Author: horheakimov

ČOVEK KOJI TONE, NA KRAJU ĆE I POTONUTI

Gde je more gde se može lepo udaviti na mrtvo? Mrtvo more.

Gde je to jeftino more koje se reklamira svake sezone, more u koje se uz minimalan napor prosto potone?

Ne mislim na lažno more na Bliskom Istoku.

Gde je more mora gde niko ne pluta, gde je drugi kraj pruta, gde je dugi kraj puta, gde se očima ne koluta, gde oči nemaju nikakvog značaja?

More koje zapljusne i potopi, do dna te ogoli, otopi, razloži, razgradi i nataloži.

Planktonizira.

Problem geografije zbira.

Posle kraćeg odmora otkrio sam da problem nije u moru, nego u plućima, sva ta praznina koju svako krilo ima, koju odukuje nevidljivo, minutima, satima, danima, u jednu vreću sažima, održava u umnu bistrinu, na površini, neko bi rekao najbolje uvek ispliva na površinu, a Džarvis bi rekao da i govna plutaju, ako sama sebe ne progutaju

Pluća plutana, platana, Plutona.

Ne mislim na Mikijevog psa.

Nije dozvoljeno kupiti prohromske kanile i izbušiti beštiju na nekoliko mesta, smesta iscediti sav angst na jedro od svile, izvući prazninu, vodu, vatru, zemlju i prašinu iz alveola lažnih oreola, prostranih i tankih koje žive od tuđeg bola, valja čekati godinama dok ne atrofiraju i slepe se kao smola

Ne čekam više ni minut, skinut sa kuke, hvatam se za slamčicu kašastog soka, slamčicu spasa koja mi je oparala obraz kada sam bio mali, hvatam se sa obe ruke, i posmatram interkostalne prostore, međurebarne luke, kako privlačno za probosti izgledaju sa boka, pomisao na kanal me na tren razgali, DTD kanal za oticaj muke, opustim mlitave ruke

Ne mislim ni na Dunav ni na Tisu ni na Dunav.

Advertisements

SMRTONOSNOST

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

Jedna prominirajuća, falusoidna tvorevina koja svojom veličinom zaklanja pogled na Veneru, ima 3000 prozora i nekada je dnevno gutala živote 3000 ljudi. Dominira panoramom. Sada je mrtva, zapamćena u samrtnom ropcu, usnimljena kako izdiše i kako iako puna vazduha ostaje bez daha, posustaje. U njenom podrumu još ima pacova koji se mole bogu Marsu da se ne sruši sama od sebe i tako od njih načini beskućnike. Vetar provlači svoje prste kroz njene polomljene oči, plete otrovnu paučinu, koju odmah sutradan kida i u vidu sitne aluminijumske ali i staklene prašine razbacuje po okolini, tiho zagađujući i razgrađujući istovremeno. Iz nje vise creva žica i kablova, krvni sudovi vodova i odvoda, nervi linkova i optike, istruleli od vlage i radijacije kojoj niko uspešno ne okreće leđa. Izvrnute nutrine ova umrla tvorevina urla na svoje roditelje, i roditelje njihovih roditelja. Urla koristeći prazninu koja nikada nije uspela biti zadovoljena. Zadojena.

Na jednom od viših spratova, duva opasan vetar koji preti da otkine viseće tumore umrlog predmeta, nišući njihove peteljke za koje su se obesili. Šefovi smena smenjeni su u istom danu, u istom satu kada je smrt počela. Iako je potrajalo godinama, nesvesni svoje sudbine pucali su svojim korbačima koji im sada menjaju kravate. Svaki ponaosob ima krvni ugrušak različitog oblika na potezu od vrata do mesta rođenja i svi iz daljine izgledaju kao ukrasi na korporativnoj jelki, onomad, prve nove godine po otvaranju. Viseći na visokim spratovima plaše vrane koje su kružile oko staklenog obeliska još od njegovog uzdizanja. Odlaganje pravljenja prvo ptičijeg a posle i zmajevog gnezda u praznoj glavi napuštene ideologije samo je privremeno, i direktori će, obešeni, pasti. Niti jedan CEO neće ostati ceo, mravi sa velikim zubima vrebaju iza lajsni.

U džepovima pro-palih arheolozi budućeg vremena, ljudi koji šalju anonimne razglednice vetrom, moći će da nađu, planove za izgladnjivanje, strategije razvoja kancera, targete napada dronovima i mnoge druge invetivne servise zla. Njihova odela mirisaće na naftu kojom je paljena šuma ne bi li se izlovilo sve što može da se pojede, pretvori u energiju, sagori. Ostatak je spaljivan uz vatromet i miris baruta. Deca odrasla na pepelu, jedući pepeo naučila da su da zadrže dah više nego što je to normalno i sada mogu da oduvaju sve pred sobom. Počinjem da sumnjam da je vetar koji ovde zavija stvarno posledica razlike u vazdušnim pritiscima između sveta i sveta koji držim u ruci.

