priče

KOFER, KOVČEG

Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

– Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

Potrčao sam prema liftu i nekoliko puta pritisnuo dugme. Brojevi su opadali sporo, dok se displej nije zaledio na -3. Strelica je pokazivala na dole i samo na dole. Strčao sam velikom brzinom niz požarne stepenice u najdublju garažu hotela, želeći da stignem do mame i tate pre nego što sednu u auto, zauvek odu i zaborave me. Otvorio sam vrata između stepeništa i garaže i video da je prazna. Vrteo sam se u mestu, držeći se za ručku svog kovčega, osluškujući da li će se nešto čuti iz nemih zidova. Čulo se kako se negde u dubini jedna od vrata zatvaraju. Potrčao sam tamo. Prostorija u koju sam ušao bila je hodnik sa nizom vrata koja su se gubila u mraku. Kada sam zatvorio vrata više se nije videlo ništa. U vazduhu sam osetio miris mamine kreme za ruke. Pustio sam kofer i izvadio iz džepa ključ koji je na privesku imao lampicu. Osvetlio sam put. Hodnik je bio neočekivano dug a na kraju sam, pod slabim svetlom, uspeo da razaznam uzani prolaz između dva zida, jedini koji nije bio zaklonjen vratima. Prolaz je bio toliko uzan da sam kofer morao da ostavim u iza sebe. Jedva sam se provukao i dospeo u malenu betonsku prostoriju, koja je imala izlaz u šaht. Ostavio sam ključ i svetlo na ivicu otvora i počeo da silazim držeći se sa obe ruke za metalne rukohvate. Osetio sam mamin i tatin dodir na rukama i ohrabren sišao u rupu. Kada sam dotakao dno, osetio ukus zemlje koju sam jednom, kada sam bio još mlađi, probao igrajući se u dvorištu.

Advertisements

SMRTONOSNOST

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

Jedna prominirajuća, falusoidna tvorevina koja svojom veličinom zaklanja pogled na Veneru, ima 3000 prozora i nekada je dnevno gutala živote 3000 ljudi. Dominira panoramom. Sada je mrtva, zapamćena u samrtnom ropcu, usnimljena kako izdiše i kako iako puna vazduha ostaje bez daha, posustaje. U njenom podrumu još ima pacova koji se mole bogu Marsu da se ne sruši sama od sebe i tako od njih načini beskućnike. Vetar provlači svoje prste kroz njene polomljene oči, plete otrovnu paučinu, koju odmah sutradan kida i u vidu sitne aluminijumske ali i staklene prašine razbacuje po okolini, tiho zagađujući i razgrađujući istovremeno. Iz nje vise creva žica i kablova, krvni sudovi vodova i odvoda, nervi linkova i optike, istruleli od vlage i radijacije kojoj niko uspešno ne okreće leđa. Izvrnute nutrine ova umrla tvorevina urla na svoje roditelje, i roditelje njihovih roditelja. Urla koristeći prazninu koja nikada nije uspela biti zadovoljena. Zadojena.

Na jednom od viših spratova, duva opasan vetar koji preti da otkine viseće tumore umrlog predmeta, nišući njihove peteljke za koje su se obesili. Šefovi smena smenjeni su u istom danu, u istom satu kada je smrt počela. Iako je potrajalo godinama, nesvesni svoje sudbine pucali su svojim korbačima koji im sada menjaju kravate. Svaki ponaosob ima krvni ugrušak različitog oblika na potezu od vrata do mesta rođenja i svi iz daljine izgledaju kao ukrasi na korporativnoj jelki, onomad, prve nove godine po otvaranju. Viseći na visokim spratovima plaše vrane koje su kružile oko staklenog obeliska još od njegovog uzdizanja. Odlaganje pravljenja prvo ptičijeg a posle i zmajevog gnezda u praznoj glavi napuštene ideologije samo je privremeno, i direktori će, obešeni, pasti. Niti jedan CEO neće ostati ceo, mravi sa velikim zubima vrebaju iza lajsni.

U džepovima pro-palih arheolozi budućeg vremena, ljudi koji šalju anonimne razglednice vetrom, moći će da nađu, planove za izgladnjivanje, strategije razvoja kancera, targete napada dronovima i mnoge druge invetivne servise zla. Njihova odela mirisaće na naftu kojom je paljena šuma ne bi li se izlovilo sve što može da se pojede, pretvori u energiju, sagori. Ostatak je spaljivan uz vatromet i miris baruta. Deca odrasla na pepelu, jedući pepeo naučila da su da zadrže dah više nego što je to normalno i sada mogu da oduvaju sve pred sobom. Počinjem da sumnjam da je vetar koji ovde zavija stvarno posledica razlike u vazdušnim pritiscima između sveta i sveta koji držim u ruci.

To su deca NE zemlje, ona izviru iz negacije, negiranje je njihova priroda i nemoguće ih je osporiti. Oni nemaju himne i granice, oni ne slušaju i ne gledaju oko sebe. Oni se ne okreću unazad i ne sakupljaju svoje mrtve. Ne gube vreme. Oni ne prezaju ni od čega i pred njima radijacija okreće leđa. Oni poništavaju sve luciferijanske tvorevine, gore, spaljuju i odnose pepeo, znajući da i iz pepela Sotona može ponovo da vaskrsne, daleko na Pacifik.

Okean guta sve što mu se baci jer i sam zna da je mrtav.

BESKONAČNI SMRDLJIVI TUNEL I NA KRAJU SFINKTER

Milane. Milane. Tihi ton njegovog imena uvlačio se u kupe kroz pukotinu na razmrdanoj bravi kojom su se vrata nekada lagano zatvarala, pokretom na gore. Zvuk se posle uvijanja kroz rupu na vratima i kroz rupu na Milanovoj glavi ukrašenu na ulazu lavirintom ušne školjke ugnezdio između ušnih koščica koje su ga kao šniclu izlupale u nervni impuls. Prijatni nadražaj šaputavih milozvučnih slogova njegovog imena, Milana su u polusnu (jer ko još ozbiljno spava u kušet kolima?) vratili u detinjstvo, jedno pola veka unazad. Tako je i Milanova majka, Jevrosima, šaputala njegovo ime kada ga je budila.

Mamaaa, rastopio je Milan, nesvestan govora, kao malo masti kada staviš na hleb. Njegov glas upio je dvokrevetni kupe, tandrkanje voza i buka ulaska u tunel!

MILANE, razdrao se glas iz sve moguće snage koju glas može da ima plus je na svu kakofoniju morao da nadvisi i voznu sirenu koja je uz mnogo neprijatne muke popunjavala ionako knap tunel kroz koji je voz penetrirao. MILANE! Sad ću da ti userem ceo život!

Život koji je ležao na desnom ležaju trgao se kao iz kome na pomen sranja i sebe u istoj rečenici. Mrak nije bio potpun, mogao se videti Milanov strah, neka vrsta iracionalnog vapaja zbog horora koji je sledio a nije se još uvek mogao namirisati. Međutim mirisao se blag fekalni vonj poreklom verovatno iz vagonskog toaleta, vonj pomešan sa mirisom pomade njegove žene Dobrile, koja je spavala na levom ležaju, koju je ranije te večeri video kako nanosi na svoje naborano lice.

