od mene. Želim da odem, nisam zalepljen za mesto, nisam ukopan, nije rov ovde. Dovoljno je poželeti da odeš sa mesta i ako dovoljno želiš sve će se okrenuti protiv tebe tako da moraš da odeš. Nikada ne bih otišao da nisam to stvarno poželeo. Kunem se svojim budućim grobom da sam to odistinski poželeo. Stajao sam, kao što sada što sedim pred vama i razmišljao sam šta mi je činiti. Da li bi bilo dobro ostati još malo, silovati mesto? I tada mi je sinulo kao sunce kada se probije iza kišnog oblaka nestabilnog prolećnog dana, tada mi je sinulo, treba da odeš, da napustiš mesto. Nije to mesto za tebe, nije te vredno, ti si dao sebe a sada samo sebe nemaš, govorio sam sebi u bradu. Niko ti ni hvala nije rekao. Nije kao da se od hvala živi, pa ipak. Nije kao da si za hvala radio, nego za istoriju. A sada napusti ovo mesto, dok ne bude kasno. Reci pa-pa. Laku noć, deco. Reci a sad adio.

Znam kako ću. Biću pravi čovek, hrabar i sam, neću povesti nikoga sa sobom. Ko propadne propao je, neću nikoga povući za sobom. Neću pobeći, samo ću odstupiti. Biće noć, to je neminovno. Radovaću se osvitu novog dana, meseca, decenije. Misliću o svojoj budućnosti jer sada kada sam bio primoran da poželim da napustim mesto budućnost je jedino ono što mi je ostalo. Probudiću se u sojenici, duboko u teritoriji Velikog ratnog ostrva i staviću svoju teget kravatu sa žutim zvezdama na goli vrat, i razmišljaću o svojoj budućnosti.

Ovaj rat niko nije dobio, ja se nisam predao, samo sam se povukao. Meni nema mesta na mestu ali imam svoju budućnost koja se sadrži od svega što u nju projektujem. U jednoj takvoj projekciji ja se vraćam. Prelazim peške preko vode, okrenut leđima suncu koje osvetljava moju auru. Hodim a gomila poklonika koji su me zaboravili ponovo me prihvataju kao kakvog prekaljenog kapetana koji je možda izgubio brod ali je sačuvao svoj život. Jednom sam davljeniku tako udahnuo život, drugome sam pridržao grudnu kost da ne iskoči od sreće, trećem sam kičmu ispravio. Ponos treba ovim ljudima i ja im to mogu ponovo pružiti, to je najmanje što im mogu pružiti posle ovoliko godina obostrane netrpeljivosti.

Onda se jedno vreme ništa ne događa.

Pogledam prizore u kojima se ništa ne događa, gde više nikoga ni nema, hoću da učinim da se nešto dogodi, hoću da čujem glasove tuđih života ili makar smrti, da čujem da je ovde nekada bilo života, iako me to neće stvarno radovati. Sednem, kao što sada stojim pred vama sa iskrenom namerom da plačem. Ali suze nisam mogao ni da izmislim.

Objavljeno i na fenomeni.me

 

VONDERBRA PUNJEN SOKNICAMA I JEDNA KOKA KOLA ZA PONETI

Usmeri Lendona Donovana prema golu i nema greške.

– Valja skalp mi nećeš uzeti – rekao je čovek koji kolo rado igra. Mlohava Jin-Jang tetovaža osvane mu na čelu. Na to je Zapadna Virdžinija Vulf gurnula lika iz Gospođe Dalovej kroz ruski prozor. Pao je direktno na Toni Montana.

– Arkan za sve! – prodrao se sjebani Velibor dok se pridizao ugruvan i teturao prema ulici. Potpuno zaboravljenog potpuno ga je dotukla najjača Yugo Florida od 75 kilovata.

Ko drugome jamu kopka sam u Nju Hempšir.

