Author: horheakimov

KORENOVANJE IZ JEBI GA NA KVADRAT

Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana koji su pobegli na planinu od mojih od kojih zapravo vodim poreklo. Mora da su se pomešali jednom barem.

Roman i ja, ruku pod ruku, pravac zavičaj. Zapravo samo je roman pod rukom, drugom rukom zavijam čaj. Zavijam kao žgoljavi vuk sa Romanije. Mesec se pokaže pa se sakrije. Kada sve oko mene uvene nestaću tamo ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim dovoljno za.

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Niko sem mene ne sme da nestane preda mnom. Probudio sam se na istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi prisutnima. Samo sam ja prisutan.

Svaka stranica je ista i dok je tako napredak se neće primećivati. Jedino što odaje sve prazne odaje je pesak u satu. Pesak curi polako, plakao ne plakao, gomila se uvek prema dnu, polako kao pakao. Had pesak. Had pijesak. Han Pijesak.

Život, hladni kivot u starom dobrom kavezu na koji sam sam navario rešetke, ostao je neraspremljen. Posle posla sam se navario bolje nego rešetka. Sada se osećam sigurnije naročito kada sam van što je potpuno van pameti.

Ne želim ništa ni od koga, ni od sebe ni od Boga jer ne mogu mnogo da potegnem. Živim nem. Živim ne. Ne razlikujem prirodne sise od veštačkih. Bolje stojim sa vilicama. Vilama i licima. Romanija sigurno ima svoju vilu ali nije Ravijojla. Vila Ravijojla ima svoju ulicu. Imam još nekoliko lica u licu. Osećam da se ponekad tope i oteknu u lavirint okolne misterije. Oteklog lica očekujem lice zaduženo za vreme da dođe na vreme i okrene hadpiješčani sat. Sad.

Otišao bih na Romaniju samo kada bih našao vreme.

Čitam Marka Tomaša. Čujem komšije koji se deru da je on promašaj. Platim, ne znam odakle, studentkinju komparatistike da mi snimi kako čita sve pesme koje ima i puštam komšijama po ceo dan. Nekoliko policija mi dolazi na stan. Bila mi je i veterinarska inspekcija, kažu da je neko prijavio žgoljavog vuka u ulazu.

Ulazim u stanje jedne Sanje, stanje sranje. Scene mi beže pred očima kao kada dete bacaka fotografije po stanu. Smanjujem lagano Tomaša i gubim domašaj. Izgubim se na ulazu. Prag mi postane drag. Nikada nisam bio u Češkoj ali kao da jesam. Sada mogu da odem gde god hoću. Pola dva je noću. Neko bi rekao sitan sat. I najsitniji sat na svetu meri. Hell Marry pas. Lopta beskonačno dugo leti.

Pitam se šta, do đavola, sve ovo, jebi ga, može značiti?

Ludilo neko, meko, podmetne se pod mene. Ne mogu da kažem da sam na nečemu. Suše mi se usta, imam tremu. Gladan sam za slatkišima, razvučem mušemu. Da imam svest to bi bila vest, west coast baby. Da imam svest ne bih znao šta ću sa njom, dao bih je za šaku feninga ili samo za šaku.

Za brata šakala. Jedino mesto ostalo da odem, a da nije modem, da me ne vodim Golem, jeste Romanija.

Sada sam u Sokocu, u nekoj kafani, gustiram kao gusti sok kafu i kocu. Gladan sam ali nemam ideju šta bih naručio. Možda i imam ideje ali nikada nisam siguran u njih kao što su one sigurne u mene.

Počešem vene.

Konobarica dođe, pozdravi me po imenu, zdravo Đorđe. Ovde bi svi mogli da me poznaju, moj koren je ovde, na ovom planinskom platou. Ja ne poznajem nikoga ovde, pa tako ni sebe. Sama je u lokalu. Mora da je neko poznat umro pa su svi sada na groblju. Ona me premeri dobro, kao za kovčeg, i sedne za moj sto ali ne privuče stolicu. Sedne u krilo sokola i približi se mom licu. Najviše volim da nosim Đorđe masku preko lica. Možda je ipak ostala da stoji na pristojnoj udaljenosti.  Iz kuhinje mirišu kuvane kosti. Vučja čorba.

– Šta će biti? – pita.

– Da li si sama ovde? – odgovaram pitanjem.

– Da, ja sam ovde i kuvarica i kelnerica i šefica – odgovara mi.

Odgovara mi da nastavim priču jer ne znam šta bih naručio osim vučje čorbe a ona nije još gotova.

– Znam ja tebe, ti si onaj pisac, hajde mi napiši nešto, na primer, o meni? – kaže.

– Nisam poneo svesku u koju zapisujem misli – na radiju počinje Elvis Prisli.

Sumnjičava uma prema mom izgovoru vadi iz nevidljivog džepa salvetu i pruža mi je otvorenu.

– Napiši mi ovde – kaže.

– Nisam poneo ni olovku – odgovaram.

