2010

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (3/12)

POTPUNO NOVA POTRAGA ZA ZADOVOLJSTVOM

… pet godina ranije …

U glavi je odzvanjalo You can get me on the beeper I’m a pure new pleasure seeker… a misli su mi odlutale. Sekund kasnije sam se ponovo usredsredio na knjigu. Nastavio sam da čitam. Okrenuo sam stranicu. Vrata su se otvorila. Pogledao sam u prozor. Odslikavao je plave, žute i zelene rombove na zidu. Ti si uhodala.

Boje su se pomešale.

Zelenilo koje nas je okruživalo, davalo je tvojim očima još tamniju nijansu braon boje, poznatiju kao Cassel. Pogledi su nam se sreli. Zamak u Kelnu više nije sijao kao kad smo izašli iz autobusa. Osenčila ga je zelena boja travnjaka koji ga je okruživao. Nasmejala si se i povila donju usnu preko zuba, kao da hoćeš da se gricneš. Svidelo mi se.

Baš je slatka, pomislio sam.

Među svim tim čokoladicama finih tekstura, upakovanih u sjajne papire, braon nijansi, bile su i one koje ti najviše voliš. U dve braon nijanse sa keksom i orasima. Ispružila si prste. Nežne, tanke, duge bele prste u pravcu čokoladica. Sa ramena ti je spao laki crni jesenji kaputić na kopčanje. Spustio sam se da ga dohvatim.

Osetio sam dodir na ramenu.

– Da li znate koliko još ima do reke? – upitao me je jedan sredovečni gospodin sa kačketom. Pokazao sam mu da nastavi dole, stazom još oko pola sata i skrenuo mu pažnju da požuri jer će uskoro mrak a osvetljenje ne radi. Mislim da me poslednje reči nije ni čuo. Ti si već bila pobegla daleko ka vrhu. Videla si da te gledam i mahnula mi. Čim sam krenuo za tobom prestala si da trčiš, sela si i naslonila leđa na bor. Pala je šišarka. Dohvatio sam je za tebe. I ja sam seo. Jedino što smo videli je reka i Mesec. Zbog Meseca smo znali da je to dole reka, a na reci smo videli da Mesec može biti i zlatni i srebrni. Zagrlila si me. Naslonio sam glavu.

Mekano je.

Ne volim baš kad menjam krevet ali ovaj mi odgovara. Utonuo sam u san. Sanjao sam da puštamo zmajeve daleko od kuće. Bili su plave, zelene i žute boje. Prepletali su se po vazduhu, padali i uzdizali, krivili se i ispravljali, dodirivali jedan drugi, odbijali se, leteli u harmoniji. Jedan za drugim, pa jedan pored drugog. Nekada je jedan leteo niže ispod drugog, nekada pak iznad. Nekada ih je vetar kovitlao pa su se upinjali daleko u oblake i tamo ispruženi ležali na oblacima.

Zagledani smo u nebo.

Nepomično ležimo. Čekali smo da senka nestane sa naših očiju. Sunce se već spuštalo za obronke. Zažmurio sam. Osećao sam toplinu. Poslednji zraci topline danas. Nestala je za tren i opet sam bio u senci. Znao sam da si to ti. Pre nego li sam se pomerio tvoje usne, sa ukusom čokolade, su dotakle moje. Osetio sam poslednje delove dvobojne čokolade kako se tope na našim usnama. Tvoja kosa mi je pala na lice. Miriše. Osetio sam kako tvoje tople grudi dodiruju moje telo. I tvoj stomak je dotakao moj, razlili su se jedan po drugom i po srebrnim i zlatnim kamenčićima plaže. Tvoje butine mazile su se uz moje noge. Tražila si prostora da ih smestiš kraj mojih, da ih ohladiš od Sunca. Tvoja vlažna stopala gurala su moja u kamenčiće. Ljubiš me. Podižem ruke i spuštam ih na tvoja leđa. Dodirujem pesak i mašnu tvog kupaćeg kostima. Razvezujem je.

Ostaje pesak.

