Month: October 2016

ONOMATOPEJA DILEJA 10/11

ROOM ROOM ROOM, I NEED MORE RUM, RAJT NAU

Probudivši se iznenada, potpuno džetlegd i u bunilu, preznojen i sa osećajem nadolazeće groznice Nebojša Krstić je dohvatio telefon i brzim pogledom ustanovio da je i dalje bez internet konekcije i da ne može da ode na Tviter. Sunce je peklo na obali Karipskog mora, komarci su izletali iz džungle i onda nogama hodali po vrelom pesku. Bivši savetnik bivšeg nekog se uhvatio za glavu, ostavio telefon i dohvatio bocu ruma ne bi li se okrepio. Iscurelo je tek po koje zrnce peska. Okrenuo se oko sebe, da vidi gde je izubio kompas i da slučajno neki zaboravljeni kamerman Survivora nije spreman da ga uslika kako počasno čisti dno flaše i pošalje to tabloidima u maticu, i onda odbacio sve sa sebe i uputio se u ofis.

Na kraju omanje plaže nalazila se mala koliba sa trščanim krovom, dokucana skučena veranda, koja je bila i kancelarija otpravnika poslova, iz MIP-a još uvek nedodeljenog konzulu, sa koje se ulazilo kroz vrata bez brave na kojima je pisalo KONZULAT REPUBLIKE SRBIJE – NIKARAGVA.

HIPERBOLA DIJABOLA 10/11

SOFRONIJA MOŽETE POTRAŽITI U DUNAVU, RAZGLEDA RIBE

Goran Udav iz naselja Pregrevica u Zemunu napisao je a zatim odštampao i polepio po Keju Oslobođenja najčudnije oproštajno pismo kućnom ljubimcu pronađeno u ovoj beogradskoj opštini do dana današnjeg. Prenosimo ga u celosti:

– Dragi Sofronije, kako uklanjanje leševa životinja sa javnih površina treba platiti više od dve hiljade dinara, što znači da ako se u parku nađe leš psa, sove ili losa vlasti očekuju da im bude plaćeno da isti odnesu, i pošto i sam znaš koliko sam loše finansijski stajao u poslednje vreme, nisam mogao da te sahranim u parkiću ispred zgrade, izvini.

U nastavku sledi i tragikomični post skriptum:

– A vi gradski kauboji, znajte, imao sam mačku Sofronija, kada je uginuo bila je zima, nisam imao ašov i morao sam da ga bacim u Dunav tako da ako hoćete prekršajno da me gonite, to sam uradio sa Pupinovog mosta pa vi Sofronija potražite nizvodno. Bio je beli sa sivom flekom iznad oka.

ŠTA SVE MOŽEŠ NA LETOVANJU KADA SI MRTAV

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija – vetar, melodija – zvona, glasovi – crnorizo bratstvo.

Bila je nedelja.

Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future… Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Izašao sam na terasu kada je crkveni gospel utihnuo. Do ostrva sa kog je dopiralo pevanje nekada sam mogao da doplivam. Danas mogu samo da doplutam. Deo zaliva do ostrva koji vidim sa terase uopšte ne liči na more, više nalikuje švajcarskom jezeru, sa planinama u pozadini koje se penju u oblake, sive i crne oblake, koji bi koliko danas sutra mogli da donesu vodenu oluju i da prospu velike količine slatke vode preko ovo malo slane vode što se vidi.

U slanoj vodi se lakše pluta. Ne zaboravljam na svoju nezasluženu i ničim izazvanu smrt i nastavljam da ležim i u moru. Sada već pomalo zgrčen, noge i ruke sam raširio i gledan sa neba ličim na sasušenu morsku zvezdu. Zatvaram oči kao svaki bogougodni leš jer đavolje oko peče kao u paklu. Razmišljam, a to je jedino što mogu sada, a da ne potonem na dno, kako je sunce sigurno oko đavola, anđela palog i osakaćenog. Daje nam dan i svetlo, to oko nečastivog, uslov za pregršt iskušenja i grehova. Otprilike sedam od deset osuda učinimo po sunčevom svetlu jer smo očima videli tuđu krivicu. Povrh svega pakleno peče, sve više i više dana u toku godine – to samo rasvetljava put na koji smo svi zajedno skrenuli. Sa druge strane, bog je daleko, što se najbolje vidi kada se ode na letovanje i tamo umre. Legneš na ležaljku na ponti kada đavo sklopi svoje oko iza zapadnih planina i posle sat vremena sve oči boga se pojave na nebu, neke od njih složene u prepoznatljive figure i oblike. Hladne, odsutne i daleke oči umiruju ili umiru (neke su već umrle ali njihov sjaj još uvek putuje do Zemlje), pokazuju ti koliko si ti mali – kao da nije dovoljno što si leš na letovanju – a koliko je bog veliki, i čini mi se jedino to. Bog sve vidi, pisalo je u knjizi koju sam čitao dok sam još bio živ. Nije to neko čudo kada bog ima milijarde i milijarde očiju, svakoga može da prati, ali je daleko. Povrh toga bog brine uglavnom noću kada većina spava. Verujem da je to moglo biti i bolje uređeno, nekada davno davno u vreme uspostavljanja, no šta je tu je. Ljudi žive sa tim, boga to ne može da pogodi. Danas padaju zvezde, i ništa, a jasno je svima da kada bi sunce palo sav ovaj naš, kako piše u onoj istoj knjizi život, bio bi gotov.

Čitajući tu istu knjigu, u kovčegu na točkovima, na putu za letovanje, desila mi se još jedna bogo ili luciugodna pojava, ne mogu da razlučim. Bogougodna jer ti sanduci sa desetinama trupova unutra obično putuju noću – na jednoj obaveznoj pauzi pre otkrovenja sam se gledao sa bogom u oči; odmorište je bilo na planini, u šumi, izvan naseljenih mesta i jasno se videlo bezbroj zvezda – a luciugodna jer ne verujem da bog preferira sujeverja sa brojevima koja sećaju na paganizam i mnogoboštvo. Naime, posle stranice 197 u knjizi je ponovo bila odštampana stranica 197, kao višak odnosno duplikat, sa belinom na naličju pa sam je pocepao iz knjige. Ne bi to bilo toliko posebno bitno, štamparska greška, dešava se, da ti brojevi ne asociraju na datum mog rođenja i da na to nailazim baš sada kada sam platio da budem odveden u svoju smrt. Čitao sam tu stranicu koja počinje velikim slovom a završava se u pola reči, baš kao i sam život, iznova i iznova ne bih li pronikao u poruku koja sam mislio da mi je poslata. Nisam naravno uspeo u tome, mogao bih i da nagađam zašto, a pusta me je repeticija naposletku uspavala. Međutim veliki broj ponavljanja učinio je da dobro zapamtim ceo sadržaj stranice 197 te knjige i da u svakom trenutku svoje smrti mogu da se setim prigodnog dela.

Evo jednog:

            Nije pala kiša, to je bila jedna od onih takozvanih suvih oluja, koje nas najviše plaše, jer se pred njima osećamo bez ikakve zaštite, koju bi nam pružila zavesa, da je tako nazovemo, od kiše i vetra, za koju nikada ne bismo pomislili da pruža bilo kakvu zaštitu, te tako ova bitka postaje direktno sučeljavanje, neba koje se cepa i pršti, i zemlje koja drhti i grči se, nesposobna da se odbrani od udaraca.

Probudio sam se uz crnu pesmu. Prvo jutro moje smrti. Nedelja. Zaliv. Vetar.

Sutra ću se probuditi u ležaljci na ponti. Ukočen. Ponedeljak.