– Upotrebi moju – i vadi iz nevidljivog džepa moju omiljenu 2B grafitnu.

Spustim pogled na salvetu, spustim kapke, podignem nogu sa kuplunga i dodam gas ali ništa se ne desi. Ostajem na startnoj liniji. Pored mene protrčavaju i konji i psi i zečevi i kornjača. I Alisa. I Sanja. Pogledam je opet a ona se podbočila preda mnom na sopstveni kuk i izgleda primamljivo. Ispod raskopčane karirane košulje malo joj se nazire jedna sisa. Ne znam da li je prava. Građena je kao peščani sat. Htedoh tako da počnem ali mi se učinilo uvredljivim. Samo sam povukao ravnu liniju.

– Moram do kuhinje da promešam čorbu a ti nastavi – govori dok odlazi.

– Ništa nisi napisao? – kaže kada se vratila. Deluje mi kao da sam samo trepnuo.

– Imam problem sa memorijom – pokušavam da se opravdam.

– Vrati mi salvetu, i ravna linija će biti dovoljna za uspomenu kad umreš – kaže.

– Izvoli – predajem joj salvetu.

– Preporuči mi jednu autorku za čitanje? – pita.

– Ne znam njeno pravo ime ali naći ćeš je pod pseudonimom, Italijanka je – kažem.

Ona ode da doda još vode u lonac sa kostima i da na malom ekranu potraži na mreži ime spisateljice. Lažno ime. Iskoristio sam priliku da se iskradem iz njene mreže koju je isplela oko mog stola. Više nisam ni gladan. Ostavio sam šaku feninga na kariranom stolnjaku.

Na parkingu je prazno kao u limbu, kao u ringu, jutro posle borbe. Nikoga nigde nema. Sokolac bez sokolova. Svi su na groblju. Ili na nebu. I zvezde i avioni i sve grane iz jednog korena.

Moj koren je ovde ne vidim drugo mesto gde bih završio svoju vegetaciju.

Vegetiram svaki, isti, dan izvan četiri zida stida. Osećam se, na parkingu, udaren, udaljen, udavljen. Znam gde sam ali ne znam da sam izgubljen. Ulubljen, uzalud ljubljen. Mora da sam napravio previše pogrešnih izbora, kako sam se sve više odmicao od izvora.

Ovamo gde jesam, u okolnoj misteriji, ljudi se vesele. Duvaju u vuvuzele, nose glanc novu garderobu a ne vide da je rob skriven u njoj, igraju uz muziku. Jedina muzika koja ima smisla je pogrebna. Ne znam niti jedan dobar pogrebni bend koji bi svirao za mnom mada sam smislio melodiju. Trebao bih da se raspitam o tome. Tako su lepi i negovani svi ti, nikako obični, muškarci. Sve žene imaju velike sise. Menjao bih se sa njima, kada bi moglo, ovog minuta. Ali to je to, samo taj minut bih izdržao. Okrećem dvogled u ovaj bizarni ogled i umesto da uveličavam i približavam umanjim i odaljim sve od sebe. To potraje minut i onda sam opet dobro. Prelazim ulicu od svega, zajedno sa žgoljavim psom koji ne bi voleo da je glanc nov nego samo da je sit. Moj koren je ostao u planini, trebalo bi da mu se vratim i da samo Mesec pratim.

Advertisements

VELIKI BEDAK DIGRESIJE NA CRVENO SLOVO

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone – do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem. Primerak je, naime, Prosvetin. Mogao bi biti i Svetin ili Svetlanin koja je Svetu poznavala a knjige je imala običaj da pozajmljuje od poznanika, ali i da ih ne vraća. Eto i odgovora na pitanje koje će, možda, tek biti postavljeno. Kada se to radi od nepoznanika onda se takav potez, valjda, naziva krađa. Svetlana je tetkica sa Orlovače od koje sam nasledio omanju biblioteku knjiga iz SFRJ biblioteka. Da, i odatle je pozajmljivala moja bibliotetka. Elem, na prvoj stranici, pre nego Jelena uhoda, to je nekako dvosmisleno, pre nego Jelena uđe, previše maskulino, pre nego uteče, hm, odveć kukavički, pre nego ušeta, uh šteta, baš je bilo zabavno, ali moraću ovde da obustavim, piše Biljana posvetu Jovanu Ćirilovu. Sada je vreme za pitanje na koje sam već odgovorio. Knjigu je kupila Slavka, ista ona Slavka obožavateljka jedne druge Biljane, u Srbalja neobožavane. I ista ona Slavka koja se jednim čudnim spletom okolnosti upoznala sa svojom heroinom, ovo je ovde bilo neizbežno, na nekoj izložbi gde je Biljana prisustvovala pod gripom i besedila o nekim antibioticima a Slavka je, može biti, usled opčinjenosti samom blizinom svoje spisateljske zvezde, isijavanjem njene aure, kao i delom zbog nesvesnog pod-pada-nja ljudi sa ovih prostora pod kult ličnosti, pometena uspela da izgovori sve u drugom licu množine: Ma šta ćete da se drogirate tom hemijom… Isuse i Marijo! Ostale su dobre, Slavka i Biljana. Slavka i dalje ima Biljanin mejl i broj telefona, ali ih ne koristi. Knjigu je iskopala iz jednog sanduka na Sajmu knjiga, sanduka nalik na onaj za sladoled i dobila je po ceni sladoleda. Preuzeo sam je u onom međuprostoru Mačvanske, sada Mome Napora. Mačva je, plodna, platila glavom svom nepodpadanju kultu. Kasnije tog dana desetka je odlazila na Voždovac, prepravljeni nikad poplavljeni Voždovac. Trojkom sam se tada vraćao kući. Pošto živim u krugu trojke, trojkom se vozim oko sto puta godišnje a često se šetam i po parku ispod JDP-a iako je J mrtvo, a DP zvuči previše porno. Video sam tamo jednom, ili više od jednom, Bajazita, kako izlazi iz crvenog BMW-a, crvenog kao uskršnje jaje. Jednom sam video i džinovsko crveno jaje koje se kotrlja niz liticu parka i preti Stefanu Nemanji.