Indijanac iz istoimenog potpuno zaboravljenog benda unosio je u bar poster Virdžinije Velvet, meke kao somot. Za šankom bi uvek naručivao vermont, a dobijao vermut. Šef sale, Sale, nosio bi teksas prsluk i časovnik Nivada čiji je naziv izgovarao nevada. Sale nije umeo da ne uplete jezikom ali je umeo da plete konce od jute. Južna Karolina Kurkova, izraženih kukova, na TV-u iznad šanka krila se iza velikog jedra. Jedro bi bilo mejn a ostale organele su komons, haus of komons. Severna Karolina Kluft ohladila je luft preskočivši 14,90m. Mali David Olatukunbo Alaba mahao je sa tribina Ferry-Dusika-Hallenstadion u Beču, leta gospodnjeg, broj 2002. Sledeće godine sve zaboravlja, nju, Meksiko, gvakamoli što je jeo, sombrero što mu je kupila baka na letovanju u Kankunu i figurice marijača. Slaba vajda hor i orkestar, Horkestar, Tobić Tobić Mojsilović Bobić, Šta treba maloj deci je završilo kao škart. Činč. Lift. Konekt i kat broj 23, uzalud nivo, moj Veljo.

– Miči gene iz mog bazena gena, volino uškropljena – dere se Savić Snežana iz sedam patuljaka.

– A Jova Radovanović? – pita predstavnik kontakt grupe 357 ali odgovor nestaje u ehu nebeske promisli. Dela vere, ljubavi i nade uvek su takva da ih malo ko razume.

Severna Dakota Faning se izbezumila kada je videla konvertibilni fening i sa druge strane novčića svoj lik. Južna Dakota Džonson ima oca koji je Don ali nije don i to je njen najveći problem kada se upisuje u hotel. Na recepciji hotela Hajat u Beogradu, leta, takođe gospodnjeg, broj 2004, Kinez viši nego Vašington Roberto Marijano da Silva nažvrlja se u protokol kao V.Ajo Ming. U hodniku hotela se slika sa Žikom Slikom. Slika završi na Čuburi, u blizini Čuburske lipe, gde pijani pesnik na engleski prepevava Mizeru. Bodu mu oči tri poslednja stiha.

            U srcu čujem grižu miša,

            a pada hladna, sitna kiša.

            Gde si sad Ti?

Izbriše ih sva tri iz svog prepeva i naslovi ga sa Mizuri. Naruči još jedan Rod Ajlend Red koktel i padne pod sto. Dvesta dana leta kasnije more gondola nestane iz Venecije. Džoržija O’Kif cveće procveta u Kanalu Grande. Šopen Silvani jako kontrira pa ga puštaju pre Nirvane. Mudrac izađe iz blaženog stanja i kaže:

– Sion ili ništa od protokola! – pa ga pregaze kola (ista ona iz sedme rečenice). Sahrane ga u džemperu iz Njujorkera. Na sahrani mi Sisi piše sms:

– Posle sa’rane imam nešto strašno važno da ti kažem…

Ima 22 godine i igra pored Lija Marvina. Stari Zona Sumraka ali muzička tema je večna.

Jedna što užasno podseća na gospođicu Spejsek radi sa mnom u firmi ali ona ne uživa malim stvarima, samo glumi, Nes otalja tokom pauze i trči nazad u ofis, kakav užasan sinopsis. Pripada sekti kojoj su div, iskon, sin i duh sve i sveto, ne možeš joj ni prići. Bekan za stolom joj ne može pomoći. Njena sveta knjiga ima čudne citate:

– Masa ču: Seci skota! I oni sekaše i njihove i naše – malo im treba za preko ivice. Te Nesi, da izađe iz jezera, ne bi uplašila.

Ken takinira Barbi ali nju Džerzi Netsi prelete u Bruklin. Klin čorbu zakuva Mihail Prohorov. Mlaka OHO emulzija za na bruskete, hm? Trovanje u najavi? Terapija pustinjom, molim lipa: Doha, još petnaest dana u osami. Telma i Luiz i Jana sa ukusom limete, jednom dnevno. Da me izvinete nisam poneo širete. Na ovoj štali nedostaje daska, ne braska, daska, prehladiće vam se krava, ne brava, krava. Popravite to!

Planinski deo je Kale, Kali je brdski, brdo, Kalifornija je gde su bili Turci u stvari.

ONOMATOPEJA DILEJA MEDLEY

ŠUMAR ŠORMAZ I SEDAM PATULJAKA

Kako je izjavio da se neće kriti iza poslaničkog imuniteta zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao na putu Soko Banja – Aleksinac, visoki funkcioner raznih stranaka Dragan Šormaz tako je i učinio. No međutim nikada nije rekao da neće postati šumar i živeti u lovačkoj kolibi u lovištu Kovilovo gde će imati i donje odaje u kojima će čuvati sedam kepeca i/ili evnuha i hraniti ih divljim životinjama koje sam ulovi i/ili naslovnim stranama dnevnih novina. U gornjoj odaji, nikada nije rekao da neće imati, ogledalo sa uveličavajućim staklom, lepak za kožu koji se koristi u pozorištu i set od deset različitih lažnih lovačkih brkova.

