priče

NA BRDU GRLA I GNEZDA

(soundtrack for the end)

Redak decembarski vazduh kao para suvog leda traži pluća da se ugnezdi, da se ugreje. Udišem i davim se. Žmurim i navlačim šal. Udišem vunu. Ti si sastavljena od nula i jedinica. Uvek si u pravu kada sam kriv. Razmišljam kako sam uopšte došao do tog zaključka. Na vestima javljaju da je tiranin umro. Njegova žena je konačno slobodna. Ako ipak nastavi da mu služi i ubije sebe u pojam, za dete makar ima nade. Tiranina će izložiti, kao na izložbi. Neće ga spaliti, biće ogroman kovčeg. Padaće kiša koja će preći u sneg. Biće težak pokop.

Preuzimam kontrolu nad svojim mogućnostima, ti gotovo sigurno znaš kako to izgleda. Uhvatila si mi ruku. U poslednjem trenutku. Zatim si strgla kožu sa mene. Ogulila.

Mojim TV nervima treba da osete nešto. Treba mi da osetim da mi nije stalo. Noge su mi nervozne, ne mogu da ih smirim. Cupkam. Neko bi trebalo da me šutne ispod stola jer se foliram. Glumim, pravim predstavu. Nije mi stalo. Nervozan sam na gasu, stalno u prekoračenju. Plašim se u zoni škole, ali ne usporavam. Nekada sanjam dete tiranina koje istrčava. Iscrpljen sam, ali izgledam odlično. Kriminalan sam i nije mi stalo. Koža je pala na pod, sve što je vredelo, pregazila si. Kriminalan sam.

Svako dobija svojih pet minuta slave. Sahrana ide uživo. Svako dobija svoj sekund na suncu. Mislim da moj upravo počinje. Uključujem se u prenos. U glavi su glasovi, non-stop. Kada niko ne peva, čuje se muzika. Razum se rađa iz pregovora. Ti si skoro ista kao ja. Zašto onda ne zaplešemo na ponuđenu muziku? Soundtrack for the end.

Tražim po stanu mesto na koje ću da legnem i čekam. Ne mora biti kauč, fotelja ili pod. Gledam u plafon. Dao bih otkaz na poslu da uzmem svoj život pod kontrolu. Kada zatvorim oči, non-stop čujem glasove. Kada glasovi utihnu, čuje se muzika. Sedam u auto i vozim se do podzemne garaže. Parkiram se i sedim. Čekam. Izađem i odem u sledeću, najdalju moguću. Voleo bih da živim u podzemnoj garaži. U većini se čuju glasovi. U hotelskim i muzika.

Leto je. Hodamo nečujno. Slušamo vetar. Moja teritorija je tvoja teritorija. Tvoj san je moj san. Silazimo na plažu. Sam sam. Tražim dijamante među kamenjem. Oklop od kevlara koji sam smislio kada sam bio mali, ranjen je. Ostavila si rupu kroz koju mogu da gledam zvezde ili unutrašnjost grudnog koša. Treba mi dijamant za vrh burgije. Servis će da potraje. Garancija je istekla.

 

Čekam da preda mnom sine trenutak moje briljantnosti i izvuče me. Bilo čije briljantnosti. Mogao bih se nazvati kukavicom više od jednom. Hodao sam za tobom, pratio ti stope, gazio u tvoje tragove u snegu. Pokušavam da se vratim izgovorima. Prvi sam na poslu, poslednji izlazim. Auto ostavljam u garaži. Trčim na autobus. Borim se protiv naleta vetra kada uđem u ulicu koja vodi na brdo Grla i Gnezda. Skupim svu hrabrost i mržnju. Kao mali sam bio okrutan prema životinjama. Dvadeset devet godina mi je trebalo da bih odrastao. Vežbam da izgovorim naučeno. Glas mi se lomi, puca. Buncam. Možda je moja briljantnost nema. Možda je nema. Možda ima ruke. Muka mi je od rukovanja. Gledam u vetar, oči mi zasuze. Pada sneg. Pada mrak. Izgubio sam šal na autobuskom stajalištu. Stanem. Okrenem se i krenem natrag, odakle sam došao. Osetim vetar u leđa. Sutra, slučajno, sretnem te u gužvi. Hoću da svi nestanu, od gomile ljudi dobijam napad panike. Bučno je, ne mogu da mislim. Ne mogu da govorim. Hoću da svi nestanu. Ti nestaneš.

Gledam reportažu posle sahrane. Prikazuje buduće vizije sadašnjosti i plašim se više nego kada dete tiranina istrči pred auto koji ne kontrolišem. Vidim da se kraj menja iz dana u dan, kako kome odgovara. Ne znam kako im uspeva svaki put. Sanjao sam te večeras, po prvi put posle meseci čekanja. Smrvljeni i tanani čuvari i dalje sede na tvojim ramenima i šapuću. Ništa ih ne razumem. Nikada nisam. Sve je u redu kod tebe, vidim kako hodaš. Osetim da nije lako, nije lako biti ti. Biti uvek iza.

Mi živimo u zemlji snova. Ti si ih imala, ja sam ih dobio.

Gledam film o potisnutoj agresiji u muškarcima. Premotam unazad i puštam frame by frame. Video sam te sinoć, u tebi još ima života. Ponovo ima života. Muzika je oko tebe. Po načinu na koji hodaš, vidim da je kod tebe sve u redu.

Osećam se kao što su mi svi i govorili da ću se osećati. Sugestija? Autosugestija? Jasno mi je, sada je kraj, zato ubijte svetla, spustite zavesu. Spustite zastavu na pola koplja. Tiranin je mrtav. Njegova žena je slobodna, ako bude imala dovoljno mogućnosti.

Treba mi sve ono što su mi svi govorili da će mi trebati. Porinut sam i dozivam upomoć. Tvoj nežni glas, koji bi se mogao slomiti kao porcelanska figura, dopire sa obale. Ostani sa mnom, vičem. Ostani. Nemoj da odeš. Ne na ovaj način. Ostani u našem gnezdu.

Radim sve ono što su mi svi govorili da ću raditi. Idem svuda gde su mi svi govorili da ću ići. Ubijte svetla. Ostani sa mnom danas, da dočekamo sutra. Kao da sutra treba danas. Meni trebaju tvoja najjednostavnija objašnjenja, da ih pratim. Uradiću šta god kažeš. Ostani.

 

Sanjao sam o svom detinjstvu, kako sam gutao knedle, oticao na proleće, kako sam bio okružen mrtvim stvarima, razbuđivan mašinama koje bruje dok spavaju. Sanjao sam kako se budim nasmejan, zato što sam se sećao sna.

Ona sada maše sa prozora. Njen osmeh je crven, izgleda kao rana.

Razgradi me.

Godina na izmaku bila je tužna. Svi plaču i tek će plakati.

Moje januarsko obećanje nije samo mrtvo slovo na ekranu, papiru. Dah nevešto istisnut iz grla sa namerom da se pretvori u reč. Ignorišem reportaže, filmove, nauku, zdravu ishranu, opsednutost izgledom, ljubljenje, seks. Dodirivanje ne podnosim. Ne posle onoga što sam uradio.

