Month: October 2008

END OF THE TRACK

… I’m one man wrecking machine…

Na mestu gde se završavaju vozne šine nalazio se branik. Visok ne više od mog srca stajao je učvršćen za same metalne ruke. Dva toka grubo isečena industrijskom brusilicom jer je odredjeno da se završe.
Volim da dolazim na kraj pruge, da budem sam.
Debeli šrafovi sa osmougaonim glavama na četiri mesta u oba sveta zabadaju svoja rdjava tela. Matice se urezuju u rane. Pričvršćuju noge odbojnika koji ima crno ~ belo lice, drveno.
Obično dolazim kad osetim jak kratkotrajan bol u grudnom košu više puta u toku dana.
Sedim na vrhu sigurnog kraja klatim noge i brojim udisaje i izdisaje. Nekada sam okrenut prema zalasku Sunca, nekada prema pravcu prostiranja sjajnih paralela. Kako god da se namestim ne vidim kraj, ni zalaska, ni pruge.
Jedini siguran kraj sam već osvojio.

25. oktobar 2008 22:48:02 | (5) komentara

Interesantno i simpatično za čitanje, ne samo ovaj post, sveukupno.
Morticia, u 26. oktobar 2008 15:01:32

Super je…
Samo napred!
Jasmina, u 27. oktobar 2008 0:14:58

i ja imam sličnih zdravstvenih problema, nietzsche je jedva hodao od bolova. ej, u bolesnom tijelu zdrav duh!! pozdrav iz splita
pitekantrop (Neregistrovan), u 27. oktobar 2008 14:56:16

pozdrav…kad sam jako zaljubljena onda osjetim takvu bol.
on.off.lutkica (Neregistrovan), u 27. oktobar 2008 15:46:43

ovde bi dobro išla ova muzika: Guster ~ One man wrecking machine ~
horhe, u 29. decembar 2012 1:40:15

PODRUM

… preko dana je toplo, noćima je hladno …
 
Na salašu konja
bio sam magarac
sa velikim zubima
ajkule
jedu ljude
ali i ljudi jedu ajkule
cede ulje
suncokreta
se ne nagrickaju
spodobe bez noktiju
lepe plastične
na sebi slične
etikete
koje su unutra
a vide se spolja
oblaci i kiša
nadolazi oluja
u našim praznim srcima
raste bolest
i radja plodove
ali i ih ne beremo
na berzi
padaju brojevi
zatvorenika
lakši od imena
lako se zaboravljaju
zato su na vestima
imali troje gostiju
nikog nema u kafani
svi su u kutijama
bojama namazani
i hleb ne pada uvek
na slatko
tvoje lice
nedostaje mojoj gorčini
da te popijem
kao prvu jutarnju
notu iz klavira
počinjem da sviram
vešala
više niko ne igra
ozbiljno
kao konkurencija
i mene napada demencija
levog očnog nerva
očima ne verujem
pa ni svojima
ni u sebe
ne ulažem više
nego što smrt može da podnese
da ponese
me neka tuga
što nisam
ali ne znam šta
pa me prodje
glas
sa tvrdim zubima
izvadim sebi utrobu
i zapušim uši
koje žuljaju
čuju druge kako govore
o svemu
svako sve zna
pa šta ću vam onda
kad ne znam
ni pola
se svog ne sećam
u leru sam mesecima
i zvezdama
se smučilo
pa padaju češće
a želje su sve veće
kada palimo sveće
i kada palimo kola
koja pokreće
plin
se oseća iz Zemlje
otvara se da nas uzme u sebe
toplije je
dole
je kotlarnica
u podrumu.  
 
9. oktobar 2008 15:50:49 | (1) komentar

Topla su srca nasa…osecaju,tuguju,prazne se i pune…nista drugo do jedini znak da ipak zive…
lepa pesmica, slozenica…
Denni(Neregistrovan), u 19. oktobar 2008 11:16:17