 

KADA MAČKE POČNU DA LAJU ONDA NA SIROTINJU I ZEC ŠILJI KURAC

Poznati pozorišni reditelj suočen sa rastućim trendom zamene polova glavnih junaka odlučio je da postavi na scenu matičnog teatra Šekspirovog Hamleta u izvedbi žene. Za razliku od mnogih ranijih dogovorenih uloga ovoga puta je odlučeno da se radi transparentno sa pravim kastingom, izgovaranjem teksta, mimikom, padovima… Protivno ustaljenoj praksi čak su i neki nebitni ljudi, pomoćno osoblje u zgradi i njihovi rođaci i komšije mogli iz poslednjih redova, neskriveni da promatraju izbor glavne glumice, tako da je sve malo ličilo na reality show ali to je za priču krajnje periferno. Na kasting se na nagovor drugarice prijavila i poznata beogradska glumisateljica Iva Štrljić. Kao i druge njene mlađe koleginice i ona je uvežbavala čuveno biti ili ne biti u hodniku pred velikom scenom do kasno u noć. Kako je prozivka išla azbučnim redom već se bližila ponoć kada je tetkica koja je mela hodnike, najedanom odložila metlu i bez ikakvog uvoda prekinula poslednju na spisku glasnim pitanjem:

– Jesi li ti prava glumica ili sa BK?

 

BROKER KOJI JE BIO VEĆA ROK ZVEZDA OD SAMIH ROK ZVEZDA

U maniru još nekih zvezda i zvezdica kako domaćih tako i stranih a nakon velikog uspeha hit singla (ili bi možda bilo pravednije reći džingla) “Budi i ti aj ti” snimljenog za programersku školu sumnjive ontologije iz Zemuna, poznati beogradski roker i ljubitelj košarkaške igre, Dejan Cukić, odlučio je da oplemeni svoje scensko ime dodavanjem prostog slova B. Preko noći postao je Bdejan Bcukić broker. Nakon spoznaje da je promenom imena zadobio i bankarske moći svojim brokerskim delovanjem oborio je berzu u Atini a posledično i u Solunu i Kavali.

 

KAKO JE EWAN MCGREGOR MOGAO DA ZAVRŠI NA JEDNOM TAVANU

Jednom prilikom ekipa emisije “Gajba”, za koju sam tada radio kao tonski snimatelj, posetila je i poznatu beogradsku novinarku i spisateljicu Vesnu Dedić, tada još uvek i Milojević, u njenom skromnom domu. Sa vrata je već bilo jasno da je sve unutra uređeno tako da domaćica može u potpunosti da uživa u svakom provedenom trenutku kod kuće.

– Ovde na ulazu, u hodniku, uvek mi je bilo bitno da imam crveni kišobran – rekla je.

– Ovo je dnevna soba, tu odmaram, tu se svi skupimo, pre ili kasnije…

– Kuhinja, gde kuvam kada sam raspoložena… Idemo na sprat sada…

– Stepenište je namerno krckavo i škripavo da niko ne može da mi se prikrade… Ili otkrade, ako taj glagol postoji…

– Ovde su stepenice za tavan gde je radna soba. Tu nikoga ne puštam. Ajmo dalje.

I dok je ostatak ekipe nastavio da prati spisateljicu ka velikoj spavaćoj sobi, ja sam odložio mikrofon pecaljku i vodeći računa o škripuckavom stepeništu, samo u čarapama uhvatio krivinu. Popeo sam se pod krov i krišom privirio u zabranjenu radnu sobu. Iza vrata bio je zastor a u samoj sobi paravan nalik na bolnički iza kog se nazirao veliki radni sto od mahagonija. Kada sam prišao blizu osetio sam miris bolesti, umor i iznemoglost, jako, kao miris lipe na Balkanu. Iza paravana u stanju na ivici svesti, na stolu ispred svojih pisaćih mašina a u gomili otkucanih, prepravljanih i zgužvanih hartija ležale su tri sredovečne gospođe, ghost writeri kasnije će se ispostaviti: domaćica iz Ralje, udovica sa Labudovog brda i izbeglica iz Leposavića kojoj je u tom trenutku bila neophodna i hitna medicinska pomoć.