Dobijam skrivenu poruku u pikselima. Prave poruke nema. Skrivena poruka kaže da njoj više nije stalo. TV stanice i novine nastavljaju da zasipaju lažima i jednostavnim objašnjenjima o smrti tiranina. Njegova žena je konačno slobodna.

Advertisements

IZGUBLJEN U KIJEVU*

narkoza

U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

nesanica

Prošlo je godinu dana od susreta u klubu Crnoć. Od tada nisam više upoznao nikoga. Prestao sam i sebe da upoznajem. To je kao da sam ostao bez života. Nepregledna tamnica. Jedan neprekinut dan sa obrisima svetlosti na posivelom platnu grada. Opirem se nekontrolisano, čak i kada ne želim. Ne umem da se prepustim ucrnjenju. Pomeram se, tragam, puštam da me drugi vode, voze. Koristim javni prevoz. Klackam se. Kružim. Ulazim. Izlazim. Sedim. Čekam. Stojim. Visim. Padam. Ustajem. Pljujem. Iskašljavam. Brujim. Ježim se.

Voz ulazi u stanicu i vidno usporava. Mogao bih ovde da izađem.

Kao da sam nekada već izlazio ovde.

Ne pomeram se.

ogledala

Pred svaki izlazak dobro bih se pogledao u ogledalo koje je visilo pored glavnih vrata. Za svaki slučaj zakucao sam jedno ogledalo i u dvorištu, pored kapije koju nisam zaključavao. U klubu sam završio sasvim slučajno ali sve na dalje nije se desilo ni slučajno. U hodniku sa beskonačnim ogledalima video sam u jednom momentu sve njene kopije. Uzela me je za ruke i uvrtela nas a taj naš dvostruki replikujući lanac izrodio je dietilamid poznate kiseline koji mi se uvlačio kroz sluzokožu. Previše razmišljam. Cogito ergo sum. Razmišljaj kurcem govorio sam samom sebi. Coito ergo sum. Razvršljam. Coito ergot. Topilo se kroz mene.

Nisam osećao sebe kao sebe. Nisam osećao svoje srce. Nisam osećao svoje vene. Ogledala su tamnila od periferije ka centru kao deo neke lančane hemijske reakcije. Zenice su mi se punile prizorima koje sam mislio da nikada neću zaboraviti.

– Ako me crna noć nekada proguta, da li ćeš me tražiti?

– Hoću.

– Sa svim svojim demonima, sumnjama i strahovima, da li ćeš poći za mnom?

– Potrudiću se…

– I ako izgubiš sećanje?

– Ne znam.

– Nemoj ne znam, pronađi me.

Crnoć

Sinoć sam upoznao nekoga. Jedino čega se sećam je to pitanje koje pulsira u glavi, ti, da li ćeš me tražiti? Kao san iz kog se probudim i imam samo detalje koji zajedno ne znače ništa a svaki ponaosob bezmalo može da bude sazvežđe. Para se diže sa asfalta, isparavaju krovovi, puštaju sinoćne snove nazad u oblake. Dim izlazi iz mene, ispod moje jakne, skidam je, već je dovoljno toplo. Leto samo što nije. Kiša je bila i prestala. Svi isparavamo. Svetla ljudi kojima oči ne sijaju plutaju u mojim zenicama, oni odlaze na posao a ja odlazim u zaborav koga u tom momentu nisam ni svestan. Mislim o susretu koji se ne dešava ni slučajno, zatvorenih očiju mirišem jutro koje se šunja iza tame. Miriše na promenu napona i kratak spoj. Paljevinu. Garež. Smejem se samom sebi u bradu. Izgubim misao. Isparila je. Idem iako ne volim. Vo leti. Lete i magarci.

Da li ću te ikada ponovo videti?

somnolencija

Danas sam budan sanjao tvoje ruke. Navodno, ako si u stanju da vidiš ruke dok sanjaš možeš preuzeti kontrolu nad snom. Jedino što treba da vidiš u stvari su sopstvene ruke. Tvoje ruke su bile crne od gareži, kao da si se mackala crnim bebi puderom. Grafitom u otiscima prstiju pisao sam 365 pitanja za 365 žena koje su prošle kroz mene. Uz mene. Ispod mene. Iznad mene. Mimo mene. One koje su proizašle iz mene i iz larvi se pretvorile u žene; skidale u mom prisustvu svoje suknje, košulje, košuljice, egzoskelete. Na krevetu, na podu, na plafonu. Crne otiske prstiju našao sam na neonu koji je zujao. Da mi je crna lampa, obični klupski black light pa da stvarno zaspim. Lutam pogledom po otisku tvog prsta, crnom kao noć. Biram prostor u koji ću da se uglavim. Puštam točak na magnetofonu. Glava udara u traku.

katalepsija

Muzika koju ćete upravo čuti snimljena je sa ciljem da se opustite. Prvo zatvorite svoje oči. Dobro. Opustite se u vašoj omiljenoj fotelji. Veoma je važno da se opustite u vašoj omiljenoj fotelji. Vrlo dobro. Sada se fokusirajte na vaše disanje i dišite pravilno i lagano. Odlično. Razmišljajte kako vam je samo udobno u vašoj omiljenoj fotelji. Uskoro možete razmišljati i o njoj. Sačekajte na moj znak, 3, 2, 1. Sad! Usredsredite se u potpunosti na nju, mislite na njeno telo, njene ruke, njene prste, njene otiske… Otvorite svoj um i onda možete pričati sa njom. Pričaj sa njom!

– Mili moj, odbacila sam svoje deluzije, hoćeš li me sada potražiti? Znam da me čuješ, izgledaš tako smiren…

ponovno pojavljivanje.

Mora da sam prespavao Kneževac, što je ravno postojanju sazvežđa Letećeg magarca, ili je voz kliknuo kroz crvotočinu iz periferije u dalju periferiju. Kako bilo, tu smo. Kijevo. Voz stoji i čeka. Čeka da izađem u ovu nedođiju pa da zatvori vrata i nestane. Iskoračio sam na peron. Sve je crno i nepregledno, beskonačno kao svemir. Crna rupa. Napravio sam tek nekoliko koraka sa namerom da je pronađem i već sam izgubljen.

 

* Kijevo je beogradsko urbano naselje. Nalazi se na opštini Rakovica.

Mnogi delovi naselja ipak još nisu urbanizovani. Ima železničku stanicu.

IZOSTANAK ZDRAVOG RAZUMA

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

Rođen za ništa, držao je put pred sobom, tih nekoliko metara koje su farovi jasno pokazivali, ali mu nije bilo jasno ni gde je ni zašto. Ponajmanje mu je bilo poznato kuda je krenuo, ali se kretao. Mislio je kako ceste pred njim ima gotovo sigurno, to je put koji već postoji, ono što mu je dato. Mrak je učinio da se ne vidi kuda on vodi. Svetla su pak omogućavala da vidi nedaleko pred sobom. Oduzeo je gas. Sporiji, bio je spokojan da neće pregaziti nečije mladunče, još nerazvijen život. Znak za divljač na putu bio je udaren i kao da mu je utroba napolju krivio se pored puta. Krivina u levo, krivina u s, mali uspon, pravac duži od dometa farova, blaga krivina u desno. Ruke su činile kratke pokrete, automatski menjač je činio da slovo D svetli.

