Month: February 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (2/12)

POMEN

… palim …

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio.

Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam.

Nervozan sam.

Agresivan sam.

Moram pobeći odavde ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim dva tri puta na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol u srži svake kosti.

To je skleroza.

Pogledao sam ka vrhu. Bilo je mračno kao i na mestu nakom sam ležao.

Fosforne kazaljke mog časovnika pokazivale su minut do dvanaest.

Sada mora da je ponoć.

Ali kada sam dospeo ovde?

Ili još važnije kako?

I kako to da se ne sećam ničega pre ove rupe?

To je amnezija.

Mesta nema ni da raširim ruke. Memla sa zidine para mi nozdrve. Haluciniram da se obruč sužava. Prsti mi propadaju kroz gnjecavo blato dok pokušavam da oslobodim metalnu kofu.

Žedan sam.

Na dnu je ostalo još malo čiste vode. Popio sam, umio se i oprao ruke. Kofa je ostala prazna. Na njoj je još postojao samo komad kanapa privezan za ručku.

Kanap.

Bilo ga je taman dovoljno da se obesim. Sreća što nisam imao gde da ga privežem inače bi na posletku sigurno pao u iskušenje.

To je ludilo.

Znao sam da to sigurno ne bi preživeo. Zato moram da se izvučem odavde pre nego li potpuno poludim. U suprotnom mogao bih ovde ostati zarobljen doveka.

Treba mi snage. Treba mi sna.

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio.

Pogledao sam ka vrhu i video Sunčevu svetlost. Na satu je stajalo minut do dvanaest. Sada mora da je podne.

Skočio sam na noge. Istegao mišiće. Razmrdao vrat. Zagrejao zglobove.

Dobro sam odmerio uzanu valjkastu zidinu. Procenio njenu visinu. Odredio putanju penjanja. Memorisao dobre rukohvate. Pomolio se, mada ne znam čemu.

Okrenuo sam kofu naopako i iskoristio je kao prvi stepenik na putu iz ove rupe.

Na putu ka vrhu.

Ka izlazu.

Na dohvat kraja zida na mesto radosti od izbavljenja useljavao se smrtni strah.

Sve što sam mogao da vidim kroz zaslepljujuće svetlo bila su nepregledna polja sumornih vrhova bunara.

 

(2009)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (2/12)

IMAMO SITUACIJU NEKE STVARI SE NE PODRAZUMEVAJU

… šest godina ranije …

Fridrih je bio uplašen. Nije želeo da se to vidi pa se pravio smiren. Znao je da to što treba da uradi nikako ne valja. Znao je da može nastradati. Merio je da su mu šanse da se izvuče minimalne, obavili posao ili ne. Sad nema nazad moraće da uradi kako su drugi isplanirali. Znojio se. Prste nikako nije mogao da smiri.

Herman je bio oduševljen. Njegov prvi dan na poslu u velikom gradu. Još više ga je radovalo to što je u startu dobio tako važnu liniju. Zategao je kravatu. Ispio je kafu do pola. Uzeo je ključeve. Istrčao je kroz vrata. Noge nikako nije mogao da smiri.

Tamara je bila mrzovoljna. Takva je bila najlepša. Trebala je da siđe deki po novine. Izletela je iz ulaza Furststraße 12, pretrčala je do ostrva, pa sa njega u park ni trena ne gledajući u semafor. Svoju dugu kosu na vetru nikako nije mogla smiri.

Jirgenu se ona sviđala već duže vreme ali nije imao hrabrosti da joj kaže. Jutros je došao u park i seo je na klupu sa koje se vidi njen prozor. Odlučio je da je danas dan kada će joj izjaviti ljubav. Smislio je i prilaz. Bio je pun samopouzdanja. Misli o ljubavi nikako nije mogao da smiri.

Fridrih je bio na prozoru IV sprata Furststraße 12. Već satima je čekao sa okom na nišanu i prstom na orozu. Prozor je gledao preko ulice na Regeirung. Nikad mu nije bilo teže što je vojnik.

Herman je već provezao jedan krug na liniji 58 uz Furststraße i krenuo u novu vožnju niz ulicu. Nikad mu nije bilo draže što je vozač autobusa.

Tamara je krenula sa novinama u ruci nazad niz ulicu. Žurila je kući, kao da joj je hladno. Nikad nije volela da izlazi nedoterana na ulicu.

Jirgen je ustao sa klupe. Krenuo je prema prelazu. Zadržaće je da opet ne pređe na crveno. Reći će joj da rade u istoj zgradi. Upoznaće se. Reći će joj šta oseća prema njoj.

Nikad u životu nije bio više zaljubljen.

Kancelar sa svojom pratnjom je dolazio u Regierung. Kola polako ulaze na parking. Obezbeđenje izlazi prvo. Otvara vrata.

Fridrih nišani. Prst mu podrhtava.

Herman gleda semafor. Žuto je. Dodaje gas. Crveno je. Prolazi brže nego što je hteo. Ne koči.

Tamara stiže do prelaza.

Jirgen je gleda. Prilazi mu polako. Deli ih dva metra.

– Ausweis! – pojavljuju se dva pozornika Jirgenu ispred lica.

Deca u parku se ljuljaju i vrte.

Tamara prolazi pored njega, ne primećujući ikog. Iskoračuje na prelaz. Crveno je za pešake.

Fridrih zateže prst preko oroza.

Jirgen pozorniku predaje ličnu kartu. Pogled mu odvlači Tamarina kosa.

Mercedes koči na korak ispred Tamare. Iza Mercedesa naglo koči i Golf. Herman je prebrzo prošao predhodni semafor. Furststraße je strma. On ne može da ukoči autobus.
Hermanov autobus se zakucava u Golfa a ovaj u Mercedesa. Zvuci sudara su odzvonili u Fridrihovoj glavi. U magnovenju je ispalio dva metka, pa još jedan. Kancelar je još bio u autu. Pogodio je čoveka iz obezbeđenja.

– Wir haben situation – rekao je u motorolu pozornik sa Jirgenovom ličnom kartom kada je čuo pucnje. Pozornici su potrčali ka ulazu zgrade broj 12. Tamara je videvši da je izazvala sudar već pobegla na stražnji ulaz zgrade u kojoj je živela. Herman je plakao za volanom autobusa. Kancelar je bio na sigurnom. Nekolicina ljudi iz kancelarovog obezbeđenja utrčavalo je uzgradu iz koje je pucano.

Jirgen je stajao ispred prelaza.

Sam.

Nije više imao čime da potvrdi da stvarno postoji.

Izgledao je kao da nestaje.

Svetlo za pešake je postalo zeleno.

 

(2009)