Month: April 2017

ZAŠTO POSTOJI NEŠTO A NE POSTOJI NIŠTA?

Probudila sam se kao grana, otpala, odbačena, odrvenila. Probala sam da se dohvatim trupla. Sa ogromnom nadom sam gledala u lišće koje pada i pretvara se u novo drveće. Nada je nešto. Obmanjivala sam sebe.

Ležala sam na leđima. Svod nada mnom bio je ispisan drvenim sinapsama i anastomozama koje su izgledale tako izbrojivo i konačno naspram svih svetlećih tačaka tamnog beskraja. Impulsi i srž odavali su utisak kretanja nepomičnih stabala. Mlečni put je varao svojim prosvetljenjem. Zvuk lišća koje se zaglavilo pod mojim telom dozivao me je svesti. Otvarala sam oči ritmično, izdah otvorene, udah zatvorene. Zlo se nadvilo nad moj dah i ne da mu da nestane. Stoje mi pred ukočenim izdahom velike oči, ali bez rogova, i gledaju. Ptice kojima para izlazi iz kljuna kruže oko Zla. Jedino što me sada može spasiti je… nešto?

Čekajući godove na starom drvetu, čamim.

Vreme spasava ali usamljenost ubija.

Ležim sama tolike godove i niko me ne nalazi. Nikome se ne nalazim na putu. U moru stabala grane prolaze kao vreme, neprimećene. Vreme je nešto.

Ustajem u sred noći, u jesenji čas, i odlazim iz šume. Napuštam teritoriju balvana.

Odlazim na most.

Nije istina da onaj na mostu više vidi nego onaj pod mostom, vidi samo gore.

Pojavljujem se u prostoru između mosta i reke. Niti vegetiram niti trulim. Niti sam u životu, niti sam u smrti.

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo četvrti

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

Audio-vizuelno ne podnosim neuspele diptihe, triptihe i lažnu kvadrofoniju, kakofoniju i mobilnu telefoniju, zračenja, kačenja, kad neko sebi daje značenja, kad neko sebi daje na značaju, talog u čaju, talog u društvu, tal i taljenje, bal i baljenje, krljanje, frljanje, trljanje i mrljanje, svako srljanje glavom bez obzira, pod duhovnim ili svetovnim vođstvom kralja Pira, ne podnosim ni žicanje, sricanje, žirante i mantre kao ni žirije osim ako ne jedu kilograme i kilograme žira

Iz keca u kec ne podnosim kladionice, auto-perionice, bolnice i lekare koji ćutanjem traže pare, apotekare koji valjaju lekove od preko bare, barmene čmarove, dugačke farove u gradu, načičkane štandove, šaradu, plastičnu kadu i Adu od maja do septembra, zlo koje se sprema da iz zasede podlo skoči i nekome našte srca iskopa oči, ne podnosim Vrnjačku banju, Goč i privezak Tamagoči, dočim i kad neko kroči u prostoriju i unese euforiju, osim ako nije zbog raspleta u Čiča Goriju

Zatim ne podnosim ni robote, omote i kvote, kokote i botove, lobotomisane skotove, kao i one komotne, predizborne video spotove, drotove, dronove, ajfonove, dobermane i rotove koji su naučeni da budu zli, mrzitelje pasa, mačaka, kornjača i uz to ne podnosim ni pokondirani Vračar, vračeve, tračeve, tračare, batice i braćale, ne podnosim zvanja, titule, nule i parne brojeve, imaginarne staklene kule, zurle, frule, kulturno umetnička društva za vaćarenje novca i idijote, osim ako nisu poznati bend iz Pule

Takođe ne podnosim debeovce i dibijevce, kodere i kod testere, Radovce, Ofkovce, pranje sudova posle večere, Grobare, Delije, četnike i partizane, prazne ćelije i prazne grane, likove i likuše iz zemlje Dembelije, pale s Marsa i pale s kruške, nepotrebne podele na muške i ženske, venske krvne sudove, sudove na osnovu prve impresije, represije i prazne tepsije, veresije i Pepsi, slabo podnosim i čudovišta van dvorišta osim ako nisu kô Nesi…

NASTAVIĆE SE…

GRAVITACIJU SMO IZMISLILI MI LUZERI DA BISMO MOGLI LAKŠE DA PADNEMO

Sedim u svojoj fotelji koja nije neka obična fotelja a nije ni Ikea, iza mene se ne čuje ništa, ispred mene se ne vidi ništa, pa onda proleti Džordž Kluni u istoj ovakvoj fotelji, dam malo gasa da stignem imenjaka, pita me ozbiljan kako je Sandra, kažem dobro je, nije loše ali pašće na kraju, na kraju svi padnemo

On odleti sa osmehom na licu, posle nekog vremena se raspukne od sreće na sastavne delove a i bila mu je probušena kaciga, nekad se i ja raspuknem jer ne nosim kacigu ili zato što mi je pukao film, pa snimam sebe i ljude oko sebe, toliko mi to snimanje dobro ide da samo što se ne lansiram u kosmos, kao kakva raketa sam, sedim na tonama eksploziva i samo što ne eksplodiram, čim ustanem iz svoje fotelje, imam tendenciju da padnem

Zato kada god mogu, a mogu svaki dan po ceo dan, sednem u svoju fotelju, koja ne troši struju, zemlju, vazduh ni toplu vodu i odvezem se negde bez veze u vasionu, samo da mogu da vidim planetu, sve ljude na svetu na jednom mestu, kako se kreću i padaju, gube tlo pod nogama umesto da plutaju u vakuumu i raspuknu se na sastavne delove, što nas sve neminovno čeka