priče

MOMENAT KADA SVE STVARNO POSTAJE VEOMA OZBILJNO

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

Dakle, ta fotografija, prikazuje glavu konja, slikanu odozdo, čeljust i kažiprst konjanika, mada, taj detalj bih uzeo s rezervom. Ubeležio sam je na već pomenutu memorijsku karticu dvadeset sedmog maja 2008.

Naime, u to vreme sam živeo u Šantićevoj na Dorćolu i sitne sate do ranih početaka prenosa utakmica NBA lige, trošio sam muvajući se po strogom centru. Vrteo sam se po donjem Dorćolu bez prave ideje gde bih da dočekam prenos pa sam se naposletku ispentrao pored Narodnog pozorišta i izbio na Trg Republike. Iako se bližila ponoć ljudi su i dalje promicali, neki opušteni, neki u žurbi za poslednjim dnevnim ili prvim noćnim prevozom. Seo sam na mermernu kocku ispod Konja. Jedno vreme sam samo zverao. Posle nekog vremena osećaj da me nešto posmatra, pa još odozgo, činio me je nervoznim. Pogledao sam na gore da vidim šta mi se sprema. Bila je to konjska vilica, istina visila mi je nad glavom, ali na svu sreću, nije me gledala. Odahnuo sam. Nanišanio sam objektiv foto-aparata i od tada je postalo veoma ozbiljno.

Ustao sam obišao oko spomenika, udaljio se (bilo je vreme da krenem na utakmicu), pogledao još jednom iz daljine i u neverici tražio drugo živo biće da posvedoči uzroku moje zaprepašćenosti. Uzalud, trg je bio gotovo prazan. Jedan pas je otrčao niz Francusku.

27.05.2008. Detroit, izvor: Detroit News

AUBURN HILLS, Michigan. – Antonio McDyess refused to let the Detroit Pistons get pushed to the brink of elimination. McDyess had his best game of the playoffs, scoring 21 points and grabbing 16 rebounds to lift Detroit to a 94-75 series evening win Monday night in Game 4 of the Eastern Conference finals.

            “He did everything,” Pistons coach Flip Saunders (pokojan) said.

27.05.2008. Beograd, izvor: Blic

Dve devojke sa snimka “Kosovo za patike” su u Prvom opštinskom sudu u Beogradu osuđene na po deset meseci zatvora, uslovno na četiri godine, zbog krađe tokom protesta “Kosovo je Srbija” održanog u Beogradu posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. (broj reči u priči: 1389)

Jedna je izjavila da se izvinjava, svim građanima (znači i meni, hvala sestro, hvala), državi i roditeljima a druga samo kratko da se kaje, ako me sećanje dobro služi.

27.05.1868. Mostar, izvor: Enciklopedija britanika

Od oca Rista (tako se isto i moj deda zove) i majke Mare, rođen je Aleksa Šantić. Nakon što mu je umro otac brigu o porodici preuzeo je strogi stric, zvani Adža. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, te sestru Persu, koja se udala za njegovog prijatelja, Svetozara Ćorovića, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Živio je u trgovačkoj porodici, u kojoj nisu imali razumevanja za njegov talent. Nakon završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vratio se u Mostar.          

            Kad mi sanak pokoj dade

            I duša se miru sprema

            Kroz srce se glasak krade…

 

Ovde bi stvarno postalo veoma ozbiljno tako da moram da prekinem.

Probaću drugim putem.

Drugi put.

            Te, 1968, što bi rekao BB… Ups! Premotaj još sto!

Te, 1868, ako me sećanje dobro služi, osnovano je Narodno pozorište, Knjaževstvo Srbija uvodi sopstvenu valutu, paru, ali i ubija Kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjačkom atentatu. Tradicija smaknuća, možda bolje reći, odstrela prominentnih ljudi u našoj istoriji na upečatljiv način je nastavljena. Bez svesti da se na ovaj način uspostavlja ontološka matrica koja će se održavati i s vremena na vreme, kao otrovan plin ili recesivan gen, otpuštati svoje produkte u okolnu misteriju, maltene sto pedeset godina na dalje…

10.06.1868. Košutnjačka šuma, izvor: Nepoznat.

…sačekuša je uspela.

10.06.2008. Beograd, izvor: Tanjug (pokojan)

Danas omiljeni srpski knez, a u svoje vreme ne tako voljen prosvećeni apsolutista, uprkos tome što je bio prosvetitelj i donosilac renesanse, Mihailo M. Obrenović III ubijen je u Košutnjaku 10. juna 1868. kada se izvezao u šetnju sa Katarinom i Ankom Konstantinović i Tomanijom Obrenović. Zaverenici, braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić ubili su kneza i njegovu sestru Anku, dok su Katarina Konstantinović i Svetozar Garašanin, Mihailov ađutant, ranjeni. Knez je sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi, a ubice osuđene na smrtnu kaznu. Ubistvo kneza Mihaila je u kolektivnom istorijskom sećanju predstavljeno kao prelomni trenutak i veliki gubitak na putu ka realizaciji nacionalnih ciljeva epohe i konstruisanja stabilnog društva i države u Srbiji. Naš najveći politički autoritet tog doba, llija Garašanin, svedoči da je ubistvom u Topčideru ugašena nada za kvalitetnu političku strategiju Srbije, umanjeni potencijali za dobar razvoj, a zemlja značajno unazađena.

            10.06. 2008. Los Anđeles, izvor: LA Times

Quiet for several games, “The Machine” finally powered up. Sasha Vujacic lived up to his nickname, scoring 20 points in 28 minutes to give the Lakers the jolt they needed in Game 3 of the NBA Finals. Vujacic scored in double figures for the first time since a 10-point effort in the opener of the Western Conference finals, once again becoming a spark off the bench, much as he did for the second half of the regular season. The timing couldn’t have been better for the Lakers.

            “We couldn’t have won the game without his help,” coach Phil Jackson said.

I te večeri sam se muvao po centru pokušavajući da prekratim vreme do utakmice u kojoj je Saša briljirao i opet sam završio ispod Konja. Sve je bilo u redu dok su ljudi špartali preko popločanog trga, žureći već, svako u svoju okolnu misteriju. Onda su došli sitni sati, svi su nestali i nastupio je momenat kada je sve stvarno postalo veoma ozbiljno. Ponovo sam imao osećaj da se nešto čudno dešava iznad moje glave i pogledao sam ragi u vilicu. S leve strane spomenika Knez Mihailo je, ne krijući se, silazio sa konja. Kada je video da sam ga ovaj put jasno uočio kako odlazi s dodeljenog mu mesta, onaj kažiprst, koji se na mojoj fotografiji, nekada vidi, a nekada ne, prineo je ustima, kao da je hteo da mi kaže, ni reč i pokretom glave mi pokazao na sablju.

Brzo je shvatio da mi je uterao dovoljno straha u kosti, da deset godina o ovome ništa ne napišem a kamoli progovorim, i otrčao je u pravcu ulaza u njegovu ulicu, gde je ranije te godine lomio izloge da bi siromašne devojke došle do skupe obuće i garderobe, a bezmalo godinu ranije, istom sabljom na koju mi je skrenuo pažnju, sekao građane. Da bi zataškale celu stvar, gradske vlasti, koje su, verujem, bile upoznate s tim šta im deo centralnog spomenika noću radi, krivicu su svalile na nepoznatog Kineza koga su nazvali pomahnitali i stavili mu u ruke kuhinjski nož iz nekog restorana u Sremskoj.

Prilog u dokaz tvrdnji – Beograd, izvor : Mondo

Pomahnitali Kinez (pokojan) ranio pet Beograđana

            Kinez Vang Lin Li (44) povredio je kuhinjskim nožem pet Beograđana u centru grada u nedelju uveče. On je oko 22 sata uleteo u restoran “Sat” u Sremskoj ulici broj 4 i uzeo nož sa pulta. “Krvavi pir” – Kinez je počeo kod česme u Knez Mihailovoj ulici, gde je napao prvo jednog mladića, a potom…

Iste večeri, dok sam se drhtave vilice i razrogačenih očiju, prebledeo od straha, spuštao prema Šantićevoj, u glavi sam imao sliku konja s upražnjenim mestom u sedlu i neprestano sam ponavljao naglas…

Kad mi sanak pokoj dade

            I duša se miru sprema

            Kroz srce se glasak krade

Što te nema, što te nema?