 

IRANSKI GUVERNERI PROVINCIJA I ČARAPA NA ZADNJEM SEDIŠTU PRIGRADSKOG AUTOBUSA

Nekada poznati beogradski novinar Predrag Sarapa usled promene programske šeme nepoznate televizije na kojoj je radio u tom momentu bio je prinuđen da se od prve sledeće emisije lično predstavi malobrojnoj publici umesto dosadašnjeg montiranog ispisa na ekranu. Uredništvo je takav potez pravdalo napredovanjem prema gledalištu. Zato je voditelj stajao ispred ogledala i uvežbavao uvod:
– Dobro veče dragi gledaoci, gledate Problem a ja sam Predrag Satrapa…
– Dobro veče dragi gledaoci, gledate Problem a ja sam Predrag Čarapa…
– Dobro veče dragi gledaoci, gledate Problem a ja sam Predrag Saraga…
Nakon još nekoliko neuspelih pokušaja da poveže jezik sa podatkom iz biometrijske lične karte dotični je odlučio da je problem u ogledalu i glavom ga razbio.

 

KOMBINOVANO PRORICANJE SUDBINE SA SMRTNIM ISHODOM

Autoprevoznik iz Meljaka, član udruženja kombi prevoznika ‘Kombi’ lišen je slobode jer je tupim predmetom naneo teške telesne povrede Zorki Pucar, u narodu poznatoj kao Vidovita Zorka, kako je tvrdio pred istražnim sudijom, zbog njenog upornog odbijanja da prorekne smrt njegove tašte, u čijoj je kući i živeo, kao udovac. Naime on je po sopstvenom priznanju devet puta odlazio na seanse kod žrtve u Baštovansku ulicu na Banjici i devet puta platio između deset i pedeset evra da sazna kada će majka njegove pokojne žene krenuti put ćerke jedinice. Svaki put, kako tvrdi, dobijao je nedefinisana i nezadovoljavajuća proročanstva i počeo je da sumnja da je u pitanju prevara. Kako bi raščistio stvar, priznaje da je u netaknutom delu taštine bašte iskopao rupu, koja nije bila namenjena vlasnici kuće a kojom je kako je svedočio samo hteo da zaplaši proročicu. Takođe je priznao i da je došao svojim kombijem na Banjicu sa namerom da se sa žrtvom provoza do gorepomenute bašte. Kada je ova to odbila iskoristio je klešta koja je našao na radijatoru u hodniku agencije za proricanje sudbine, takozvane kombinirke kojima je odvrtan i zavrtan ventil na radijatoru, i koliko se on seća samo zapretio njima. Kako je kasnije utvrđeno broj kopči na glavi vidovnjakinje prelazio je trideset a usled napada pretrpela je i veliku duševnu bol.

Tri nedelje kasnije tašti uhapšenog je dijagnostikovan mikrocelularni tumor na plućima.

 

BILATERALNI ODNOSI DVAJU ZEMALJA NIKADA NISU BILI NA VIŠEM NIVOU

Jedan Crnogorac uhapšen je u Bloku 45, u lokalu u koji su i doktori dolazili da slušaju gusle, nakon što je istog konobar optužio da je hteo da ga seksualno zloupotrebi kada je slučajno prelio neznatnu količinu kisele vode Knjaz Miloš preko male zdepaste čaše i kariranog stolnjaka pravo na međunožje uhapšenog. Kao svaki pošteni konobar krpom je probao da upije tečnost sa nezgodnog mesta na kom je u tom momentu napipao ukrućen muški polni organ. Crnogorac je izričito negirao da je dobio erekciju u tom momentu i da je iako ju je imao ona bila od ranije. On je tvrdio da je prevodilac na crnogorski jezik i pravdao se da je ceo dan prevodio dela Dejana Stojiljkovića, kojim je zaokupljen više od tri godine i da je došao u kafanu da uz rakiju i guslare proba da se opusti, doslovno. Duga i truckava vožnja tramvajem kao i dim jeftinih cigareta u neprovetrenom prostoru ugostiteljskog objekta može biti da su mu pomutili razum i da čak nije bio svestan kada se sve zbilo, odnosno da je na tren zadremao, pravdao se Crnogorac pred Žandarmerijom. U tom slučaju to bi bila ona snena erekcija sa kojom smo se svi nekada probudili, zar ne braćo, zapitao se naglas na kraju prevodilac obraćajući se svima koji su došli po njega.

