Author: horheakimov

SVE GORI, GORICE

I

            Košmar. To je bio košmar.

Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke, most je prazan jedino u cik zore, roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Čuje se grmljavina, nešto kao upozorenje. Talas koji će da preplavi periferiju učini da se osušiš, kao šljiva. Skvrčiš se. On čuje taj talas i dere se, u usta mu ulazi prašina. Čovek viče da je gladan, ostali se smeju. Najhrabriji ga u prolazu šutne. Pesnik besno izgovara svoje stihove na zimi. Dobri ljudi mu donesu rakiju da se lakše smiri, smrzne. Mađioničar posle predstave izađe na stražnja vrata. U mračnoj uličici prestravi klinke obučene u crni negliže. Zaplače. Devojčica jeca pored mrtvog konja. Crni čovek šeta belog psa. Žena s modricama na licu beži od kuće. Jedno dete hukće, drugo vrišti. Momak s dugom na licu beži u Kinu. Rane prosute po trotoarima oduva košava. Slivnici smrde na mrtvo. Mržnja pada s drveća umesto lišća.

Moj dragi, plavooki momak, napušta izgorelu šumu, koja sada jeste crna. Ostavlja iza sebe gomilu ljudi praznih šaka, prepuštene šakalima. Tablete otrova su im bačene u vodu, čvrsti otpad je pokopan u zemlju. Zatvor je bez rešetaka, zato mnogi ne beže. Neki su prozreli nameru i pakuju se. Pune svoje glave. Lice izvršitelja je uvek dobro skriveno ispod kape, skijanje je u modi. Dobrota je smešna, duša je pogrešna kategorija. Mrak je boja i nule su broj. I sve on to udiše u sebe, izdiše i piše. Penje se na vrh svake druge planine i viče u oblake. Odlazi na sred okeana i stoji tamo. Udara iz sve snage motkom po tlu ne bi li oterao crnilo koje se navlači. Takav je moj dragi, plavooki momak. Ne uspeva mu, zato je ovo košmar.

Teška kiša počne i nikada ne prestane.

 

II

 

Zrikavci se čuju, voda je svuda. Svetla haljinica od mekog pamuka suši se na žici. Njen donji rub dodiruje reku. Štrik je na terasi, na prvom spratu. Sprat iznad, prozori su širom otvoreni. Vide se žalosne vrbe u daljini, porinuti vrhovi.

Na periferiji grada, u holu doma kulture, videli su se prvi put. Kažu, omađijala ga je pogledom i onda mu stavila dlan preko očiju. Uzela ga je za ruku i odvela od mene.

Sveštenik je izgubio kontrolu odmah posle uvoda i počeo o savesti, kako je lišena morala, podla i odvratna, kako ne možemo da se pouzdamo u nju, kada smo mi ti koji je zadovoljavamo.

Neko se razdrao, pope ovo je svadba, a ne sahrana!

Voda se puši, izgleda kao da gori, kao magla koja se diže. Čini se da se ovo grad-jezero samo iz sebe suši, i tako je od juna. Trupovi stabala plutaju, sudaraju se i odlaze niz reku koja se vraća u svoje korito. Na poljani, s koje se voda već povukla, nesrećnik udara motkom u mrtvog konja. Verovatno plače.

Od kako je reka počela da napušta ulice, vibracije su drugačije, sila je izgubila moć. Strah je zamenila nemoć.

U životu nema pogrešnih poteza, kažu. Niko ne živi, niko ne umire, mi samo plutamo. Sudaramo se.

Bez pozdrava, bez oproštajne poruke, on je otišao sa ženom u beloj haljini. Kažu, rubovi koji su se vukli po prašini, nisu bili beli.

Jedino što mi je napisao, zapravo nije ni napisao, ali jeste poslao, bila je pozivnica.

Da, otići ću, zašto da ne odem?

Kupila sam i novu haljinu.

Suši se na žici.

