Author: horheakimov

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (12/12)

ZABLUDA PSA SVETOG HUBERTA

Ceo dan razmišljam da izađem negde, ne znam, u šetnju, na reku, da se vozim tramvajem, samo da napustim kuću-kućicu… Dobro, ovo za tramvaj je malo vuhu, čudnjak na povocu. Na kraju ne odem nigde, nego do ispovedaonice. Sednem i kucam, kao prava kuca. Niko ne otvara. Ko još sedi i kuca na vrata, obično se stoji ispred. Elem, ova ispovest ili izostanak prave predstave o nekoj činjenici ili okolnosti, počinje, kao i svaki marifetluk, na jednom kraju lanca. Na drugom kraju je sidro koje me je vuklo na dno egzistencije. A da, na prvom kraju je moj vrat/glava, kako vam drago. Nisam imao šta da jedem, osim hleba, i pretilo je da zastranim, pa sam se prijavio. Mislio sam da je najgore prijaviti se i ujedao sam se zbog toga, ali tek je usledila avantura.
Razgovor za posao. Kaže on meni, HR osoba, kada me je videla, gleda neke papire (sve bih to isfronclao u momentu), prevrće neku sunđerastu lopticu po ruci, stiska je, vežba podlakticu, šta li, kaže, a zašto misliš da si baš ti pravi izbor za ovaj posao? Kažem, bez ustrčavanja, mada volim da trčim uz, naročito uz dlaku, kažem, i to je istina, jednostavno mi morate verovati, kažem, brate pa ja imam nos za te stvari. Kaže, ma stvarno. Kažem, idi, pa jedno hiljadu, ili ako hoćeš tisuću, puta imam bolji njuh nego bilo koja džukela koja ti je vrtela repom ovuda. Pronalaženje izgubljenih slučajeva, pa imaš eksperta pred sobom, nosom, vrh dizajnerskog rada Majke Prirode, alo sine. Dozvoli da ti objasnim: momenta kada mi pružiš da onjušim bilo kakav artefakt, fajlicu, mouse pad ili čak i spajalicu individue koju hoćeš da ti nađem u mom mozgu se u milisekundama stvara odor image, ili neka vrsta mirisne fotografije. Jeste, sinesteziram za sve pare. Foto se kreira od različitih mirisa koje običnjaci ne mogu da osete, uključujući, krv, suze i znoj. I dah, to mi je specijalnost. E sad, slušaš li me, kažem mu, kada uhvatim trag, pa ta/taj su najebali, mislim gotovi su, oprosti na jeziku. Mala digresija – jezik je najbitniji, kaže sladoledžija i potera kamion. Odbegle mogu da namirišem na dvesta deset kilometara, 13 dana pošto su napustili mesto. Veruj mi nećeš naći boljeg od mene. On kaže, imam jedan test za tebe. Kažem, pre nego što izvadiš te tri prazne kutije koje sve vreme ćuškaš ispod stola, u jednoj je stajao otvoren flomaster, u drugoj avokado, u trećoj kalajna žica, želim da dodam da su moji preci već hiljadu godina radili ovaj posao i da si jutros kada si se probudio imao više sreće nego pameti, s obzirom da sam odlučio da dođem kod tebe. Tako da, daj papire, pa da počinjem.
Prvo su me poslali da pronalazim divlje veprove. Veprovi su bili terenski komercijalisti. Oni koji su se odmetnuli van granica teritorije koju korporacija baštini i/ili uništavali letinu na krajnjim granicama tržišta sklapajući dvostruke dilove sa pograničnom konkurencijom i vodeći duple cenovnike, bili su divlji veprovi. Neko iz menadžmenta nanišani u pravcu određenog vepra, opali proračun, pogodi razliku, kolokvijalno poznatu i kao krađa, i pošalje me na nj. Srednja digresija – veoma je zabavno kada mi se pruži prilika da napišem samo nj a da to ne što zapravo znači, zabavno kao kad jurim sopstveni rep. Šta je predmet vraćanja u posed: službeni auto, obično neki 1.9 dizel i sve one spravice koje veprovi dobiju od firme, sve je valjalo vratiti u centralu. Krivac je trebalo da bude priveden pravdi. Svaki put kada bih ih pronašao, molili bi me da ih pustim i ja šta ću, najbolji sam čovekov prijatelj, uzmem auto, komp, telefon, ostalo im ostavim i pustim ih. Kažem, moli se nekom svecu što si sreo mene a nekog dobermana.
Pogrešno je uverenje da sam učinio dobro delo. Ljudi ne valju ništa. Ta/taj se preseli iz jedne korporacije u drugu i posle dve-tri godine kada se uhoda, ponovo krene da potkrada gazdu. Neka, razmišljam se, nije lako biti rob. Potope me tako misli, obično na nekoj benzinskoj pumpi diljem naše regije, ili nekom odmorištu pored puta gde hvatam trag, ili pišam, potope me misli pa osim tople vode izbacujem sublimirane natpise za majice: One who chooses slavery is he slave still… Long live Frank Sobotka… ili… Anarchy all over, Danny Glover. Velika digresija – pao mi je na pamet i natpis za majicu koji imaju veze sa književnošću: Wallace was crazy, Carver is dead… iako niti čitam, niti pišem, niti me to zanima. Ali mogu da namirišem da će se oko toga u budućnosti podizati poprilična frtutma zbog čega posle sanjam čudne snove. Umoran od posla, jurnjave i praćenja tragova zaspim za volanom, pored puta i sanjam kako me pored potrage za veprovima šalju i u lov na Jelene. Sanjam svoje pretke koji su lovili Jelenu Trojansku, Jelenu Anžujsku i Jelenu od Bugarske. Trčim sa njima kroz vekove i dok se oni iza mene raspadaju u prah i pepeo, ja postajem sve veći i jači. Utrčavam u grad i jezdim kroz ulice, vozim se tramvajem (i niko ne sme da me izbaci), skrećem ulevo i samo ulevo i dolazim zadihan do prazne kutije, u kojoj je stajao avokado, na čijem vrhu stoji koverta. Pogledam oko sebe, nigde nikoga, otvorim je lagano, a tamo piše…

 

(2019)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (12/12)

11 DANA

dan prvi

Iz čiste radoznalosti odlučila sam da ne jedem. Već nekoliko meseci razmišljam o tome da svoj organizam ostavim bez hrane, ali nikako da odredim broj dana, i nikako da počnem. Na posletku, uzimajući u obzir sve što sam naučila na medicinskom fakultetu, izračunala sam da bi za prvi put optimalno bilo jedanaest dana. Evo šta se desilo.

