Month: November 2014

MOŽDA NISAM KLINIČKI MRTAV ALI VERUJTE, SVOJSKI SE TRUDIM

Ne verujem u taster na pešačkom semaforu, prelazim bez čekanja ali ulica je prazna, vidim svi ste u svojim mišjim, garažama, pacovi, svoju tularemiju prenesite svojoj mami, meni febra ne treba, glava mi sama od sebe gori, sve sam gori i gori, i gori, i gori

Ne verujem u protivpožarne aparate, toliki ljudi gore dok govore svaki dan, bio avgust ili januar, sagorevaju, kuvaju se i peku, krčkaju se na tihoj vatri, na glasnoj mantri, glasno ponavljaju alal natrah ufas betah do helnijene i ispare

Ne verujem u nevidljivost i znam da se krijete, noću kada zahladni izlazite i milite svuda gde postoji organski detritus, do tada sve naizgled deluje prazno i sablasno ipak znam da niste mrtvi, odvratni glodari samo ste se povukli u sebe pa tamo crkli do pola i to se ne vidi, istina, ali može da se namiriše na kilometar

ZID PLAČA I GADOSTI IZ KOG IZBIJA SAMO TAMA

Okrenula sam leđa od prozora, praznine između rešetki nude samo pogled na bežeća stopala…

Kako si uspela, neuspela…?

Kako si propala?

Kako si se ikada ikome dopala?

Kada si poslednji put rasčešljala kosu? Utrljala kremu na ruke ili losion na stomak? Pojela Plazmu? Pomak ka ivici čita se kao dobra vest, kada si poslednji put uradila test?

Do kraja nedelje bi trebalo da odeš u Zavod, dok još imaš više od pedeset, dobrovljno, da i krvnu plazmu daš iz sebe, za ovaj zatvor u rupi, oko tebe što prosi, život iz vena, prosiš da se prodaš, više ne znaš ko si

Umorna si od zbijenosti, imaš svako pravo da odmoriš kosti, u svoja tri kvadrata, dva metra pod zemljom, gde jedini prozor nudi otkucaje praznih koraka, okrenula sam se, a nisam morala, još crnji mrak od tame izlazi iz zida plača i gadosti, po kom su mnogi prosuli seme, bežeći iz mene

FOTOMONTAŽA. HOLOGRAM. MIRAŽ.

Sve je počelo šetnjom.

U stvari, sve je počelo fotografijom na kojoj je bilo prikazano kako sam šetao psa. Ako se zna da nijedan pas kojeg sam imao, i šetao, nije bio moj može se zaključiti da je u pitanju fotomontaža. Pažljivom posmatraču upašće u oko da sam na fotografiji nalepljen preko pravog vlasnika, nekog nevažnog činovnika američke ambasade. Naslovi u novinama: Nema nevažnih, Špijuni sa diplomatskim pasošima, Crne tablice voze crnu budućnost, Useljeni da usađuju manipulacije, da fotomontiraju, prave slike koje daju krivu sliku… Kao u onom filmu sa Romeom, usade ti ideju da naposletku misliš kako si to sam smislio. U tom smislu, dakle, pas je bio moj i ja sam ga izveo u šetnju. Uramljena fotografija ostala je da miruje na kaminu, božićno ukrašenom, u Maglajskoj 18.

Magla i mrak su bili tanani, jedva prisutni ali se mogla omirisati njihova namera da zgusnu vazduh, da pripreme još jednu gnusnu noć. Ulice su bile prazne, možda čak i zatvorene zbog posete ruskog cara i njegove streljane porodice. Samo se kiša pojavljivala na njima svetlucajući prkosno.

Šetao sam niz Topčidersko brdo i gubio na visini, neprimetno, kao i moj život što se gubio. Savijao sam se često, u životu, neretko i klečao, nekada i na ljuskama oraha i tako se približavao zemlji koja me je već neko vreme šapatom zvala sebi: Dođi, ma dođi, nećeš se vratiti…

Krio sam se u Hide parku, smešno zvuči, toliko dobrih mesta ima ovde ako se želiš baš loše sakriti. Neko me je povukao otpozadi. Mogao je sevnuti i nož u leđa, metak u potiljak, srećom bila je šaka na podlaktici.