To su deca NE zemlje, ona izviru iz negacije, negiranje je njihova priroda i nemoguće ih je osporiti. Oni nemaju himne i granice, oni ne slušaju i ne gledaju oko sebe. Oni se ne okreću unazad i ne sakupljaju svoje mrtve. Ne gube vreme. Oni ne prezaju ni od čega i pred njima radijacija okreće leđa. Oni poništavaju sve luciferijanske tvorevine, gore, spaljuju i odnose pepeo, znajući da i iz pepela Sotona može ponovo da vaskrsne, daleko na Pacifik.

Okean guta sve što mu se baci jer i sam zna da je mrtav.

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo deseti

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

Takođe ne podnosim debele jakne a pogotovo zimske, gume za žvakanje i preskakanje reda, na očigled reda, časove ljubavi i časove nereda, časove nerada, emisiju A sada Rada, nečijih pet minuta, sinove Krkobabiće i sina Bruta, miris Malicije i Bruta, brutalne crash scene i grobove pored puta, kada neko očima koluta, kada neko očima odluta, ubistva jelena i košuta, ubistva u Košutnjaku, smaknuća vladara, globaliste i ruskog cara, džiber džadu u gradu, korzo u selu, višak vode u telu osim ako je nisam sam nasuo unutra prvobitno ispraznivši zdelu

Ne podnosim priče iz prevoza, zato nosim slušalice, potezanje peroreza, unošenje u lice, plave koverte i lizalice, prekršioce omerte, pacove, debele Berte i naciste, kad ljudi načisto zapizde u kanal, banalne konotacije, očeve nacije, iluminate, masone i iluminacije, evisceracije i ekstirpacije, magijsku moć negacije, eklipse i stipse, etno-fikcije i izostanak mikcije, prostatu, prostotu ako je sve u životu, doživeti stotu ili malo jače osim ako nije sto prvi rođendan Maričine kornjače

Ne podnosim kukavice koje ubijaju ptice, krvavice, aerosol klice i hirurške rukavice, poklič hirurške maske na ulice! krcate ulice, antivaksere, gužve i zastoje, zastore i zastave, Zastavu 101&128, kada neko i dalje valja foru na kurcu te nosam, Mesam, Nesal, podosta Neša Bridžisa, pomalo Nešu Bridžisa, stand up komičare zabavne poput Barberi šare, kad neko hoće i jare i pare, dupe na dve klupe, igrače sa klupe koji neće da pomere dupe, da se oznoje, žene koje se zgražavaju nad ženama koje doje, u parku, lošu varku telom, izjavu mir u svetu celom i pseudocelom, dupljare, takoreći ljude-duplje koji žive za tuđe dupe osim ako ne mogu za sitnu lovu da se skupe i pošalju svi do jednog na Gvadalupe, a može i Gvadalahara

Ne podnosim ni maltretiranja, iznude i ucene, pokušaje da drugog ožene ili udaju, ili ocrne, najavljene šamare, Lade Samare, sitne pare i sitne duše, neudoban dušek i opruge, kaleme i luster-kleme, breme koje nosim ne podnosim ali još nisam pao, kad je neko nepotrebno zao i ne misli ništa od onoga što je po sredi ali ne prestaje dok drugog sasma ne povredi, povrede koje odvajaju od terena, teniske dubl mečeve osima ako ne igraju Venus i Serena…

NASTAVIĆE SE…

NEKI OD LIČNIH HEROJA PARALELNE STVARNOSTI

Nisam osoba koja odustaje, zato se odričem, Odri se nasmeje sa dugačkom muštiklom, kratak osmeh, Lom, prelom svesti, srča vesti, raspe se, istresti iz sebe, sebe samog, bičare, alge, gljive, žive male ljude što lude, ograničiti im/mi kretanje, stani!

Reakcija izostaje, ukrućeni pežorativ im/mi ostaje, da se obesi, da se obesim, da se klati, platim pa se klatim, pa se kladim, Amadeus prima nemuštu opkladu od mene da neće mnogo proći do momenta kada neću moći da mrdnem nogom, da mrdnem rukom, šamar!

Dosta više o kulturi smrti, u pobedi se ne uzvisi, u bedi visi, u porazu se ne ponizi, tako je po Svetinoj knjizi a u stvarnosti, klecaju kosti, ponižavaju same sebe, ne mogu reći da im/mi ne pomažu, pomažem ponekada poneku mast za kostobolju, avaj!