manija plesanja
Postoje pouzdani podaci da je manija plesanja, oblik masovne histerije, gde su vidljivi simptomi, nastali bez jasnog uzroka, delovali na ljude u okolini koji su imali priliku da ih dožive, kao forma socijalnog uticaja nastala još u devetom veku nove ere. Prema arhivama srednje-evropskih tajnih biblioteka, onaj koji je hteo da izvrši uticaj na svoje okruženje počinjao bi s plesom, najčešće u blizini bogomolje a o nekom važnijem datumu u crkvenom kalendaru. Svedočenja savremenika, zabeležena nevidljivim mastilom, govore o tome da je osoba bila u stanju da satima, a nekada i danima pleše. Koreografija je bila nejasna i neponovljiva a pojedinci su bili u stanju da gladuju (pili bi samo vodu) i da padaju u veći ili manji trans tokom igre, dovodeći sebe do srčanog udara ili lomeći sopstvena rebra. Pored ovih manijaka su derviši delovali kao deca na vrtešci. Najgore od svega je bilo što su ljudi, slabi i lakomisleni, povodljivi, (često i gladni, što nije bez značaja) uzimali učešće i uglavnom kao hipnotisani plesali za kolovođom. Mnogi od njih loše uhranjeni i potpuno van kondicije, padali bi u nesvest a neki su i umirali u roku od nekoliko sati. Nažalost kako bi koja osoba pala mrtva barem dvadeset drugih bi bilo uvučeno u maniju. Najpoznatiji primer, koji nije bilo moguće sakriti od javnosti, zbog samih razmera događaja, odigrao se na reci Mezi, kada je kaluđer, koji je na Uskrs 1428. godine napustio manastir Revejnstajn-Vičen započeo svoj ludački ples. Priča kaže da je plesao bez prekida 11 dana šireći epidemiju kroz naselja, skupljajući kliku koja ga je pratila i neprestano plesala. Prema nekim navodima, u momentu najveće brojnosti, bilo ih je preko dve stotine. To je bio najobimniji do tada zabeležen događaj ovakvog kolektivnog histeričnog poremećaja. Kolovođa je predvodio grupu udarajući nogama o tlo i vrteći se u krug sve do mosta. U jednom momentu svi sledbenici su bili iznad vode, verovatno u stanju dubokog transa, a kada je most počeo da se ruši, vođa je iznenada prestao da pleše, i potpuno pribran sam doskočio na obalu.

Izolovala sam se. U svetu koji ima toliko načina da te odvuče od svake zamisli samo je isključivanje moglo da mi pomogne da uspem. Smanjila sam telefon na silent i podesila mail na vacation mode. Razmišljala sam da ću na taj način da stišam i um i telo i da ću biti u mogućnosti da se bolje oslušnem, da doprem do dublje sebe i postanem svesna svog duha. Bilo je žurki na koje sam pozvana, ali sam ih sve redom odbila kako bih mogla da se skoncentrišem na zadatak. Odlučila sam da pijem 5 litara vode dnevno. Ideja je bila da maksimalno razblažim svoje unutrašnje sokove i smanjim njihov negativan uticaj. Prvog dana sam se najviše plašila. Moj um je lutao dosta. Previše u sebi postavljenih pitanja i melodramatičnih scena u zaključanoj sobi. Misli su mi histerično plesale i nisam mogla da ih obuzdam. Popila sam svu vodu.

Give us our 11 days!
Godine 1750. britanski parlament je odlučio, posle 168 godina tvrdoglavog odbijanja, da uvede gregorijanski kalendar za kojim je u tom momentu kasnio 11 dana. Mnogim ljudima je takva promena bila užasavajuća, ne samo zbog teškog poimanja razlike između fizičkog vremena i konstrukta kalendara koji to vreme meri, nego i zbog pomeranja svetaca i bitnih crkvenih datuma, uključujući i pomeranje Uskrsa. Izvesni Vilijam Vilet od Edona, međutim, nije nalazio ništa strašno u promeni koja će nastupiti i odlučio je da na tome profitira. U noći drugog septembra (bila je sreda), nedaleko od Stafordšira, sakupio je neobaveštenu, lakovernu i sklonu kocki ekipu. Dao je smelu ponudu, da će za veliku svotu novca, plesati jedanaest dana bez prestanka. Sam je sebi dozvolio jedino unos vode za piće. Negde oko 22h otpočeo je svoju igru, a kada je zvono na crkvi označilo ponoć, najednom je stao. Sišao je sa stola na koji se teatralno popeo i tražio da bude isplaćen jer je upravo počeo četvrtak, četrnaesti septembar.
Jedan drugi Vilijam, Vilijam Hogart radio je nekoliko meseci na svojoj slici, Izborna zabava, ali nikako nije uspevao da je završi. Složena kompozicija, koja parodira Leonardovu Poslednju večeru, bila je dovedena skoro do savršenstva. Međutim, svaki put kada bi se autor udaljio od svog dela slika kao da je naginjala u levo. Dva kandidata liberala su klizili s platna, ostrige koje je gradonačelnik jeo u centru postavke curile su niz stolnjak a cigla koja uleće kroz prozor s ulice, gde konzervativci protestuju zbog izmene kalendara, više ne pogađa izbornog agenta nego proleće blizu njega i na putu je da pogodi trudnicu. Iz iracionalnog straha za buduću majku a i razumne bojazni da ovako ulevo nagnuta slika neće hteti da stoji pravo ni na jednom zidu, slikar odlučuje da doda jedan masivni objekat, kao kontratežu, na desnu stranu kompozicije. Jedino mesto koje mu stoji na raspolaganu je predeo ispod stola gde docrtava crni polomljeni transparent konzervativaca na kome belim piše: Give us our 11 days.

dan drugi

Spavala sam oko 7 sati. Sećam se da sam imala živahne snove, ali ništa konkretno ne mogu da zavedem. Tokom dana um mi se smirio. Setila sam se lozinke koju mi je neko dao za dokument koji sam upravo nameravala da otvorim. Pogledala sam u telefon. Imala sam tri poruke. Nisam odgovorila. Strah od gladi se smanjio, ali sam počela da se plašim da ću dobiti strašne glavobolje. Imala sam solidnu stolicu. Izgubila sam 0.9 kg. Kada sam legla ostala mi je još jedna čaša vode, na uzglavlju.

Šekspir i Servantes
Treći Vilijam je ležao mrtav. Na uzglavlju sveća, upalio ju je Ričard III. S druge strane odra Klaudije, pali sveću takođe. U dnu kreveta Makbet i Jago, ćaskaju i razgledaju mrtvaca. U sobu ulaze Regan i Tamora.
– Šta ćete vi tu? – otresito pita Tamora.
– Eto, stvorili smo se – odgovara Klaudije.
– Došli smo – nadovezuje se Magbet.
– A šta se to tebe tiče? – zajedljiv je Jago.
– Treba neko i da ga iznese – završava Makbet.
– I mi ćemo da pomognemo, na sanduku ima šest ručki – rekla je Regan.
Nebo nad Statfordom na reci Avon bilo je prozirno vedro, mogla se voda sipati u njega. U Madridu, isto.
Miguel de Sevantes je umro žedan. U čamcu koji je s njegovim telom plutao na okeanu tišine, koji je kornjača držala na leđima, nad njim su plakali i Don Kihot i Dulsineja od Toboza, ljudske suze i Sančo Pansa, magareće suze. Pored njih troje na čamcu su bili i Romeo i Julija. Iako su spletom nesrećnih okolnosti zalutali ovde i smireno čekali svoj čamac, nisu izdržali da gledaju druge ljude i životinju kako plaču pa su i oni zaplakali. Sve te suze nisu mogle a da, makar malo, ne poraduju pisca. Nasmešio se. Nije otvarao oči.
Datum je bio 23. april 1616. Iako se vodi da su umrli istog datuma, mada je i to teško utvrditi bez povratka kroz vreme u stanju sna, to nije bio isti dan. U to vreme engleski kalendar je kasnio za španskim gotovo 11 dana.

dan treći

Spavala sam samo 5 sati. Probudila sam se čim je svanulo. Još u toku prepodneva osetila sam snažan nalet energije izazvan pojačanim lučenjem adrenalina. Mogla sam, čini mi se, da zaplešem i da ne stajem do zore. Međutim, uzbuđenje me je brzo napustilo. Do večeri sam primetila da mi se prsti na rukama i nogama ubrzano hlade i da ne mogu tako lako da ih ugrejem ni pored ćebeta i grejalice (istina je da je kasna jesen). Periferna cirkulacija je smanjena na minimum. Organizam je već shvatio da nešto nije u redu i povukao je krv iz manje bitnih delova ka vitalnim organima. Izgubila sam 0.7kg. Um se potpuno smirio. Nisam brinula velike brige. Kao da sam tek trećeg dana i psihički ušla u celu ovu priču.