 

III

 

Okrenula sam leđa ka suncu jer svetlo previše zaslepljuje. Ovako se bolje vidi ko je ko i ko je gde. Nekada ne možeš da se ostaviš, nekada preteruješ, pređeš granice koje si sama sebi postavila. Ja nikada nisam volela da prelazim granice, da gazim tuđe. Držala sam se po strani. Ali nisam od kriptona. Probudim se jednog dana, sunčano je i jasno se vidi da sam s druge strane. Izgubila sam kontrolu. Vreme je za put natrag. Tolike godine, od rođenja, bila sam bez njega, mogu i posle svega, zar ne? Ne ovako, kao bez mozga, kao da ne znam drugačije.

Neke od ovih domaćih rakija su stvarno kao lek. Šljiva, prepečenica, zrele bobice kleke. Klekovača. Stomak mi gori. Na kolenima sam. Ustani, pokupi se s patosa, Gorice. Ima toliko mesta na koja možeš da se sakriješ ako želiš da se sakriješ baš loše. Toliko rupa u koje možeš da se zavučeš ako si miš. Prespavala sam nedelje kod tetka Slavke, mada ona mi zapravo, nije nikakav rod. Kaže, s određenim sećanjima ćeš naučiti da živiš, s određenim nikad nećeš. Uvek treba da si spremna, ali ne znaš na šta. Nema granice koju muškarci neće preći, nevolja će se uvek vući za njima.

Eto krilatica koje bi mogle da me podignu. Ovo bih trebala da zapišem. Ili da istetoviram na podlaktici. Filozofija tetke, pojednostavljeno, crno-belo, neosporno, potkrepljeno iskustvom, obično tuđim. Kako da verujem? A opet, kako da ne verujem.

Svaki trenutak mog postojanja izgleda kao neuspeli trik mađioničara. Sreća me saplete i onda se nasmeje mom smotanom padu. Ja se nasmejem njoj a zubi mi nedostaju. Naduvam se. Naduvam sebi balon, uđem unutra, plitko dišem, ali i on na kraju pukne. Prokleta sapunica suši kožu. Ne ustajem iz kreveta. Plačem. Pijem. Pešačim. Pravim torte s tetkom i to prodajemo preko oglasa. Ne javljam se na telefon. Ne silazim s interneta. Podočnjaci su mi na vratu. Razbolim se. Opet ležim po ceo dan. Ozdravim. Leto je, ne može se biti bolesna. Prihvatim glup posao. Plata je jadna. Dajem otkaz. Odlazim da volontiram. Probam da za nekog, nekad, nekako stvari popravim. Završi se tako što napravim još gore nego što je bilo.

Njegov šarm, slomio je tolika srca, pa zašto ne bi slomio i mene.

 

IV

 

Ima taj jedan film s Batom Životinjom, koji sam gledala jednom, gde on kaže karaću te, izistinski, bez foliranja, karaću te dva sata u cugu, ma kakvi, karaću te celu noć, dok ti ne dođe tetka, važi. Znači nema frke? Zalizan je, nosi belu košulju i karirani sako, izgleda kao neka sirovina, zove se kao orman. Na kraju ode kući.

Pa, priviđa mi se ta scena, i nekako se uživim, uliva se u mene kao voda, kao rakija.

Ne znam kada je to počelo.

Pali me.

Čujem voz koji odlazi na more i kotrljanje točkova po šinama me podseti na tebe. I dalje se sećam dana kada si iz Beograda došao po mene na železničku stanicu u Mladenovac zato što je voz stao. Razvaljeni Yugo Koral 45, šklopocija koja se vozila putem ka Kragujevcu, u pičku lepu materinu, tamo gde je i nastala. Los Angeles Dogers kačket, crn, izbledeo od sunca. Nisam znala kako da te poljubim onako kako sam naumila pa sam naslonila svoj obraz uz tvoj. Neka mesta su osuđena na dodir, neka na promašaj, neka na zaborav, neka ostaju zauvek na mapi. Dao si mi da vozim, to je bio jasan znak. Umesto nazad u grad krenuli smo u suprotnom smeru. Vozili smo se cele noći po putevima korumpiranim rupama, pravili pauzu na Zlatiboru, ruke su ti bile tople. Odvezli smo se kroz gudure u Crnu Goru, navodno sam imala tetku tamo. Priznala sam da sam izmislila kada nam je ponestalo obale. Na Adi Bojani auto je konačno propao, vešanje. Bacio si ključeve u trnje. Uzeli smo stvari i završili na plaži. Sunce se nekoliko puta iskradalo iza Rumije i svaki put menjalo boju tvojih očiju. Hippie blue. Deep sky blue. Dodger. Sećam se vremena kada si mi bio jedino.