Milane, mislio si da si se izvukao sa urinarnom inkontinencijom, je li đavole, govorio je glas, a kako bi bilo da stvar podignemo na jedan viši nivo, dobri moj? To je bio tvoj opsesivni poremećaj, ne? Celog života ići samo na gore, na nivo iznad? I kada te je, ajde da se ne uvijamo, pišanje u gaće, unazadilo u tvojim sopstvenim očima, mislio si da ne može gore? Potpuno si poludeo, je li? A kako bi bilo da sada ja malo poludim?

– Ko je to? – sablažnjen je promucao Milan a govno nije časilo ni časa i odmah se otkrilo.

– Ja sam, tvoj izmet!

Sama reč izmet, bila je dovoljno nepodesna da se Milan u tom momentu sruši na pod kupea, što je bezvoljno i učinio. Brže bolje je dohvatio svoju pidžamu, odmakao je od stomaka i osetio grozan smrad koji se odatle izmigoljilo. Ali sve je ipak najviše ličilo na neslanu šalu svesti, običan prdež, mada Milan bi rekao flatus. Ne raduj se previše, obratio mu se glas iz mrklog mraka kupea, zarobljenog u mrklom mraku vagona, zarobljenog u mrklom mraku tunela. Mislim moj mili Milane da nisi samo prdnuo, pre će biti da si prdnuo u čabar, nastavljao je glas, misliš i ti da si samo prdnuo a ja ipak mislim da si usrao motku. Mislim da je večeras tvojim sranjima kraj, nakon poslednjeg sranja koje će ti se desiti, to jest mene. Tako ću te zagovnjati, govorio je glas, da ćeš propišati proliv i suze će ti osmrdeti a pošto si u svojoj biti običan vitez kukavica život će ti postati govnjivo gnezdo.

– Izlazi odavde – branio se Milan.

– Nikakav problem, Milanče, ali kad izađem nemoj posle da se hvataš za glavu i čupaš to malo kose što ti je ostalo. Pogotovo ne preporučujem da se dohvatiš za gaće pa dalje, mogao bi da ugovnjaš ceo kupe a neko to mora posle da očisti za tobom. Ili misliš da su svi ljudi govna pa šta im smeta da se upoznaju sa svojom nutrinom? Misliš to, stara lolo, znam te govno malo dok si mekonijum bio. Evo ti prilike da se i ti upoznaš sa svojom nutrinom, da spoznaš da si u stvari jedno obično govno. Nemoj da te to uzrujava, pazi ja kad ti kažem, ljudski je biti ponekad govno. Istina je da si ti preterivao a za svaku prekomeru postoji ispodmera. Nikada te, na primer, nije previše zanimalo kako se ljudi u tvojoj blizini osećaju. Ispodmera takve prekomere, u mom tefteru lepe braon boje zdravog govneta svaštojeda je, eto, da će ljudi u tvojoj blizini, od sada pa na dalje previše osećati kada se ti osećaš, a osećaćeš se, veruj mi. Evo, priče radi, Dobrila, više nećeš moći bez njene dobre volje koju si toliko puta za sve ove godine nipodaštavao. Dobrila će ti biti neophodna ili ćeš stalno biti usran. Šta kažeš na to? Vidim da si se na pelene za odrasle navikao, udobne su, ne? Nisu prijatne, verujem, i sam kad se nađem u njima završim u kanti za đubre ali ima nečeg anđeoski nevinog u njihovoj pamučnoj belini pre nego ih zagovnjaš. Odlazak u klozet? Samo sanjaj o tome! Govna, da tako kažem ja, to jest mi, preuzimamo kontrolu nad tvojom voljom i dodajem ti dve nove karte, n i e. Sada u ruci do kraja partije imaš šest karata n e v o lj, i a. Varaš sine? Šest karata? Znaš šta se dešava sa nepoštenim igračima? Obično se nađu u govnima.

– Šta hoćeš od mene? Odlazi Sotono! – razdrao se Milan u prazno a Dobrila se samo okrenula na stranu na svom krevetu. Eto odgovora na pitanje ko spava u kušet kolima.

Milan je sedeo na podu, u mraku slušao ritmično huktanje voza i proveravao da li sedi na čvrstom. Mrdnuo je malo guzicom i osetio mrljavi odziv sa inače tvrdog patosa kupea. Ukočio se. Šta ako je stvarno istina i ako se sad usrao? A onda se setio glasovnog terora od malopre i uplašio sebe mogućnošću da je istina još gora, šta ako od sada do kraja života bude srao u gaće? On koji je toliko držao do nivoa. On koji nije ni mislio na odvratnosti i izlučevine ljudskog tela zbog čega je seks sa Dobrilom prestao upražnjavati davno davno a u klozet je išao uvek sa mislima da tamo i carevi moraju ići. On kome niko nije trebao, on koji je inkontinenciju zbog hipertrofije prostate doživeo kao Černobilj njegovog dostojanstva sada iščekuje Enolu Gej? Sedeo je u lokvi svog proliva koji je počeo da probija kroz pelenu za odrasle i da usmrđuje kupe. On koji nikada suzu nije pustio osetio je vlagu u svojim očima i potočić na svom obrazu. Usled smrada koji je dopirao iz njegovih gaća, suza koja mu se zaustavila na ustima i koju je polizao imala je ukus koji bi mogao biti i ukus govneta.

– Dobrila, pomozi mi! – prvi put u životu promucao je molbu za pomoć prema ženi koju je tretirao kao potpuno beskorisnu i nepotrebnu. Dobrila je sanjala da su na mirisnom polju lavande, Milan sedi na konju a njoj je dozvoljeno da nosi njegove štitove. U snu su njegovi štitovi takođe ogroman teret ali ona ih nosi sve jednom rukom dok drugom za uzde drži njegovog konja.

– Dobri! – istisnuo je vapaj zasrani čovek. Prvi put je u životu tepao svojoj ženi a ona je spavala tako beskorisno.U njenom snu kako bi trepnula okom, pozicije jahača i štitonoše su se menjale kao kada se svetionik javlja, sada bi on bio jahač, pa bi dok je svetlo suprotno od njih ona bila na konju a on dole, i tako naizmenično.

Mrak je postao delimično razređen izlaskom iz tunela posle kog je voz počeo i da usporava. I kako je voz išao sporije svetla je bilo sve više. Blaženi osmeh na Dobrilinom licu bio je sve vidljiviji a kondukter je ušao i u njihov vagon i iz sve glasa je počeo da se dernja, GRANICA!

DRAGON MI JE DA SAM VAM BIO NA USLUZI

Gospodin Levi se prvi put maskirao sa pet godina. Našao je parče crepa na plaži koje je umočio u vodu i išarao se po licu. Kada je takav ušao u hotelski restoran jauci prisutnih delovali su kao da se izmasakrirao. Na školskim priredbama je bio gusar, nindža, dirigent i fudbaler. U gimnaziji se krio iza lika pank bubnjara, od šminke noseći samo krejon.