Malleus Malefacarum
Isteran iz grada Inzbruka od strane lokalnog biskupa, kog je optužio za nemoralno ponašanje prema njemu samom, katolički sveštenik poznat pod pseudonimom Henricus Institoris (1430-1505), odlučio je da napiše knjigu. Njegov bezuspešni pokušaj da razotkrije lokalnu vešticu, tri godine ranije, doveo je do toga da ga proglase ludim i senilnim. Pisanje knjige za njega je bilo vrsta samopotvrđivanja kao i osvete prema nadređenima u Katoličkoj crkvi. Tako je nastao Malleus Maleficarum, svojevrstan priručnik za otkrivanje, vođenje postupka i na kraju likvidaciju veštica. Očajan zbog neuspeha u prihvatanju njegovih uputstava u Tirolu, bestidan u nameri da dokaže da je nepravedno zanemaren, usnio je san koji ga je odveo direktno u Vatikan. Kada se sledećeg jutra probudio, papska bula, s potpisom Pape Inoćentija VIII, ga je čekala na stolu. Vosak na kom je bio otisnut pečat još uvek se pušio. Tako je preko noći, nekada ludi i senilni izopštenik postao rodonačelnik pravnog lova na veštice. Potpomognut, takođe ludim i senilnim, profesorima s univerziteta u Kelnu, falsifikujući neophodne dokumente, dobio je, takoreći, upotrebnu dozvolu za svoj priručnik. Lov na veštice je akademski prepoznat i institucionalizovan. Jedini s visoke škole koji se protivio i pocrtavao da veštice ne postoje i da su u velikoj većini slučajeva optužene žene, bio je izbičevan.
Gotovo vek kasnije, tačnije 1582. godine, po, do tada, već opšteprihvaćenom priručniku, Lilit de Rosa iz grada Segovija u Španiji, stajala je pred sudijom, pod optužbom za veštičarenje. Držeći se dosledno slova, ne zakona, već inkvizitorskog uputa, sudija bi izjavio sledeće: Mi, sudija, tebi Lilit de Rosa, određujemo nastavak mučenja na lomači za dan 11, mesec oktobar, kako će možda iz tvojih usta izaći istina koju valja zapisati… Te godine u Španiji je dekretom kralja promenjen kalendar i posle 4. X nastupio je 15. X. Kako je nestalo 11 dana tako je nestala i Lilit. Kada su došli da je vode na lomaču, nje više nije bilo.

dan četvrti

Spavala sam samo 4 sata. I juče, a naročito danas, čim sam se probudila i otvorila oči osetila sam kako mi je vid jasniji a svetlo u sobi jače nego ikada. Pomalo jezivo. Danas ću da probam da ne nosim naočare. Jutarnji ritual na šolji izazvao je strah jer je iz mene iscurila samo mala količina masnjikave tečnosti. Zadržala sam se duže nego inače, razmišljajući u čemu je stvar. Moja poslednja večera, pre posta, bila je pica. Creva su mi definitivno prazna. Padalo mi je na pamet da imam bolest masne jetre. Na posletku sam shvatila: organizam razlaže akumuliranu mast kako bi imao energiju za održavanje života. Primetila sam da mi se koža pročistila. Ne mogu da prestanem da pipkam svoje lice. Ne, nije tik. Faca mi je postala mekana kao bebina guza. U konstantnoj sam meditaciji i konekciji sa samom sobom. Slike, mesta i vizije mi sevaju pred očima. Osećaj dubokog saznanja titra oko mene. Izgubila sam 0.7kg.

pokrštavanje vatrom                                                                                                                                U proleće 1590. godine, po povratku iz kraljevine Danske, u koju je otišao da se oženi princezom Anom, kralj Džejms VI i njegova posada su se našli na otvorenom moru usred strašne oluje. Nekako baš tih dana, danski sud je bio više nego zabrinut po pitanju veštica koje su, izgleda počele da se pojavljuju u Kopenhagenu, pravo ni iz čega. O tome je dojavljeno i kralju Škotske i za njega je brzo pronađena odgovarajuća žrtva. Agnes Sampson je spaljena u januaru 1591. Kralj je, inače, bio opsednut vešticama i njihovim otkrivanjem da je nekoliko godina posle spaljivanja Agnes, seo i napisao knjigu poetičnog naslova, Demonologije. Kao neko ko je ne samo po prirodi posla, nego i po ličnom interesovanju za temu, voleo da učestvuje u suzbijanju jeresi, kralj je prisustvovao i suđenju Agnes Sampson. Nepotvrđene glasine govore da je, nekadašnju babicu, grupa muškaraca, koja je sebe nazivala Sud severnog Bervika, u Škotskoj, naizmenično mučila 11 dana bez prestanka. Za to vreme ona nije oka sklopila, ali nije ništa priznavala. Kao jednu od sigurnih metoda za dokazivanje odanosti đavolu, tužioci-mučitelji, primenili su šišanje i brijanje svih dlaka s tela žene. Verovalo se, da se negde ispod dlaka krije znak đavola, neoboriv dokaz jeretika. Riđa kosa joj je bila posečena i bačena u plamen, a kada joj nikakav mladež ili beleg nisu našli na glavi, skinuli su je golu i obrijali joj i stidne dlake. Nesrećna Agnes imala je beleg na preponama koji su svi s oduševljenjem dočekali da vide. Međutim, kralja ni ovo nije dovoljno ubedilo da je stvarno veštica. Neimenovani svedok, koji je samo u stanju sna mogao da se nađe između Džejmsa i Agnes, kada su ostali sami, tvrdi da je žena molila svog suverena da joj poveruje jer govori istinu. Kralj je, pak, posvedočio da mu je ona saopštila identične reči koje je on rekao princezi Ani u Kopenhagenu prve bračne noći. Dok je pisao svoju knjigu o demonima, duh ćelave Agnes vilenio je po palati.