Mesec, daleko popunjeno slovo D, čuvao je svoju tamu sa druge strane.

Bilo je toplo. Jedini način da se kabina malo rashladi bilo je otvaranje prozora. Staklo je nestalo u tami vrata. Iz sveta van komfora dolazio je kadaverični zadah. Kao da je bio parkiran u svom dvorištu a ispod auta skončalo nešto, neki stvor. Samo, bio je u netaknutoj prirodi i kretao se. Miris mrtvog je bio nepodnošljiv tako da se staklo vratilo iz svog ležaja i zapušilo dovod vazduha.

Uključio je ventilator. Dotok vazduha u kabinu kroz usisnike postao je intenzivniji. Ubacivan je vazduh mračne okoline, ali bilo je bolje. Rezio je miris već zgrušane krvi.

 

Odmahnuo je glavom. Pokret je izazvao kratkotrajno pomeranje fokusa dalje niz put, što mu se dopalo. Snažno je prodrmao koštano kućište svojih mozgova i protrljao jedno oko. Porcije antimaterije su puckale pred njim u već viđenoj belini sličnoj iskri. Protrljao je i drugo oko s istim ishodom. Svetla su se na sekund gasnula. Mahinalno je dodao gas kao da jačina svetla u mnogome zavisi od broja obrtaja motora i gotovo ispravio jednu nepreglednu krivinu. Bio je sam na putu.

Osećao je pak da nije sam u kabini. Delovi nečijih šaka prolazili su ispod njegove kože a iznad njegovih mišića, tako prijatno, ako se ne bi ništa zapitao, ako bi se samo prepustio. Peli su se, silazi, putovali po njegovom potkožju, čak i tamo gde je tkivo bilo izuzetno redukovano, kao na primer na lobanji. Pomilovan, pušten je, neosetno, iz ruku narkolepse, samo da bi koji kilometar dalje bio ponovo u naručju svih tih dlanova.

Prsti su mu klizili s kožom presvučenog upravljača.

Polizao je svoj dlan ne bi li ga zalepio za volan.

Imao je ukus sna.

PACOV IZ ESEKSA

Sećam se razmišljanja o ubistvu. Auto je neprimetno prešao zamišljenu granicu grada. Tama je nestala. Sunce se uzdizalo iz mora. Vidim psa koji istrčava iz dvorišta. Prskalice na travnjaku se uključuju. Prebiram po kaseti. Stavljam naočare, crne kao ekran. Na jednom zidu piše: NIKO VAS NE ŽELI. Zidove od cigle povremeno smenjuje živa ograda. Iza kapija, naziru se vile s početka prošlog veka. S moje strane puta je provalija i to me plaši.

– Šta imate momci?

– Šta je ovo? Pojačanje iz Londona? Kraljica nema poverenja u nas, dečake sa sela, pa nam šalje tebe…

– Jeste, samo o tebi razmišlja. Poštedite me proseravanja, grad-selo, urbano-ruralno i dajte mi nešto da počnem.

– Pazi ti taj jebeni rečnik! Meni je dosta ovog nepoštovanja. Ti, ako hoćeš, ostani i udovolji gradu, ja idem napolje…

– Dakle, slušam.

– Muškarac, 55, pronađen mrtav u svom krevetu na spratu, na prvi pogled ništa neobično. Pronašla ga je kućna pomoćnica, Kineskinja, ima sve papire…

– A na drugi pogled?

– Šta?

– Ništa. Oružje?

– Nema tragova nasilja, nema tragova borbe, niko nije provalio, nema oružja. Jastuk je nađen na podu. Za sve ostalo vidi sa doktorom, on ti je gore sa pokojnikom.

– Kažeš ništa neobično, a nešto obično?

– Šta?

– Ništa. Zaboravi.

– Osumnjičeni?

– Svi i niko. Koliko sam shvatio bliski prijatelj ministra policije i nije bio duša od čoveka. Po onome što je zvanično, mnoge je pre vremena oterao u grob, počevši od neke dece na dalekom Istoku, Iraca u Belfastu a postoji i jedna mračna scenografija iza spuštene zavese, zato si, valjda, ti ovde… Verovatno znaš, iz novina, da je supruga pokojnika prošle godine, prema zvaničnoj verziji, izvršila samoubistvo, tu dole u dvorištu. Doktor je na spratu pa vidi sa njim.

– Dobro jutro doktore.

– Dobro? Kako za koga…

– Šta imate za mene?

– Imam? Bolje reći šta nemam. Nemam vreme smrti, nemam ulaznu ranu, nemam izlaznu ranu, nemam ništa vredno pomena. Možda je samo infarkt, možda je neka kineska vradžbina, možda je stari dobri cijanid, tako je makar bilo sa gospođom… Znaću više kada uradim autopsiju a, zbog velikog interesovanja iz Londona i istorije ove kuće, i toksikologiju. Ono što znam s televizije jeste da je naš mrtvac bio polumrtav već nekoliko meseci i da je bio u ovom položaju u kom ga vidiš veći deo vremena.

– Kažete kineska vradžbina, zašto kineska?

– Izgleda da neko ovde ne čita novine i ne gleda televiziju. Mislim da će ti se razjasniti, samo nastavi dobar detektivski posao…

 

U Londonu, ekran telefona je konačno zasvetleo. Ništa od poruke koju čekam. Sinoć, klub sa produženim radnim vremenom, miris parfema i znoja, cigareta i šminke, rulja koja iz sebe izbacuje otrove života. Hemija protiv besa. Mesto na kom bi i britanska mornarica potonula u povraćku i pišaćku. Kraj radne nedelje, početak prekida stvarnosti.

            – Zar se ne brineš da će ti stileto potpetice odvratno mirisati kada ih izuješ kod kuće?

            – Možda ne odem pravo kući.

            Oči su mi se na mah otvorile da upiju lice koje mi se iskreno osmehnulo ispod riđe kose. Ili je od droge.

 

– Nemam ništa posebno da vam kažem o smrti svog oca osim da mi je da drago što je konačno mrtav. On je bio odvratan muškarac. Znate da je moja majka sebi oduzela život zbog njega…

– Verujete u zvaničnu verziju?

– … čudi me kako je uopšte i živela na onom mestu. Molim?

– Verujete da je popila cijanid?

– Verujem. I sama sam pokušala samoubistvo sa šesnaest, ali kada sam pobegla od kuće shvatila sam da je on taj koji treba da umre.

– Zvučite kao da niste bili u dobrim odnosima… Gde ste bili u petak i subotu?

– Držala sam konferenciju o zaštiti žena žrtava nasilja u Birmingemu, imam desetine svedoka a imate i snimak na internetu.

– Vaša organizacija vodi neke ambiciozne projekte… Sve sami finansirate?

– Najveći deo novca za udruženje dobijala sam od svog pokojnog oca, na šta sam posebno ponosna i nemam ni najmanji problem što ga uzimam. Nasilnik i mrzitelj žena za života glavni je finansijer udruženja za zaštitu žena. Nastaviće i iz groba.