 

Danas, lociran u australijskoj pustinji, s bezbedne vremenske i prostorne distance, pripovedajući, po sećanju, ako me dobro služi, o prošlim događajima, ne mogu a da ne odam priznanje pronicljivosti gradskih čelnika, koji su, znajući za mogućnosti centralnog gradskog spomenika, kao i imajući u vidu okolnosti pod kojima je masakriran kralj Aleksandar Obrenović, dali da se poslednjem u dinastiji, umesto spomenika sa sabljom ili još kojim drugim naoružanjem, izradi skromna bista.

Advertisements

SEČA

Prokleti voćnjak, ovaj trag je crn, opsidijan, rukavi zasukani, zima je, neobrađena drška, ljubavnik me je pratio, da bog da se ne vratili, bila bi kletva, uvlačim se u mrak, ruke, vrat, u sebe, u sekiru… Idemo na put.

Bogatstvo tame u meni, govori, sada, naša čula su izigrana, jalova, kontrolišem otrovnu volju…

U uglu mog oka, ruši se mesto, meso sa kostiju, skida se, kapa na glavi, glava na panju, visi na grani…

Vodimo se mapom za slepe, ona govori, u potrazi za prošlim danima, satima, arima, jutrima…

Put ka suncu, pogled, videli smo da znaci, svi isti, drveni, prekucani, kose jedan drugi, prepliću, prste, večnaja pamjat… I oprosti mi sve grehe.

Postoje stigme koje otkrivaju naše pretke, poroke… Osećam tamu kada vas vidim, danas, ovde, ispod košulje, krošnje, ispod zemlje… Uklonjeno poverenje, prekinut impuls za preživljavanje, glumac u tragediji je daleko, još uvek prisiljen da ostane iza zavese… Drama je o mitu, nasleđu, lažima i ostalim skrivalicama…

Otvara mi se put dugačak i izudaran, nedovršen, vapaj, obavezno, počeću da se borim, ali još jedan dan, dve ponoći…

Unutrašnja želja, veštački dolazi na dnevnu svetlost, kroz stakla, kroz čašu, tečnost, u ledenoj kiši, pauza će potrajati, memla, kal napolju, blatnjavi zid, sat, stoji, nije moj prijatelj, pomeri se, nije moj, prati udobnost unutar, mene, prijatelj… Unutrašnja želja, majka laži. Pater familias.

Izlazi u rat, gledam kroz rupu, ključ pod otiračem, oko vrata, oko grane, oko sunca…

Kada se zver vratila kući, sunce se nije videlo, zima je, seme je bačeno, za prokleti voćnjak, za koji se rodio… Leto je nestalo, a ljubav se usudila da proklija, ljubav za seču…

 

Ja ne verujem ni u šta, ništa nije onako kako izgleda… Sve je otišlo do đavola i obećanja su izlajana… Niste mi ostavili prostor, ništa nije kao što izgleda, osim blata, puta… Leto je nestalo.

Njegove i njene oči su na kraju zaklopile sve laži… Dosadašnji izgled imanja, držao je tajne iza svetla, u senci, osetio sam da se težina na mojim ramenima povećava, treba jako zamahnuti, iz sve snage, iz petnih žila, iz korena, drvo…

Krvavo, drveno srce, ledi očajanjem, kao ptica na žici, živo a trebalo bi da je mrtvo, srce na jednoj nozi, odleće, slomljeno obećanje posvećenosti, nikad, više nikad…

Ležimo. Kaljava peć greje. Pomeram telo prema gore u nastojanju da dobijem felacio. Pokrećem se napred nazad, levo i desno, postižem visinsku razliku, forsiram spuštenom rukom na glavu. Slither.

Žmuri.

Nada bi me izneverila u nagomilanom snegu, slažem želju unutra, da se sledi. Slažem. Sledim. Prijatelji bi me ostavili u mom najmračnijem času, ne samo ostavili, nego nestali zauvek, kao u zemlju propali, zakopani. Veruju mi svojim životima, do tada.

Neće progutati moje seme i hraniti svoje demone, pljunuto, u zemlju, ličimo, zaleđenu…

Rekli su mi da idem. Radio je govorio.

Then Helen, daughter of Zeus, took other counsel. Straightway she cast into the wine of which they were drinking a drug to quiet all pain and strife, and bring forgetfulness of every ill.

Nepenthe… Pevao. Put do pakla, put do sloma… Spasilac u kapi krvi, lek.

Umiruća želja, izbegavam, ne spavam… Koristim svetlo umesto sna, oslobađam se stradanja, prva noć je prevara, jedna večna zima, bledilo, zemlja, crnina, površina, korov, dubina, kosti, stabla, posečena, korenje, iskopano, okretanje prema suncu… Mesec se vozi visoko.

Otac i lažov. Majka senka. Jedna zaboravljena dekada. Tajne u mraku. Moor se vozi visoko, ukopan je ispod drveta, u voćnjaku. Poravnanje. Ime unutar memorije.

Čekam na sebe… Kada reči ne mogu da me pokrenu, ne postoji ništa što može da se uradi…

Sačuvali su svoju dete, prepolovljeni siromašnim danima, satima, arima, jutrima…

Gušilo se na proleće, gorelo, vodili ga gore, dole, dete, da vide lekara, odgovor… Ne vidim, nisam video, i ne mogu da udahnem vazduh… Pitam se zašto sam hladan unutra, kada čujem svoje prezime. Hladniji kada izađe iz mene.

Kada se sretnemo oko sunca, oko podneva, oko godine, krsta, pitaću kako i zašto i kada krivica ima svoj put, svoj glib, jedan manji razlog za boravak i videću suze, žute, voštane, smolaste, iz kore, pred seču, plač…

U izumrlu mladost odlazim, ponovo, poslednji put, kreni sa mnom… Video sam te kako stojiš blizu izlaza, spreman si, u uglu, oka, kada je stigla vest… Rečeno mi je da su mrtvi, ceo prostor je mrtav i vreme je stalo. Krenuli smo. Zanemarujem sve razloge zašto. Umirem od kada mi je srce ispražnjeno, dim u trajnoj praznini, magla, zima je…

Nestajemo po pretpostavkama, po crticama i dekretima, ostaju oglodane, ispod Moora, živeo je za kosti… Pas. Sve oko nas je posledica bola, tragovi upisani žustro, ugrebani, u koru, malter… Pisma na zidu, starijem sebi, prikazuju istinu koju niko ne čita, vidim, ne čitam, dodirujem prstima, kao slep, i žmurim… Jaja, larve, trulo, iznutra, tako se šaputalo, glas, lutke,  pucanje kaiša, ništa nije isto, nije. Niti će ikada više biti.

Neophodno je, zemlja za praznog čoveka, prazan prostor, poravnat, sve linije pronalazim na ruci, geometar, pijan, prosut, motor, trska. Nevreme nas okružuje.

Kontrolišem u našim čašama, otrovano vino, pronalazimo duple linije, pretičemo, gubimo glavu, na panju, u krošnji, na granama. Sekira je naoštrena mesečinom, ohlađena zimom. Zima je.

– Hej, hoćeš li ti ostati sa mnom? Hoćeš li? Nestaćeš, zar ne?

Kada vidim kroz šta prolazim, osećam bol u glavi, mozgu, ludim… Znam da ćeš nestati, bez traga, boje opsidijana… Da li ću videti tvoje ime u svojim ožiljcima? Prezime? Videću šta misliš o meni…

Požuda između linija, da li osećaš potrebu ili strah, kada se noć spusti?

Kada se noć spusti, otac čeka, ispod drveta, videćeš da misli na mene… Izgubim kontrolu i pozovem svoje, njegovo prezime… Napustio sam kuću po kiši, mokru, memljivu, vlaga je u kući izbijala iz zemlje, napolju iz neba, iz sunca, iz meseca… U moru krivice i srama. Umirem od tada… Da li ću izdržati? Nažalost.

Pratio sam svoje nervne impulse, trag, sluz u gradu, snova, svetla, vetra… Oduvan od stabla. Iščupan. Iskorenjen.

Ono što ste videli… Nije sve kao što izgleda. Mera lažova, dara lopova. Brutalno. Iste.

Budućnost izgorela u blatu.