dan peti

Spavala sam 5 sati. Moje telo se manje umara jer ne gubi snagu na procese varenja i iskorišćavanja hrane. Budim se poletna iako znam da neću nigde izlaziti dok eksperiment traje. Imam volju za radom i naleti energije traju duže nego pre neki dan. Istražujem teme vezane za posao, ali i činjenice koje se tiču mog malog poduhvata. Najednom mi je bila podarena detaljna strategija gde i kako dalje s mojim životom. Uletela sam u viši nivo samosvesti i produbljene spoznaje sopstvenog identiteta. Mapa je bila postavljena pred mene i jasno sam mogla da razaznam ko sam bila, gde sam sada i kuda dalje. Sve je dobilo smisao. Posle nekog vremena za kompom shvatila sam da me ukočenost ruku, koju inače osećam redovno dok radim, sada lagano napušta. Nisam imala trnce, peckanja i gubitak osećaja u prstima od nezgodnih položaja koje sam zauzimala. Izgubila sam 0.5kg. Vode mi redovno ostaje.

witch cake
Do pred kraj sedamnaestog veka masovna histerija zvana lov na veštice polako je napuštala Evropu. Priča se da je ukrcavana na brodove koji su plovili preko Atlanskog okena, u Novi svet. Tako je 1692. godine ova moralna panika zapalila istočnu obalu Amerike. Uzroci pojavi bili su složeni, pa ipak, utemeljeni u običnim ljudskim slabostima (daleko od neobičnih ili demonskih) kao što su sujeta, želja za teritorijom, moći i uticajem, kao i prostom mržnjom i netrpeljivošću. I, ko je bio na spisku za vešanje? Žene. Jedna zato što je bila prosjakinja te je njena neugledna pojavnost bila u stvari glavni izvor animoziteta. Druga je bila žrtva posvađanih porodica koje su se borile za vlast. Treća zato što nije redovno dolazila u crkvu. Četvrta zato što je robinja druge boje kože. Peta samo zato što je njen muž rekao da je veštica. Ovakve i optužbe slične ovima, potkrepljene svedočenjima izmanipulisane i verovatno bolesne dece, dovele se do serije suđenja. Kao jedan od glavnih načina u dokazivanju nečijeg posrnuća pred Satanom, patentiran je, od strane gospođe Meri Sibli, takozvani veštičji kolač. Naime, dokona domaćica je, uz pomoć lokalnog paroha, uvela u zakonodavstvo jednostavan recept koji joj se, tvrdila je, javio u snu. Šaka žitarica, šolja mleka, kašika šećera i malo soli. Sipati žitarice u posoljeno mleko da nabubre pa dodati šećer. Sve pomešati i peći dok ne očvrsne. Postaviti kolač pod omađijane devojke da se pomokre. Posle jedanaest dana dati kolač psu koji će, ako su devojke stvarno zaposednute, isti i pojesti. Dok pas bude žvakao kolač veštice će se pred njim previjati od bolova. Kasnije je pred parohijom kuvarica morala da prizna svoju kardinalnu grešku jer se zbog njenog metoda zvanični pas suda podgojio od gomile popišanih kolača a sve veštice su bile oslobođene. Da bi ipak imali koga da obese, rulja je za vešticu proglasila nesrećnu Meri.

dan šesti

Spavala sam, ponovo, samo 4 sata. Buđenje mi je sve lakše kako dani posta prolaze. Međutim u toku dana, iz čistog mira i bez naglog pokreta osetila sam bol u leđima. Ustala sam i uradila vežbe istezanja i bol se postepeno pomerio uz kičmu i pronašao svoje mesto ispod leve lopatice, duboko u mišićima, gotovo do same kosti. Intenzitet se povećavao gradualno do momenta kada nisam mogla duboko da udahnem. Delovalo je kao da ću se boriti za vazduh. Ovakva vrsta posta se ne uči na medicinskom fakultetu. Počela sam da pretražujem po internetu šta se dešava sa mnom. Neki od izvora su davali duhovna objašnjenja koja su išla do toga da je u pitanju zarastanje rane od izdaje, noža u leđa. Fiziološko objašnjenje ticalo se toga da tokom posta, pošto već ne troše energiju na varenje, ćelije počinju intenzivnije da zaceljuju stare povrede. Pročitavši to, setila sam se kako sam pre tri godine, imala lakšu saobraćajnu nesreću, u kojoj sam upravo to rame iščašila. Izgleda da nikada nije zaraslo do kraja.
Smršala sam 0.5 kg. Ostalo mi je pola litre vode.

bakarne gaće
Godine 1788-e pa sve do 1790-e, u Londonu se događa serija napada, uglavnom na žene. Napadač, krupan i neugledan čovek, prati ili presreće na ulici svoje žrtve, viče vulgarnosti za njima i na kraju ih napada oštrim predmetima, noževima, iglama i raznim drugim šiljcima. Mnoge žrtve su posvedočile da su ubadane u zadnjicu zbog čega su se na pijacama pojavile bakarne gaće. Istina je bila da je policija izlazila na lice mesta, i istina je da su skupe haljine bile pocepane, rasečene ili izbodene, a takođe je tačno i da su neke od napadnutih imale i površinske rane. Novine su namirisale zanimljivu priču i broj napada se u te dve godine popeo na pedeset. Počele su da stižu i lažne optužbe na adrese svakoga ko je izgledao iole sumnjivo ili ko je bio u nemilosti beskrupuloznih optužitelja. Poznati filantrop Džulijus Angerštajn ponudio je nagradu za onoga ko otkrije napadača. Pojavila se i nova verzija napada u kojoj Londonski monstrum prilazi ženi sa buketom cveća i onda je kroz buket ubada u lice. Ulični džeparoši i sitni kriminalci koristili su novonastalu situaciju pa su pri vršenju svojih dela, nakon obavljenog posla, vikali na nekog da je Londonski monstrum i lako izmicali s mesta zločina u gužvi koja bi se iz toga izrodila. Vlastima je naravno trebao krivac, te su ga pronašli u liku mladog cvećara, Rajnvika Vilijamsa. U prvom suđenju svetina koja je prisustvovala suđenju bila je spremna na linčovanje mladića ali tužilac nije uspeo da dokaže optužbe pa je došlo do ponovljenog suđenja. Cvećar je odležao u zatvoru 11 dana, iz skroz drugih razloga a histerija je vremenom splasla. Danas se veruje da Londonski monstrum nikada nije ni postojao.

dan sedmi

Spavanje mi se ustalilo na 4 do 5 sati. Svake večeri ostajem da radim na svojim novinskim istraživanjima duboko u noć a bez problema, i bez alarma se budim čim svane zora. Odmorna sam i da nisam sama sebi odredila ovaj eksperimentalni pritvor, otrčala bih, ne znam, negde. Propušteni pozivi su se nagomilali, poruke takođe. Odgovorila sam samo majci. Neko mi je dolazio na vrata, nisam otvorila. Do sada sam izgubila 4kg. Osećam kako mi se želudac smanjio. Stomak je prestao da mi krči. Bol od juče i dalje osećam, ali danas ga podnosim mnogo lakše. Popila sam skoro svu vodu.