Ne možeš dole. Idi prema muzeju. Dole je zatvoreno.

Nisam siguran da sam ikoga video ali mišica mi je još pulsirala od stiska. Ti ljudi su obučeni da budu nevidljivi, po mraku u crno, po danu u modro-sivo.

Gore je isto zatvoreno. Mermerni grob. Arhitektonska celina.

Nastavljam šetnju. Pas pije vodu iz muzejske fontane. Ne, to nije fontana sreće, ne može biti, ispred muzeja istorije nesreće. Mogao je bokser popiti, hm… Ili je to bio veliki šnaucer. Crn kao budućnost.

Šetam kroz izmišljen svet prošlosti velikog konaka i male crkve, u kojoj se priča da molitva leči, pa se majke mole, i sveti oci… Čini dobro bližnjem svom, komšiji, bratu, pobratimu… Nigde se ne kaže da je srce dvokomorna fontana, sa još dva predvorja, da ima mesta za zlu krv koliko i za junačku. Nigde se ne kaže šta ako stvari sa komšijom ne krenu na bolje? Nigde se ne kaže da ga možda treba zaklati na spavanju.

Šetam preko mosta i palim ga za sobom. Pas tužno zavija jer je most bio nov. Ili zavija za onim što je ostalo iza. Šta može ostati iza? Prošlost? Kome još treba prošlost? Od prošlosti se ne živi, od prošlosti se umire. Možda pas zavija zato što je pun mesec. Ili jednostavno zato što je malamut.
Nastavljam prema starom mostu. Postoji priča koja kaže da kada hoćeš da se otarasiš psa, odnesi ga preko vode, da se ne vrati. Ili to važi za mačke. Nije ni bitno, ispada teže otarasiti se bića nego ga usvojiti. Našao sam mače ispod mosta, u šahtu, spasao sam ga od pacova koji bi ga pojeli i stavio na rame. Sada zajedno gledamo na drugu obalu. Voda je granica. Reka. Upija mulj i pepeo i bez zadrške nosi balvane i trupine. Hologram logora i strobovi splavova osvetljavaju smrskanu lobanju u Hamletovoj ruci; da li biti ili ne biti ovde, na ovom strašnom mestu postojati, pitanje je sada? Lobanja je pripadala onom što nije na ić, znači nije naš, znači nije bitan. Neke su obale za plakanje, neke za smrt. Jebem ti smrt.

Kada se podigne nasip i slože vreće sa peskom, reka zauzda, voda prestane da davi, počinju ljudi. Ludi. Mala intervencija na ovoj reči pravi odličan postament. Za testament. Za bistu ili samo glavu, lobanju, kroz koju već prolaze crvi. Sumnja je kod jednog mladog princa odagnana, onaj na ne ić neće nigde ić’. Ostaje u svojoj zemlji. Ostaje u zemlji. Tačka. Krst.
Šetam dalje i moje oči se pune suzama, ili je to samo dosadna kiša? Pahulje snega? Usta mi se suše jer sam odavno prestao da izgovaram reči. Bila je to opklada da ću izdržati četrdeset dana da ne progovorim. Imao sam intervenciju na grkljanu. Ili je to bio tumor grla. I prava hirurgija. Sada imam rupu na vratu. Od pušenja, četrdeset godina. Od gušenja raznoraznih vrsta. Trebalo je do sada da se ugušim. Aušvic-Birkenau. Know how. Kao u onom filmu sa Romeom, sve mislim da sam jedno a u stvari sam drugo, a okolina mi daje za pravo ono što mislim.

Laku noć i miran san.