– Kako je to moguće?

– Moguće je zato što je moj otac ceo život bio mamin sin. Ne bi me iznenadilo da ga je baka ucenila testamentom da mora da me izdržava. E pa ja se izdržavam sama, a sve te mesečne uplate idu na projekte koje realizujemo, imate sve na sajtu.

– Niste odlazili u Eseks?

– Nisam bila tamo od kada je majka uradila to što je uradila, barem jedno deset meseci.

– Moraću da vas zamolim da dok se istraga ne okonča ne napuštate Englesku. Ili makar da mi se javite. Ovo je moj broj. Ako se setite još nečega, slobodno nazovite.

– Ma sjajno, mislila sam da se više nikada neću nikome javljati

 

 

 

Vrata se zalupe. Usledi napad panike. Srce mi ubrza pa onda stane.

            – Da ti platim piće?

            – A što da ne…

            – Da ti platim da se potpuno odvalimo?

            – Ne bi ti puno trebalo, nisi daleko…

            – Hladno je ovde, da nije tvoje srce?

            – Dalje ruke od mene…

            – Čekaj…

            – Ma teraj se!

            – Stani, šala. Bez ljutnje…

            – Odjebi! Hvatanje moje sise nije šala…

            – Ali…

            Otvaram vrata kluba, teška su kao vrata pakla. Ljudi se dave na izlazu, gutaju jedni druge, gube dah. Telesne tečnosti cure niz obraze, svetlucaju na kratko puštenom uličnom osvetljenu. Kap pada na vrh patike. Preko noći, u gradu možeš da se ili otruješ ili detoksikuješ. Kao god se završi, ujutro ti dođe da se ubiješ.

 

– Gospodin je bio dobal plema meni, sve najboje… Nije istina sto pisu novine, sve lazu, sve najboje… Pazio je na mene. Ladila sam za gospodina od kada se vlatio iz Hong Konga. On me je doveo u Blitaniju. Bio je dobal, sve najboje.

– Gde ste bili u petak na subotu?

– Ovde sam bila. Spavala sam. Hocete da vidite moju sobu?

– Nema potrebe. Da li je tačno da je pomagao kineskim devojkama koje mafija uvodi u zemlju da dođu do posla ili do papira?

– Pomagao, jeste. Sve najboje. Nista ilegalno. Gospodin je voleo da pomaze, on je ziveo deset godina na dalekom Istoku, zna kako je tesko pleziveti u Kini.

– Koja je bila vaša uloga u svemu?

– Ja cistim u kuci i vodila sam lacuna o higijeni gospodina od kada je pao u posteju.

– A to što kažete, posao za devojke?

– Gospodin je pomagao, sve najboje. Ja sam samo plevodila, kad tleba… Ovo je velika nesleca…

Nesreća nije ako se čovek ubije, nesreća je ako sopstveno ubistvo stalno provlačiš kroz prste a nemaš hrabrosti da mrdneš prstom. Nestajem u boji noći. Samo patike svetle na crnom, mokrom asfaltu. Loše je uvek loše, a dobro ima dva lica. Lažni osmesi dnevnih maski prete da se doveče izvitopere. Svi nešto grabe. Vozim se po gradu. Lutam, tražim neki klub, svoju rupu za večeras. Telefon ne svetli. Ne trebam nikome.

– Razumem šta govorite, roditelj nikada ne bi trebalo da nadživi svoje dete…

– Ništa ti ne razumeš. Ti si ovde samo da od mog sina napraviš čudovište, da daš za pravo tabloidima koji ga razvlače po blatu od kada je penzionisan. Bio vam je dobar dok je radio prljave poslove za Njeno Veličanstvo a sada mu niste dali ni da na miru umre. Užasni ste.

– Vi nemate sumnju da je neko pokušao da ubije vašeg sina?

– Svašta je moguće, ali on je sada mrtav i jedino što mene zanima je da umrem i sama.

– Ko je još bio u kući pored vas i kućne pomoćnice u petak na subotu?

– Bio je momak koji nam pomaže oko dvorišta i automobila, njegova soba je iznad garaže. A sada, ako imate obzira, ostavite me na miru. Možete sami pronaći put do vrata.

 

– Ne, nisam bio, gazdarica je malo pogubljena u poslednje vreme. Otišao sam u sredu uveče i nisam bio ovde ni u četvrtak ni u petak, vratio sam se u subotu ujutro, kada je policija otišla. Imao sam koncerte u Londonu, daću vam imena klubova, bilo je čak i publike…

– Kakav je bio vaš odnos sa glavom kuće?

– Mislite sa gospodinom?

– Nego?

– Svi znaju da je njegova majka glavna ovde…

– Ne, sa njim, kakav je bio vaš odnos sa njim?

– Korektan. Nisam bio izrabljivan, plata je bila redovna. Imam dobre uslove ovde, svoju privatnost, pravim svoju muziku, mogao sam da koristim automobil kada mi je trebao, plaćen odmor…

– Idealno reklo bi se?

– Reklo bi se…

– Ne planirate put van države?

– Ne.

– Svakako ću vam ostavljam broj na koji me možete kontaktirati ako se setite nečega.

 

Moram da prebrodim. Moram da budem bolje. Volim te i dalje. Moram da budem bolje. Moram da prestanem da pušim. Moram da počnem da trčim. Moram da pronađem mesto na kom ću moći da se ugušim. Moram da ustanem.  Moram da se srušim. Moram da budem bolje. Moram da prebrodim. Javi se… Moram da pronađem brdo sa kog ću da vičem. Moram da prebrodim. Treba mi samo malo sreće. Not delivered…

 

– Autopsija nije pokazivala ništa specifično dok se nisam podsetio sa kojom familijom imam posla…

– I?

– Počeo sam da tražim specifične znake bilo kakvog trovanja kako bih znao šta da zahtevam od toksikološke laboratorije. Počeo sam od najlakšeg i odmah bingo. Stari dobri otrov za pacove. Brodifakum, antikoagulans nove generacije, dostupan u svakoj poljoprivrednoj apoteci, nesrećnik je iskrvario u sopstvene telesne šupljine… Vreme delovanja nekoliko sati.

– Dakle otrovan je otrovom za pacove, to je to?

– Ne baš. Nakon što sam upisao rodenticid, đavo mi nije dao mira i nastavio sam da kopam, izvinite na izrazu, ali u jednom momentu sam i bukvalno kopao po našem ubijenom…

 

– Definitivno je ubijen?

– Definitivno. Možda.

– Kako sada možda?

– Idemo redom. Pluća ubijenog su bila previše otekla i puna vode za nekoga ko je otrovan kao pacov. To me je navelo na sumnju i podsetilo na moje slavne dane na medicinskom fakultetu. Da li ste čuli za slučaj bugarskog disidenta kog je komunistička tajna policija ubila u Londonu krajem sedamdesetih? Navodno ga je neko potkačio kišobranom na autobuskoj stanici, a četiri dana kasnije je umro u bolnici. Kišobran je bio improvizovani vazdušni pištolj, koji je u nesrećnika ispalio peletu sa ricinom, prirodnim otrovom iz biljke Ricinus communis. Smešno zar ne, komunisti i Ricinus communis? Nije vam smešno? Uglavnom, na telu našeg pokojnika pronašao sam, na oko, ubode od insulinske igle, ali sam tek na dodir shvatio da pod kožu nije apliciran samo hormon. Laboratorija je dokazala i tragove ricina. Vreme delovanja nekoliko dana.