Svoj prvi novac je zaradio u zoo-vrtu Big Blue Bay noseći na sebi veliku kutiju Snooply kokica. Kostim je bio tako dizajniran da su ruke i noge bile njegove a oversize kutija i ukočene plastične kokice su mu stajale iznad glave. Prozore za oči imao je u oba slova O u natpisu. Kasnije te godine gospodin Levi je bio prvo ulični pa onda i cirkuski klovn a dve glavne zavrzlame su mu bile plišana pesnica koja izleće iz šešira i džep koji prska vodu. Kada je radio sa decom nije nosio šešir. Nosio je slojeve šminke, šareni kombinezon i crveni sunđerasti nos. Do kraja iste godine oprobao se i kao Deda Mraz, spavajući preko noći na jastuku koji je preko dana opasivao oko sebe. Gospodin Levi je živeo kao u bajci. Bio je Popaj i Petar Pan. Bio je jak i mlad. Bio je i sakriven iza radio talasa zabavljajući zaslužne. Duboko u moru sebe razbijan je o litice nevidljivog rastapanja, degeneracije. Ni gram negacije.

Gospodin Levi se oblačio kao žena, nosio dugu kosu, kraću kosu, nosio brkove, nosio bradu, izlazio u smokingu na paradu. Čak je i živeo na ostrvu parade, Parade Key – pronalazite li bizarnu sličnost u rečima parade i paradise? –  ali to je samo detalj fasade. Unutar njegovog bića se raspuštao pakao. Gospodin Levi nije nikada plakao, ili makar da mi znamo o tome. Gospodin Levi je pozajmljivao glas, sva svoja lica kad nije nosio maske, pozajmljivao je sebe svima onima kojima u tom momentu nije bilo do njih samih. Ne znamo da li je ispunio sve svoje snove ali znamo da je izgubio mogućnost da ih sanja. To je težak udarac čak i za ljude bez snova. Ni doktor Park ni doktor Alzh nisu znali šta je uzrok njegove patnje iako su im simptomi bili poznati od ranije. Nisu znali koliko je zaista ozbiljno ali su znali da nema leka, osim jednog koji FDA još nije prepoznala.

Jednog dana, a to je baš danas, gospodin Levi je bio relativno star i apsolutno slab i zaboravio je ko je on u stvari i šta se od njega očekuje. Posegao je za neodobrenim lekom i po prvi i poslednji put u životu učinio, za promenu, ono što niko od nas, koji ga još uvek pamtimo, od njega nije očekivao.

EVERYTHING CIRCUS THINKS IS GOLD IS SHIT*

Cirkus odlazi iz grada a ja da glumim klovna, ma jedite bre govna… pisalo je na zidu koji je prvo prekrečen, pa srušen, nedugo zatim raznesen, ciglu po ciglu, pretvoren u prah (i pepeo) i počišćen sa lica zemlje/ulice tako da je ostala samo prazna poljana. Ovo mesto, ova poljana, uvek je bila prekrivena šatorom, skrojenim od tako masivnog materijala da je bilo dana kada ne da nisu dopirale impresije iz spoljašnje sredine nego se ni Sunce nije uspevalo probiti. Probisveti jebeni. Cirkus uistinu nije otišao iz grada, ali svake godine, budite sigurni jedan grad će otići van neprozirne, kataraktične zavese spuštene na ovo pusto mesto. Sočivo kroz koje se prelama pogled na cirkus degenerativno propada. Istina je da čak i kada se ode malo ko zaista i napusti ovo mesto. Senka šatora nadvija se nad glavom ma gde glava bila.

Oni koji šator razvlače, ta putujuća grupa akrobata, klovnova i žonglera koji sa sobom vuku i krdo utreniranih ali i izmaltretiranih životinja zapravo se ne pomera već stagnira, održava maligni status quo a i ako putuje, putuje u svojim mislima u bližu budućnost koliko i u daleku prošlost, istovremeno poričući postojanje sadašnjosti jer prezent je za trupu samo senzitivna neprijatnost istorije, nešto poput ujeda buve ili izmeta preživara. Sva ta ukupna bulumenta diversifikovanih ali jeftinih prevaranta svakog dana ustaje, pere se (neki preskaču tuš kabinu), maže svoju šminku, navlači maske, oblači skupocene italijanske kostime i sprema se za predstavu koju će doveče servirati publici, neretko sa ambicijom da se praznina nečijeg šešira ili salto mortale iznad sigurnosne mreže prikaže kao jedini sadržaj tuđeg života. Na zidovima i plafonu šatora neprestano se, između ostalih vrtilica/spinera, vrte i crveno-bele i crno-bele luše kojima se rulja hipnotiše čim skrene pogled sa peska arene. Oblak prašine u kome se diše i gleda lepi se za pluća, bronhije, grkljane; suvih grla publika ne može da viče, urla; suvih očiju ne može da zaplače, a da to ne zaboli. Niko ne voli da boli. U tom oblaku suve magle varalice žongliraju nekada keglama i pomorandžama nekada sudbinama, prave osmice i štampaju nule, izvode piruete i štampaju izvode iz banaka, pokazuju kako je moguće izmigoljiti se, giljotini. Tek što se jedna prašina slegne eto ih taoci ovih hohštaplera, pušteni iz kaveza da šene, mole, preklinju, za komad mesa ili bananu. Ograničenog su radijusa kretanja, ukinutog dostojanstva, izbrisane slobode, stari, čekaju svojih pet minuta da dobiju ili korbačem ili šargarepu. Letva, kanap i povrće/voće, zajedno ili svako ponaosob, deo su obaveznog instrumentarija voditelja, dresera i dramosera. Svi oni se vrte kao na ringišpilu svakog dana iz dana u dan dok jednog dana šatra ne ostane prazna. Možda je taj dan daleko ali se bliži.

Niko od gorepomenutih ne ume da bude tih, ne ume da ne prlja tepih, ne ume da sagleda triptih. Sve su svoje umeće izgradili na premisi: Ko ne živi umreće. Njihova druga krilatica proizilazi iz prve: Prvo će umreti smeće.

Dok bude publike i predstava biće.

Cirkuzanti propovedaju religiju koja uključuje nebuloze, dijagnoze i leguminoze a na koricama njihove svete knjige zlatotiskom je otisnuto USKORO. To je uska knjiga u koju nije upisano bog zna šta pametno ali se nosi svuda i iz nje se prodaje imalin za muda/bubrege. Oni govore, kače sami sebi lovore, pronalaze lobotome koji im čuvaju leđa, a nekada i privuku neku milostinju svojom pojavom. Uposlenici ove ustanove misle da biti dobar znači biti loš i zao, biti iskren znači pomalo lagati, biti pošten znači nekada malo i krasti, biti otvoren znači povremeno manipulisati. Oni izlaze goli pred gledaoce, pred svete oce i praporce i drže zatvorene oči, misleći o pojavi u odelu koje mora da je toliko sjajno da zaslepljuje. To nije kreacija italijanskog krojača, pre će biti da je iz Italije uvezeno dvostruko ogledalo ali su domaće kalfe isto naopako ušarafile. Sada je sve što je za sakriti pred očima javnosti a sve što bi možda i vredelo nalazi se okrenuto u tamu nekog kvadra, zaobljenih ivica, nalik na one plastične kabine za nuždu koji mirišu na lipu i stoje pred ulazom u arenu. Međutim, gledaoci, većina barem, aplaudira, jer za to su plaćeni, pretplaćeni, potplaćeni, potlačeni.