Pesak i samo pesak i gde god pogledam pesak. Dune li vetar osetiću pesak na licu. Ovaj prostor je tako čist i jednoličan, nevin a oblikovan, nedodirljiv a pristupačan. Kao ti. Topao. Voleo bih da vodim ljubav sa tobom na pesku u pustinji, gde niko nikad nije kročio nogom, ni pogledom. Voleo bih da se naša tela prepliću kao zmajevi na vetru. Voleo bih da uzletimo do vrha neke dine gde će u pesku ostati ucrtana naša naga tela, gde će pesak biti još topliji. Voleo bih da mešamo pokrete kao što se pesak uskovitla pod naletom vetra, nošen sa jedne dine na drugu. Da se i mi pomešamo sa peskom. Da se zagrlimo tako čvrsto da i mi postanemo jedno zrno soli koje će da donese novi oblik pustinji. Voleo bih ali znam da ću se probuditi sa ukusom čokolade sa keksom i orasima na usnama.

Prvo što sam ugledao bila si ti. Umotana u peškir zelene boje.

– Ljubila sam te dok si spavao –

Muzika se više ne čuje. Knjiga je otvorena.

– Šta si sanjao?

– Ne sećam se, meni snovi ujutro uvek izmaknu. A ti?

– Sanjala sam da smo šareni zmajevi.

Bili smo plavi, žuti i zeleni.

 

(2010)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (3/12)

KOLEKCIONAR

… ‘ šetajući gradom, naišla sam na uličnog prodavca knjiga i odlučila se da izaberem nešto za tebe (možda zbog datuma, a možda i nije zato…) naslov knjige je presudio…nadam se da nas neće izneveriti ‘ …

 

Ulična rasprodaja knjiga trajala je već celo popodne i mnogi prodavci su se pakovali. Ne preterano zadovoljni jer berze kao ova nisu privlačile previše pažnje. Veći razlog za odlazak od ostvarene zarade bila je kiša koja je sve jače padala.

Među poslednjima ostao je starac duge sede kose i brade čiji su brkovi požuteli od previše duvana. Kisnuo je kao i njegove knjige pritom izgledajući iznenađujuće zadovoljno čak bolje nego kad bi ga negde sreli suvog. Knjige su imale poseban sjaj, mokre razbacane po trotoaru. Privlačile bi najviše pažnje čak i da su svi drugi prodavci ostali da čekaju razvedravanje.

Sve su bile iste. Male crne, debele, nalik na Biblije ali bez naslova i bez oznaka. Kiša je počela da pljušti kada se ispred starca pojavio mladić. Visok ali mršav, crn ali neugledan, velikih šaka ali sitnog glasa.

~ Koliko tražite za ovu knjigu ~ pokazavši na jednu određenu u gomili istih knjiga.

~ Knjigu ti poklanjam, sinko ~ odgovorio je starac kroz suze koje se nisu videle jer je kiša klizila niz naborane obraze.

~ Ti si moja poslednja mušterija, takav je red.

Pogled pun zahvalnosti mladić je uputio ka starim očima jer je i sam znao da bi zvuk njegovog glasa umanjio osećanje ozbiljnosti.

Okrenuo se i otišao bez reči.

Soba u koju je mladić ušao bila je pretrpana knjigama. Knjige raznih autora, tema i naslova, gomile i gomile tuđih priča bile su razbacane svuda po sobi. Neke gomile dosezale su do plafona. Jedna je prekrivala polovinu prozora. U sobi su bile tri police krcate knjigama. Krevet je bio najmanje zauzet.

Mladić je skinuo mokar kaput i okačio ga na vrata da se cedi. Došunjao se do kreveta i legao. Otvorio je malu crnu knjigu koju je kupio na ulici.

Prva stranica bila je prazna. Kako ju je okrenuo pala je velika crvena knjiga sa stolice pored kreveta. Nestala je u oblaku prašine.

Mladić je okretao jednu po jednu praznu belu stranicu a knjige iz njegove kolekcije nestajale su jedna po jedna.

Jutarnje sunce provlačilo se kroz oblake zrak po zrak. Jedan je padao kroz prozor u praznu sobu u kojoj su stajale tri prazne police, crni kaput na vratima, stolica, bela knjiga i krevet. Na krevetu je ležao mladić sa malom debelom crnom knjigom u rukama. Okrenuo je i poslednju praznu belu stranicu. Nestala je i bela knjiga. Poslednja iz kolekcije. Mladić je zaklopio korice spustio knjigu pored jastuka i zaspao.

Sanjao je starca koji mu je poklonio knjigu.

Starac se tog dana više nije probudio.

Pala je bila noć kada je mladić otvorio oči. Ustao je iz kreveta. Protegao se. Seo je na stolicu pored prozora. Uzeo je svoju jedinu knjigu. Malu crnu bez naslova.

Prelistao je. Bila je odštampana sitnim crnim slovim od početka do kraja.

Ostalo je samo da je pročita.

 

(2010)