– Ne – u glas je odgovorio vod žandarma koji je stigao na lice mesta u Land Rover džipu za manje od tri minuta.

Na sve to vodnik je uhapšenom opsovao i oca pederskog.

Istog dana ekstradicioni sud odlučio je o njegovom izručenju bez prava na žalbu i prevodilac je ukrcan na međunarodni voz Beograd – Bar sa kartom koju je platilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, a koja nije imala rezervaciju.

 

I’M NOT THE ZORAN ZOKI ZODIAC

Na tribini povodom predstojećih izbora za gradonačelnika Beograda, neočekivani kandidat, general major profesor doktor Zoran Stanković okupljenim Pančevcima iznosio je strategiju pripajanja Pančeva Beogradu na šta su reakcije prisutnih bile šizofreno podeljene. Pojavila se pretnja da će doći do sukoba pobornika i protivnika ove ideje a govornik je da bi smirio situaciju napravio nešto dužu pauzu u izlaganju i kada su svi, opomenuti tišinom sa govornice, zaćutali i okrenuli se prema njemu, kandidat je promenio glas i na tečnom engleskom sa srednjezapadnim akcentom rekao:

I’m not the Zodiac and if I was I certainly wouldn’t tell you.

Tišina je potrajala još koji sekund posle čega je publika postala mirna i koncentrisana u praćenju na dalje deklamovane strategije.

 

PORTAL U DETERDŽENTU ZA DRUIDISTKINJU

Kako pišu lokalne novine iz Vladičinog Hana, diplomirana lekarka Slađana Velkov nestala je dana 29. februara olimpijske godine na misteriozan način u bugarskom gradu Plovdivu. Poslednji put je viđena na startnoj rampi poslednje devetnaeste igre dvadesete jubilarne manifestacije IGRE BEZ GRANICA BALKANSKIH DRUIDA. Njoj se gubi svaki trag kada je posle starta upala u veliki bazen sa deterdžentom pokušavajući da pretrči pokvašenu gredu. U prvi mah se činilo da će takmičarka pokušati da popije svu viskoznu tečnost iz bazena ali kako se to nije desilo svi ostali takmičari su uzeli svoje mobilne telefone očekujući novi MMS. Multimedijalna poruka nije stizala pa se pretpostavilo da je kao svaki druid dotična nestala u procepu vremena i prostora.

 

ROOM ROOM ROOM, I NEED MORE RUM, RAJT NAU

Probudivši se iznenada, potpuno džetlegd i u bunilu, preznojen i sa osećajem nadolazeće groznice Nebojša Krstić je dohvatio telefon i brzim pogledom ustanovio da je i dalje bez internet konekcije i da ne može da ode na Tviter. Sunce je peklo na obali Karipskog mora, komarci su izletali iz džungle i onda nogama hodali po vrelom pesku. Bivši savetnik bivšeg nekog se uhvatio za glavu, ostavio telefon i dohvatio bocu ruma ne bi li se okrepio. Iscurelo je tek po koje zrnce peska. Okrenuo se oko sebe, da vidi gde je izubio kompas i da slučajno neki zaboravljeni kamerman Survivora nije spreman da ga uslika kako počasno čisti dno flaše i pošalje to tabloidima u maticu, i onda odbacio sve sa sebe i uputio se u ofis.

Na kraju omanje plaže nalazila se mala koliba sa trščanim krovom, dokucana skučena veranda, koja je bila i kancelarija otpravnika poslova, iz MIP-a još uvek nedodeljenog konzulu, sa koje se ulazilo kroz vrata bez brave na kojima je pisalo KONZULAT REPUBLIKE SRBIJE – NIKARAGVA.