Lizalice se okreću na svakom delu šatora, ne zaboravite.

Kada se rodiš ispod šatora sve je moguće. Možeš biti pušten, raspušten, opušten, otpušten, bauljaćeš po pesku arene, ispod tribina tražiti svoju suštinu ili nečije ostatke hrane. Možeš videti dana a i ne moraš, možeš ceo život provesti pod šatrom. Možeš videti sveta a i ne moraš, možeš ceo život proživeti, proživotiti, proždrati, prožaliti, prežaliti…

Ulaz u cirkus je besplatan, izlaz se plaća.

 

*Ricki Tarr, u filmu Tinker, Tailor, Soldier, Spy

ZAPADNI JAHAČ OD PAPIRA AZIL ZA DUŠE

Jednom sam vežbanja memorije radi pokušavao da se setim sebe iz daleke prošlosti. Sedeo sam u sobi potpuno sam. Imao sam sve vreme sveta, nečiji možda ceo život, pred sobom.  Ljuljajući se blago napred nazad mogao sam da čujem vodu koja se pomerala u dvorišnom bazenu. U takvim, za eksperiment sa sopstvenim sećanjem, reklo bi se idealnim uslovima, najdalje što sam stigao u premotavanju trake sećanja bio je povratak u jednu operacionu salu. Imao sam 4 godine i jasno se sećam kako mi doktor na lice stavlja masku inhalatora kroz koji ću udisati anestetik neophodan da bi mi bezbolno bio uklonjen treći krajnik. Mogao sam da napišem i da se sećam prvih minuta svog života jer moja majka nije mogla tokom trudnoće saznati kojeg sam pola (ultrazvuk još nije bio u svakodnevnoj upotrebi) te je stoga babica, mora biti, odmah nakon što sam se pojavio na ovom svetu, izgovorila: Muško! Ali to bi bila logička manipulacija. I povrh svega nepošteno.

 

Bolnica je bila pak previše moderna uprkos logici koje se nisam uspeo osloboditi pri retroaktivnom razmišljanju, previše moderna za doba mog tada kratkotrajnog bivstvovanja u ovom prostom životu. Staklo je dominiralo enterijerom, previše upadljivih ogledala, koja u ranom detinjstvu čoveku ne znače kao možda kasnije kada mu treba da s vremena na vreme pogleda u sebe, da se sretne sa samim sobom, i pored njih još samo dobro uglačani i ispolirani metal. Nigde masne zelene farbe, na zidu, do visine očiju, nigde gumenih pločica po kojima točkovi bolničkih kreveta i kolica sa prljavim tanjirima nečujno klize. Nigde gužve.

 

Ulazim u prazan lift jer me čeka otvoren. Tada još uvek nemam klaustrofobiju i radoznao sam kao i svako dete da vidim kuda će me odvesti. Unutra je ponovo ogledalo. Mene međutim zanimaju samo dugmići za koje intuitivno znam da me vode iz prizemlja. Ne znam ni slova ni brojeve nego se upinjem da pritisnem ono dugme koje je previsoko postavljeno, ono koje je van domašaja i baš zato najviše privlači. Izuvam bolničku patofnu i krajnjim naporom, njenim gumenim vrhom, dohvatim do izdvojenog dugmeta na vrhu grupe. Kasnije ću u životu saznati da je to bio devetnaesti sprat. Krov.

Vrtoglavi uspon na vrh trajao je relativno kratko, ako uporedim sve ostalo vreme koje me je, ne znajući za njega, čekalo. Od tog momenta sve na dalje biće samo nizbrdica, put nazad na zemlju, u zemlju. Neminovan pad.

Na krovu je duvao jak vetar i da nisam tek izašao iz puberteta, tako reći bio u naponu snage, u proleću mladosti, logično bi bilo da mi bude i hladno. Ali zimu nisam osećao. Tih dana nisam želeo da imam kaput. Samo vuneni džemper i ako bi padala kiša žuto-plavu kabanicu, sa dva strane.

Na krovu, kao i na svakom drugom važnom mestu u životu, našao sam se na raskrsnici sa dva moguća puta, dve strane. I jedna i druga uličica su delovale kao pokisle glumice, pokvarene lepote, mračne kao porodične tajne i maglovite kao sećanje. Na zidu se jasno videlo mesto za putokaz, koji je oboren ležao na zemlji.

Oba znaka su pokazivala put ka nebu i nije se raspoznavalo šta uopšte piše na njima. Tamo sam mogao samo odleteti. Ali kada se odraste ta se veština zaboravlja. Mogao sam poleteti kao lasta preko ivice krova ali u tom momentu još uvek nisam znao ono što znam sada. Skrenuo sam u uličicu levo i posle nekoliko desetina nesigurnih i nedoraslih koraka stigao do kraja. Pomislio sam kako je to bio pogrešan izbor pa sam se vratio da proverim i drugu uličicu, onu u koju se skretalo desno. Situacija je bila ista. Da li je život ćorsokak na vrhu solitera? Blizu neba ali još bliže zemlji. Ponovo sam prišao svom prvom izboru. U međuvremenu pod jedinim svetlom u sokaku pojavila se devojka. Riđe kose, blede pegave kože, u crvenoj haljini sa crvenim šeširom širokog oboda koji joj je prekrivao lice. Kroz štof šešira mogao sam samo pretpostaviti plave ledene oči. Ili se to ponovo logika igrala mojim sećanjem?

Haljina je dosezala jedan hvat iznad kolena a izrez na vratu je bio širok i dubok toliko da je otkrivao zasenčenu udolinu na grudima. Ispod leve klavikule video se rez kroz koji je kapala krv pred njene noge na pločnik. Levu ruku je držala na kuku a desnom bi obrisala krv i onda prste podvukla u senku oboda. Prste bi polizala. Tada bi načinila pokret tim vlažnim prstima prema dnu slepe ulice kao da je htela da kaže: Idi tamo! Idi dole do dna!