– Imam osećaj da ovde nije kraj?

– I osećaj vas ne vara. Kraj je uvek u glavi. Iako nije uobičajeno da se na autopsiji radi trepanacija, isti onaj đavo mi opet nije dao mira i dozvolio sam sebi da pogledam šta je ubijeni imao u glavi, da ne kažem šta mu je bilo na pameti poslednjih dana. To što je bio na rubu svesti i gotovo vegetirao već duže vreme, nikako nije imalo veze sa starim dobrim trovanjima, rodenticidom i ricinom.

– Imam osećaj da je ipak imalo veze sa nekim trovanjem?

– Dobar detektivski osećaj. Mozak ubijenog je bio pretvoren u kašu, ako bih hteo da ostanem u datom okruženju, rekao bih, nek ostane među nama, mozak mu je izgledao kao šaka kuvanog pirinča.

– Što znači?

– Može da znači dosta toga, ali pre zaključka još jedna istinita crtica iz prošlog veka. Na jednom institutu u Americi, naučnica je radila eksperiment sa jednim opasnim organo-metalom i slučajno je prosula kap na ruku. Iako je imala svu propisanu zaštitu deset meseci kasnije je umrla, na prvi pogled iz nepoznatog razloga. Rekonstrukcijom događaja i detaljnom autopsijom, kolege preko okeana dokazale su trovanje dimetil-živom.

Moj zaključak je sledeći: naš je pokojnik u različitim vremenskim intervalima primio dovoljne doze sve tri supstance i teško je razlučiti koja ga je tačno usmrtila, pogotovo jer se vremena ispoljavanja letalnog dejstva poklapaju. To može biti proizvod samo neverovatne slučajnosti i, što je najvažnije, nepoznavanja okolnosti, u kojima su mu radili o glavi.

– Hoćete da kažete da imamo više počinilaca?

– Hoću da kažem da je to više nego verovatno. Onaj ko mu je dao dimetil-živu znao je kako deluje i nije imao potrebu da tri dana pred sigurnu smrt aplicira ricin ili, još luđe, na dan smrti podmeće otrov za pacove i tako sebe izlaže riziku da bude uhvaćen. Onaj ko mu je dao ricin nije mu dao metil-živu, i s obzirom na to da je umro ceo dan ranije nego što je obično slučaj, nije imao kada da se unervozi i posumnja u svoju aplikaciju, najverovatnije insulinskom iglom, i proba da ubrza stvar rodenticidom. Što nas dovodi do kraja, a na kraju je onaj koji mu je podmetnuo otrov za pacove. Taj sigurno nije znao da je ubijeni već dobrano otrovan i da mu kaplju poslednji sati. Ili je čak mogao da zna, ali je hteo da se osigura ili sakrije drugi trag navodeći na očigledno.

– Doktore dvoje ili troje, na kraju?

– Više od jednog a manje od četvoro. Iz toksikološkog ugla, to je najtačnije što bih rekao.

– A odgovornih za smrt?

– Na sudu ću svedočiti da je to onaj ko je podmetnuo otrov za pacove, iako bi umro i od druge dve supstance, bilo je samo pitanje vremena.

– Hvala doktore, mnogo ste mi pomogli…

 

Ko se izgubio na auto-putu M1? Ko nije prestao da sisa palac? Ko je ispravan i nikada ne kuka? Ko brine o tome koji auto vozi? Ko mora da ima stvari sa reklame? I ako ih ne dobije, dobija glavobolju… Ko se učlanio u spa-velnes centar da procveta? Ko brine o preciznosti svog hi-fi uređaja? Kome je mobilni telefon kičma? Ko masturbira na Šeron Stoun? I onda sam ja… Delete draft…

Ne osećam se baš najbolje… Pas kopa zemlju u dvorištu, iskopava pacova. Kafa će mi pomoći da započnem dan, da se otresem ubistvenog sivila. OK, danas moraš da radiš.

Čekaću vas u Doveru na trajektima. Imam informacije u vezi sa ubistvom u Eseksu. Plašim se za svoj život. Javite se na crveni telefon na doku broj tri. Ako ne dođete sami, nestaću, verovatno zauvek…

Telefon je zasvetleo. Nije poruka kojoj sam se nadala. Sela sam u auto. Nečujno sam prešla granicu grada. Vidim psa koji istrčava pred kamion. Sunce zamire. Kiša počinje sve jače da pada. Skidam naočare. Na jednom zidu piše: i lost my girl to the rolling stones. Sećam se razmišljanja o ubistvu sebe same.

– Halo?

– Vi ste mi poslali poruku?

– Da.

– Rekli ste mi da se plašite za svoj život? O čemu se radi?

– Prvo da ti se izvinim što se upoznajemo preko javne govornice ali nalazim se u bezizlaznoj situaciji i ne znam šta da radim…

– Sve je u redu. Došla sam bez pratnje. Ako misliš da mogu nekako da ti pomognem, reci.

– Ne znam šta da radim, kako god okrenem najebala sam. Ušla sam ilegalno u zemlju. Za to kineskoj mafiji dugujem dvadeset hiljada funti. Nemam kome da se vratim u Kinu, roditelji me ne bi primili nazad, od njih sam uzela. Da ti ne pričam da bi me mafija tamo još lakše ubila. Ne mogu još dugo da se krijem na Ostrvu, jer će i policija uskoro početi da me traži, najverovatnije zbog ubistva. Ostajem bez novca. Ti si mi jedina nada. Ako mi obećaš da se momku sa kojim si razgovarala juče neće ništa desiti, pokazaću ti snimke posle kojih više ništa neće biti isto…

– On ti je dao moj broj?

– Da.

– Slušam te.

 

– Moje ime nije važno. Kao što sam ti rekla ušla sam u Englesku uz pomoć mafije kojoj sada dugujem novac. Imala sam tu nesreću da, umesto u potrazi za poslom, završim u nesrećnoj vili u Eseksu. Tome je kumovala i kućna pomoćnica, koja me je primila kod sebe, prvo kao ćerku, posle kao poslugu, a onda me je na prevaru prosledila kod onog predatora. Bila sam zatočena tamo više od godinu dana, dok se nije razboleo i pao u postelju. Njegova verna saučesnica, a moja zemljakinja, naivna sobarica, podvodačica, sve je lošije vodila računa o meni, i tako sam uspela da pobegnem. Bez prebijene pare, nisam odmakla dalje od sobe iznad garaže. Njihov vozač mi je pomogao više nego što sam se ponadala. Krila sam se gore mesecima i saznala od njega šta se sve dešavalo mojim prethodnicama. Nosim sa sobom kameru na kojoj je video materijal da ti se želudac prevrne. On je uspeo da je ukrade. Jadnik je tokom procesa došao do saznanja da je potomak onakvog čudovišta. To ga je potpuno porazilo. Oboje smo imali istu želju. Pomogla sam mu koliko i on meni, zato je bitno da mi obećaš da ga nećeš goniti…

– Kada se budemo videle možemo pričati o tome? Važi?