Ko je kriv zapitam se samo kada im/mi misli odlutaju u belo meso, inače gladujem na Kišu i vodi, vodim se mislima o slobodi koje drugi misle, kapisle, ljudi, hodaju oko mene, treba izbegavati svako moguće trenje, jadno mnjenje, ne!

Tražim se, traži se tiraž, traži se tiran, fotomontaža, hologram, miraž, miran, Goodbye, Titan, identitet je tu negde, krije se, više nije bitan, samo ga treba prevideti, predvideti koliko će im/mi biti potrebno za strah ravno je prizivanju bolesti, krah!

Trenutak odbleska, refleks, moram da znam, gubim korak, gubim raskorak, učini im/mi plezir, slobodan pad, Veliki prezir, kinin gorči, odričem se ukusa u korist sluha, zadržavam, zatvaram oči, odričem se dodira sa javom u korist trbuha, uh!

Ništa, odgovor na šta je bilo, bilo je, epilog: ulazim u priloge, izlazim iz prideva, izlazim im/mi iz vidokruga, ronim ispod radara, Ronin se raspada, ništa se nije dogodilo, sve je normalno, samo je stvarnost paralelna, pa?

BESKONAČNI SMRDLJIVI TUNEL I NA KRAJU SFINKTER

Milane. Milane. Tihi ton njegovog imena uvlačio se u kupe kroz pukotinu na razmrdanoj bravi kojom su se vrata nekada lagano zatvarala, pokretom na gore. Zvuk se posle uvijanja kroz rupu na vratima i kroz rupu na Milanovoj glavi ukrašenu na ulazu lavirintom ušne školjke ugnezdio između ušnih koščica koje su ga kao šniclu izlupale u nervni impuls. Prijatni nadražaj šaputavih milozvučnih slogova njegovog imena, Milana su u polusnu (jer ko još ozbiljno spava u kušet kolima?) vratili u detinjstvo, jedno pola veka unazad. Tako je i Milanova majka, Jevrosima, šaputala njegovo ime kada ga je budila.

Mamaaa, rastopio je Milan, nesvestan govora, kao malo masti kada staviš na hleb. Njegov glas upio je dvokrevetni kupe, tandrkanje voza i buka ulaska u tunel!

MILANE, razdrao se glas iz sve moguće snage koju glas može da ima plus je na svu kakofoniju morao da nadvisi i voznu sirenu koja je uz mnogo neprijatne muke popunjavala ionako knap tunel kroz koji je voz penetrirao. MILANE! Sad ću da ti userem ceo život!

Život koji je ležao na desnom ležaju trgao se kao iz kome na pomen sranja i sebe u istoj rečenici. Mrak nije bio potpun, mogao se videti Milanov strah, neka vrsta iracionalnog vapaja zbog horora koji je sledio a nije se još uvek mogao namirisati. Međutim mirisao se blag fekalni vonj poreklom verovatno iz vagonskog toaleta, vonj pomešan sa mirisom pomade njegove žene Dobrile, koja je spavala na levom ležaju, koju je ranije te večeri video kako nanosi na svoje naborano lice.

Milane, mislio si da si se izvukao sa urinarnom inkontinencijom, je li đavole, govorio je glas, a kako bi bilo da stvar podignemo na jedan viši nivo, dobri moj? To je bio tvoj opsesivni poremećaj, ne? Celog života ići samo na gore, na nivo iznad? I kada te je, ajde da se ne uvijamo, pišanje u gaće, unazadilo u tvojim sopstvenim očima, mislio si da ne može gore? Potpuno si poludeo, je li? A kako bi bilo da sada ja malo poludim?

– Ko je to? – sablažnjen je promucao Milan a govno nije časilo ni časa i odmah se otkrilo.

– Ja sam, tvoj izmet!

Sama reč izmet, bila je dovoljno nepodesna da se Milan u tom momentu sruši na pod kupea, što je bezvoljno i učinio. Brže bolje je dohvatio svoju pidžamu, odmakao je od stomaka i osetio grozan smrad koji se odatle izmigoljilo. Ali sve je ipak najviše ličilo na neslanu šalu svesti, običan prdež, mada Milan bi rekao flatus. Ne raduj se previše, obratio mu se glas iz mrklog mraka kupea, zarobljenog u mrklom mraku vagona, zarobljenog u mrklom mraku tunela. Mislim moj mili Milane da nisi samo prdnuo, pre će biti da si prdnuo u čabar, nastavljao je glas, misliš i ti da si samo prdnuo a ja ipak mislim da si usrao motku. Mislim da je večeras tvojim sranjima kraj, nakon poslednjeg sranja koje će ti se desiti, to jest mene. Tako ću te zagovnjati, govorio je glas, da ćeš propišati proliv i suze će ti osmrdeti a pošto si u svojoj biti običan vitez kukavica život će ti postati govnjivo gnezdo.