epidemija samoubistava
U novembru 1784. godine, pet godina nakon engleskog izdanja romana Johana Volfganga Getea, Jadi mladog Vertera, u okrugu Southgate, gospođica Glover, ćerka gospodina M. Glovera, poznatog instruktora plesa, pronađena je mrtva. Ispod njenog jastuka otkriveno je kobno delo. Po svedočenju sobarice, gospođica Glover se zaključala u sobu 11 dana ranije i svaki dan plakala. Slučaj je brzo isplivao u javnost, a novine su i ovaj put nanjušile priliku za uspostavljanje alternativnih činjenica. Tako je jedna od činjenica postalo prisustvo kopije romana kod svakog ko je bio mlad i dovoljno hrabar da digne ruku na sebe. Takođe, navodi se u izvorima, koji su u međuvremenu presušili, i preselili se u svet van jave, da su sva samoubistva počinjena po ugledu na ono iz romana nemačkog pisca. Mladići nisu doprinosili demantovanju ovakvih proizvoljnih konstrukcija, noseći žute pantalone, plave kapute i duboke čizme, kao mladi Verter. Lord Bajron je u snu izjavio da je Verter kriv za više smrti nego Napoleon.
U Americi, haranga na junaka knjige podignuta je na novi nivo. Tražena je zabrana, pa tako Weekly Magazine iz Filadelfije 1800. godine, predlaže knjižarima i drugim prodavcima da knjigu sklone sa polica. Naravno to je samo povećalo prodaju, a književni kritičari su počeli da upadaju u stanje slično histeriji, kada se spomene sporni naslov, ili čak sam Gete.
Taj isti Johan Volfgang je takođe potpao pod uticaj manije koja se izrodila oko njegovog dela pa je u svojoj autobiografiji lamentirao nad temom. Zabeleženo je da je rekao: Čitaoci su se našli pozvanim da isprate scene iz romana i ubiju se? Grehota. Uprkos pričama čitalaca je bilo sve više. Umesto samoubistava, čitanje romana je poprimilo razmere epidemije.
Godine 1974. američki sociolog Dejv Filips skovao je termin Verterov efekat, da opiše suicidalno ponašanje stimulisano medijskim natpisima. Danas osnovan strah postoji od on-line samoubistava, kao i od imitacija samoubistva koja su se desila na internetu.

dan osmi

Spavala sam 5 sati. Spoljni svet je nastavio da postoji i bez mene. Više mi ništa nije nedostajalo. Za sve one konektovane ljude, jedna poruka: Svet se neće raspasti ako se vi ne pojavite u njemu. Takođe, ni vi nećete nestati ako se svet ne pojavi pred vama. Zaspala sam popodne, to mi se prvi put desilo. Nije da sam bila umorna, iscrpljena ili slično. Više sam to osetila kao potrebu i kao način da izađem iz sobe, a da ne prekršim pravilo koje sam sama postavila. Jedva da sam osećala bol u leđima. Izgleda da je reparacija nekada oštećenog tkiva pri kraju. Izgubila sam 0.4kg. Vode mi je ostalo.

putovanje u svemir
Rendi Gardner, rođen 1948. godine, bio je deo eksperimenta na univerzitetu Stanford, godine 1964, nadgledan od strane istraživača snova profesora Vilijama C. Dementa, a u kojem je oborio dotadašnji svetski rekord u vremenu u kom je ostao budan. Za vreme trajanja eksperimenta oni koji su nadgledali gospodina Gardnera primetili su probleme sa koncentracijom, gubitak kratkotrajnog pamćenja, napade paranoje i halucinacije. Za svih 11 dana koliko nije utonuo u san Rendi je zapravo bio samo fizički prisutan a umom je, što niko od nadzornika nije uspeo da primeti, lutao sve od Pape Inoćentija i Kralja Džejmsa pa do Vilijama S. Barouza. Potonjem je u san uspeo da usadi, paradoksalno, ideju o tome da su snovi fiziološka potreba, iako se onamo, u realnosti trudio da istu činjenicu demantuje. Tako je iz te polazne tačke Barouz zaključio da je u stvari funkcija snova da ljudi mogu da otputuju u svemir. Njegovo objašnjenje se temelji na činjenici da je ljudsko telo, ovo fizičko i budno, previše teško da bi se transportovalo na kosmičke distance jer sa sobom treba da nosi i životnu sredinu van koje ljudski artefakt ne može da postoji, što dodatno otežava proces. Ali zato, poentira Barouz, a pod uticajem srednjoškolca iz San Dijega, naše astralno telo, ili telo u snu, mnogo je uistinu lakše, odnosno nije toliko gusto a što je najvažnije ne traži sa sobom komplikovanu okolinu, posledično i njegovo transportovanje na velike, interplanetarne distance je utoliko lakše.
Rendi Gardner je nakon obaranja rekorda, a bez minuta sna, pred novinarima, tečno i pribrano dao kratku izjavu: Hteo sam da dokažem da se ništa loše neće desiti ako ne budem spavao/sanjao. Razmišljao sam i tome da ću oboriti rekord (stari rezultat bio je pod imenom disk džokeja iz Honolulua, Toma Roundsa) i da ovo neće biti negativno iskustvo.
Vilijam S. Barouz je tek 1980. godine, na predavanju na univerzitetu Naropa izložio svoju teoriju za koju najveće zasluge i dalje može da tvrdi Rendi Gardner.

dan deveti

Spavala sam 5 sati. Probudila sam se sa živim sećanjima na nepravde koje su mi učinjene tokom proteklih nekoliko godina. Uhvatila me je strašna mučnina zbog toga. Fiziološka mučnina. Osetila sam kao da mi se žuč penje kroz želudac, jednjak i kako se gomila na jeziku. Nisam paničila, popila sam malo vode, ali nisam probala da sperem gorčinu, nego da je odagnam. Shvatila sam da sam sama sebi prizvala ovu muku, verovatno kao izazov i priliku da sve ono što sam vežbala, oslobađanje, puštanje niz vodu, zaboravljanje, mogu nekako i da primenim. Na kraju dana, ostalo mi je pola litre vode. Izgubila sam 0.3 kg.

makartizam
Izraz je označavao optužbe za podrivanje i izdaju obično bazirane na proizvoljnim tumačenjima optužitelja, često republikanskog senatora Džozefa Mekartija, i odbora kojim je on predsedavao, pre nego na dokazima usmerenim protiv optuženog. Na udaru senatora iz Viskonsina bili su najpre uposlenici države koji su, u jeku hladnog rata, na sulude načine dovođeni u vezu sa komunistima u Sovjetskom savezu. Sastavljani su spiskovi crvenih kao i simpatizera crvenih a idiotskom demagogijom i lažnim patriotizmom zatirao se trag ovih opskurnih pokušaja da se diskredituju drugi. Reklo bi se da nije postojalo ličnih relacija, mada se ni one ne mogu potpuno isključiti, ali prevashodni cilj je bio stvaranje panike kako bi se panikom bavilo – create a problem to solve a problem. Broj žrtava makartizma se ne može tačno utvrditi ali postoji nekoliko primera kojih se lakše setimo, Hollywood ten ili Cambridge five koji su proganjani zbog svoje seksualne orjentacije ili ljudi iz sveta nauke i umetnosti Ajnštajn, Ginzberg, Čaplin, Breht i Tomas Man, između ostalih. Nije se ćutalo i klimalo glavom. Među prvima se pobunila jedna žena. Već je 1950. godine uprkos tome što dolazi iz iste stranke, senatorka iz države Mejn, Margaret Čejs Smit, kao i nekolicina drugih republikanskih senatora, zatražila da se prestane sa prokazivanjem osoba zbog njihovog karaktera. Pravo na slobodu govora, na kritičko mišljenje i pravo na protest isticala je kao najvrednije postulate na kojima ona bazira svoje političko delovanje. Senator Makarti nije imao sluha za apele svojih stranačkih kolega i do sredine pedesetih naduvao je svoj witch hunt do toga da se uključila i nacionalna televizija. Ispostaviće se da je to bio početak kraja makartizma. Osvetljen reflektorima i pod nadzorom slobodnomislećih građana, senatorovi inkvizitorski poduhvat oduvani su kao jedra vetrenjača. Moralno samleven u prah senator Makarti se odao alkoholu, jedinoj tekućini u kojoj je mogao da rastopi svoj poraz. Kruže priče da je pred samu smrt 11 dana neprekidno konzumirao alkohol umesto vode i da ga je to na koncu koštalo života. Kako je vodi naizgled najsličniji alkohol votka ostaje pitanje da li je senator Makarti umro kao patriota ili izdajnik.