Stopirali smo kući. Stigli smo, ne znam ni sama kako, umesto u Obrenovac, na Kosmaj, tamo gde je Bata Životinja rođen. Kuća se uklapala u okolinu. Julijana je bila u dvorištu, širila je veš. Kosa joj je bila vezana. Videla je nas dvoje i oblak prašine koji smo vukli za sobom.

– Bata nije tu, ali možete da uđete, brzo će da se vrati.

Pričala nam je kako su vremena sve teža i kako nam se ne piše dobro. Nikada nisam ukapirala to njeno nam. Kada god bi otišla previše u crnilo, sama je sebe vraćala. Ni to nisam ukapirala kako radi, kako joj uspeva, meni nikad nije. Rekla je dobrodošli u zemlju živih mrtvaca (ili sam to posle domaštala). Glumci su dobili neverovatnu konkurenciju, niko više ne igra sebe. Pitala nas je koliko daleko planiramo da odemo. Samo smo se nasmejali, nismo imali pojma. Sve mi je poznato, rekla je.

Ali taj film, nije mi jasno što mi se stalno pojavljuje pred očima. Ne mogu da razlučim koju ulogu ja tu igram. Jesam li ja Bata Životinja? Da li sam bolja? Gora?

Na putu do Beograda smo upali u nevolju. Kamiondžija koji nas je povezao nije zakočio Tamića a ostavio nas je u kabini. Kamion se otkotrljao u nečije dvorište. Ispostavilo se nekog poslanika. Izašle su nam slike u novinama. Policija nam nije verovala da nismo namerno sjurili kamion pun lubenica i uništili tuđu imovinu. Ono što si izveo pre sutkinjom za prekršaje, lažne suze i tugaljivi glas koji si proizvodio, jedva sam se suzdržavala da ne puknem od smeha, tamo pred svima. Najbolja gluma koju sam ikada videla.

Osećala sam se vrlo dobro u tvom društvu. Očekivala sam da postane odlično. Bilo je dovoljno da si tu.

Hvatam sebe da stojim u redu da kupim kartu za, ispostaviće se, poslednji film u kom glumi Bata Životinja. Nemam pojma o čemu se radi ali kao omađijana sam se našla na blagajni. Nema veze s onim filmom što me proganja.

Smešno je, stvari nikada ne ispadnu onakve kakvim ih planiramo. Jedino sigurno što znam je da se Bata ne zove Bata i da se svakako ne preziva Životinja. I znam da sam kod tebe videla, volela nešto što je previše dobro za ovaj svet, život. Ti si meni govorio da moja melanholija nije s ovog sveta. Čudno je kako ljudi koji zajedno pate ostvare dublju povezanost od onih koji su uglavnom zadovoljni svojim životima.

Nemam za čim da žalim. Možete o meni da pričate šta god hoćete, kada odem, nestanem, isparim. Sada kada se setim, ti jesi govorio da ljudi ne rade, zapravo ono u šta veruju nego na kraju uvek urade ono što se od njih očekuje, a posle se kao pokaju. Ja sam ti govorila, ostani sa mnom i hajde da se nadamo da se krov neće srušiti.

Ima taj film s Batom Životinjom koji sam jednom gledala, mislim da sam spomenula već nekoliko puta, i ta scena, gde on kaže, a sada ću da te karam.