 

DEAR LADY SIR, VAŠA SIROVOST JE SUROVA

Jedan od do sada nezabeleženih recepata Maje Volk, poznate dramaturškinje, fado muzičarke, umetnice, voditeljke, spisateljice, doktorke nauka i univerzitetske profesorke, rijaliti zvezde, promoterke zdrave ishrane, mame i žene koja je pobedila rak a koji ne sadrži senf (jer poznato je valjda da senf nije zdrav (ili je to majonez)) na volšeban način došao je u posed internet hakera koji su ga objavili na DarkWeb-u. Prenosim ga u celosti:

1 lep neoljušten iseckan sirovi krastavac, 2 crvene sirove paprike babure očišćene od semenki, 4 duguljasta sirova paradajza, glavica crvenog sirovog luka, 3 čena belog sirovog izgnječenog luka, 3 šolje soka od sveže ceđenog sirovog paradajza, 2 šolje sirovog sira, 1 šolja sirovog sirka i čašica za rakiju sirove nafte, ¼ šolje sirovog sirćeta od divlje sirove jabuke, ¼ sirove šolje hladno ceđenog sirovog maslinovog ulja, malo sirove kalijumove i sirove morske soli, jedna sirova kašičica mlevenog sirovog džastina bibera

PRIPREMA

Sve sastojke stavite u blender (bilo bi dobro da bude Nutribullet) i mutite dok se ne sjedine.

Ostavite u frižideru da odstoji, bolji je ukus.

HIPERBOLA DIJABOLA MEDLEY

POČASNI DOKTOR NAUKA UNIVERZITETA U KANDAHARU

Jedno vreme, da kažem, nedostajalo je doktora u Nemačkoj jer su doktori iz Nemačke odlazili, da kažem, da rade u Švajcarsku za osetno veće plate. Zato su doktori, da kažem, odavde odlazili u Nemačku. Tako je nakon nekog vremena postalo jasno, da kažem, da će ovde nedostajati doktora. U tom smislu, da kažem, trebalo je proizvesti nove, da kažem, doktore. Stoga se uopšte ne može, da kažem, dobronamerno postaviti pitanje o doktorima – izjavio je pred okupljenim novinarima prvi portparol drugog zamenika trećerazrednog državnog sekretara u ministarstvu zdravlja dr Velibor Krpež.

Sada što i pored toliko doktora deca i dalje umiru od bolesti koje su izlečive, to je već drugo pitanje.

Da li je dobronamerno?

 

SIGURAN U SEBE IZ DVA POKUŠAJA

Bravar iz Dobrog Polja Dobrica Dobrojević pre više od četrdeset godina sedeo je nakon obavljenog posla u kafani M i pio rakiju za rakijom pokušavajući da zaboravi, ne seća se ni sam šta. Kada je potrošio i poslednji dinar od plate ustao je i krenuo ka izlaznim vratima. Na samom izlazu mu se učinilo da mu neko nešto podrugljivo dobacuje pa je zato požurio kući po pištolj i tome kasnije jednim metkom oduzeo život. Mirno je sačekao policiju. Osuđen je na 40 godina a amnestiran ukazom tadašnjeg predsednika republike posle 35. Tada je imao 57. Iako se u zatvoru odvikao od alkohola nije mu dugo trebalo da se vrati starom poroku. Šest meseci po izlasku posvađao se u kafani 2M sa svojim tadašnjim ortakom sa kojim je otvorio radionicu, ostavio ga samog u kafani, otišao kući po sekiru, vratio se pred nesrećnika i udario ga sekirom u čelo. Mirno je sačekao policiju. Osuđen je ponovo na maksimalnu kaznu od četrdeset godina.

Kada ga je novinar koji je istraživao priče zatvorenika pitao šta misli kako će mu biti ako ikada ponovo izađe rekao je da jedno zna sigurno. Sigurno više nikog neće ubiti.

 

U JUTARNJEM VOZU NIKO NIJE MIRISAO NA LOZU

U vozu na relaciji Mladenovac – Beograd, u pet časova i pet minuta izjutra, ljudi su stajali mirno ili su sedeli ili su spavali. Voz koji se sastojao iz električne lokomotive i samo jednog vagona takođe je stajao ispred pružnog prelaza Đurinci. Ljudi koji su živeli u okolnim kućama već su bili ustali iako većina i nema previše obaveza u toku dana. Svi oni su stali na svoje prozore koji gledaju ka prelazu i verovatno pokušavali da odgonetnu zašto voz stoji. Neki su čak izašli i u dvorište i stajali. Oni koji su živeli bliže samoj rampi stajali su i gledali u Yugo Koral 45AX koji je stajao na šinama. Vozač automobila koji je pokušao da mimoiđe spuštene rampe imao je peh da mu se auto ugasi na samom prelazu i sreću da voz nije išao brzo. I on je stajao naslonjen na prednje krilo koje nije bilo u boji ostatka vozila. Pored njega stajao je policajac koji se zanimao za to da li je vozač konzumirao alkohol, kojim slučajem.