– Izlazi odavde – branio se Milan.

– Nikakav problem, Milanče, ali kad izađem nemoj posle da se hvataš za glavu i čupaš to malo kose što ti je ostalo. Pogotovo ne preporučujem da se dohvatiš za gaće pa dalje, mogao bi da ugovnjaš ceo kupe a neko to mora posle da očisti za tobom. Ili misliš da su svi ljudi govna pa šta im smeta da se upoznaju sa svojom nutrinom? Misliš to, stara lolo, znam te govno malo dok si mekonijum bio. Evo ti prilike da se i ti upoznaš sa svojom nutrinom, da spoznaš da si u stvari jedno obično govno. Nemoj da te to uzrujava, pazi ja kad ti kažem, ljudski je biti ponekad govno. Istina je da si ti preterivao a za svaku prekomeru postoji ispodmera. Nikada te, na primer, nije previše zanimalo kako se ljudi u tvojoj blizini osećaju. Ispodmera takve prekomere, u mom tefteru lepe braon boje zdravog govneta svaštojeda je, eto, da će ljudi u tvojoj blizini, od sada pa na dalje previše osećati kada se ti osećaš, a osećaćeš se, veruj mi. Evo, priče radi, Dobrila, više nećeš moći bez njene dobre volje koju si toliko puta za sve ove godine nipodaštavao. Dobrila će ti biti neophodna ili ćeš stalno biti usran. Šta kažeš na to? Vidim da si se na pelene za odrasle navikao, udobne su, ne? Nisu prijatne, verujem, i sam kad se nađem u njima završim u kanti za đubre ali ima nečeg anđeoski nevinog u njihovoj pamučnoj belini pre nego ih zagovnjaš. Odlazak u klozet? Samo sanjaj o tome! Govna, da tako kažem ja, to jest mi, preuzimamo kontrolu nad tvojom voljom i dodajem ti dve nove karte, n i e. Sada u ruci do kraja partije imaš šest karata n e v o lj, i a. Varaš sine? Šest karata? Znaš šta se dešava sa nepoštenim igračima? Obično se nađu u govnima.

– Šta hoćeš od mene? Odlazi Sotono! – razdrao se Milan u prazno a Dobrila se samo okrenula na stranu na svom krevetu. Eto odgovora na pitanje ko spava u kušet kolima.

Milan je sedeo na podu, u mraku slušao ritmično huktanje voza i proveravao da li sedi na čvrstom. Mrdnuo je malo guzicom i osetio mrljavi odziv sa inače tvrdog patosa kupea. Ukočio se. Šta ako je stvarno istina i ako se sad usrao? A onda se setio glasovnog terora od malopre i uplašio sebe mogućnošću da je istina još gora, šta ako od sada do kraja života bude srao u gaće? On koji je toliko držao do nivoa. On koji nije ni mislio na odvratnosti i izlučevine ljudskog tela zbog čega je seks sa Dobrilom prestao upražnjavati davno davno a u klozet je išao uvek sa mislima da tamo i carevi moraju ići. On kome niko nije trebao, on koji je inkontinenciju zbog hipertrofije prostate doživeo kao Černobilj njegovog dostojanstva sada iščekuje Enolu Gej? Sedeo je u lokvi svog proliva koji je počeo da probija kroz pelenu za odrasle i da usmrđuje kupe. On koji nikada suzu nije pustio osetio je vlagu u svojim očima i potočić na svom obrazu. Usled smrada koji je dopirao iz njegovih gaća, suza koja mu se zaustavila na ustima i koju je polizao imala je ukus koji bi mogao biti i ukus govneta.

– Dobrila, pomozi mi! – prvi put u životu promucao je molbu za pomoć prema ženi koju je tretirao kao potpuno beskorisnu i nepotrebnu. Dobrila je sanjala da su na mirisnom polju lavande, Milan sedi na konju a njoj je dozvoljeno da nosi njegove štitove. U snu su njegovi štitovi takođe ogroman teret ali ona ih nosi sve jednom rukom dok drugom za uzde drži njegovog konja.

– Dobri! – istisnuo je vapaj zasrani čovek. Prvi put je u životu tepao svojoj ženi a ona je spavala tako beskorisno.U njenom snu kako bi trepnula okom, pozicije jahača i štitonoše su se menjale kao kada se svetionik javlja, sada bi on bio jahač, pa bi dok je svetlo suprotno od njih ona bila na konju a on dole, i tako naizmenično.

Mrak je postao delimično razređen izlaskom iz tunela posle kog je voz počeo i da usporava. I kako je voz išao sporije svetla je bilo sve više. Blaženi osmeh na Dobrilinom licu bio je sve vidljiviji a kondukter je ušao i u njihov vagon i iz sve glasa je počeo da se dernja, GRANICA!