– Ja sam na doku broj jedan.

Nedelju dana kasnije Ket mi je poslala poruku iz Roterdama.

        Uspele smo. Hvala ti. Poslaću ti novac nazad čim se snađem…

            Bila je dovoljno daleko i od vlasti od mafije. Poruka koju deset dana ranije ne bih priželjkivala danas me je obradovala. Posle onoga što sam videla na snimku, pitam se kako je uopšte uspela da prevaziđe sve što ju je zadesilo. Telo se opravlja, ali glava?

            Otrov sa kojim sam ostala da živim još uvek je bio pohranjen u mom telefonu odmah ispod. Samoživa lezbača, to se nije dalo izbrisati iz sećanja, iako sam fizički obrisala čitavu konverzaciju koja me je do pre neki mesec radovala svakog dana.

            Glavobolje su se vratile. Organizam traži drogu, ali mu ne izlazim u susret. Počela sam da trčim. Izbacujem toksine. Lepim glupave flastere. Zvala sam majku telefonom. Pišem dnevnik. Pišem jebeni dnevnik. 

KORENOVANJE IZ JEBI GA NA KVADRAT

Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana koji su pobegli na planinu od mojih od kojih zapravo vodim poreklo. Mora da su se pomešali jednom barem.

Roman i ja, ruku pod ruku, pravac zavičaj. Zapravo samo je roman pod rukom, drugom rukom zavijam čaj. Zavijam kao žgoljavi vuk sa Romanije. Mesec se pokaže pa se sakrije. Kada sve oko mene uvene nestaću tamo ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim dovoljno za.

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Niko sem mene ne sme da nestane preda mnom. Probudio sam se na istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi prisutnima. Samo sam ja prisutan.

Svaka stranica je ista i dok je tako napredak se neće primećivati. Jedino što odaje sve prazne odaje je pesak u satu. Pesak curi polako, plakao ne plakao, gomila se uvek prema dnu, polako kao pakao. Had pesak. Had pijesak. Han Pijesak.

Život, hladni kivot u starom dobrom kavezu na koji sam sam navario rešetke, ostao je neraspremljen. Posle posla sam se navario bolje nego rešetka. Sada se osećam sigurnije naročito kada sam van što je potpuno van pameti.

Ne želim ništa ni od koga, ni od sebe ni od Boga jer ne mogu mnogo da potegnem. Živim nem. Živim ne. Ne razlikujem prirodne sise od veštačkih. Bolje stojim sa vilicama. Vilama i licima. Romanija sigurno ima svoju vilu ali nije Ravijojla. Vila Ravijojla ima svoju ulicu. Imam još nekoliko lica u licu. Osećam da se ponekad tope i oteknu u lavirint okolne misterije. Oteklog lica očekujem lice zaduženo za vreme da dođe na vreme i okrene hadpiješčani sat. Sad.

Otišao bih na Romaniju samo kada bih našao vreme.

Čitam Marka Tomaša. Čujem komšije koji se deru da je on promašaj. Platim, ne znam odakle, studentkinju komparatistike da mi snimi kako čita sve pesme koje ima i puštam komšijama po ceo dan. Nekoliko policija mi dolazi na stan. Bila mi je i veterinarska inspekcija, kažu da je neko prijavio žgoljavog vuka u ulazu.

Ulazim u stanje jedne Sanje, stanje sranje. Scene mi beže pred očima kao kada dete bacaka fotografije po stanu. Smanjujem lagano Tomaša i gubim domašaj. Izgubim se na ulazu. Prag mi postane drag. Nikada nisam bio u Češkoj ali kao da jesam. Sada mogu da odem gde god hoću. Pola dva je noću. Neko bi rekao sitan sat. I najsitniji sat na svetu meri. Hell Marry pas. Lopta beskonačno dugo leti.

Pitam se šta, do đavola, sve ovo, jebi ga, može značiti?

Ludilo neko, meko, podmetne se pod mene. Ne mogu da kažem da sam na nečemu. Suše mi se usta, imam tremu. Gladan sam za slatkišima, razvučem mušemu. Da imam svest to bi bila vest, west coast baby. Da imam svest ne bih znao šta ću sa njom, dao bih je za šaku feninga ili samo za šaku.

Za brata šakala. Jedino mesto ostalo da odem, a da nije modem, da me ne vodim Golem, jeste Romanija.

Sada sam u Sokocu, u nekoj kafani, gustiram kao gusti sok kafu i kocu. Gladan sam ali nemam ideju šta bih naručio. Možda i imam ideje ali nikada nisam siguran u njih kao što su one sigurne u mene.

Počešem vene.

Konobarica dođe, pozdravi me po imenu, zdravo Đorđe. Ovde bi svi mogli da me poznaju, moj koren je ovde, na ovom planinskom platou. Ja ne poznajem nikoga ovde, pa tako ni sebe. Sama je u lokalu. Mora da je neko poznat umro pa su svi sada na groblju. Ona me premeri dobro, kao za kovčeg, i sedne za moj sto ali ne privuče stolicu. Sedne u krilo sokola i približi se mom licu. Najviše volim da nosim Đorđe masku preko lica. Možda je ipak ostala da stoji na pristojnoj udaljenosti.  Iz kuhinje mirišu kuvane kosti. Vučja čorba.

– Šta će biti? – pita.

– Da li si sama ovde? – odgovaram pitanjem.

– Da, ja sam ovde i kuvarica i kelnerica i šefica – odgovara mi.

Odgovara mi da nastavim priču jer ne znam šta bih naručio osim vučje čorbe a ona nije još gotova.

– Znam ja tebe, ti si onaj pisac, hajde mi napiši nešto, na primer, o meni? – kaže.

– Nisam poneo svesku u koju zapisujem misli – na radiju počinje Elvis Prisli.

Sumnjičava uma prema mom izgovoru vadi iz nevidljivog džepa salvetu i pruža mi je otvorenu.

– Napiši mi ovde – kaže.

– Nisam poneo ni olovku – odgovaram.

– Upotrebi moju – i vadi iz nevidljivog džepa moju omiljenu 2B grafitnu.

Spustim pogled na salvetu, spustim kapke, podignem nogu sa kuplunga i dodam gas ali ništa se ne desi. Ostajem na startnoj liniji. Pored mene protrčavaju i konji i psi i zečevi i kornjača. I Alisa. I Sanja. Pogledam je opet a ona se podbočila preda mnom na sopstveni kuk i izgleda primamljivo. Ispod raskopčane karirane košulje malo joj se nazire jedna sisa. Ne znam da li je prava. Građena je kao peščani sat. Htedoh tako da počnem ali mi se učinilo uvredljivim. Samo sam povukao ravnu liniju.

– Moram do kuhinje da promešam čorbu a ti nastavi – govori dok odlazi.