Iza prozora vidim kako ljudi prolaze. Ako bi mogli da me vide, razbili bi stakla i plakali. Kada bi znali, kada bi samo videli, unutar četiri zida… Poznati glas tukao je iza zavese spavaće sobe, prozor prema ulici… Voleo bih da premlaćivanje izađe iz mene, s ljubavlju koju imam, ako treba…

Gledajte svoja čula, posla, čekajte, grizite se dalje, danas, sutra, sečem sve… Obaram.

A ujutro će se starost sama odmarati, s ostalim starim kostima, pokopanim u dvorištu, pored Moora.

Rođen kao neuspeh, umirao kao stranac, ostavljen, nasledio zemlju, kosti, zimu, vas… Kada vaša zemlja prokrvari, dok ste prisiljeni da žalite, gurnite šake unutra, u sebe, duboko…

Osećate li kosti?

Nema traganja za mudracima i vidovnjacima. I očevi i tragovi traju, posečete prokleti voćnjak, izvadite korenje, poravnate, lažete, lažete, kradete, kradete, odete daleko od kuće, bude još dalje kada se vratite… Kada je predaleko?

Vidite lice u snegu, sunce je daleko, tako se i osećate. Lažete do jutra, utapate se do noći, utopite se u laž.

Dođe neprimetno druga ponoć.

Uzmete sekiru.

PRIVIDNA LINIJA HORIZONTA

(CRNA BRDA)

 

sivo prelazi u crno

Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

– Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

–  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

– Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

deset grama

Tenke, roditeljima, familiji ali i organima gonjenja poznat i kao Milan Milutinović, voleo je za sebe da kaže da je njegova duša pola duh pola dim od gandže. Zatim bi se uvek ispravio i rekao da je ipak deset grama dim, a jedanaest duh. Navodno, u momentu kad izdahne čovek izgubi dvadeset jedan gram, video je to u jednom filmu, odatle računica. Pričao je da sa sobom uvek nosi deset grama trave, odatle i nadimak Ten-ke. Zbog tog nadimka mnogi su ga zvali i tenkre, a zajebavali su ga i zbog imena i prezimena.

bela udovica

Jelena Radan, nije nikada imala muža, pa samim tim nije ni bila stvarno udovica. Bila je, istina, bleda, zbog problema s anemijom. Nadimak je važio u uskom krugu bivših momaka i njihovih sadašnjih devojaka a koje je, bivše momke, intelektualno rasparčavala i ostavljala ih u delovima pored puteva koji su vodili do Filozofskog, da ih pokupe i ponovo sastave, sadašnje devojke. Tenke ju je zvao Džejlo, više zbog, njemu lično, milozvučnosti svih reči koje na bilo koji način asociraju na kanabis, nego zbog ikakvih sličnosti sa latino zvezdom.

dveri

Luka Sut, vođa i organizator puta na jug, ove godine je izgubio, intelektualnu opkladu s Jelenom i morao je, na svetski dan poezije, da se učlani u Dveri. Neuspešno je pisao pesme i pokušavao da ih objavi. Tenke ga je posle toga prozvao Luka Dver.

jug

Troje prijatelja su krenuli na jug. Cilj je na obroncima Radan planine, negde na pola puta kroz nedođije. Razlog je gravitaciona anomalija o kojoj je Luka čitao po internetu. Ideja je da se na mesto stigne pre mraka, kako bi se fenomen ispitao odmah. Sutradan sve bi ponovili i po danu, napravili bi neke snimke. Poseta Đavoljoj varoši, možda, kad su već dole.

mostovi

– Važi li i dalje za sutra?

– Važi, samo nemoj da bude rano. I zašto ova grupa nije preimenovana u 3p?

– I ja sam za, ali biću kod keve u Zemunu…

– Gde vas kupim?

– Može kod Pupina? Ideš iz Bataje zar ne?

– Mene na Gazeli… Dojahaću na gazeli. Zar niko nije izvalio foru sa tripom?

– Opet si utripovan?

– Čovek je dosledan ( :

– Ma palite… A idem i ja da zapalim…

čobanin

Napušten tor. Između razvaljenih dasaka, na istruleloj slami, nešto se pomeralo. Šubara od ovčije kože, brada, slamka u ustima, gunj, čakšire, flekave od krvi i blata, opanci, pokidani. Čuje se voda koja žubori u blizini. Nešto kao potok. Noć je.

poplava

Voda isprva neprimetno a zatim vrlo brzo narasta. Potok postaje bujica i preti da potopi tor. Valov ispred već je odnela. Prvo kvasi, a zatim potapa opanke, čakšire, gunj. Ulazi u bradu, u usta, slamka ispada i ostaje da pluta. Nema pomeranja. Sve je mirno, sekund dva. Onda se naglo cimne, kao iz nekog košmara u kom se davi.

rosa

Jutarnja rosa svetlucala je na livadi pored potoka. U toru se nešto micalo.

 

desert eagle

– Kakvo čudovište, šta pričaš? Lik je pronađen, oružje kojim je sredio naučnike. Priznao.

– Koje oružje?

– Desert eagle.

– Opak pištolj. O-pak! Čoveče, odakle seljoberu takva prangija?

– Nije seljober, nego radnik fonda za razvoj turizma u Kuršumliji, ali očigledno lud.

– Kuršum za toku?

– Ti se sprdaš, a ludak je pobio ljude koji su razotkrili lažnu turističku atrakciju.

– Hoćete pauzu? Da stanem ovde? Zapamti gde si stala…

– Uzmite mi jednu Rosu, ožednela sam…

tally weijl, krv i blato

Teksas jakna, s izvrnutim rukavom, crveno-braon fleka, oblik srca, ležala je u šumi.

odlutalo stado

Sa šakama preko lica stado je lutalo preko livada prema šumi. Stalo je najednom.

bojnik sunrise

Iznad dva crna brda mililo je sunce.

plač zemlje

Voda bešumno izlazi iz tla. Pretopljena zemlja povraća višak vlage iz sebe. Blato miriše.

miraž

Na lokalitetu izvan sela Ivanje, iza dve oštre krivine, pruža se pravac, čini se, naglo se spuštajući ka podnožju brda na kom će stajati troje prijatelja. Stajaće i gledaće. Prividna linija horizonta, pred njima, nije na kraju puta, gde on nestaje, već se čini da je negde gore, zbog dva ravna crna brda. Zbog toga će Luki i Milanu izgledati kao da put udara ispod horizonta, što doprinosi utisku survavanja terena, koji se zapravo uzdiže. Jelena će gledati u telefon. Mreže neće biti. Ono što će se pojaviti biće izobličeno do neprepoznatljivosti.

 

vidojevica blues

– Čovek je sišao sa Vidojevice, zaposlio se u turizmu, neko je ispalio priču o nizbrdnoj uzbrdici, sujeverni iz svih krajeva su potrčali, povećao se broj noćenja i onda se pojave naučnici.

– I on ih zvekne?

– A otkud ti znaš sve to? Ne verujem dok ne vidim…

– Sve piše na netu, samo malo proguglaj. Tužno je, u stvari, on je samo hteo da ima posla.

oluja iznad radan planine

Crni oblaci su počeli da se sudaraju daleko iznad horizonta i izgledalo je kao da će se svakog trenutka survati na okolna brda. Sve se mešalo, voda, vazduh, senke, stabla, livade, zabiti su isplivale a zatim su potopljene. Vetar je pomerio put koji se peo u planinu. Slika je iskrivljena. Nešto nije u redu.

niske vibracije

Kada je zlo s neba utihnulo čula se samo voda sa zemlje koja je proizvodila zvukove iz dubokog registra. Ceo krajolik je vibrirao.

noćna straža

Nešto čeka, stražari, noć pre nego što će troje prijatelja stići na odredište. Dah se gubi u vlažnom fonu. Znoj isparava s kože. Toplo je za mrak. Maj mesec.

duh koji lovi u crkvi

– Navodno ih je odvukao u neku crkvu, daščaru, koju je sam skucao da bi proširio turističku ponudu. Rekao je isledniku da se tamo osećao kao kod kuće.

– Ne rise, horor. Mene i dalje kolje odakle mu fensi prangija?

– To ne znam.

– Ma loži te samo, zvuči kao jeftin film.

– Veruješ u gravitacione anomalije, a u psihičke poremećaje, ne baš?