dan deseti

Spavala sam samo četiri sata. Nisam isključila TV sinoć, probudio me je crno beli film sa Džordž Klunijem. Filmovi nalik na ovaj me podsećaju na život bez vere. Ja sam hrišćanka koja odlazi u crkvu. Umesto gledanja filmova draže mi je da čitam. Introspekcija mi dođe prirodno. Volim da sam u kontaktu sa svojim unutrašnjim bićem. Živim iznutra ka spolja. Većina ljudi žive samo svojom spoljnom predstavom. Direktni su pa su sudaranja sa realnošću mahom čeona. Ako ih nešto probije njihova unutrašnjost strada. Moja agenda je ispunjena bogaćenjem iznutra. Pročišćenjem. Popila sam svu vodu koja mi je bila na raspolaganju. Izgubila sam gotovo ceo kilogram.

made in kosova
Masovno trovanje kosovski đaka desilo se u martu 1990. godine pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Naime sve je počelo u Podujevu 20. marta ali se brzo raširilo do skoro svakog mesta u autonomnoj pokrajini, prevashodno preko Prištine odakle se u talasima raznosilo, na sever, severozapad i jugoistok. Ceo slučaj obilovao je kontradiktornostima kao i dešavanja koja bi mogla prethoditi. Nekoliko meseci ranije srpske vlasti razdvojili su srpsku i albansku decu u dve smene tako da prvi pohađaju časove pre a potonji poslepodne. Nakon prijema u prištinsku univerzitetsku bolnicu lekari obe nacionalnosti su složili da je u pitanju epidemija, bez upuštanja u detalje. Uzorci koji su testirani na VMA u Beogradu bili su negativni. Pojavili su se srpski lekari koji su tvrdili da đaci glume za Zlatnu palmu. Te godine Zlatnu palmu dobili su Divlji u srcu, Dejvida Linča. Albanski lekari su tvrdili da sigurno nije u pitanju psihička reakcija i da je bilo izvesnije da se ista desi godinu dana ranije kada su mladi Albanci bili u strahu da prime vakcinu od srpskih lekara. U jednoj od ordinacija pronađen je mikrofon. Hrvatski lekar koji je naumio da organizuje simpozijum koji bi se pozabavio uzrocima bolesti nekoliko dana kasnije je nestao. Slovenački lekar koji je bio na čelu savezne komisije zaključio je da ceo slučaj nema nikakve veze sa trovanjem i proglasio masovnu histeriju. Jedan francuski lekar italijanskog prezimena koji je na volšeban način došao do uzoraka krvi potvrdio je trovanje organofosfatima. Dva britanska lekara nisu našli nikakve znake trovanja ili dokaze koji bi potkrepili tvrdnju. Tri lekara Ženevske komisije, bez testiranja uzoraka, razgovarajući sa pogođenima, došli su do zaključka da je trovanje bilo moguće. Posle svega uzorci krvi žrtava su misteriozno nestali. Javljali su se svedoci koji su videli kako se prah rasipa po školama ili čak utrljava u školske klupe. Neke od žrtava godinama kasnije još uvek osećaju posledice, u Švedskoj, Nemačkoj ili Švajcarskoj. Akutni tok trajao je jedanaest dana, onda je došao prvi april.

dan jedanaesti

Danas se eksperiment završava. Nisam mislila da će se iko pojaviti u sobi za ovih jedanaest dana ali sinoć sam iznenada odlučila da proverim kako je ceo poduhvat uticao a moju fiziologiju. Sada čekam momka iz laboratorije da dođe i da mi izvadi krv. Mislila sam prvo da uradim samo standardne analize ali sam vremenom stigla do broja od preko trideset parametara koje bih želela da izmerim. Plan mi je da ih komparativno uporedim sa mojim zdravim rezultatima i vidim u kom smeru me je moj post odveo. Znam samo da sam izgubila više od 5 kilograma. Kasnije ću obradom tih podataka izvući zaključak koji će, tako bar želim, biti polazna tačka za tezu koju nameravam da pišem. A do tada, plan mi je da se već sutra, dobro zabavim. Dolazim do prozora da vidim hoće li se tehničar probiti do moje zgrade od ljudi koji su već počeli da se skupljaju ispred velike robne kuće. Sutra je omiljeni petak u novembru i u 5h će biti ogroman broj ljudi, pre nego otvore vrata. Moj poduhvat se zvanično završava u ponoć i već tada planiram da siđem dole.

crni petak
Godine 2008-e, 11 dana nakon što je postalo sigurno da će Barak Obama biti prvi Afro-Amerikanac izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, jedan radnik u poznatoj robnoj kući Wallmart je pregažen od strane rulje koja je nagrnula da kupuje snižene televizore ravnog ekrana kao i drugu robu široke potrošnje. Prema izjavama očevidaca, kao i pregledom snimaka sigurnosnih kamera, jasno se može videti da, nakon što otvori ulazna vrata zaposleni u pokušaju da se ukloni histeričnoj svetini koja je nagrnula kao da nikada nisu bili u Wallmartu, sam kači senzor protiv krađe, spotiče se i pada na crni linoleum. Ne obazirući se na tu činjenicu stampedo nastavlja da gazi sve pred sobom. Od posledica gaženja Jdmytai Damour, 34, je preminuo sat vremena kasnije. Bio je Afro-Amerikanac privremeno zaposlen za vreme praznika. Druga žrtva je buduća majka koja je u osmom mesecu trudnoće bila deo stampeda. Prošla je, srećom, samo sa lakšim povredama.
Lokalni šerif je izjavio da uprkos snimcima koji su više puta pregledavani, nekada i frejm po frejm, nije bilo moguće utvrditi koje odgovoran a kamoli ko je kriv.
Kada je preko razglasa robne kuće nakon sat vremena saopšteno da je jedan radnik upravo izgubio život, na snimku sigurnosne kamere se jasno može čuti iz kolone ljudi koja sada u mnogo laganijem tempu švrlja između već ispražnjenih rafova glas nepoznatog muškarca koji govori: MI SMO OVDE SAMO DA KUPUJEMO. Onda se jedno vreme ne čuje ništa a zatim se čuje svađa oko poslednjeg TV aparata skromne dijagonale koji je bio snižen za 50%.

 

(2019)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (11/12)

SVE GORI, GORICE

I

Košmar. To je bio košmar.

Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke, most je prazan jedino u cik zore, roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Čuje se grmljavina, nešto kao upozorenje. Talas koji će da preplavi periferiju učini da se osušiš, kao šljiva. Skvrčiš se. On čuje taj talas i dere se, u usta mu ulazi prašina. Čovek viče da je gladan, ostali se smeju. Najhrabriji ga u prolazu šutne. Pesnik besno izgovara svoje stihove na zimi. Dobri ljudi mu donesu rakiju da se lakše smiri, smrzne. Mađioničar posle predstave izađe na stražnja vrata. U mračnoj uličici prestravi klinke obučene u crni negliže. Zaplače. Devojčica jeca pored mrtvog konja. Crni čovek šeta belog psa. Žena s modricama na licu beži od kuće. Jedno dete hukće, drugo vrišti. Momak s dugom na licu beži u Kinu. Rane prosute po trotoarima oduva košava. Slivnici smrde na mrtvo. Mržnja pada s drveća umesto lišća.

Moj dragi, plavooki momak, napušta izgorelu šumu, koja sada jeste crna. Ostavlja iza sebe gomilu ljudi praznih šaka, prepuštene šakalima. Tablete otrova su im bačene u vodu, čvrsti otpad je pokopan u zemlju. Zatvor je bez rešetaka, zato mnogi ne beže. Neki su prozreli nameru i pakuju se. Pune svoje glave. Lice izvršitelja je uvek dobro skriveno ispod kape, skijanje je u modi. Dobrota je smešna, duša je pogrešna kategorija. Mrak je boja i nule su broj. I sve on to udiše u sebe, izdiše i piše. Penje se na vrh svake druge planine i viče u oblake. Odlazi na sred okeana i stoji tamo. Udara iz sve snage motkom po tlu ne bi li oterao crnilo koje se navlači. Takav je moj dragi, plavooki momak. Ne uspeva mu, zato je ovo košmar.

Teška kiša počne i nikada ne prestane.

II

Zrikavci se čuju, voda je svuda. Svetla haljinica od mekog pamuka suši se na žici. Njen donji rub dodiruje reku. Štrik je na terasi, na prvom spratu. Sprat iznad, prozori su širom otvoreni. Vide se žalosne vrbe u daljini, porinuti vrhovi.

Na periferiji grada, u holu doma kulture, videli su se prvi put. Kažu, omađijala ga je pogledom i onda mu stavila dlan preko očiju. Uzela ga je za ruku i odvela od mene.

Sveštenik je izgubio kontrolu odmah posle uvoda i počeo o savesti, kako je lišena morala, podla i odvratna, kako ne možemo da se pouzdamo u nju, kada smo mi ti koji je zadovoljavamo.

Neko se razdrao, pope ovo je svadba, a ne sahrana!

Voda se puši, izgleda kao da gori, kao magla koja se diže. Čini se da se ovo grad-jezero samo iz sebe suši, i tako je od juna. Trupovi stabala plutaju, sudaraju se i odlaze niz reku koja se vraća u svoje korito. Na poljani, s koje se voda već povukla, nesrećnik udara motkom u mrtvog konja. Verovatno plače.

Od kako je reka počela da napušta ulice, vibracije su drugačije, sila je izgubila moć. Strah je zamenila nemoć.

U životu nema pogrešnih poteza, kažu. Niko ne živi, niko ne umire, mi samo plutamo. Sudaramo se.

Bez pozdrava, bez oproštajne poruke, on je otišao sa ženom u beloj haljini. Kažu, rubovi koji su se vukli po prašini, nisu bili beli.

Jedino što mi je napisao, zapravo nije ni napisao, ali jeste poslao, bila je pozivnica.

Da, otići ću, zašto da ne odem?

Kupila sam i novu haljinu.

Suši se na žici.

III

Okrenula sam leđa ka suncu jer svetlo previše zaslepljuje. Ovako se bolje vidi ko je ko i ko je gde. Nekada ne možeš da se ostaviš, nekada preteruješ, pređeš granice koje si sama sebi postavila. Ja nikada nisam volela da prelazim granice, da gazim tuđe. Držala sam se po strani. Ali nisam od kriptona. Probudim se jednog dana, sunčano je i jasno se vidi da sam s druge strane. Izgubila sam kontrolu. Vreme je za put natrag. Tolike godine, od rođenja, bila sam bez njega, mogu i posle svega, zar ne? Ne ovako, kao bez mozga, kao da ne znam drugačije.

Neke od ovih domaćih rakija su stvarno kao lek. Šljiva, prepečenica, zrele bobice kleke. Klekovača. Stomak mi gori. Na kolenima sam. Ustani, pokupi se s patosa, Gorice. Ima toliko mesta na koja možeš da se sakriješ ako želiš da se sakriješ baš loše. Toliko rupa u koje možeš da se zavučeš ako si miš. Prespavala sam nedelje kod tetka Slavke, mada ona mi zapravo, nije nikakav rod. Kaže, s određenim sećanjima ćeš naučiti da živiš, s određenim nikad nećeš. Uvek treba da si spremna, ali ne znaš na šta. Nema granice koju muškarci neće preći, nevolja će se uvek vući za njima.

Eto krilatica koje bi mogle da me podignu. Ovo bih trebala da zapišem. Ili da istetoviram na podlaktici. Filozofija tetke, pojednostavljeno, crno-belo, neosporno, potkrepljeno iskustvom, obično tuđim. Kako da verujem? A opet, kako da ne verujem.

Svaki trenutak mog postojanja izgleda kao neuspeli trik mađioničara. Sreća me saplete i onda se nasmeje mom smotanom padu. Ja se nasmejem njoj a zubi mi nedostaju. Naduvam se. Naduvam sebi balon, uđem unutra, plitko dišem, ali i on na kraju pukne. Prokleta sapunica suši kožu. Ne ustajem iz kreveta. Plačem. Pijem. Pešačim. Pravim torte s tetkom i to prodajemo preko oglasa. Ne javljam se na telefon. Ne silazim s interneta. Podočnjaci su mi na vratu. Razbolim se. Opet ležim po ceo dan. Ozdravim. Leto je, ne može se biti bolesna. Prihvatim glup posao. Plata je jadna. Dajem otkaz. Odlazim da volontiram. Probam da za nekog, nekad, nekako stvari popravim. Završi se tako što napravim još gore nego što je bilo.

Njegov šarm, slomio je tolika srca, pa zašto ne bi slomio i mene.

IV

Ima taj jedan film s Batom Životinjom, koji sam gledala jednom, gde on kaže karaću te, izistinski, bez foliranja, karaću te dva sata u cugu, ma kakvi, karaću te celu noć, dok ti ne dođe tetka, važi. Znači nema frke? Zalizan je, nosi belu košulju i karirani sako, izgleda kao neka sirovina, zove se kao orman. Na kraju ode kući.

Pa, priviđa mi se ta scena, i nekako se uživim, uliva se u mene kao voda, kao rakija.

Ne znam kada je to počelo.

Pali me.