– Ništa nisi napisao? – kaže kada se vratila. Deluje mi kao da sam samo trepnuo.

– Imam problem sa memorijom – pokušavam da se opravdam.

– Vrati mi salvetu, i ravna linija će biti dovoljna za uspomenu kad umreš – kaže.

– Izvoli – predajem joj salvetu.

– Preporuči mi jednu autorku za čitanje? – pita.

– Ne znam njeno pravo ime ali naći ćeš je pod pseudonimom, Italijanka je – kažem.

Ona ode da doda još vode u lonac sa kostima i da na malom ekranu potraži na mreži ime spisateljice. Lažno ime. Iskoristio sam priliku da se iskradem iz njene mreže koju je isplela oko mog stola. Više nisam ni gladan. Ostavio sam šaku feninga na kariranom stolnjaku.

Na parkingu je prazno kao u limbu, kao u ringu, jutro posle borbe. Nikoga nigde nema. Sokolac bez sokolova. Svi su na groblju. Ili na nebu. I zvezde i avioni i sve grane iz jednog korena.

Moj koren je ovde ne vidim drugo mesto gde bih završio svoju vegetaciju.

Vegetiram svaki, isti, dan izvan četiri zida stida. Osećam se, na parkingu, udaren, udaljen, udavljen. Znam gde sam ali ne znam da sam izgubljen. Ulubljen, uzalud ljubljen. Mora da sam napravio previše pogrešnih izbora, kako sam se sve više odmicao od izvora.

Ovamo gde jesam, u okolnoj misteriji, ljudi se vesele. Duvaju u vuvuzele, nose glanc novu garderobu a ne vide da je rob skriven u njoj, igraju uz muziku. Jedina muzika koja ima smisla je pogrebna. Ne znam niti jedan dobar pogrebni bend koji bi svirao za mnom mada sam smislio melodiju. Trebao bih da se raspitam o tome. Tako su lepi i negovani svi ti, nikako obični, muškarci. Sve žene imaju velike sise. Menjao bih se sa njima, kada bi moglo, ovog minuta. Ali to je to, samo taj minut bih izdržao. Okrećem dvogled u ovaj bizarni ogled i umesto da uveličavam i približavam umanjim i odaljim sve od sebe. To potraje minut i onda sam opet dobro. Prelazim ulicu od svega, zajedno sa žgoljavim psom koji ne bi voleo da je glanc nov nego samo da je sit. Moj koren je ostao u planini, trebalo bi da mu se vratim i da samo Mesec pratim.

VELIKI BEDAK DIGRESIJE NA CRVENO SLOVO

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone – do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem. Primerak je, naime, Prosvetin. Mogao bi biti i Svetin ili Svetlanin koja je Svetu poznavala a knjige je imala običaj da pozajmljuje od poznanika, ali i da ih ne vraća. Eto i odgovora na pitanje koje će, možda, tek biti postavljeno. Kada se to radi od nepoznanika onda se takav potez, valjda, naziva krađa. Svetlana je tetkica sa Orlovače od koje sam nasledio omanju biblioteku knjiga iz SFRJ biblioteka. Da, i odatle je pozajmljivala moja bibliotetka. Elem, na prvoj stranici, pre nego Jelena uhoda, to je nekako dvosmisleno, pre nego Jelena uđe, previše maskulino, pre nego uteče, hm, odveć kukavički, pre nego ušeta, uh šteta, baš je bilo zabavno, ali moraću ovde da obustavim, piše Biljana posvetu Jovanu Ćirilovu. Sada je vreme za pitanje na koje sam već odgovorio. Knjigu je kupila Slavka, ista ona Slavka obožavateljka jedne druge Biljane, u Srbalja neobožavane. I ista ona Slavka koja se jednim čudnim spletom okolnosti upoznala sa svojom heroinom, ovo je ovde bilo neizbežno, na nekoj izložbi gde je Biljana prisustvovala pod gripom i besedila o nekim antibioticima a Slavka je, može biti, usled opčinjenosti samom blizinom svoje spisateljske zvezde, isijavanjem njene aure, kao i delom zbog nesvesnog pod-pada-nja ljudi sa ovih prostora pod kult ličnosti, pometena uspela da izgovori sve u drugom licu množine: Ma šta ćete da se drogirate tom hemijom… Isuse i Marijo! Ostale su dobre, Slavka i Biljana. Slavka i dalje ima Biljanin mejl i broj telefona, ali ih ne koristi. Knjigu je iskopala iz jednog sanduka na Sajmu knjiga, sanduka nalik na onaj za sladoled i dobila je po ceni sladoleda. Preuzeo sam je u onom međuprostoru Mačvanske, sada Mome Napora. Mačva je, plodna, platila glavom svom nepodpadanju kultu. Kasnije tog dana desetka je odlazila na Voždovac, prepravljeni nikad poplavljeni Voždovac. Trojkom sam se tada vraćao kući. Pošto živim u krugu trojke, trojkom se vozim oko sto puta godišnje a često se šetam i po parku ispod JDP-a iako je J mrtvo, a DP zvuči previše porno. Video sam tamo jednom, ili više od jednom, Bajazita, kako izlazi iz crvenog BMW-a, crvenog kao uskršnje jaje. Jednom sam video i džinovsko crveno jaje koje se kotrlja niz liticu parka i preti Stefanu Nemanji.

Znači, ležim, okrenuo sam prvu stranicu, gledao u posvetu, divio se jedinstvenom primerku, natakao slušalice bez kabla, iste kao Slačala što ima, video ga u troli, (video i Kralja gliba), svi nešto gotive Vračar – kada sam ga već spomenuo, jedno vreme sam govorio ljudima koji se mnogo primaju: Ne budi Slačala! Maštao sam o tome kako je ta izjava postala kultna, stigla do Dnevnika ili makar do Kulturnog dnevnika, niko nije znao odakle potiče, fama se beše stvorila a meni se brk smešio. Sedeo bih na istom ovom kaučuku i imao bih ostatke kiselog mleka u uglovima usana, jerbo brkove ne nosim. Seo ili Lego, segolego, segamega i pustio muziku, japanski post-rock. Japan, mala zemlja, mali ljudi, male mašine, malo reči, ali su najbolji. Gledao ih u Božidarcu i DO, što nije porno skraćenica ali previše vuče na D.O.O. Ograničena odgovornost je ono što imaju tekstopisci ili svaki drugi pisci danaske, Danske, Mađarske i ostatka sveta (dođe mi da napišem batka, to je zbog mirisa koji se iz kuhinje uvlače ispod vrata). Reči su precenjene. Evo, sam ću sebe da potkopam kao kamen temeljac podzemna voda. Ko peva zlo misli, tako bi u današnje post-vreme trebalo da glasi poslovica. Post-rock, koji dolazi posle roka, i zvuči kao da mu rok nikada neće isteći, u okolnu misteriju, ili bilo gde drugo, nema pretenziju da peva. To je idealna muzika za čitanje. Japanski post-rock je idealna muzika za čitanje na dan Raspeća. Koja je veza? Istok, velim si bez reči, diveći se sebi do Avale. Kako si samo bistar kao Bistrica. I pronicljiv. Analitičan. Nemoj, pocrveneću kao Bajazitov BMW. I nemoj analitičan, previše je porno. Istočno rimsko carsrvo – veza – daleki istok. Mi smo alternativa Zapadu, gde su lože i oni sa skupljim kartama. Mi sa jeftinim kartama, mi smo alternativa, pada-vičari, tako se to zvalo u moje vreme ali se to zaboravilo. Zvučim kao Metuzalemov  sestrić. I BJ je alternativa, eksperiment. I zaboravljena je. I pada.