– Ajde, Jelena, objasni nam…

 

priča iz noćne šume

Dok su njih troje stajali na kolovozu i gledali automobil koji sam sporo ide, po Luki, uzbrdo, po Jeleni, nizbrdo, šuma je mumlala iza njih. Milan je gledao u rizlu.

divlja reka će vas odvesti kući

– Ljudi govore da i ovaj potok teče uzbrdo.

– Jebote čoveče prestravi me, ispade mi vutra…

– Ceo put im pričam. Dobro veče…

– A vi ste?

okupljanje lovaca

Kako su se okrenuli prema čobaninu koji se pojavio niotkuda, tri spodobe su izmilele sa suprotne strane puta. Jedna drugoj do ramena, tri sečiva isukana iz crnila, sevnula su kroz etar.

skrivena dolina

Tamo gde se potok gubio iz vida, uvlačeći se između stabala, tri siluete su vukle, svaka svoj ulov u skrovište. Jakna je spala, ostala. Dolina iza scene bila je ispod linije prividnog horizonta. Auto je i dalje klizio nehotično, troja vrata otvorena.

večernji plač

Dok su mahali oštricama kroz vazduh, suze su im potekle. Onda je čobanin izvadio svoju i četiri srpa su počeli da otkidaju kožu i komadiće mesa sa živih trupova.

– Kolji!

baraka obrasla mahovinom

Građevina u kojoj nije bilo ni svetla, ni vode, ni izlaza, bila je sklepana od dasaka koje su već korišćene. Smrdela je na krv i primitivne biljke. I neljude.

zov stare sove

Sova je hučala. Neko zlo se spremalo.

DOĐITE, NEĆETE SE VRATITI

Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš jednu fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.

Dođite (govorio je glas koji je zvučao nekako zlokobno i dlakavo), ma dođite (pauza koja je potrajala skoro pet sekundi). Nećete se vratiti.

Svako normalan bi se ovde prestravio i pobegao glavom bez obzira, natrag za svoju glodalicu. Ja, budala, šta sam uradio? Dohvatim se kvake i cimam kao nezdrav. Zapelo mi da vidim ko je, šta je iza vrata. Uđem na silu.

Prostorija u kojoj sam se obreo bila je malena u odnosu na ono što se moglo pretpostaviti spolja. Izgledala je kao kulisa dnevne sobe iz Porodičnog blaga. Slabo svetlo dopiralo je iz TV aparata koji je bio uključen. Tata Brada je držao monolog.

Držao je, pride, i hemijsku olovku koju je premetao kroz prste.

Ukočio sam se u iščekivanju onoga što će se desiti.

Mentalna paraliza pela se uz kičmeni stub.

Mrcina Klinton želi samo da nas uništi… Nema pitomosti, nema samilosti, ima samo jedno jedino, poruka za sva vremena i njemu i njegovim slugarenjama: Dođite, nećete se vratiti!

Ukoračio sam nesigurno ka sredini sobice, a ton se pojačao. Sledeći korak i psiho se već dernja kao da ga štroje. Kakav je ovo televizor, nigde dugmeta. Sa stola od šper-ploče dohvatio sam čekić i razbio staklo. Tišina nije potrajala dugo.

Iza vrata koja su bila iskrojena na suprotnom kraju ove scene dopirao je ciničan glas.

… suđenje se izvodi tako što se lutka koja treba da liči na ličnost kojoj se sudi vezuje konopcima i izlaže agresivnom poniženju. Ovaj sofisticirani način obračuna sa političkim neistomišljenicima najavljuje linč kao način uređenja društva… (onda kao da aparat koji pušta zvuk izgubi napon na nekoliko sekundi pa se zatim vrati ponovo u sred rečenice) …gađali kamenicama prostorije stranke. Ovaj lepi i civilizovani gest NATO-vih izaslanika u Srbiji može da privuče nešto delikvenata, raspuštene adolescente, izvestan broj osoba sa endokrinološkim tegobama, poneku ličnost sa frustriranom pozicijom u politici, na poslu, u braku… (ponovo pad napona a posle kraćeg zavijanja i nastavak)… potrebna je i određena kadrovska investicija. Ovi kadrovi su slabašnih sposobnosti, nemaju ugled u narodu, imaju neuglednu porodičnu situaciju, sumnja se da imaju slabost prema istom polu, popularni su kao saveznici ubica svog naroda…

Usred iskaza sam već popizdeo toliko da više nisam mogao da prisluškujem i nogom sam razvalio tanka vrata scenografije i uleteo u sledeću prostoriju, koja je najviše podsećala na salu u kojoj se održavaju konferencije za štampu. U dnu sobe je bio magnetofon. Prišao sam, i uhvatio traku između dva točka i povukao je ka sebi. Nije pukla, samo se istegla, ali je naklapanje prekinuto. Na žalost, istog momenta su počeli da mi se uvlače u glavu taktovi i muzika koji su dopirali iza sledećih vrata.

Tapacirana vrata, su imala ključ u bravi. Izvadio sam ključ i sagao se da vidim kroz ključaonicu šta se tamo dešava. Lepa Brena, ispred crne zavese, u haljinici boje lila, izgovarala je sledeći tekst:

…ti si moj greh, samo zbog tebe hoću, u samoću, praštam ti sve, jednom se voli jednom umire…

Kako sam trepnuo Brena je umrla, odnosno nestala, muzika je otišla u off. Brže bolje sam otključao tapacirana vrata kako bih sagledao celu prostoriju. Na dugačkom stolu, na gomili svežih novina, tek izašlih iz štampe, ležala je zvezda skinuta s dvora. Miris olova je bio toliko oštar da mi se vid mutio. Neki od naslova koje sam mogao da razberem bili su: nešto, nešto GRADONAČELNIK ili nešto, nešto PREDSEDNIK. Jasno sam mogao pročitati jedino: UBIJEN KUNDAK. UBIJEN ĐANI VERSAĆE.

Kako sam to izgovorio, čisto da proverim da li sam i dalje tu, scena je počela da miriše na dizel. Niz crnu zavesu protezale su se opalescentne mrlje, koje sam video samo ako bih iskrenuo glavu. Prišao sam, uzeo tkaninu među prste i prineo je nosu. Uh, kakav opojan miris. Mogao sam da udišem zavesu kao džankoza kesu da se na vratima nije pojavio Tata Brada, sa zipom u ruci umesto hemijske. Premetao ga je po prstima i povremeno kresao. Iako ga nisam čuo – usta su mu se pomerala kao glumcima u kung-fu filmovima – lako mi je bilo da razaznam kroz bradu da i dalje ponavlja: Dođite, ma dođite. Nećete se vratiti.

            Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.

… Bravo rođače. Goool! …

Jao sport, pomislio sam i dotrčao do vrata iza kojih je dopirala buka. Prenos uživo.

… I? Probijanje Goluže. Probijaaanje. Imamo tri gola prednosti. 26:23. Tačno tri minuta do kraja utakmice…

Jao vodimo. Tooo!

… Šut! Ali Stojanović brani! Brani Stojanović! Bravo! Bravo! Bravo! Bravo! Bravo!

Jebote dobijamo. Ne znam šta, ali važno je da naši dobijaju.

…budite hrabri, vratite im milo za drago, vratite im za sve ove godine i naši momci, su evo, uspeli, još minut i petnaest sekundi, i evo ga Stefanović, 27:23, i zaista srce igra, srce malo kome uspeva da izdrži… šta da vam kažem, bili smo napeti, bili smo svi napeti, kao strune, želeli smo ovu pobedu, i evo osvetili su naši muškarci, osvetili su našu nejač, osvetili su devojke… još pedeset pet sekundi do kraja.

Biće kraj i ranije, pomislio sam. Probio sam vrata od stiropora ramenom i upao u kabinu nalik na one u radio stanicama. Na sred prostorije, EI Niš Simfonija. Iz aparata su kapale suze, i da je mogao da govori, rekao bi mi, nemoj molim te. I on je svojim dugmetom za pojačavanje i onim za traženje stanica video čekić na podu, koji sam podigao i priveo nameni. Jedan udarac i prenos je obustavljen.

Šta je sledeće?