Prošao sam i ostavio je iza sebe. Kada sam stigao do zida okrenuo sam se prema devojci pitajući se zašto me je poslala ponovo ovamo kada je ovde mrtav ugao. Moj govor tela je pitao isto. U tom momentu prsti su joj ponovo bili, verovatno, na ustima i nakon što je polizala novu količinu krvi ispružila je ruku prema meni, stisnula šaku i ispružila samo srednji prst. Tada sam iznenađen neočekivanom gestikulacijom napravio mimiku na licu koja je oponašala prostu misao: Zašto sad to? a ona je, kao što bi imperator na tribini arene izvrnuo svoj palac za smrt, izvrnula svoj srednji prst prema tlu ukazujući mi na nešto dole. Pogledao sam dole u svoje cipele, oko sebe, levo i desno i pažljivo tražeći šta bi moglo biti to na šta mi ukazuje ugledao mala vrata koja su bila skrivena iza jednog sanduka za sladoled. Podigao sam pogled sa jasnom porukom na licu da sam pronašao vratanca a ona je samo odmahnula, sada opruženim prstima, pomerajući ih sukcesivno od sebe, kao da odgovara: Hajde, idi…

Lako sam pomerio glomazni sanduk; iako je kalendarski još uvek bilo leto sanduk je bio prazan, i probao da otvorim vrata koja mi nisu bila ni do kolena. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da civilizovano otvorim prolaz upotrebio sam nogu i razvalio drvo.

Tako sam na silu, na mala vrata, ušao u ostatak svog života.

Kleknuo sam i pogledao kroz ta vrata manja i od mnogih prozora koja su ovako izlomljena izgledala jadno, kao oni psi koju su iako stasali bili manji i od osrednjih mačaka. Vidik je bio kao sa prozora spavaće sobe roditelja mojih roditelja. Ravnica omeđena ogradom iza koje se prostire, nova, sada, beskonačna ravnica. Takav pogled je mogao biti umirujući isto koliko i uznemirujući, pitanje je bilo samo godišnjeg doba. Sneg je polju navlačio masku pustinje, hladnoća je podsećala na grob.

Provukao sam se kroz okvir vratanca i uskočio u dvorište koje mi je bilo poznato od pre. Ili je to logika ponovo krpila rupe u mom sećanju?

Dunje u travi, lišće od oraha, miris pečenog povrća… Dim od spaljenih cepki kao zavesa krije ogradu, granicu između poznatog i spokojnog i nepoznatog i nepredvidivog. Prosti je deja vu kako preskačem tu ogradu, prelazim granicu. Odlazim u svet iako je taj svet ograničen mojim životom. Svet ne može biti veći od života.

Sa rancem na leđima prolazim poljima na kojima se ubira letina. Kako se više udaljavam od spokojstva sve manje mislim šta me sve može sačekati na polju. Kako prolazi više vremena sve manje sebe mogu da zamislim ovde. Ljudi rade na polju, neki kao robovi, nekima samo puca kičma ali su zato slobodni. Slobodni su da vikendima odu kod kostolomca da im namesti kosti. Ipak velika većina se samo omami do ponedeljka. Moja trasa u svetu preko granice postaje turistička i počinjem da skupljam fotografije usamljenih brestova koje sam prolazio usput. U nekom momentu imam ih dovoljno za izložbu i ozbiljno razmišljam o tome. Zanesen idejom izmešten iz realnosti polja, polja nestanu. Pocepaju se po od ranije poznatim granicama i proguta ih more. Gledajući u slike sa izložbe zamalo nisam pao sa jedne ivice ostatka polja. Jednostavno, polje se srušilo i ostala je litica koja nije visoka devetnaest spratova ali jeste barem sedam. Umesto beskonačnog polja ostanem na ostrvu i dohvatim njegov rub. Gravitaciono polje me ošamari, moja izložba u glavi pukne kao dečiji vatromet i dozovem se svesti. Hodam ivicom tla, vrti mi se u glavi svaki put kad pogledam put vode ali ne odustajem od potrage za izlazom sa pustog ostrva svakodnevnice. Sada sam već u godinama kada empirijski mogu da budem siguran da iz svake neprilike postoji izlaz. Sada već umem i strpljenje da pokažem.

Posle dovoljnog broja sigurnih koraka u pravcu sigurne konačnosti i smeru suprotnom od kazaljke na satu dođem do stepenica koje vode niz liticu. Izlaz na more kao izlet na pučinu. Sam sebe nagrađujem mentalnom konstrukcijom kako su ovo jedine stepenice sa ovog ostrva a eto našao sam ih pre prvog mraka. U sumrak takoreći.

Stepenice su pri vrhu nove, sveže farbane u belo ali kako ih više ostavljam za sobom u sve su gorem stanju. Na jednom i drveni gelender nestane pa nastavljam pažljivo ka dnu balansirajući između ovde i tamo.

Tamno.

Tamno je more.

Kako odavde, sa stepenica kojima se samo silazi, more izgleda nesagledivo. Jedino što mogu da pomislim o njegovoj veličini je u stvari u vezi sa veličinom polja. Kako samo nepregledna polja izgledaju smešno malo u poređenju sa morem. Pustinja svesti i more podsvesti.

Stižem do vode i nastavljam dalje. Stepenice vode na dno mora. Silazim stepenicama u vodu kao da silazim u bazen koji se čuje u dvorištu azila u kojem provodim svoje stare dane. Stepenice prestanu. Dotaknem dno i tamo po dnu nastavim da bauljam. Pronalazim izgubljene relikvije svog postojanja i guram ih u džepove pidžame. Vazduh mi ne treba. Život u trećem dobu se ionako odvija samo na nivou kognicije. Život u noći života, u zimskoj noći života, može biti samo zimski san. Hibernacija. Zaspim na dnu, na nekakvom poklopcu, samo na sekund izgubim svest. Zaboravim kako sam se našao ovde ali i to je očekivano. Zaborav se najlakše pamti.

Odjednom čujem lupanje sa druge strane poklopca, kao da me neko zove.

Naučen da otvorim kada neko kuca potpuno zaboravim da pitam ko je. Ne bih ni ustajao, da sam znao da iza poklopca na dnu mora nema nikoga. Pribran na tren, prepoznam poklopac podmornice. Za sve ove godine nisam video unutrašnjost podmornice i to me zainteresova. Siđem dole i zaklopim poklopac.

Unutra izgleda kao maketa podmornice koju sam nekada video u vojnom muzeju. Ili to moja svest ponovo pravi logičke manipulacije. Šta ako je ovaj uzani prostor samo rezultat suženja moje svesti? On ne bi ni mogao da izgleda drugačije od onoga što znam o sebi i onoga što sam već doživeo.

A znam da sam doživeo napad klaustrofobije i znam da sam se drao iz svega glasa, što mi je uklonjeni treći krajnik u mnogome olakšavao, da želim da me puste odavde. Da hoću kući.

Znam i da me niko nije čuo jer je prostor oko mene zvučno izolovan kao podmornica na dnu mora.