– Samo dve loze – odgovorio je vlasnik Yuga, ostavljajući službenom licu da odgonetne da li su, posle jučerašnjeg vašara u podnožju Kosmaja, to bile dve čašice ili dve flaše.

 

PRSTI FRANCA ŠUBERTA I LICE MLADE KARIN ŠUBERT

Tridesetjednogodišnja veterinarka Danijela Šubert iz okoline Crvenke bila je pozvana na teren da pomogne oko konja koji je imao kolike. Veterinari koji su već bili u štali, svi do jednog muškarci, samo su prevrnuli očima kada su videli ko će im pomagati. Jedan od njih zvani Franc, bez zadrške je rekao da su njeni prsti za klavir a njeno lice za film. Životinja koja se prevrtala od bolova u jednom momentu je udarila mladu doktorku preko šake i polomila joj sedam kostiju. Isti onaj kolega rekao joj je da joj sada ostaje samo film.

Konj je bio ženskog pola i zvala se Karin.

 

ALICE BLUE I AQUAMARIN NIJANSIRANJE DRUGARSTVA

Drugovi od ranog detinjstva Pajić i Bajić nakon što su svršili srednju ugostiteljsku školu u Jagodini vratili su se u Varvarin i dogovorili da ortački otvore pekaru. Sve je išlo kao po loju, ili u njihovom slučaju kao po industrijskom margarinu za lisnata testa, do momenta kada je trebalo izabrati boju kojom će biti okrečena zgrada koju su uzeli pod zakup od opštinske uprave. Zapravo nije čak ni boja bila problem, dogovorili su se lako da će to biti plava ali Pajić je insistirao da to bude nijansa Alice Blue dok je Bajić nošen mišlju da je već učinio dovoljno ustupaka tvrdo branio svoj izbor nijanse plave Aquamarine.

Danas na istom mestu, pod istim crepom, postoje dve pekare, pekara Bajić i pekara Pajić, zgrada je ostala okrečena u banana žuto a jedina nova farba na fasadi je crna linija koja se nalazi na tačno 57cm od ulaznih vrata i u jednu i u drugu pekaru.

 

GOLI GOLIJAT SA GOLIJE I DEVET PAUNICA

Izvesni Ognjen Kastratović bio je visok preko dva metra i težio je preko 150 kila, žive vage. To je prvo što će vam reći bilo koji njegov rođak, uočljivo manji. Svako od njih ko je makar jednom učestvovao u traženju gospodina Kastratovića po šumama Golije reći će vam da je pred narodom, iako savlađivanje takvog grmalja koji pri tom ne želi da bude savladan, nije bilo ni malo lako, mnogo teže bilo podneti što je Ognjen kada je bežao od kuće u poslednjim navratima, bez obzira na vremensku prognozu, bežao go. Zato ga je rodbina kada je naišao period u kome je redovno uzimao terapiju i kada se sa njime moglo lakše manipulisati odvela u bolnicu u Kraljevo, koja je, ne želeći da ima posla sa Kastratovićima, iste uputila na specijalni starački dom Žubor u Jošaničkoj banji.

Direktor doma, nekakav Čapljić, kao po običaju nije prelistao istoriju bolesti i primio je Ognjena a rodbina se kao da ostavlja mače ispred crkve iskrala iz kruga Žubora i požurila u Žiču da upali sveću. Ostaće nepoznanica za koga.

Gospodin Kastratović je bio odlično primljen među stanarima što ga je kasnije ohrabrilo da još jednom po poslednji put uradi ono što ga je istinski radovalo. Skinuo se go i probao je da pobegne u šumu. Međutim starački dom Žubor bio je ograđen visokom ogradom koja je bila pod naponom tako da je Ognjen postao oganj. Trebalo je pet pomoćnih radnica, tri medicinske sestre i jedna doktorka da ga utovare u kolica kako bi njegovo beživotno telo prevezli nazad do zgrade.

 

OLAKŠAVAJUĆE OKOLNOSTI OTEŽALE SU ZEMLJU ISKOPANU NA GROBU

Kasapin iz Banatskog Novog Sela koji je priveden pred dežurnog sudiju izjasnio se kao kriv u slučaju u kom ga terete za svirepo ubistvo njegove žene. On je priznao da je ženu kada nije mogla da ustane iz kreveta da ga posluži, ne seća se više čime, nekoliko puta opekao elektrobičem za podizanje teških krmača a kada je posle toga počela da se pomera uvijajući se od bolova, istu je udario maljem po glavi kako bi izgubila svest i kako ne bi osetila kada joj je prerezao vrat. Kao olakšavajuću okolnost sud je video to da optuženi nije ranije osuđivan i da mu je ovo prvo krivično delo koje je učinio.