 

V

 

Subota je. Letnji dani su gotovi. Topi se poslednja letnja noć. Znam mesto na kome nedelja još uvek ne dolazi. Šator u dvorištu, svinje u blatu (ne odnosi se na Suis scrofa domestica). Tvoja draga ima u sebi vrele krvi. Svi su srećni, čaše su u vazduhu, lete. Nema ko ne peva. Mlada se penje na sto. Zdravica je za Šabana, i jednog i drugog. Mercedes E klase, zvani Slon, ima roze džinovsku mašnu na krovu. Otac mlade nosi kofu novčanica i prosipa je po muzičarima. Tamo gde su znojavi, neke ostaju zalepljene. Kako možeš da kažeš da voliš nekog kada svi znamo da voliš samo mene? Dim je toliko gust da možeš merdevine da nasloniš na njega i da se popneš na krov. Ko si ti uopšte ako nisi uspeo da se suprotstaviš jednoj udavači? Udaviće te, samo joj ime kaže. Crkvena zvona su zvonila, hor je pevao. Pop je držao slovo dok ga neko nije grubo prekinuo spomenuvši mu sahranu. Svi su se sijali kao odela od flanela. Čudno, ono što po danu izgleda sjajno, po noći izgleda sasvim drugačije. U opštini si me gledao u oči, uhvatila sam te za ruke. Rekao si, prošlost se ne može ponoviti. Rekla sam, ne može? Kako to misliš ne može? Naravno da može. Pustio si mi ruke. Zašto mi i treći put ne slomiš srce, makar protiv uroka.

– Šta nameravaš?

– To se tebe ne tiče, idi tamo potpiši se.

Toliko dugo sam držala leđa uza zid da mi se čini da sada taj zid nosim sa sobom. Neko turira Slona, tri hiljade kubika i koristi ih sve. Auto je pod ručnom. Pršti trava, pa zemlja, pa blato. Neumoran je, nestaće mu benzina. Psi su zaključani u kući, laju odande. Dete s leptir mašnom razgleda AK-47. Kumina majka je pucala iz Berete. Deca su skupljala vrele čaure. Policija je dolazila dva puta. Treći put su ostali pod šatrom. Ko ima da kaže nešto protiv ovog braka neka kaže sada ili neka zauvek ćuti. Svi smo ćutali. Pogledao me je. Prevrnula sam očima. Postaje sve gori. Nemam ništa protiv, odgovaram pogledom. Mlada ga cimne za rukav. Negde na sred mosta, kada smo se vraćali iz opštine, počnem da se tresem, sve mi postane jasno. Film, Bata, šator, ovi oblaci koji se već danima gomilaju.

Odlazim u cik zore, čim se dim raziđe i magla počne da se diže. Ono malo benzina što je ostalo u Slonu poslužilo je da zapalim šator, srušim krov i rasteram oblake. Neka to, pored mikrotalasne, bude moj svadbeni poklon.

Advertisements

ČOVEK U KESAMA

Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

You don’t have to join, you don’t have to play the game.

            Kada sam se istog dana vratio kući, seo sam opet pred ekran. Posle nekoliko sati zastrašujućih pokretnih slika koje su se učitavale u mene, jednim klikom sve je nestalo i video sam samo sebe. Lik je bio blago deformisan i rastezao se u nedogled. Zatvorio sam oči. Dodirnuo sam dno mora u koje sam porinut, pa potopljen i snažno se odbio ka površini. Izranjao sam. Izgleda da je u mojim plućima ostalo još malo kiseonika.

Society which is insane, not sure of itself, cannot allow that to happen.

            Zatim sam prestao da se brijem. Svakodnevno struganje žileta preko kože, blizina karotide, krv, dlake u slivniku, losioni,  flasteri, sve je to najednom izbrisano. Horor u koji sam uvučen bez podrobnog razmišljanja, prekinut. U sledećem trenutku doneo sam odluku da više neću da odlazim na šišanje. Posle nekog vremena to je počelo da se primećuje. Prve vidljive promene postale su predmet osuđujućih pogleda, navodno dobronamernih kritika i na kraju otvorenog negodovanja u korporaciji. Zar je tako malo bilo dovoljno? Pozvan sam na jedan razgovor, drugi razgovor, predloženo mi je, savetovano, naređeno. Bio sam ucenjen. Bez obzira na rezultate koje sam postizao, stavljen sam pod neku vrstu prismotre. U skladu sa slikom koja je o meni do tada postojala, sve sam odluke prihvatao mirno. Nemir koji me je izvlačio na površinu pomagao mi je tih dana da ranije zaspim. Problemi s nesanicom polako su bledeli.

It is everybody must join, everybody must work. Everybody must belong. Then freedom disappears.