JO-JO PANDA IZ ISPREKIDANE STVARNOSTI

Poslednje promene koje su se desile na ekranu Jovaninog laptopa bile su gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver, Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta leđima kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a licem prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodna, plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare iz kojih domaće stanovništvo vadi so presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi priredila u istoj ovoj kalendarskoj godini, a data fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji koja čini da se ne raspadne, ponekad i ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U  stvarnosti, sunce je već odavno zašlo, ređaju se najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji sa pogledom na reku, na sedmom spratu nove korporacijske zgrade, ogrezle u providnom staklu i uglačanom metalu. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

Boksovi u kojima sede oni koji letuju samo u Grčkoj su većinom prazni. Svetla su na pola zajedničkog prostora već smanjena na pola, to jest dimovana, kako je danas moda reći, što joj otežava izlazak do hodnika sa liftovima. U stvarnosti, sva je prilika da velika kancelarija izdeljena na kutije, takoreći kancelarijičetina, izgleda zadimljena kao kakva kafana. Na putu do izlaza sa sprata prolazi pored kofiruma gde je živo, življe nego u ostatku mrtvog prostora, čak i ako se uzme u obzir ceo radni dan. Kolege koje moraju da ostanu prekovremeno da bi spremile važnu prezentaciju za velikog klijenta koji sleće sutra rano ujutro ponovo su izvele štos sa slanom kafom i nasankali nekog novajliju koji je tek priključen timu. Jovana je samo provirila i pozdravila ih u prolazu. Po rasporedu stajanja i sedenja, sastavu ekipe i bljuvotinama po stolu i tepihu odmah je shvatila o čemu se radi i, kao po automatizmu, razvukla usne u srpasti osmeh. Dok ih je ostavljala da svi zajedno (jer to je bio pravi neplanirani timbilding) svare (ne)slanu šalu inicijacije i nastave da rade do kasno u noć, setila se kada je i sama popila slanu kafu u istoj prostoriji. Ne tako davno, a vidi gde je sada.

Ispred liftova nije bilo nikoga. Pozvala je sve putničke liftove, kao i teretni, iako ne radi poslepodne. Stajala je, naizgled mirno. Levu štiklu svoje cipele uvrtala je u tepih. Ako bi se taj tepih pogledao posebnom UV lampom za otkrivanje tragova stileto potpetica, pojavile bi se duboke rane na nekoliko mesta. Međutim, lift je ubrzo došao i sudbina onog po kojem se stalno gazi ostala je zanemarena i ovaj put. Vrata od uglačanog metala su se otvorila i ukazala se prazna kabina. Vrata su se zatvorila. Jovana je pritisnula dugme koje će je odvesti u prizemlje. Tri od šest stranica ove na lance obešene kutije bilo je od stakla, tako da se moglo gledati u atrijum nove zgrade. Zbog velike razlike u svetlu među hiljadama i hiljadama malih lampiona ukrašenog atrijuma i zadimljene kancelarije koju je upravo napustila, kao i zbog providnosti zidova njenog novog privremenog i kratkotrajnog životnog prostora, Jovana se osetila nagom. Pogledi koji su dolazi iz atrijuma ciljali su svaki kvadratni centimetar njene kože, od glave do pete. Imala je uz sebe samo neke providne fascikle i njima je probala da prekrije svoje međunožje i grudi, ali, kako su fascikle bile premale za to, poslužila se slobodnom levom rukom i obgrlila svoje otekle grudi, makar toliko da joj se ne vide bradavice. U stvarnosti, jedini koji je gledao bio je momak iz obezbeđenja, koji je sedeo za prijavnicom i pratio je na monitoru. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje. Jednini pokret uočen na ekranima je bila Jovana, i mladiću je bilo pomalo čudno to što se ova devojka ovako uvija oko sebe same, i pitao se da li je moguće da nije primetila da joj je kaput skliznuo sa ruke i pao na pod lifta.

Kada se lift zaustavio i vrata otvorila prema atrijumu, Jovana je shvatila da joj je kaput na podu, podigla ga je i otresla jednom dvaput. Izašla je u prazan prostor. Čuvar nije bio na prijavnici, biće da je otišao u obilazak. Negde se čuo usisivač, vrata lifta su se skoro nečujno zatvorila, jedino su njeni koraci odzvanjali. Ima nekoliko koraka do izlaznih roto-vrata, ali je zvuk koji sama proizvodi svejedno plaši, pa bira dužu rutu do malih vrata za kurire, samo zato što je taj put postavljen tepihom. Izlazi na vrata koja je morala sama da otvori, a sneg koji je jutros tek ponegde zabelio trotoare Novog Beograda sada je već zavladao prostorom. Teritorija beline je zauzela tamne površine u razmeri koja bi u svakom drugom dualnom odnosu značila kapitulaciju tame. Međutim, tama se branila organizovano i uz pomoć ljudi, pa su neki revnosni radnici iz održavanja nove korporacijske zgrade u toku radnog vremena prosuli so po trotoaru, te su se pojavila ostrvca otopljenog snega, tamna mesta, po kojima je moglo bezbrižno da se gazi. Jovana je birala tamna mesta, kako bi što manje ukvasila svoje skupocene dizajnerske cipele, pre nego li stigne do garaže tržnog centra gde je jutros ostavila svoj automobil. Činjenica da će joj so nagrizati glazuru na cipelicama nije joj padala na pamet. Razmišljala je kako će jednog dana imati parking mesto u garaži u zgradi u kojoj joj je i kancelarija, kao što je već napredovala do sopstvene kancelarije, i kako neće morati uopšte da izlazi na zimu.

U stvarnosti, to se neće desiti nikada.

Vozila je automatski nekoliko blokova do novog stana koji je iznajmljivala od nedavno, od kada je dobila unapređenje na poslu. Imala je sreću sa parkingom, staze su bile prohodne, lift je radio. Pevušila je pesmu koju je čula na radiju dok je dolazila do tamo. Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… U stvarnosti, nije ni stigla da izvadi pločicu auto-radija iz pretinca za rukavice jer je u automobilu bila kao neki robot. Komande, znaci, svetla. Kraj.

Uključila je svetlo u hodniku, bacila kaput na cipelarnik, lansirala salonke u kuhinju. Zbacila je sa sebe torbu i torbu za računar, sako, otkopčala belu košulju, izvukla je iz tamno sive suknje sa tankim crnim prugama i dohvatila se iza leđa da otkopča prokleti brushalter koji je ceo dan stezao. Iščeprkala ga je iz nedara i bacila na kauč u dnevnoj sobi. Otišla je u kuhinju. Na stolu je čekala slana kifla koju je jutros samo zagrizla i ostavila, načetu, još uvek delom umotanu u salvetu koja joj je pripadala. Mesto gde su bili otisnuti zubi se skorilo, ali je deo ispod mekanog papira još uvek bio svež. Žvakala je na suvo, pa je potražila nešto čime bi mogla da progura zalogaj. Izbor je bio ko zna kada otvoreno crno vino i voda sa česme. Prvo je iskapila vino, direktno iz flaše, a posle je sipala i čašu vode sa česme. Prešla je u dnevnu sobu i sručila se na kauč. Pošto nije mogla da pronađe daljinski od TV-a, dohvatila je torbu i iskopala ajfon koji je uključila na punjač. Kada se statusni simbol ponovo pokrenuo i došao svesti, poruke, propušteni pozivi i mejlovi počeli su da stižu kao ptice selice na Bulevar u oktobru.

               Večeras se provodimo?