Znači, ležim, okrenuo sam prvu stranicu, gledao u posvetu, divio se jedinstvenom primerku, natakao slušalice bez kabla, iste kao Slačala što ima, video ga u troli, (video i Kralja gliba), svi nešto gotive Vračar – kada sam ga već spomenuo, jedno vreme sam govorio ljudima koji se mnogo primaju: Ne budi Slačala! Maštao sam o tome kako je ta izjava postala kultna, stigla do Dnevnika ili makar do Kulturnog dnevnika, niko nije znao odakle potiče, fama se beše stvorila a meni se brk smešio. Sedeo bih na istom ovom kaučuku i imao bih ostatke kiselog mleka u uglovima usana, jerbo brkove ne nosim. Seo ili Lego, segolego, segamega i pustio muziku, japanski post-rock. Japan, mala zemlja, mali ljudi, male mašine, malo reči, ali su najbolji. Gledao ih u Božidarcu i DO, što nije porno skraćenica ali previše vuče na D.O.O. Ograničena odgovornost je ono što imaju tekstopisci ili svaki drugi pisci danaske, Danske, Mađarske i ostatka sveta (dođe mi da napišem batka, to je zbog mirisa koji se iz kuhinje uvlače ispod vrata). Reči su precenjene. Evo, sam ću sebe da potkopam kao kamen temeljac podzemna voda. Ko peva zlo misli, tako bi u današnje post-vreme trebalo da glasi poslovica. Post-rock, koji dolazi posle roka, i zvuči kao da mu rok nikada neće isteći, u okolnu misteriju, ili bilo gde drugo, nema pretenziju da peva. To je idealna muzika za čitanje. Japanski post-rock je idealna muzika za čitanje na dan Raspeća. Koja je veza? Istok, velim si bez reči, diveći se sebi do Avale. Kako si samo bistar kao Bistrica. I pronicljiv. Analitičan. Nemoj, pocrveneću kao Bajazitov BMW. I nemoj analitičan, previše je porno. Istočno rimsko carsrvo – veza – daleki istok. Mi smo alternativa Zapadu, gde su lože i oni sa skupljim kartama. Mi sa jeftinim kartama, mi smo alternativa, pada-vičari, tako se to zvalo u moje vreme ali se to zaboravilo. Zvučim kao Metuzalemov  sestrić. I BJ je alternativa, eksperiment. I zaboravljena je. I pada.

Sve sam namestio i onda sam, taman što sam počeo, morao da prekinem. Odzvonio je, baš između dve numere, glasan poziv na ručak-večeru iliti ručeru. Nešto kao branč samo po mraku. Znam da me posle obedovanja čeka druga smena. Tako se mnogo toga odlaže za kasnije a nešto i za nikada. Neće mi biti ni prvi ni poslednji put da akciju isplaniram, započnem i ne dovršim. Prekidi su nekada neizbežni, nekada su bežični, božićni i uskršnji čak ali najčešće su deo fundamentalno uprogramiranih, gotovo hromiranih, digresija, koje se genima prenose kroz istoriju. Kladio bih se na ljude s ovih prostora, mada nije isključeno da je to jedna planetarna ljudska slabost. Nije, takođe, isključeno ni da se poslednjom digresijom tešim, u teško vreme, kada nam je svima potrebna uteha, a gde ćemo naći bolju utehu nego u činu Vaskrsenja. Čekaj, da li me zajebavaš? Kakvo, za ime sveta, vaskrsnuće, pa ni sa ovim, jednim datim ne možeš da izađeš na kraj a da se ne mantaš bezglavo kojekude kao kakav izgubljeni spermatozoid.

A zamisli sve ovo ponovo? Bloody, kao Bajazitov BMW, hell.