Šetam lagano, na prstima, kroz spavaonicu. Betonski kreveti na sprat nemo stoje naslagani kao kutije u magacinu. Ponegde se čuje hrkanje ili sporadični prdež. Mišići se relaksiraju. Mišić sfinkter. Vazduh na momenat zasmrdi ali dune košava, gradska promaja i svi se ukoče. Vazduh je čistiji tada, istina, u gradu kipova. Ratnici Sjena se smeju u sebi. Zanimljiva slučajnost, senka, Sjena…
Spekuliše se na koliko reka leži ovaj grad kada se već zna tačan broj senki koje padaju na njega. Ne samo onih koje padaju po asfaltu koji gazim ( ne gazite svoje mrtve, žrtve! ) nego i onih koji se još uvek voze u krug…
You spin me right round baby, right round, like record baby, right round, round round… čuje se iz bašte lokala, pesma benda Dead or Alive. Kakvo legendarno ime. Opet slučajnost? Lokalni baštovan je ipak bacio kantice i lopatice, grabuljice i makaze kojima je ženama sekao bradavice i našao svrsishodniji način da upotrebi crevo obešeno na česmu. Ploče spina sa dve iste strane udaraju u klin svaki dan toliko jako da creva pucaju, prepunjena sadržajem. Kolekcionari se skupljaju iznad kolektora da menjaju mrlje sa usana. Scat swap. Nije sve tako crno ali je braon. Mrko. Mrko me gledaju dok ih gledam, a moj pas, koji nije moj pas, defecira ispred nečijeg prozora u nivou trotoara. Izvadim kesu, sagnem se i pokupim. Vidim oči svetlucaju. Neki ljudi zapravo žive u podrumu. U nekim podrumima žive pacovi. Neki ljudi su pacovi. Neki pacovi imaju gliste. Neki ljudi imaju gliste. Neki ljudi imaju druge oblike živote u svom rektumu. Nematode. Nema to gde, pa hrli u anale. Istorije. Prošlosti.

Vratio sam se u samo jezgro ljušture velikog oraha. Srce su pokljucale vrane, stoji samo ljuska. Iste one vrane koje uz orahe vole da popiju i malo mozga.

Šetam kroz izobilje i bogatstva. Ko bi rekao da ovaj osiromašeni grad ima u sebi ičega još skrivenog, pored duše. Ali to je sve tuđe. Cedi se život na sat više nedeljno u blenderu od čelika i stakla. Kule se grade dok se ne sruše. Oni koji nemaju sreću da grade tuđi Vavilon slažu kule od karata. Prokockaju život dok si rekao hologram.
Umesto psa šetam toljagu i razbijam izloge u kojima svetlucaju smislovi života. Pred njima providni ljudi inače pare oči, a samo oni srećni daju oči za smisao. Za pare.

Oči za očaj.
Tri ulice dalje neki zapravo stvarno razbijaju izloge i njihovi životi ponovo dobijaju smisao. Ponos i junaštvo izgleda nikada ne blede. Slava je ipak iznad svega. A iznad slave krst. Krsna slava. Praktikuju se verovanja koja ne da nisu napuštena nego nikada nisu bila ni ustanovljena ali možda je do ustanove. Svakako nose svoj krst. I pečat. I potpis. Fiskalnog računa nema.

Ponosno se izjavljuje: Nema šetnje!
Ja ipak šetam. Moj pas je već slep ali dobro čuje i ima odličan njuh. Može da namiriše pacova na kilometar. Mače je na ramenu izraslo u oprez. Više mi se ne može desiti da me iz mraka neko ščepa za ruku. Oči su mi ukrasili mrtvački podočnjaci i u svakom imam po jedan trn, koji mi ne dopušta da ih zatvorim.

Izašao sam iz grada, sada preko mrtvog mosta, u močvaru i dalje… Vučem za sobom vreću kostiju, a mače je počelo da hukće kao sova. Posle mrkle noći bude se sivi dani a ispred Besnog foka vidi se cela nova godina i deluje još tamnije. Ali ja šetam. Šetam dok ne nestanem sa vidika, dok ne nestanem sa radara. Šetam dok ne nestanem iz retrovizora onih koji hrle u veliku ljusku oraha, pardon, veliki grad. I sve što se rimuje ovde. Čista poezija ništavila.

Nikoga nema u ovim bivšim poljima suncokreta. Nema ni suncokreta jer nema ni sunca. Ratari su bili odlazili u rat, kao i gradski baštovani. Vratili su se mrtviji nego ranije. Zemlja je jalova. Zemlja je mrtva.
Šetam uz put i nestajem na kraju sveta gde još uvek saobraća gradski prevoz. Pitam Magdu koja prodaje cveće kraj puta, kada ima prvi jutarnji 109, ona samo sleže ramenima. Ostaje nedoumica kada se okrenem za sobom, da li sam napustio stvarno mesto ili je u pitanju nezgodna igra tame i sivila, jutarnje magle i sinoćne kiše.

Miraž.