             Gde ćemo da se napijemo? Mi već organizujemo start kod mene, smisli neki after…

            Javi se ako hoćeš da odemo na neku finu večericu, znam jedno mirno mesto u Zemunu…

…bile su samo neke od ponuda koje je Jovana dobila i na koje je mislila da odgovori. Smišljala je odgovore dostojne njene pozicije u nevidljivoj hijerarhiji, odgovore koji joj neće sutra ili u ponedeljak postavljati pitanja, udubila se toliko da joj je trebala boca sa kiseonikom za tu dubinu, ali nije uspevala da smisli ništa suvislo, pa je podsvesno odlučila da celu stvar odloži. U stvarnosti, njoj se večeras nije išlo u provod zbog drugih. Radije bi radila nešto za sebe. Odložila je aparat iz ruke na neku površinu van domašaja očiju i dohvatila plišanog pandu kog vucara sa sobom još iz detinjstva. Istina je da se malo ofucao, ali za razliku od momka nije je mogao prevariti ili povrediti, za razliku od psa nije tražio šetnju po snegu i zimi, za razliku od mačke nije tražio menjanje posipa, za razliku od kornjače nije tražio grejač, za razliku od zlatne ribice nije tražio hranu, za razliku od tamagočija nije često tražio nove baterije. Običan crno-beli panda, malo veći od njenih dlanova kojima je prekrila lice kao da će zaplakati. Meda joj je upao u dekolte, osetila je nežnost po koži svojih grudi. Jako se napregla da zaplače, jer je isprekidano disala, što je obično bila uvertira. Nešto definitivno nije bilo u redu u tom momentu, ali nije joj uspevalo niti jedno niti drugo, niti da razluči šta joj je, niti da pusti suze i tako posledično oseti neko olakšanje. Sedela je u tišini i slušala svoje respiratorne ekskurzije koje su se proredile i usporile. Suva, u toplom i prazna, isprekidana, nije mrdala.

Ponekad bi tako sedela i razmišljala a ponekad bi samo sedela.

Prekinuo ju je zvuk poruke na telefonu i, nakon što je istu konstatovala, odvojila je nekoliko prostih trenutaka da se ne pomeri, ali se u sebi spremala. Dohvatila je telefon desnom rukom dok je levom izvadila mekanu igračku iz svog poprsja.

Seti nas se Jov. Tata Zare i mama Vora.

U stvarnosti je pisalo: Seti nas se Jov, Tamara i Bora.

Tamara i Bora su bili drugari sa faksa koje je ona upoznala i osudila na ljubav i sreću do kraja života. Oni joj nisu padali na pamet već mesecima, od kako je okončala svoju poslednju neuspelu emotivnu vezu sa tipom koji je uporno odbijao da odraste.

Ustala je i bez osvrtanja dohvatila brushalter i krenula u kupatilo. Usput je otkopčavala košulju i pred vratima je svukla i bacila na kuhinjski sto. Oborila je flašu na pod ali to je ni najmanje nije uzbudilo. Zatvorila je vrata za sobom. Iza zatvorenih vrata obukla je odeću iz korpe za prljav veš umila se i pogledala se u ogledalu. Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, lice u ogledalu je još uvek gledalo za njom.

Sišla je na parking i pokušala da nađe automobil koji je iste večeri tu ostavila, i taman kada je zima počela ozbiljno da se suprotstavlja njenom izboru odevne kombinacije koja nije uključivala jaknu, ugledala je malu crvenu Fiestu kako isijava ispod jedne od uličnih svetiljki. Ušla je unutra i vezala pojas. Krenula je na most. Parking, blok, bulevar jedan, bulevar drugi, bulevar treći, most.

Komande, znaci, svetla. Kraj.

Mesec je bio tanak srp, nedostajala mu je drška pa da se daleke zvezde, koje, kao što znate, jecaju, požnju kao u snu. Košava je oduvala sve moguće i nemoguće oblake i oblike i nebo je bilo nago. Samo to jedno oko, večeras ptozično, kojim Sunce špijunira ljude dok spavaju.

Vozila je lagano prema mostu, dok nije primetila narandžasto svetlo koje joj maše da stane, pa je tako i učinila. Plašila se u sebi, ne zna čega, može biti da je svetleća šargarepa samo namama zle veštice iz bajke koja će sada probati da je skrene sa puta, odvede u svoj kokošinjac na kraju dvorišta i tamo je skuva, ali je u stvarnosti to bila policijska patrola koja je vršila rutinsku kontrolu saobraćaja petkom uveče.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Policajac je prešao na desnu stranu i proverio nalepnicu. Bio je zadovoljan.

– Ovaj ja…

– Da li ste konzumirali alkohol? – policajac ju je prekinuo, bez želje da sazna kraj njene rečenice-izgovora. Bez ideje da jeste uhvaćena u prekršaju.

– Pa, ovaj ja…

– Alko test, gospođice. Dunite iz sve snage prema otvoru aparata.

Jovana je izdahnula.

– Slobodni ste.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Uniforma je prohodala oko automobila i lupila po prtljažniku.

– Znate li da ste se prestrojili preko isprekidane linije?

– Prestrojila?

– Imate li prvu pomoć?

– Prvu pomoć?

– Pa da, kada idete da nekome nanesete štetu, treba vam prva pomoć – čuo se glas iz uniforme, kroz prtljažnik koji se otvorio.

– Šta će vam sekira u gepeku?

– Sekira?

– Ne sekirajte se gospođice, nemate sekiru. Slobodni ste.

Jovana je jedva dočekala da dohvati most, iako joj se ceo život ili, bolje reći, bolji deo života odvijao na levoj obali Save. Ranije, kada bi nekada morala preko mosta, išla je u stari deo grada, ali obično nevoljno. Večeras, neka tiha radost joj se javila u petama, kao da ju je sreća pratila, ili makar sunce, preko onog kamena gore, što čkilji. U stvarnosti, da je spustila prozor po ovoj ciči zimi, čula bi nekog kako viče sa keja, čudnog i kao tama dubokog glasa, čula bi vetar koji reži preko reke, tamne poput zgrušane krvi, crvenu zoru koja se već sprema negde na istoku i polako korača ovamo. Čula bi slomljen smeh, pad kose na netaknut sneg, čula bi pesmu koju je pevušila… Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… Kako je prešla most  i sve dublje penetrirala u staro jezgro grada, sve više ju je prošlost punila kao pipetu, počevši od istih onih peta, prvo udavivši sreću koja se na mah bila tu šćućurila. Da bi uhvatila zeleni talas, dodala je gas, pa je velikom brzinom uletela u Terazijski tunel, koji je ležao mrtav i u potpunom mraku, kao neki grob svima na izvol’te. Kada je izletela iz tunela, već je bila toliko protkana tamom prošlosti da joj je bilo nemoguće da pogleda za sobom. Oba spoljna kao i onaj unutrašnji retrovizor nestali su sa male crvene Fieste koja se sada osetila kao naga. Jurila je niz Takovsku kako bi je što manje drugih automobila videlo takvu. Besomučno trošeći sebe samu, doletela je do Pančevačkog mosta i aterirala niz Višnjičku, gde je već bilo drugačije. Odatle je svakim okretom točkova bila sve bliža kući, mestu gde se rodila, tako da se sada sve manje brinula. Višnjička je bila prazna i besmislena sa svojim mnogobrojnim trakama koje ne vode nikuda. Kao prazna kazna. U stvarnosti, Jovana jeste rođena u Beogradu, ali je odrasla u Slancima. Vozila je Slanačkim putem, sada poprilično sporo, tek toliko da se uzbrdica prema groblju savladava. Tata Zare i mama Vora, čija je Jovana bila ćerka jedinica-mezimica, su sahranjeni na Lešću, i ona je krenula da ih poseti. Prošlo je mnogo vremena od kada je poslednji put bila ovde, verovatno još od njihove smrti nije bila na ovom mračnom mestu, sa kog se vide hiljade i hiljade velikih lampiona grada. Parkirala se na praznom parkingu i jedno vreme samo sedela u autu i gledala u svetla pred sobom. Isprekidano je disala, ali nije čula svoje respiratorne ekskurzije, jer je košava šibala oko auta koji je cičao pri svakom dužem trenju.