Pošto komentatorska kabina ima samo jedna vrata, izašao sam se pažljivo u hodnik, motreći ima li glasa od Tata Brade. Kada sam se uverio da je tama jedino što me je, a i sve vas ostale, okruživalo tada, lagano sam prišao naspramnim vratima. Ispod vrata se iskradao miris mokraće karnivora. Kako znam? Pa išao sam u Beo Zoo Vrt, vrt dobre nade. Nažalost.

Dok je nozdrve opsedao miris popišanog tigrića, bubne opne su pulsirale u ritmu…

Nije monotonija što me noćas ubija, što mi srce razbija na sitne komade (i onda ide najbolji deo) GADE! To je melanholija, nije monotonija, bolest koja probija sve moje blokade.

Prođe solo na gitari, druga strofa, ako se to može tako nazvati, i ponovo počne refren. Naoštrim se i čekam najbolji deo da probijem vrata. Ne mogu više da izdržim, cupkam, upiškiću se. GADE!

Upadam direktno u kamenolom. Za one koji ne znaju, to je kamenolom u Kijevu, ne ukrajinskom nego rakovačkom, u brdu Straževica. Muzika se više ne čuje. Žabokrečina je tu, tigrić trčkara okolo, periku nosi vetar. Moji baba i deda žive na obodu kamenoloma i više puta sam išao u šetnju sa njima po gornjim rubovima, diveći se, za jednog klinca monumentalnoj rupi u brdu. Sada sam prvi put na dnu. Podignem pogled, a na jednom od najviših spratova stoji Hibrid i preteći štricka makazama. Naspram ove pretnje, Tata Brada sa njegovom čarobnom formulom ludila deluje opasno koliko i štene. Zveram naokolo, tražim vrata spasa, dok se kamenje odranja pod vojničkom čizmom koja silazi sa visine.

Gde ću naći vrata u kamenolomu, jebem ti sve? Go kamen i ništa više. Istina, ekipa koja je snimala ovde, pored tigrića i perike, zaboravila je i malj ali nisam toliko hrabar. U dnu kadra ostavili su i beli kvadar, otvoren s jedne strane. U nedostatku pametnijeg rešenja, odlučujem da se sakrijem tamo. Ulazim unutra, jedva stajem. Komotno je tek kada se uvijem u fetalni položaj.  Žmurim i nadam se da ću zaboraviti. Prekrivam se belim rekvizitom i moguće da se čak i bogu molim. Osećam tamu. Kada otvorim oči, to je opet, tako željena, tama famoznog hodnika u kome stagniram. Izvukao sam se. Hibrid nije neko sa kim bih se kačio.

 

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

            To je jedno ludilo koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu!

Kao pokvarena ploča, dopiralo je iza vrata koja su najviše ličila na vrata ambulante. Nisam morao da upotrebim nikakvu silu, pri prvom naletu promaje ona su se otvorila i ukoračio sam unutra. Gramofon jeste postojao, vinil se jeste vrteo. Ostatak prostorije nije bio ni nalik na ambulantu. Osim kreveta sa točkićima kojim se pacijenti uvoze u Urgentni centar, nije bilo drugog inventara koji bi upotpunjavao scenografiju. Umesto aparata za reanimaciju, stola sa lekovima, špriceva, igala, instrumenata i drugih medicinskih detalja, svuda naokolo su bile ploče. Na podu nadgrobne od crnog i belog mermera, a po zidovima vinili, LP veličine, kao i singlice. Prišao sam gramofonu i podigao iglu. Naspram onih kroz koja sam ušao, bila su identična vrata kroz koja sam izašao direktno u radnju sa praznim rafovima.

Prodavnica Banovo Brdo broj 39, prodavačice u ljubičastim keceljama. Lutam radnjom u kojoj nema ničega osim nula. Nule okačene na kukama za meso, nule vire iz rashladnih vitrina, nule koje se krune sa plafona, nule koje izlaze ispod linoleuma kao mravi… Nailazim na dve flaše brendija. Imam punu vreću za krompir nula i razmišljam da li da kupim makar jednu bocu, da ne bude da sam džabe odlazio u prodavnicu. Kupiti ili ne? Brandy, Vino Župa, zvuči kao nešto vredno pokušaja. Imam 13 godina i pravo je vreme da počnem sa alkoholom, ako želim da postanem alkoholičar. To je makar predvidiva budućnost. Potopljena jetra, verovatno dijabetes tip 2, razmekšani cerebelum, siguran put ka zaboravu. Takođe, siguran put ka vernom društvu. Ako bih sada počeo, nikada više ne bih bio sam.

Samoća ubija. Istina, ubija i alkohol. Pitanje je ukusa.

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

Kada zazvoni trenutak za molitvu, prvi do vrata klekne i gleda kroz ključaonicu kako se nule pare i ponavlja: 120%, 150%, 200%.

– Ja sam prodao Yuga!

– Ja sam prodao Golfa dvojku!

– Ja sam prodala sav svoj zlatni nakit!

– Ja sam prodala stan na Novom Beogradu!

– Ja sam prodao auto, zlato, stan, vikendicu i decu!

I onda graknu složno u glas: I SVE ĆEMO NULE ULOŽITI KOD VAS!

Stojim iza poslednjeg, sa svojim skromnim zavežljajem u kom je nekada transportovan krompir, i računam u sebi koliko je 120% od nula. Nisam siguran da sam dobio tačan iznos, pa se okrećem svom digitron satu. Kucam 150% od nula. Izbaci nula. Cimnem ruku u neverici i ćušnem čilagera iza kog sam se ukotvio. Kao domine, krenu redom da padaju, crni ljudi sa belim tufnama. Kada je i poslednji u nizu ljosnuo, piramida se urušila, kao dečiji dvorac u pesku, i podigla toliku prašinu da nisam video prst pred okom.

Kada se prašina slegla, oko mene je ostala pustopoljina kojoj nisam mogao da sagledam kraj. Jedini detalj koji je odudarao od ove prostorne i vremenske katastrofe bila je govornica u kojoj je ubrzo počeo da zvoni telefon. Skočio sam da se javim, ali nisam mogao da otvorim vrata. Tražio sam čekić da razbijem staklo, bravu, celu govornicu, ali sada čekića nigde nije bilo. Onda se telefon javio sam sebi i cela skalamerija je počela da se trese od jačine zvuka koji je izbijao iz spuštene slušalice. Horizont je počeo da se skuplja ka meni (i govornici), počeo je da dobija obrise konačnosti, okvir koji je mogao da se obuhvati nečijim životom, ili makar nečijom mladošću. Na kraju se prostor (i vreme sa njim) skupio u scenografiju dnevne sobe, iza čijih vrata se odvijao Bolji život. Glasovi su zaječali.

– Gospodine Robinson, Dragi naši prijatelji, šta ja smatram i mislim u ovom trenutku i nije bitno, kada smo vam mi obećali bolji život, razlika između prvog avgusta i februara devedeset prve godine je očigledno vremenska diskrepanca, malo ko je verovao u nas, od šest meseci. I ja ne znam na kakav zločinački poduhvat, Danas bolji život obećavaju svi, misli gospodin Najs, da li od prvog avgusta ili od februara devedeset prve godine, kako mogu da pitam gospodina Šešelja u vezi sa tim?

– Meni je to jasno, gospodine Miloševiću. Od prvog februara devedeset prve, neka se ispuni makar mali deo onoga što smo naobećavali jedni drugima, ja sam sam bio učesnik udruženog zločinačkog poduhvata, sam sa sobom sam se udružio, a posle šest meseci ste mi se i vi ostali priključili. … i biće bolje nego što je bilo. Ja sam to odmah shvatio.

– Aha, dobro gospodine Šešelj, vi ste tu pomogli gospodinu Najsu veoma mnogo i meni je vrlo drago da vi tako dobro sarađujete sa gospodinom Najsom… Srećna vam Nova 1991 godina! (smeh) Ja ću da nastavim sa ovim pitanjima…

Rođak, potpuno unezveren i sav znojav, u pratnji svojih zaposlenih, pričao mi je kasnije da su me našli na sankalištu iznad bazena Košutnjak. Sedeo sam u travi, zagledan u budućnost, ali i u šumu. Rekao mi je da oni svi dolaze na posao da bi radili i da bi ja trebalo da dolazim na posao da bih radio i da ako još jednom odlutam iz hangara, kompleksa Avala filma, Košutnjačke šume, mogu slobodno da se ne vratim.