            Sledeće bitno što sam uradio je da više nikada nisam otišao na posao. Jednog dana, koji nisam unapred odredio, da me slučajno neko ne bi prozreo i možda pokušao da osujeti u povratku kući, parkirao sam se na mostu tokom popodnevne gužve. Telefon i kompjuter sam bez razmišljanja bacio u reku. Automobil sam ostavio otvorenih vrata. Koliko sam i čijih sve godina sagoreo do tada? Bilo me je sramota. Kući sam se vratio javnim prevozom. Nadalje, u ostatku svog života, kretao sam se jedino peške.

You can go running around the wheel in the rat race

 and play that game just as long as you want to, as long as you think is fun,

 but if comes the time when you don’t think is fun, you don’t have to do it.

            Kod kuće je boravio još nekoliko dana. Kada je pojeo sve zalihe hrane, otišao je od kuće i više se nikada nije vratio. Vrata su ostala otvorena. Novčanik iz kog je kapala krv završio je u kaminu. Ostavio je iza sebe sav novac koji je imao, i onaj u kući i onaj u banci. Poslednja kupovina bila je nabavka tuceta crnih najlonskih vreća za đubre.

Svukao se i pogledao se u ogledalu. Od tog momenta je prestao da nosi odeću. Obukao je kese za smeće. Oko sebe je izgradio novu, crnu, najlonsku auru. Napravio je i cipele i tako izašao u svet. Parče najlona je vezao preko očiju, to mu je bila zaštita od previše svetla. Šetao je unaokolo u potrazi za novim prebivalištem. Tražio je neki haustor ili neku ruševinu. Šaht ili sličnu kocka od cigle, pod zemljom, koja ima i poklopac da može lepo da se zatvori. To mu je trebalo. Zaklon i otklon.

Bilo je to njegovo ostrvo spasa pod zemljom, na koje je izronio.

Iz svoje jazbine, u kojoj ne namerava da čuva nikakve materijalne vrednosti, odlazi u jutarnju i popodnevnu šetnju, najviše da bi našao hranu, utolio glad. Spava po dve trećine dana. Umor, koji se akumulirao i koji je sistematično sabijan u njegov organizam, konačno može da iscuri u šaht. Ubacio je, kasnije, kada se odmorio od pređašnjeg života, treću šetnju, kako bi uveče lakše zaspao.

Hranio se onim što nađe u svojim šetnjama. Ljudi bacaju previše hrane, mislio je. Užasno rasipanje energije. Nalazio je, s vremena na vreme, kvalitetnu hranu, najčešće ostatke. Ponekad bi to bilo ukusnije nego što je ranije uspevao da kupi. Pojio se na česmi gde je zabranjeno pranje automobila i gde piše da voda nije za piće. Od oskudne ishrane, koja je bila bazirana na potrebama za održavanje života, prestao je da ima jutarnje erekcije. Libido mu je bio ugašen i osetio je da je definitivno izronio. Dok ga je još pratio nagon i ostaci kvalitetnije hrane, masturbirao je dva do tri puta dnevno u svojoj jazbini. Umarao se. Bilo je to poslednje prosipanje energije s njegove strane. Šetao je po rezidencijalnom komšiluku gde žive oni koji imaju mnogo više nego što im zaista treba, oni koji ne ostavljaju senku za sobom. Sretao je ljude i oni su okretali glavu od njega, kako gospodari tako i njihova posluga. Na licima dobrovoljnih robova se ocrtavalo zadovoljstvo što je njima, koliko god im bilo loše, ipak bolje nego njemu. Njegova maršruta je obuhvatala ulice koje se u krug vrte jedna oko druge.

Pričao je sam sa sobom.

Kada je došla zima, umotali smo se u još kesa i nikada se nismo razboleli. Kada je došlo leto, skinuli smo sa sebe veći deo našeg plastičnog odela, a vremenom su komadi i sami otpadali. Raspadali smo se, ali za razliku od ranije, sada je ta razgradnja bila spoljašnja, površinska, vidljiva. Unutar nas se uspostavljalo novo ustrojstvo.

Imali smo štap, kako bismo se odbranili od drugih životinja koje bi nas napale ili koje bi htele da nam se pridruže. Bili smo prljavi i smrdeli smo na mešavinu vlage, smeća i najlona. Kosa i brada su nam bile u dredovima.