Izašla je  i videla da su sve kapije zaključane i da nema nikoga. Autobus broj 202 je otišao put Velikog Sela. Vratila se u auto i krenula je da prati bus u kom je odrastala i stasavala. Htela je, htela je, pa ne zna, da ga izgura sa puta. Malom crvenom Fiestom.

Pola groblja Lešće pripada naselju Slanci, pola nikome. Granica prolazi između spomenika, nevidljiva je, ali je granica. Kada se izađe sa grobljanskog parkinga, brzo si u naselju. Do prvih gušće načičkanih kuća ima da se vozi jedno vreme. Onda naselje počne da popunjava livade i oranice, sumorne stambene jedinice kreću učestalije da svetle svojim sijalicama od 100W, a neke i reflektorima koji se uključuju preko detektora pokreta. Tek po koja mezimica ima i po barem jedno oko koje sve snima. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje.

U centru naselja je autobus nastavio pravo, ka svojoj večnoj destinaciji, a Jovana je smotala desno, prema putu koji je vodio ka manastiru, ali i prema kući u kojoj je odrasla. Kuće prestaju, samo su livade i oranice ono što se ponovo, sve što se ponovo vidi, i vetar koji ulazi u oči i tamo izaziva tugu ili makar izaziva suze, i onda se skreće desno, na put posut sitno drobljenim kamenom. Sada je prekriven tankim slojem snega, od kog je sve belo, dok samo farovi uzurpiraju crnilo tame, ovaj prostor koji bi za sebe voleo da kaže da je netaknut, da ne želi da bude taknut. U stvarnosti, Jovana nije bila na ovom prilazu još od kada je otišla u Novi Sad na studije, davno pre smrti roditelja. Dve-tri građevine vredne pomena čamile su u hladnoj tami, van dometa farova male crvene Fieste, kada je Jovana izašla iz auta koji je ostao da radi ono što najbolje ume, da sagoreva. Otišla je do prtljažnika i ispod presvlake koja je krila rezervni točak izvadila sekiru, koja je bila nova, nekorišćena. Kraj drvene drške bio je prefarban u crveno.

Jovana je videla auto koji pristaje na prilaz njene porodične, sada napuštene, zamandaljene i zakatančene, kuće na putu ka manastiru Slanci. Farovi su bili jaki, pa je videla samo neko komešanje u obeleloj tami iza farova. Identifikovala je siluetu sa jednom rukom normalnom, a drugom do poda, koja se odvažila da joj priđe. Krenula je iza kuće, u zadnje dvorište, u mrak gde će moći da dočeka svog večerašnjeg posetioca. Levom rukom je sa šupe skinula srp i isprobala kako joj drška leži u ruci. Okrenula je oštricu prema tankoj mesečini tražeći odblesak sečiva. Pustila je korak ka kokošinjcu, iz kog se nekada čula neprestana graja onih životinja što nose jaja, i ušla na mala vrata u praznu životinjsku nastambu. Čučnula je, kao kada bi piškila kao mala, skupila ruke među nogama i srpom grebala šljunak i ostatke prostirke.

Jovana je iskoračila ispred svojih farova, vukući desnom rukom za sobom sekiru preko tucanog kamena. Grebanje te vrste je ostavljalo ozbiljne ožiljke na crnom vinilu tihog neba i ostatka sveta koji je možda postojao mimo snopa automobilskih svetala. U stvarnosti, ono što se videlo na tom svetlu bile su njena rodna kuća, levo od prilaza koji se završavao garažom sa crvenim vratima, šupa iza kuće, a živinarnik se mogao nazreti u zadnjem dvorištu, između šupe i garaže. Ni jednog drveta nije bilo iza kog bi se dete moglo sakriti kada napravi nestašluk. Jovana je za te potrebe koristila kućicu za koke. Dvorište je bilo bez ograde, bez granica. Potpuna sloboda. Ljubavi nema bez slobode.

Sve što je Jovana želela isto je što i većina dece želi, a to je suprotno od onoga što vidi kod svojih roditelja. Sve što je Jovana želela je nešto ili nekog ko će je ustrojiti, ukalupiti, ograničiti, pokazati joj njeno pravo mesto. Mesto koje zaslužuje u nevidljivoj hijerarhiji sveta. I kada je videla da na ovom mestu nema tog nečeg odlučila je da ode. I kada je videla da na ovom mestu nema takvog nekog odlučila je da sve sebi uradi, uredi sama. Vremenom se nije pokajala, jer niko ne može da ti pomogne i odmogne kao što ti možeš sam sebi.

Jovana je primetila tragove u snegu koji vode do kućice za koke. Nečujno je skinula svoju obuću i krenula bosa pored garaže, sa namerom da istruleloj daščanoj građevini priđe sa zadnje, crne, neosvetljene strane.

Jovana je čučala bosa u kokošinjcu obučena samo u haljinicu boje pustinje, sa velikim belim tufnama. Pramenovi njene prirodne plave kose pali su na sneg koji se probio kroz rešetke kokošinjca. Jovanin jo-jo panda je tiho cvileo, puštao iz sebe zvuke koje je neki Kinez nekada snimio na diktafon i ugradio u njega. Cijukanje crno-belog mede je odavalo njen položaj, pa mu je srpom isekla glavu i bacila je u slomljenu pojilicu u kojoj se nakupilo nešto otopljenog snega.  Glava je bućnula i pala na dno i nastavila da pušta zvuke jada. Sada su se ti vapaji jedva čuli, kao povik sa keja kada stojiš na mostu, čudnovato i mračno i duboko, kao povik sa dna reke.

Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio…

Jovana je podigla sekiru iznad glave, obuhvatila je sa obe ruke i zamahnula iz sve snage. U prvom udarcu je skrckala sve moguće daščice kokošinjca koje su mu davale oblik. U drugom udarcu je skrckala sve moguće koščice u Jovaninom telu koje su joj davale oblik. U trećem udarcu skrckala je svu moguću pređašnju stvarnost koja joj je davala oblik.