MEĐUSPRAT

Zarđali skalpel seče sunce, ostavlja taman, crvenkast trag, na nebu. Pijem kafu za poneti. Meni se ovo ne dešava. Kamere za nadgledanje me prate. Zujanje se pojačava. Čujem dozivanja. Pritisak u ušima. Klupi nedostaje daska. Sedim preko puta. Žmurim, suze mi pune oči. Padaju na vrele obraze. Hladnoća čini da bole.

Vetar je oduvao oblake s neba. Mesec i zvezde su plavi. Prave pustinju, zimu, severni pol.

Ogledalo kom najviše verujem je prazno, slomljeno, zamagljeno. Vid mi se muti kada ustanem. Nije mi jasno šta se dešava ni kada legnem. Treba mi nešto protiv bolova. Rekao je dođi sama. Ne želim da odem. Sedim ukočena. Ljudi prolaze, ne obaziru se. Nabacim kapuljaču.

Metri providne folije za hranu šuškaju.

Imam rastvorenu devojku, na krevetu u dnevnoj sobi. Leži. Kukovi prominiraju. Karlica pulsira. Dao sam joj koktel. Žmarci inercije penju se uz nju, polako. Puze. Nose je van tela. Soba se okreće, gravitacija nula. Mile. Neće je pojesti. Kuhinja miruje pored nas. Svrbi me čelo. Gladan sam. Ko je tvoj spasilac? Hvatam njene talase. Ne odgovara. Dobro je.

Zgrada je mala, urasla, neugledna, uglavljena između dve odrasle zgrade. Lako se nalazi. Nema prozore prema ulici. Ulica ne vodi nikuda.

Deveta noć danas. Ustanem s klupe. Pružim korak ka izlazu iz parka. Odmotam se. Otkrijem. Meni se ovo ne dešava. Spotaknem se u mraku. Prelazim ulicu ispred zida s vratima. Ulazim. Mračno je kao u košmaru. Imam osećaj kao da sam već bila ovde.

Nazire se početak stepeništa. Gelender je slomljen. Gvožđe je hladno. Drvo se smrzlo. Puca. Pada. Park se ruši iza nje. Klupi nedostaju sve daske.

Čovek iz susednog stana, sviđa mi se to ime. Navlačim masku, usporavam disanje. Rukavice. Hladno je u stanu. Vidi se koža, vidi se i sluzokoža. Napipavam. Toplota.

Gledam rukama. Penjem se. Ujutro ću znati da siđem žmureći. Brišem suze.

Jutarnji špic se čuje u daljini. Prozori krckaju od hladnoće. Negde nedostaje staklo u ramu. Sunce izlazi ranjeno, ohlađeno. Vrata lupe. Niko ne silazi niz stepenište.

Na međuspratu neko svetlo spolja. Stepenište je jasno. Stakla svetlarnika koji gleda prema dvorištu protežu se dva sprata u vis. U dnu hodnika svetli znak. Izlaz. Požar. Postoji još znakova na zidovima. Prekidači su u grupama od po četiri. Svetlo. Zvono. Zvono. Svetlo. Čovek koji klizi u pod nacrtan je na zidu pored stepeništa.

Prvi sprat. Crno cveće cveta.  Drugi. Nastavi da spavaš, tebi se ovo ne dešava. Noć traje nedelju dana. Ljudi-igračke silaze pored mene. Nevidljivi su dok se ne spotaknu i padnu. Trče u dvorište da se igraju. Nečiji mama i tata ne paze. Biće ljutnje. Biće igračka-plačka. Prošlo je vreme za krevet. Biće suza.

Krokodil hvataljke mi asistiraju. Crvena i crna. Sam sam. Otvaram silom. Biće gusto. Čekam da stane. Ne dišem da bih čuo. Diše. Lavabo. Svetlo je loše. Kesa puna crnog mleka. Kanta za smeće. Daljinski. Nestajem u pozadini.

– Izvinite, znam da je kasno, treba mi …

– Da?

– Čovek iz susednog st…

– A on ti je na međuspratu, dušo.

PROSTORIJA ZA RAZVIJANJE RENDGENSKIH SNIMAKA

Uđem. Zatvorim vrata. Zaključam. Navučem tešku crnu zavesu. Skinem čist beli mantil i obučem košulju od debelog platna, pohabanu i uflekanu hemikalijama. Nogom izvučem plastičnu hoklicu ispod leve strane postolja i nadvijen preko radne površine, doprem do prozorčića, blizu plafona. Zatvorim ga. Navučem crnu zavesicu. Otvorim oči. Nema razlike. Gledam, ali ne vidim. Zatvorim oči. Isto je. Uslovi su ispunjeni. Rendgenski snimak mogu da napravim i zatvorenih očiju. Mogao bih da imam crveno svetlo, pod kojim se snimak može razviti bez oštećena, ali ovo je ambulanta za siromašne, pa se na svemu štedi. Važna je zarada. Dobiti snimak je, ionako, nekoliko uvek istih radnji, uvek istim redosledom, za uvek isto vreme. Isti krug. Prost krug. Pljosnat.

Stojim, u tom ozidanom kovčegu, komotnom grobu, svemiru bez sunca i ne pomeram se jedno vreme. Mogao bih biti na bilo kom od mesta. Crno je, miriše na acetate. Sirćetni mrak. Plafon mi je van domašaja ruku, ali s mesta na kom stojim mogu da dohvatim sve zidove. Dodir zida me vrati. Znam da su okrečeni u crno i tako izgledaju kada otvorim oči. I kada ih zatvorim. Ne pomeram se. Imam minut za sebe. Imam pravo na život, prezir, sećanje, patnju, svaki taj minut u toku dana je isti, kao san koji se ponavlja. San u zaključanoj mračnoj prostoriji, kao da sam unutar lobanje. San da sam neko.

Dohvatim jednu flašu s desne strane radne površine i sipam razvijač u desnu kadicu. Otvorim kasetu u kojoj je snimak i vrhovima prstiju ga uzmem za jedan ćošak i spustim u hemikaliju. Imam pola minuta za sebe.

Gledam u plafon. Vidim zvezde iznad mora, milione koje se ne vide iznad velikog grada. Strah me je, ne od mraka, strah me je od beznačaja. Kako iko može da bude neko? Ja, pa ja i samo ja. Svako je previše svestan sebe, u najboljem slučaju daje sebi na značaju, ako živi u besvesti. U stvari, svako je ništa. Greška prirode. Evolutivni poremećaj. Svest je poremećaj. Samosvest je bolest. Vidim sebe u košuljici, umotanog u belu tvar nalik vati, kao larva. Nekada je san užasan košmar jer sam zarobljen u toj košulji, s rukama koje ne mogu da raširim, ulovljenog, spremljenog da me neko, nešto izjeda iznutra i ostavi šupalj egzoskelet da se kreće dok se ne raspadne. Nekada se izlegnem iz svog kokona, izvučem se iz sebe samog i raširim ruke a da ne dotaknem zid. Takav epilog mi bude dovoljan razlog da ustanem iz kreveta. To i nepostojanje unutrašnje arhitekture da sam sebi prekratim muku. Imam vrlo loš osećaj koji mi se penje uz nozdrve i onda se stropoštava u bunar stomaka. Kiselina ga vari.

S leve strane uzimam drugu flašu i otvorim je. U levu kadicu sipam fiksator. Pažljivo prebacujem snimak u tečnost kojom dominira sirćetna kiselina. Miris kvarenja, truljenja, raspadanja nešto će popraviti, fiksirati. Ceo kovčeg obnovi svoj dah. Mrak je. Dišem na usta ali miris smrti se uvlači u mene. Smrt miriše na sirće. Već sam mrtav, samo odbijam da potpišem. Priznao jesam. Onda se ponovo rodim, ali u ovaj isti život. Uđem u ovu istu klopku, imam iste košmare, isti miris me zgrozi. Imam minut ili tri i sve se ponavlja. Realan sam. Loše sam društvo. Pesimist. Snimak u fiksatoru stoji tri minuta, minimum, može i duže. Ako se zamislim, neko drugi već zalupa na vrata i vrati me.