 

NAFTNA MRLJA ET CURRICULUM VITAE DE LUXE

Čovek po imenu Kosta Benzić je devedesetih počeo da radi u fabrici Trayal. Na svom radnom mestu imao je pristup mnogim fabričkim mašinama koje su trošile dizel kao pogonsko gorivo. Niko od nadređenih nije obraćao pažnju na njega pa je isti počeo izvlačiti svakoga dana po malo nafte iz različitih vozila noseći je kući u termosu na kome je pisalo KAFA. Vremenom je akumulirao zavidne količine energenta na svom placu u Parunovcu. Još uvek nije razmišljao da ponudi na prodaju naftni derivat nadajući se da će uspeti da kupi traktor, koji bi onda jedno vreme besplatno vozio. Tako je jednog dana sakupio goriva u vrednosti polovnog IMT 539 De Luxe ali i dalje se plašio da će se potencijalni kupci raspitivati o poreklu dizela.
Kada ga je žena pitala šta će sa tolikom naftom rekao joj je da ćuti.

 

POSTHUMNI POTPIS PREMINULE

Neimenovani opštinski činovnik iz Nove Varoši žalio se da nije prekršio nikakvo pravilo kada je pokojnoj Milevi Radočaj iz Kokinog Broda poslao pismeno u kome je poziva da dođe da potpiše sopstvenu umrlicu. On tvrdi da je procedura kod zavođenja novoprispelih umrlica takva da je istu nemoguće arhivirati nepotpisanu te kako nije imao koga drugog da pozove morao je da se opredeli za jedino poznato lice u predmetu. Takođe on se branio i da nije on propisivao pravila, da i njega neko kontroliše, da se plaši za svoju porodicu jer je jedino on zaposlen i da je samo radio svoj posao.

 

SOFRONIJA MOŽETE POTRAŽITI U DUNAVU, RAZGLEDA RIBE

Goran Udav iz naselja Pregrevica u Zemunu napisao je a zatim odštampao i polepio po Keju Oslobođenja najčudnije oproštajno pismo kućnom ljubimcu pronađeno u ovoj beogradskoj opštini do dana današnjeg. Prenosimo ga u celosti:

– Dragi Sofronije, kako uklanjanje leševa životinja sa javnih površina treba platiti više od dve hiljade dinara, što znači da ako se u parku nađe leš psa, sove ili losa vlasti očekuju da im bude plaćeno da isti odnesu, i pošto i sam znaš koliko sam loše finansijski stajao u poslednje vreme, nisam mogao da te sahranim u parkiću ispred zgrade, izvini.

U nastavku sledi i tragikomični post skriptum:

– A vi gradski kauboji, znajte, imao sam mačku Sofronija, kada je uginuo bila je zima, nisam imao ašov i morao sam da ga bacim u Dunav tako da ako hoćete prekršajno da me gonite, to sam uradio sa Pupinovog mosta pa vi Sofronija potražite nizvodno. Bio je beli sa sivom flekom iznad oka.

 

DIJABOLE SU LJUDI KOJI NOĆU JURE SLEPE MIŠEVE

Pavo Prcivragović (65) iz sela Galibabinac kraj Svrljiga izumeo je pa sastavio do sada neviđen uređaj koji je sposoban da noću juri slepe miševe. Mešavina nekakve preteče drona, sa delovima ultrazvučnog aparata za rano otkrivanje trudnoće lemljen i delovima iz EI Niš televizora, model 4011, poleteo je sinoć u svoj probni let koji je trajao 13 sekundi i preleteo je 39 metara. Za to vreme nije uspeo da ujuri niti jednog slepog miša koji su se istina sakrili dok ne prođe opasnost. Novopečeni penzioner a bivši uposleni Elektronske Industrije bio je zadovoljan učinjenim pogotovo što je u startu bio bolji od braće Rajt i već je prebirao po glavi gde i kako da unapredi svoju letilicu.
Ostaje nejasno zašto bi bilo ko ili bilo šta noću jurilo slepe miševe.