Čujem voz koji odlazi na more i kotrljanje točkova po šinama me podseti na tebe. I dalje se sećam dana kada si iz Beograda došao po mene na železničku stanicu u Mladenovac zato što je voz stao. Razvaljeni Yugo Koral 45, šklopocija koja se vozila putem ka Kragujevcu, u pičku lepu materinu, tamo gde je i nastala. Los Angeles Dogers kačket, crn, izbledeo od sunca. Nisam znala kako da te poljubim onako kako sam naumila pa sam naslonila svoj obraz uz tvoj. Neka mesta su osuđena na dodir, neka na promašaj, neka na zaborav, neka ostaju zauvek na mapi. Dao si mi da vozim, to je bio jasan znak. Umesto nazad u grad krenuli smo u suprotnom smeru. Vozili smo se cele noći po putevima korumpiranim rupama, pravili pauzu na Zlatiboru, ruke su ti bile tople. Odvezli smo se kroz gudure u Crnu Goru, navodno sam imala tetku tamo. Priznala sam da sam izmislila kada nam je ponestalo obale. Na Adi Bojani auto je konačno propao, vešanje. Bacio si ključeve u trnje. Uzeli smo stvari i završili na plaži. Sunce se nekoliko puta iskradalo iza Rumije i svaki put menjalo boju tvojih očiju. Hippie blue. Deep sky blue. Dodger. Sećam se vremena kada si mi bio jedino.

Stopirali smo kući. Stigli smo, ne znam ni sama kako, umesto u Obrenovac, na Kosmaj, tamo gde je Bata Životinja rođen. Kuća se uklapala u okolinu. Julijana je bila u dvorištu, širila je veš. Kosa joj je bila vezana. Videla je nas dvoje i oblak prašine koji smo vukli za sobom.

– Bata nije tu, ali možete da uđete, brzo će da se vrati.

Pričala nam je kako su vremena sve teža i kako nam se ne piše dobro. Nikada nisam ukapirala to njeno nam. Kada god bi otišla previše u crnilo, sama je sebe vraćala. Ni to nisam ukapirala kako radi, kako joj uspeva, meni nikad nije. Rekla je dobrodošli u zemlju živih mrtvaca (ili sam to posle domaštala). Glumci su dobili neverovatnu konkurenciju, niko više ne igra sebe. Pitala nas je koliko daleko planiramo da odemo. Samo smo se nasmejali, nismo imali pojma. Sve mi je poznato, rekla je.

Ali taj film, nije mi jasno što mi se stalno pojavljuje pred očima. Ne mogu da razlučim koju ulogu ja tu igram. Jesam li ja Bata Životinja? Da li sam bolja? Gora?

Na putu do Beograda smo upali u nevolju. Kamiondžija koji nas je povezao nije zakočio Tamića a ostavio nas je u kabini. Kamion se otkotrljao u nečije dvorište. Ispostavilo se nekog poslanika. Izašle su nam slike u novinama. Policija nam nije verovala da nismo namerno sjurili kamion pun lubenica i uništili tuđu imovinu. Ono što si izveo pre sutkinjom za prekršaje, lažne suze i tugaljivi glas koji si proizvodio, jedva sam se suzdržavala da ne puknem od smeha, tamo pred svima. Najbolja gluma koju sam ikada videla.

Osećala sam se vrlo dobro u tvom društvu. Očekivala sam da postane odlično. Bilo je dovoljno da si tu.

Hvatam sebe da stojim u redu da kupim kartu za, ispostaviće se, poslednji film u kom glumi Bata Životinja. Nemam pojma o čemu se radi ali kao omađijana sam se našla na blagajni. Nema veze s onim filmom što me proganja.

Smešno je, stvari nikada ne ispadnu onakve kakvim ih planiramo. Jedino sigurno što znam je da se Bata ne zove Bata i da se svakako ne preziva Životinja. I znam da sam kod tebe videla, volela nešto što je previše dobro za ovaj svet, život. Ti si meni govorio da moja melanholija nije s ovog sveta. Čudno je kako ljudi koji zajedno pate ostvare dublju povezanost od onih koji su uglavnom zadovoljni svojim životima.

Nemam za čim da žalim. Možete o meni da pričate šta god hoćete, kada odem, nestanem, isparim. Sada kada se setim, ti jesi govorio da ljudi ne rade, zapravo ono u šta veruju nego na kraju uvek urade ono što se od njih očekuje, a posle se kao pokaju. Ja sam ti govorila, ostani sa mnom i hajde da se nadamo da se krov neće srušiti.

Ima taj film s Batom Životinjom koji sam jednom gledala, mislim da sam spomenula već nekoliko puta, i ta scena, gde on kaže, a sada ću da te karam.

V

Subota je. Letnji dani su gotovi. Topi se poslednja letnja noć. Znam mesto na kome nedelja još uvek ne dolazi. Šator u dvorištu, svinje u blatu (ne odnosi se na Suis scrofa domestica). Tvoja draga ima u sebi vrele krvi. Svi su srećni, čaše su u vazduhu, lete. Nema ko ne peva. Mlada se penje na sto. Zdravica je za Šabana, i jednog i drugog. Mercedes E klase, zvani Slon, ima roze džinovsku mašnu na krovu. Otac mlade nosi kofu novčanica i prosipa je po muzičarima. Tamo gde su znojavi, neke ostaju zalepljene. Kako možeš da kažeš da voliš nekog kada svi znamo da voliš samo mene? Dim je toliko gust da možeš merdevine da nasloniš na njega i da se popneš na krov. Ko si ti uopšte ako nisi uspeo da se suprotstaviš jednoj udavači? Udaviće te, samo joj ime kaže. Crkvena zvona su zvonila, hor je pevao. Pop je držao slovo dok ga neko nije grubo prekinuo spomenuvši mu sahranu. Svi su se sijali kao odela od flanela. Čudno, ono što po danu izgleda sjajno, po noći izgleda sasvim drugačije. U opštini si me gledao u oči, uhvatila sam te za ruke. Rekao si, prošlost se ne može ponoviti. Rekla sam, ne može? Kako to misliš ne može? Naravno da može. Pustio si mi ruke. Zašto mi i treći put ne slomiš srce, makar protiv uroka.

– Šta nameravaš?

– To se tebe ne tiče, idi tamo potpiši se.

Toliko dugo sam držala leđa uza zid da mi se čini da sada taj zid nosim sa sobom. Neko turira Slona, tri hiljade kubika i koristi ih sve. Auto je pod ručnom. Pršti trava, pa zemlja, pa blato. Neumoran je, nestaće mu benzina. Psi su zaključani u kući, laju odande. Dete s leptir mašnom razgleda AK-47. Kumina majka je pucala iz Berete. Deca su skupljala vrele čaure. Policija je dolazila dva puta. Treći put su ostali pod šatrom. Ko ima da kaže nešto protiv ovog braka neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Svi smo ćutali. Pogledao me je. Prevrnula sam očima. Postaje sve gori. Nemam ništa protiv, odgovaram pogledom. Mlada ga cimne za rukav. Negde na sred mosta, kada smo se vraćali iz opštine, počnem da se tresem, sve mi postane jasno. Film, Bata, šator, ovi oblaci koji se već danima gomilaju.

Odlazim u cik zore, čim se dim raziđe i magla počne da se diže. Ono malo benzina što je ostalo u Slonu poslužilo je da zapalim šator, srušim krov i rasteram oblake. Neka to, pored mikrotalasne, bude moj svadbeni poklon.

 

(2018)