Otvorim vrata, na kraju posla i pustim svetlo na kraj ovog tunela. Takvu priču prodaju i duhovnik i psihijatar. Vreme prođe i posao je gotov. Mogao bih da kažem da vreme ne postoji. Toliko sam dobro ovladao vremenom. Bez greške isporučujem kvalitetne rendgenske snimke. Niko mi ne treba. U prostoriji sam bio, jesam i biću ponovo. Ravan, tanak krug. Ako se pogleda pod svetlom neona snimak će razotkriti prelom, napuklinu, dislokaciju u skeletu. Poremećaj u temeljnoj arhitekturi, u njenom najdubljem osnovu na koji ide nadgradnja. Ako se taj isti snimak skine s negatoskopa i okrene za pola prostog kruga, postaće ravan, tanak kao dlaka, gotovo nevidljiv. Ljudi su opterećeni četvrtom dimenzijom, vremenom, protokom, prolaznošću, smrću, a da u većini slučajeva nismo valjano savladali ni treću. Dvodimenzionalna stvorenja, kao snimak onoga što bismo želeli da budemo, nešto, nešto s dubinom. Širina, visina, crno, belo, nule, jedinice, san, java, život, smrt, smisao, besmisao.

Prođe tri minuta. Neko drugi zalupa na vrata, dozove me. Oslobodim se teške košulje, obučem mantil, stavim film papir u kasetu za sledeći snimak. Otvorim vrata. Izađem na svetlo zatvorenih očiju. U jednoj ruci mi je snimak koji se cedi, drugom prekrijem oči i onda ih otvorim. Na snimku se obično nalazi neki užas, smrt koja se pojavila na slikanju. Smeši se s filma, u negativu, nekada skrivena, čeka da bude pronađena. Operem snimak vodom kako bi se što manje osećao na sirće i osušim ga fenom. Okačim ga na negatoskop. Vratim se u prostoriju za razvijanje rendgenskih snimaka, otvorim prozorčić da se izvetri. Prespem razvijač nazad u flašu a fiksator prospem ispod radne površine u wc šolju, koja je pride i postolje ove improvizovane laboratorije. Kada je drugi wc u ambulanti zauzet, ovde ima dovoljno prostora da mogu da se ispišam.

SVE GORI, GORICE

I

            Košmar. To je bio košmar.

Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke, most je prazan jedino u cik zore, roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Čuje se grmljavina, nešto kao upozorenje. Talas koji će da preplavi periferiju učini da se osušiš, kao šljiva. Skvrčiš se. On čuje taj talas i dere se, u usta mu ulazi prašina. Čovek viče da je gladan, ostali se smeju. Najhrabriji ga u prolazu šutne. Pesnik besno izgovara svoje stihove na zimi. Dobri ljudi mu donesu rakiju da se lakše smiri, smrzne. Mađioničar posle predstave izađe na stražnja vrata. U mračnoj uličici prestravi klinke obučene u crni negliže. Zaplače. Devojčica jeca pored mrtvog konja. Crni čovek šeta belog psa. Žena s modricama na licu beži od kuće. Jedno dete hukće, drugo vrišti. Momak s dugom na licu beži u Kinu. Rane prosute po trotoarima oduva košava. Slivnici smrde na mrtvo. Mržnja pada s drveća umesto lišća.

Moj dragi, plavooki momak, napušta izgorelu šumu, koja sada jeste crna. Ostavlja iza sebe gomilu ljudi praznih šaka, prepuštene šakalima. Tablete otrova su im bačene u vodu, čvrsti otpad je pokopan u zemlju. Zatvor je bez rešetaka, zato mnogi ne beže. Neki su prozreli nameru i pakuju se. Pune svoje glave. Lice izvršitelja je uvek dobro skriveno ispod kape, skijanje je u modi. Dobrota je smešna, duša je pogrešna kategorija. Mrak je boja i nule su broj. I sve on to udiše u sebe, izdiše i piše. Penje se na vrh svake druge planine i viče u oblake. Odlazi na sred okeana i stoji tamo. Udara iz sve snage motkom po tlu ne bi li oterao crnilo koje se navlači. Takav je moj dragi, plavooki momak. Ne uspeva mu, zato je ovo košmar.

Teška kiša počne i nikada ne prestane.

 

II

 

Zrikavci se čuju, voda je svuda. Svetla haljinica od mekog pamuka suši se na žici. Njen donji rub dodiruje reku. Štrik je na terasi, na prvom spratu. Sprat iznad, prozori su širom otvoreni. Vide se žalosne vrbe u daljini, porinuti vrhovi.

Na periferiji grada, u holu doma kulture, videli su se prvi put. Kažu, omađijala ga je pogledom i onda mu stavila dlan preko očiju. Uzela ga je za ruku i odvela od mene.

Sveštenik je izgubio kontrolu odmah posle uvoda i počeo o savesti, kako je lišena morala, podla i odvratna, kako ne možemo da se pouzdamo u nju, kada smo mi ti koji je zadovoljavamo.

Neko se razdrao, pope ovo je svadba, a ne sahrana!

Voda se puši, izgleda kao da gori, kao magla koja se diže. Čini se da se ovo grad-jezero samo iz sebe suši, i tako je od juna. Trupovi stabala plutaju, sudaraju se i odlaze niz reku koja se vraća u svoje korito. Na poljani, s koje se voda već povukla, nesrećnik udara motkom u mrtvog konja. Verovatno plače.

Od kako je reka počela da napušta ulice, vibracije su drugačije, sila je izgubila moć. Strah je zamenila nemoć.

U životu nema pogrešnih poteza, kažu. Niko ne živi, niko ne umire, mi samo plutamo. Sudaramo se.

Bez pozdrava, bez oproštajne poruke, on je otišao sa ženom u beloj haljini. Kažu, rubovi koji su se vukli po prašini, nisu bili beli.

Jedino što mi je napisao, zapravo nije ni napisao, ali jeste poslao, bila je pozivnica.

Da, otići ću, zašto da ne odem?

Kupila sam i novu haljinu.

Suši se na žici.

 

III

 

Okrenula sam leđa ka suncu jer svetlo previše zaslepljuje. Ovako se bolje vidi ko je ko i ko je gde. Nekada ne možeš da se ostaviš, nekada preteruješ, pređeš granice koje si sama sebi postavila. Ja nikada nisam volela da prelazim granice, da gazim tuđe. Držala sam se po strani. Ali nisam od kriptona. Probudim se jednog dana, sunčano je i jasno se vidi da sam s druge strane. Izgubila sam kontrolu. Vreme je za put natrag. Tolike godine, od rođenja, bila sam bez njega, mogu i posle svega, zar ne? Ne ovako, kao bez mozga, kao da ne znam drugačije.

Neke od ovih domaćih rakija su stvarno kao lek. Šljiva, prepečenica, zrele bobice kleke. Klekovača. Stomak mi gori. Na kolenima sam. Ustani, pokupi se s patosa, Gorice. Ima toliko mesta na koja možeš da se sakriješ ako želiš da se sakriješ baš loše. Toliko rupa u koje možeš da se zavučeš ako si miš. Prespavala sam nedelje kod tetka Slavke, mada ona mi zapravo, nije nikakav rod. Kaže, s određenim sećanjima ćeš naučiti da živiš, s određenim nikad nećeš. Uvek treba da si spremna, ali ne znaš na šta. Nema granice koju muškarci neće preći, nevolja će se uvek vući za njima.

Eto krilatica koje bi mogle da me podignu. Ovo bih trebala da zapišem. Ili da istetoviram na podlaktici. Filozofija tetke, pojednostavljeno, crno-belo, neosporno, potkrepljeno iskustvom, obično tuđim. Kako da verujem? A opet, kako da ne verujem.

Svaki trenutak mog postojanja izgleda kao neuspeli trik mađioničara. Sreća me saplete i onda se nasmeje mom smotanom padu. Ja se nasmejem njoj a zubi mi nedostaju. Naduvam se. Naduvam sebi balon, uđem unutra, plitko dišem, ali i on na kraju pukne. Prokleta sapunica suši kožu. Ne ustajem iz kreveta. Plačem. Pijem. Pešačim. Pravim torte s tetkom i to prodajemo preko oglasa. Ne javljam se na telefon. Ne silazim s interneta. Podočnjaci su mi na vratu. Razbolim se. Opet ležim po ceo dan. Ozdravim. Leto je, ne može se biti bolesna. Prihvatim glup posao. Plata je jadna. Dajem otkaz. Odlazim da volontiram. Probam da za nekog, nekad, nekako stvari popravim. Završi se tako što napravim još gore nego što je bilo.