Sve sam namestio i onda sam, taman što sam počeo, morao da prekinem. Odzvonio je, baš između dve numere, glasan poziv na ručak-večeru iliti ručeru. Nešto kao branč samo po mraku. Znam da me posle obedovanja čeka druga smena. Tako se mnogo toga odlaže za kasnije a nešto i za nikada. Neće mi biti ni prvi ni poslednji put da akciju isplaniram, započnem i ne dovršim. Prekidi su nekada neizbežni, nekada su bežični, božićni i uskršnji čak ali najčešće su deo fundamentalno uprogramiranih, gotovo hromiranih, digresija, koje se genima prenose kroz istoriju. Kladio bih se na ljude s ovih prostora, mada nije isključeno da je to jedna planetarna ljudska slabost. Nije, takođe, isključeno ni da se poslednjom digresijom tešim, u teško vreme, kada nam je svima potrebna uteha, a gde ćemo naći bolju utehu nego u činu Vaskrsenja. Čekaj, da li me zajebavaš? Kakvo, za ime sveta, vaskrsnuće, pa ni sa ovim, jednim datim ne možeš da izađeš na kraj a da se ne mantaš bezglavo kojekude kao kakav izgubljeni spermatozoid.

A zamisli sve ovo ponovo? Bloody, kao Bajazitov BMW, hell.

WHO DONE THE PLOT FUCKING GENERATOR?

Kada sam seo za kompjuter, već je bila prošla ponoć. To znači da je na snazi jeftina struja. Tek što sam seo, ustao sam da uključim peći. Zima još nije kalendarski gotova, bolje nek je toplo. Onaj mali što čita struju još nije dolazio, iako je treći. Sumnjam da će doći u subotu. EPS ne može da se pomiri sa činjenicom da februar ima tri dana manje od januara i marta, i da, i pored jakih mrazeva i velike potrošnje, neka domaćinstva neće uspeti da ulete u crvenu tarifu. Zato odlažu čitanje, evo u mom slučaju do ponedeljka, petog, i nadaju se da će da ućare. Nije to mnogo u relativnom iznosu, ali ako se pretpostavi da su tako preveslali više hiljada onih koji redovno plaćaju, nakupi se koji milion.

Seo sam ponovo za kompjuter. Nekada tako sedim i razmišljam a nekada samo sedim. Mislim se, ako sam u stanju da provalim direktore i šefove u Elektrodistribuciji i njihove sitnojajarske zaplete, kako mi ne uspeva da i sam neki sastavim. Ne mora da bude nikome na štetu, neka bude fiktivni, nije bitno. Već mesec dana mi nad glavom visi zadatak pisanja whodunnit priče, pod pretnjom tužbom Prvom osnovnom sudu u Kikindi. Svestan sam da me ne mogu osuditi na novčanu kaznu veću od jedne crvene ili deset sati društveno korisnog rada, ali niko ne voli da se vuče po sudovima. Pored toga, ne volim ni da radim, ni da budem koristan. Takođe ne volim ni društvo.

Probao sam sve moguće uvode, stizao do razrade i tu nailazio na zid. Kako god pokušavao da se dovijam i preskočim do zaključka, zid se ispostavljao kao Veliki kineski. Da sam milion Mongola, ne bi mi uspelo. Samo klikćem mišem i pijem čajeve. Jedem tamnu čokoladu, to je kao dobro za vijuge. I onda se setim, dark chocolate – dark web. Ni tamo nisam odmah imao uspeha, ali sam posle kraće pretrage naišao na ilegalni softver zvani Plot Generator. Nešto kao, ti popuniš određeni formular i priča ti se, gotovo u celosti, napiše sama.

Evo kako je to izgledalo.

Language: Srpski.

Country where it happens: Srbija.

Region: Vojvodina, Grad Beograd, Šumadija, Zapadna Srbija, Istočna Srbija, Regija Jugoistok, Kosovo (na koje ne može da se klikne). Izabrao sam Vojvodina.

Choose: Srem, Banat or Bačka. Izabrao sam Banat.

 

Your detective name: Simić Boško

Two love interest: Brena i Boba

Type of crime, three times: pljačka grobova, prevara, ubistvo

Three adjectives that could be used to describe places: mirno, idilično, seosko

An adjective that could describe an object: neobičan

Three positive adjectives to describe somebody’s character: popularan, voljen, ljubazan

An event: sahrana

An activity people could do by themselves: nadati se

Three jobs: sveštenik, čistačica, lekar

Something you can become addicted to: slava

Two important objects: kamen, nadgrobna ploča

One domestic celebrity: Boris Tadić

One foreign celebrity: Džordž Kluni

One look-alike: Mr. Proper

Choose some motives: trač, sujeta, ljubomora, sticanje materijalne koristi, osveta

Mystery plot: poruka na samrti

Clues: pismo, kofa sa vodom, telefonski poziv, seda kosa, češalj, perje, jastuk

Misleading clues or red herrings: poštar, tragovi guma, bunar

Animals in the story: pas, mačka, gusan, kornjača, buva

 

Nakon popunjavanja formulara, protegao sam se na stolici, otpio malo čaja, uzeo kockicu čokolade i kliknuo na ogromno zeleno dugme GENERATE ME A PLOT. Ono što sam dobio treba da se malo razradi, ali najveći deo posla je urađen za mene. Bilo je dovoljno samo tri klika. Evo šta je ispalo (i spasilo me sudskog gonjenja):

 

 

Poslednji govor Borisa Tadića

 

Seosko mesto Mokrin u Banatu čuva strašnu tajnu. Boris Tadić živi miran život sveštenika, sa svojim gusanom, i nada se da je voljen kao Lepa Brena. Međutim, kada pronađe neobičan kamen u svom bunaru, shvata da nije sve tako idilično. Po selu počinje da kruži trač da je Džordž Kluni popularniji od njega. Ljubomora ga nagoni da pljačka grobove radi sticanja materijalne koristi. Na sahranama je ljubazan, ali telefonski poziv koji ga stalno budi gura ga preko granice. Od sujete mu kosa sedi. Pronalazi Bobu koji mu na samrti prenosi poruku sledeće sadržine: Kornjača i češalj. Iz osvete ubija buvu. Unajmljuje čistačicu koja sa Mr.Properom i kofom vode uklanja tragove guma sa nadgrobne ploče. Prevari je i ne plati joj za obavljen posao. U svom jastuku pronalazi perje i pismo ispisano rukom lekara. Ono će mu pomoći da povrati staru slavu. Učmalu svakodnevicu prekida dolazak inspektora Boška Simića, koji na ramenu nosi mačku. Pas i poštar kuliraju na tremu.