Month: June 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (6/12)

ZAŠTO SE ĐAVO NE PLAŠI DOSADE?

… but we did nothing, absolutely nothing …

Jednom sam sedeo u publici u koži trgovca kože u rimskoj areni, kada je imperator, poznat po svojim razvratima, naredio da se svi ljudi iz redova do onog u kome sam sedeo, najure na krvavi pesak. Ideja je bila da se divlje životinje dohrane običnim ljudima, jer su svi kriminalci već bili potrošeni. Bio sam se uplašio za svoj večni život. Posetio sam Kaligulu iste večeri. Po treći put za života.

Drugi put sam bio misao u glavi, olovka u ruci, papir feničanski, ispred španskog pisca, koji je pisao o liku, koji previše čita treš literaturu vitezova heroja, pa pokušava da i sam bude deo miljea. Bio sam i vetrenjača na brdu i plašio sam se da ne budem pobeđen. Kihot je ipak ispao kao nacrtan. I dan danas ga čitam i uvek me zabavlja.

Danas sam C.E.O. u velikoj korpraciji čiji je on-line sistem plaćanja usluga provaljen i zloupotrebljen metodom social engineeringa preko mog ličnog naloga. Kada je policija stigla na vrata hakera koji je za to odgovoran, Kozmo (Cosmo the God) je još uvek bio u gaćama, tek izašao iz krevata. U trenutku hapšenja imao je samo 15 godina.

Ljudi koji su čisti kao sveta vodica znaju biti užasno dosadni kako u istoriji tako i u knjigama ali i u stvarnom životu.

 

(2013)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (6/12)

MOLIMO POKUŠAJTE KASNIJE

… dve godine ranije …

Niz staklo na prozorima slivale su se kapi kiše, najpre sporo, dok jedna ne bi uhvatila drugu, zatim bi nestajale u trenu. Stakla na naočarima zaboravljenim pored Igre staklenih perli prelamaju svetlost koja dopire sa TV-a sa kog ne dopire ton. Staklo ekrana je musavo po ivicama tako da se prave mala ostrva prljavštine, koja su preživela krpu, odvojena od kopna prljavštine koje se u tankom sloju hvata na sam rub stakla. Neobrisivo kopno i arhipelag koji nema ko da obriše. Staklo u kupatilu je primilo na sebe više od trideset Judinih pretopljenih srebrnjaka, i sada mi, premazano srebro nitratom, svakim danom izdaje ko sam ja. A ja to ne konstatujem. Vidim samo bradu od tri nedelje. Staklo sijalice u kupatilu ne ispunjava svoju svrhu. Bolje se snalazim u mraku. Obrijaću se sutra po danu.

Možda.

U polumraku porte sedela sam sama. Stakla na vitražu bila su mokra spolja ali se to ne vidi. Kiša je padala i kada sam došla. Jedna sveća dole. Voštane suze kaplju na stakleno postolje sa praznim mestima. Nema praznih mesta. U staklu izloga, dole niz ulicu, kućica bez prozora. Lutka se plaća posebno. Umesto lica vidim samo svoje murano minđuše. To jedino nije crno na meni. Flaša je razbijena od zid na kome piše, ČEKAJ ME DOK SE NE PROBUDIŠ, srča je zelana, slova su crvena. Brisači škripe preko vetrobranskog stakla ali kiša je neumoljiva. Zgrade su neumoljive. Čelik i staklo, kako je samo to moguće. Sve je moguće. Ništa nije nemoguće. Ništa je sve ali niko ne želi da to potraje. Sve je ništa, to traje malo duže. Moj fokus je na staklenim nogama. Posustajem. Treba mi da sednem. Ali osim ivičnjaka nemam gde. Ivičnjaka Mlečnog puta.

Armirano staklo na vratima lifta ima svoju liniju života koja počinje dole levo a završava se gore desno. Neko poprilično jak živi u ovoj zgradi. Znam ko sigurno nije. Izlazim kroz staklena vrata, na staklenu ulicu. Kiša radi ono za šta je i poslata na grad. Zavarava trag i udara glazuru. U glavi mi se javlja melodija za kišu. Ne idem nigde. Bare se primamljivo presijavaju, hipnotišu. Svaka bi mogla biti metrima duboko jezero na čijem se dnu krije odgovor na bilo koje pitanje. Onda zgazim u prvu, jedva okvasim đon i potpuno je raspršim. Na staklu stanice odmah pored ZABRANJENO LEPLJENJE OGLASNOG MATERIJALA stoji IZDAJEM SOBU ZA SAMCA, POVOLJNO svi telefoni su potrgani.

Nailazi tramvaj. Ulazim i sedam do prozora.

Utrčala sam u trolu i sela. Danas je neki praznik pa su svi kućama, u svojim sobama, pred svojim staklenim kuglama. Ne verujem u budućnost. Ne verujem u susrete. Napolju je samo ko mora. Ja moram. Mene zatvoren prostor guši iako nema nikoga. Osećam se kao muva pod čašom. Grčim se da poletim, letim bez glave, udaram u staklene zidove koji nikako da se slome. Zato se ja slomim. I onda me samo puste. Pusti me. Puste me na kratko. Samo da bi me posle opet uhvatili. Uhvaćena sam u taj stkleni lavirint, iz kog, bez obzira što se kroz njegove staklene zidove vidi da je tamo, vani, sve zeleno i osunčano, treba pronaći izlaz. Na starinski način. Peške. Putem ponavljanja neuspelih pokušaja. Jedini put iz svakog lavirinta je put neuspelih pokušaja. Opet sam pokušala i opet nisam uspela. Slepoočnica mi je naslonjena na staklo i čujem svoju minđušu kako lupka po prozoru svaki put kad vozač prikoči pa krene. Staklo od staklo.

Na jednom mestu na kružnom toku glavnog gradskog trga, često se desi da se dva električna vozila toliko približe jedno drugom, prozori se gotovo priljube tako da bi se moglo čuti lupkanje minđuše ili melodija za kišu.

Ali kao u zatvoru duplo staklo bude dovoljno da razdvoji dva sveta.

 

(2013)