Njegov šarm, slomio je tolika srca, pa zašto ne bi slomio i mene.

 

IV

 

Ima taj jedan film s Batom Životinjom, koji sam gledala jednom, gde on kaže karaću te, izistinski, bez foliranja, karaću te dva sata u cugu, ma kakvi, karaću te celu noć, dok ti ne dođe tetka, važi. Znači nema frke? Zalizan je, nosi belu košulju i karirani sako, izgleda kao neka sirovina, zove se kao orman. Na kraju ode kući.

Pa, priviđa mi se ta scena, i nekako se uživim, uliva se u mene kao voda, kao rakija.

Ne znam kada je to počelo.

Pali me.

Čujem voz koji odlazi na more i kotrljanje točkova po šinama me podseti na tebe. I dalje se sećam dana kada si iz Beograda došao po mene na železničku stanicu u Mladenovac zato što je voz stao. Razvaljeni Yugo Koral 45, šklopocija koja se vozila putem ka Kragujevcu, u pičku lepu materinu, tamo gde je i nastala. Los Angeles Dogers kačket, crn, izbledeo od sunca. Nisam znala kako da te poljubim onako kako sam naumila pa sam naslonila svoj obraz uz tvoj. Neka mesta su osuđena na dodir, neka na promašaj, neka na zaborav, neka ostaju zauvek na mapi. Dao si mi da vozim, to je bio jasan znak. Umesto nazad u grad krenuli smo u suprotnom smeru. Vozili smo se cele noći po putevima korumpiranim rupama, pravili pauzu na Zlatiboru, ruke su ti bile tople. Odvezli smo se kroz gudure u Crnu Goru, navodno sam imala tetku tamo. Priznala sam da sam izmislila kada nam je ponestalo obale. Na Adi Bojani auto je konačno propao, vešanje. Bacio si ključeve u trnje. Uzeli smo stvari i završili na plaži. Sunce se nekoliko puta iskradalo iza Rumije i svaki put menjalo boju tvojih očiju. Hippie blue. Deep sky blue. Dodger. Sećam se vremena kada si mi bio jedino.

Stopirali smo kući. Stigli smo, ne znam ni sama kako, umesto u Obrenovac, na Kosmaj, tamo gde je Bata Životinja rođen. Kuća se uklapala u okolinu. Julijana je bila u dvorištu, širila je veš. Kosa joj je bila vezana. Videla je nas dvoje i oblak prašine koji smo vukli za sobom.

– Bata nije tu, ali možete da uđete, brzo će da se vrati.

Pričala nam je kako su vremena sve teža i kako nam se ne piše dobro. Nikada nisam ukapirala to njeno nam. Kada god bi otišla previše u crnilo, sama je sebe vraćala. Ni to nisam ukapirala kako radi, kako joj uspeva, meni nikad nije. Rekla je dobrodošli u zemlju živih mrtvaca (ili sam to posle domaštala). Glumci su dobili neverovatnu konkurenciju, niko više ne igra sebe. Pitala nas je koliko daleko planiramo da odemo. Samo smo se nasmejali, nismo imali pojma. Sve mi je poznato, rekla je.

Ali taj film, nije mi jasno što mi se stalno pojavljuje pred očima. Ne mogu da razlučim koju ulogu ja tu igram. Jesam li ja Bata Životinja? Da li sam bolja? Gora?

Na putu do Beograda smo upali u nevolju. Kamiondžija koji nas je povezao nije zakočio Tamića a ostavio nas je u kabini. Kamion se otkotrljao u nečije dvorište. Ispostavilo se nekog poslanika. Izašle su nam slike u novinama. Policija nam nije verovala da nismo namerno sjurili kamion pun lubenica i uništili tuđu imovinu. Ono što si izveo pre sutkinjom za prekršaje, lažne suze i tugaljivi glas koji si proizvodio, jedva sam se suzdržavala da ne puknem od smeha, tamo pred svima. Najbolja gluma koju sam ikada videla.

Osećala sam se vrlo dobro u tvom društvu. Očekivala sam da postane odlično. Bilo je dovoljno da si tu.

Hvatam sebe da stojim u redu da kupim kartu za, ispostaviće se, poslednji film u kom glumi Bata Životinja. Nemam pojma o čemu se radi ali kao omađijana sam se našla na blagajni. Nema veze s onim filmom što me proganja.

Smešno je, stvari nikada ne ispadnu onakve kakvim ih planiramo. Jedino sigurno što znam je da se Bata ne zove Bata i da se svakako ne preziva Životinja. I znam da sam kod tebe videla, volela nešto što je previše dobro za ovaj svet, život. Ti si meni govorio da moja melanholija nije s ovog sveta. Čudno je kako ljudi koji zajedno pate ostvare dublju povezanost od onih koji su uglavnom zadovoljni svojim životima.

Nemam za čim da žalim. Možete o meni da pričate šta god hoćete, kada odem, nestanem, isparim. Sada kada se setim, ti jesi govorio da ljudi ne rade, zapravo ono u šta veruju nego na kraju uvek urade ono što se od njih očekuje, a posle se kao pokaju. Ja sam ti govorila, ostani sa mnom i hajde da se nadamo da se krov neće srušiti.

Ima taj film s Batom Životinjom koji sam jednom gledala, mislim da sam spomenula već nekoliko puta, i ta scena, gde on kaže, a sada ću da te karam.

 

V

 

Subota je. Letnji dani su gotovi. Topi se poslednja letnja noć. Znam mesto na kome nedelja još uvek ne dolazi. Šator u dvorištu, svinje u blatu (ne odnosi se na Suis scrofa domestica). Tvoja draga ima u sebi vrele krvi. Svi su srećni, čaše su u vazduhu, lete. Nema ko ne peva. Mlada se penje na sto. Zdravica je za Šabana, i jednog i drugog. Mercedes E klase, zvani Slon, ima roze džinovsku mašnu na krovu. Otac mlade nosi kofu novčanica i prosipa je po muzičarima. Tamo gde su znojavi, neke ostaju zalepljene. Kako možeš da kažeš da voliš nekog kada svi znamo da voliš samo mene? Dim je toliko gust da možeš merdevine da nasloniš na njega i da se popneš na krov. Ko si ti uopšte ako nisi uspeo da se suprotstaviš jednoj udavači? Udaviće te, samo joj ime kaže. Crkvena zvona su zvonila, hor je pevao. Pop je držao slovo dok ga neko nije grubo prekinuo spomenuvši mu sahranu. Svi su se sijali kao odela od flanela. Čudno, ono što po danu izgleda sjajno, po noći izgleda sasvim drugačije. U opštini si me gledao u oči, uhvatila sam te za ruke. Rekao si, prošlost se ne može ponoviti. Rekla sam, ne može? Kako to misliš ne može? Naravno da može. Pustio si mi ruke. Zašto mi i treći put ne slomiš srce, makar protiv uroka.

– Šta nameravaš?

– To se tebe ne tiče, idi tamo potpiši se.

Toliko dugo sam držala leđa uza zid da mi se čini da sada taj zid nosim sa sobom. Neko turira Slona, tri hiljade kubika i koristi ih sve. Auto je pod ručnom. Pršti trava, pa zemlja, pa blato. Neumoran je, nestaće mu benzina. Psi su zaključani u kući, laju odande. Dete s leptir mašnom razgleda AK-47. Kumina majka je pucala iz Berete. Deca su skupljala vrele čaure. Policija je dolazila dva puta. Treći put su ostali pod šatrom. Ko ima da kaže nešto protiv ovog braka neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Svi smo ćutali. Pogledao me je. Prevrnula sam očima. Postaje sve gori. Nemam ništa protiv, odgovaram pogledom. Mlada ga cimne za rukav. Negde na sred mosta, kada smo se vraćali iz opštine, počnem da se tresem, sve mi postane jasno. Film, Bata, šator, ovi oblaci koji se već danima gomilaju.

Odlazim u cik zore, čim se dim raziđe i magla počne da se diže. Ono malo benzina što je ostalo u Slonu poslužilo je da zapalim šator, srušim krov i rasteram oblake. Neka to, pored mikrotalasne, bude moj svadbeni poklon.