Month: January 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (1/12)

MORE U GRADU

… sedam godina ranije …

Nekada davno, daleko preko mora, živeo je stari knez. Na kraju mora sagradio je grad lepši od ijednog do tad. Sve u gradu i oko njega dešavalo se u skladu sa prirodom koju je stari knez izuzetno poštovao.
Stari knez imao je tri sina. Najstarijeg Velana, mlađeg Nilana i najmlađeg Celana. Još kao mladi izgubili su oca ali su nastavili da složno vladaju gradom. Svo slobodno vreme provodili su na svojim brodovima u potrazi za raznim dragocenostima. Tako su jednog zimskog dana isplovili u tri različita smera u potrazi za ostrvom poznatom po prelepom staklu. Vreme se promenilo kada su bili na otvorenom moru. Oluja je počinjala. Braća nisu htela da se vrate. Prkosili su prirodi. Doživeli su strašan brodolom.
Jutro je osvanulo sunčano. More je bilo mirno.

Ostrvo na kom se probudio Velan mirisalo je na lavandu. Devojka božanske lepote ljubičaste kose prinela mu je školjku vode. Kada ju je ugledao Velan se odmah zaljubio. Odlučio je da je povede kući za ženu.
Ostrvo na kom se probudio Nilan mirisalo je na nar. Devojka božanske lepote crvene kose prinela mu je školjku vode. Kada ju je ugledao Nilan se odmah zaljubio. Odlučio je da je povede kući za ženu.
Ostrvo na kom se probudio Celan mirisalo je na masline. Devojka božanske lepote tamno zelene kose prinela mu je školjku vode. Kada ju je ugledao Celan se odmah zaljubio. Odlučio je da je povede kući za ženu.

Velan, Nilan i Celan ponovo su se sreli u gradu koji je njihov otac davno sagradio ali to više nije bio najlepši od svih gradova. Mladi prinčevi su se uvek zanimali drugim stvarima, tako im je sada bila najvažnija njihova ženidba prelepim devojkama. Devojke zapravo niko ništa nije ni pitao. Bile su nesrećne. Nedostajala su im njihova mirisna ostrva. Boje su bledele. U trenu su sve tri počele da plaču. Kako su suze dotakle tlo na dnu mora se probudio kralj mora Natur. Video je da su mu kćerke ukradene. Osetio je da su nesrećne. Čuo je njihove jecaje za domom. Bol i tuga koju su osećale devojke razljutile su kralja. Digao je more i uneo vodu u grad tri brata.Ulice su postale reke, terase dokovi, podrumi pećine. Osetivši more pod prstima tri kćerke su se bacile u vodu i ponovno udahnule život. Boje su počele da se obnavljaju.

Velan, Nilan i Celan nisu znali šta da rade. Njihov grad je bio potopljen. Međutim još nije potonuo.
~ Kazna je blaga za vaše nepoštovanje prirode. Dok ljudi ne nauče da poštuju prirodu neću povući more iz grada ~ rekao je Natur.
~ Što vaša bezobzirnost ljudska bude veća grad će dublje tonuti ali polako kako bi imali vremena da se promenite ~ završio je Natur i nestao.

Danas grad nosi ime po sinovima starog kneza koji ga je sagadio i danas je more duboko u njemu i grad još uvek polako tone.

(2008)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (1/12)

ČEKAJUĆI REKU

… na brodu ludaka …

Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor ionako neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.
Na mapi ispred hotela video sam da postoje desetine kilometara uređenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle otprilike sat hodanja; preko dva brežuljka i kroz dve udoline izašao sam iz male šume pravo na most.
Razočarao sam se.
Most i nije bio neki pravi most. Više je ličio na nevešto sklepan prelaz za koji bi brzoplet čovek pomislio da ima ulogu mosta. Nepoverljivo sam ispipavao daske koje su ga činile i nakon detaljne provere zakoračio sam po ovoj čudnoj gradjevini. Odlučio sam da ne diram ogradu i da stanem bar metar od iste. Utvrdio sam svoju poziciju. Prekrstio sam ruke na grudima i podigao glavu.

Brodić koji sam video negde dole ispred sebe više je ličio na veći čamac. Imao je vesla za kojim su sedeli nekakvi plećati momci obrijanih glava. Hlad je pravilo jedro, ne veliko. Neodoljivo me je podsećalo na navlaku za ćebe zbog romba koje je imalo u sredini. Izmedju veslača bili su neki glavati ljudi koji su jeli i pili. Sa bogate ali uzane trpeze dopirali su odsjaji masnoće čak i do mene. Žene su im stalno dodavala piće i hranu. Dok su glavonje jeli i pili neretko su ženama zadizali suknje i gurali ruke u njihove bluze. Jednoj je tako bluza bila potpuno iscepana da sam odavde mogao da vidim njene veštačke loptaste grudi. Izgledale su kao da će za kaznu eksplodirati glavonji u lice. Pored njih sedeli su neki našminkani mladići koji su svirali, jedan doboš, jedan gitaru, jedan frulu. Frulaš je bio ispod drveta za koje je bilo privezano magare. Iza njih je jedan povraćao preko ograde a neki pali sa broda su se drali i mahali rukama. Par ljudi su stajali bliže pramcu i nešto se dogovarali u tajnosti. Spustili su glave prema podu i zakrili rukama. Mala debela deca gamizala su svuda po brodu. Na pramcu, ispred svih, stajala je ona. Kapetan. Kapetanica. Njeno crno kožno odelo sijalo je više nego masna lica njene posade. Držala je u ustima malu crvenu lulu i durbin u ruci. Okrenula se. Malo sam se uplašio. Pogledala me je bezazleno. Želela je da vidi samo da li je neko na mostu.
Brodić je izgledao krcat,prenatrpan. Od sve težine izgledalo je kao da stoji.

Stvarno je i stajao. Samo mi nije padalo na pamet odakle brod usred žitnog polja? Kako to da postoji most preko useva? Kako su se svi ti ljudi obreli na tom brodu?

Bolje da siđem sa ovog mosta, stojeći na njemu možda im dajem za pravo.

 

(2008)