Uskoro smo mumlali naglas. Posle dužeg vremena bez ikakvog obraćanja ikome nismo osećali potrebu da komuniciramo. Kada smo sretali ljude na njih smo gledali kroz parče crnog najlona koje smo vezali preko očiju. Nisu nam bili jasni. Zaboravili smo ko smo bili.

Niko nas nije dirao jer nikoga nismo dirali. Nikada nas ništa nije zabolelo.

Počeli smo da čujemo glasove koje drugi ne čuju i sva naša razmišljanja, koja su od ranije bila svedena na minimum, usmerena su ka praćenju tih glasova.

 

Nikoga ne zanima šta se dešava unutar njegove aure, unutar njegovog najlona. Izostanak zdravog razuma bio je očekivana posledica. Umreće kao životinja, bez svesti o smrti.

 

Budućnost postoji, ali je teško stići do nje.

 

 

When society allows a certain number of people to withdraw,

it should not have anxiety that everyone will withdraw.

Alan Watts

DIJALOG BUDUĆNOSTI I PROŠLOSTI U ODSUSTVU SADAŠNJOSTI

– Zar nije sve do sada napisano samo lažna priča sadašnjosti o uhvaćenom trenutku,  kojeg se ili prisećamo ili ga projektujemo unapred, lažna priča koja odstupa od prvobitno smišljene lažne priče jer ono što nije rečeno nije se ni dogodilo a ono što nije zapisano nije ni rečeno? Evo ovo što sada izgovaram, a što se upisuje u sadašnjost, jeste istinita priča: želim da se u rasporedu otkucanih slovnih znakova otkrije istina da li nam je sadašnjost uopšte potrebna – to bi bilo dobro i za kraj ovog dijaloga. Istina je, takođe, da istinu nisam otkrila ali mi je delovalo kao nemoguće da od te zamisli odustanem, te sam odlučila da postupim kao da se u slovnim znakovima istina stvarno i sakrila, i pored toga htela sam o tome i da govorim, na način kako je jedino moguće.

– Vidi, ja niti prihvatam da je sva do sada izgovorena lažna priča posledica sadašnjosti, niti da nam je sadašnjost potrebna. Seti se da ti je trebalo nedelju dana da sve ovo smisliš i napišeš, da si prvo skicirala ideju o lažnoj priči uhvaćenog trenutka sadašnjosti, zatim nacrt prepisivala u svesku čekajući da se u prepisivanju nešto samo od sebe razjasni, da si nakon toga sve iz sveske prekucavala sa istom idejom i još većom dozom optimizma, rekla bih neopravdano jer sve je to već sledećeg momenta postalo moj domen. Naravno da ti je smisao u takvom taktiziranju promakao. Ko može slediti brzinu nagoveštaja smisla? Pa opet, sve i da si došla do nekog konačnog zaključka to bi bio samo niz podataka koji bi venuli pred tobom a koji bi bili lišeni sadašnjosti.

– Stani! U stvari nije važno ko je u pravu, niti da isteramo istinu. Važno je da prekinemo sadašnjost i spasemo se. Sve do sada rečeno bi moglo da bude teror sadašnjosti ali jeste potvrda o mučenju između nemoći jasnog iskazivanja prošlosti i moranja odustajanja od iskaza u budućnosti.

– Slažem se. Sadašnjost je samo jedan autokonstrukt, samodovoljni proizvod koji svoje mizerno postojanje baštini na ideji posrednika, spone, nekakvog imaginarnog mosta koji spaja dve nepregledne obale ali za razliku od arhitektonske tvorevine nema ambiciju da bude postojana i ne brine što bi mogla da bude i fotomontaža, hologram ili miraž. Sa druge strane mnoge reke, pa i reka vremena, koja deli tebe i mene, draga, postoje i protiču, što je paradoksalno u istoj toj nepostojećoj sadašnjosti, bez da su ikada imale nad sobom ikakav konstrukt, most, prelaz, sponu, bilo šta preko čega bi moglo da se pređe. Pa opet, sve što je rečeno ovde, daje mi za pravo da preko sadašnjosti samo pređem i budem uvek ispred.