CAN YOU PLEASE TELL ME YOUR NAME?

My name is Karl Malone.

Advertisements

PACOV IZ ESEKSA

Sećam se razmišljanja o ubistvu. Auto je neprimetno prešao zamišljenu granicu grada. Tama je nestala. Sunce se uzdizalo iz mora. Vidim psa koji istrčava iz dvorišta. Prskalice na travnjaku se uključuju. Prebiram po kaseti. Stavljam naočare, crne kao ekran. Na jednom zidu piše: NIKO VAS NE ŽELI. Zidove od cigle povremeno smenjuje živa ograda. Iza kapija, naziru se vile s početka prošlog veka. S moje strane puta je provalija i to me plaši.

– Šta imate momci?

– Šta je ovo? Pojačanje iz Londona? Kraljica nema poverenja u nas, dečake sa sela, pa nam šalje tebe…

– Jeste, samo o tebi razmišlja. Poštedite me proseravanja, grad-selo, urbano-ruralno i dajte mi nešto da počnem.

– Pazi ti taj jebeni rečnik! Meni je dosta ovog nepoštovanja. Ti, ako hoćeš, ostani i udovolji gradu, ja idem napolje…

– Dakle, slušam.

– Muškarac, 55, pronađen mrtav u svom krevetu na spratu, na prvi pogled ništa neobično. Pronašla ga je kućna pomoćnica, Kineskinja, ima sve papire…

– A na drugi pogled?

– Šta?

– Ništa. Oružje?

– Nema tragova nasilja, nema tragova borbe, niko nije provalio, nema oružja. Jastuk je nađen na podu. Za sve ostalo vidi sa doktorom, on ti je gore sa pokojnikom.

– Kažeš ništa neobično, a nešto obično?

– Šta?

– Ništa. Zaboravi.

– Osumnjičeni?

– Svi i niko. Koliko sam shvatio bliski prijatelj ministra policije i nije bio duša od čoveka. Po onome što je zvanično, mnoge je pre vremena oterao u grob, počevši od neke dece na dalekom Istoku, Iraca u Belfastu a postoji i jedna mračna scenografija iza spuštene zavese, zato si, valjda, ti ovde… Verovatno znaš, iz novina, da je supruga pokojnika prošle godine, prema zvaničnoj verziji, izvršila samoubistvo, tu dole u dvorištu. Doktor je na spratu pa vidi sa njim.

– Dobro jutro doktore.

– Dobro? Kako za koga…

– Šta imate za mene?

– Imam? Bolje reći šta nemam. Nemam vreme smrti, nemam ulaznu ranu, nemam izlaznu ranu, nemam ništa vredno pomena. Možda je samo infarkt, možda je neka kineska vradžbina, možda je stari dobri cijanid, tako je makar bilo sa gospođom… Znaću više kada uradim autopsiju a, zbog velikog interesovanja iz Londona i istorije ove kuće, i toksikologiju. Ono što znam s televizije jeste da je naš mrtvac bio polumrtav već nekoliko meseci i da je bio u ovom položaju u kom ga vidiš veći deo vremena.

– Kažete kineska vradžbina, zašto kineska?

– Izgleda da neko ovde ne čita novine i ne gleda televiziju. Mislim da će ti se razjasniti, samo nastavi dobar detektivski posao…

 

U Londonu, ekran telefona je konačno zasvetleo. Ništa od poruke koju čekam. Sinoć, klub sa produženim radnim vremenom, miris parfema i znoja, cigareta i šminke, rulja koja iz sebe izbacuje otrove života. Hemija protiv besa. Mesto na kom bi i britanska mornarica potonula u povraćku i pišaćku. Kraj radne nedelje, početak prekida stvarnosti.

            – Zar se ne brineš da će ti stileto potpetice odvratno mirisati kada ih izuješ kod kuće?

            – Možda ne odem pravo kući.

            Oči su mi se na mah otvorile da upiju lice koje mi se iskreno osmehnulo ispod riđe kose. Ili je od droge.

 

– Nemam ništa posebno da vam kažem o smrti svog oca osim da mi je da drago što je konačno mrtav. On je bio odvratan muškarac. Znate da je moja majka sebi oduzela život zbog njega…

– Verujete u zvaničnu verziju?

– … čudi me kako je uopšte i živela na onom mestu. Molim?

– Verujete da je popila cijanid?

– Verujem. I sama sam pokušala samoubistvo sa šesnaest, ali kada sam pobegla od kuće shvatila sam da je on taj koji treba da umre.

– Zvučite kao da niste bili u dobrim odnosima… Gde ste bili u petak i subotu?

– Držala sam konferenciju o zaštiti žena žrtava nasilja u Birmingemu, imam desetine svedoka a imate i snimak na internetu.

– Vaša organizacija vodi neke ambiciozne projekte… Sve sami finansirate?

– Najveći deo novca za udruženje dobijala sam od svog pokojnog oca, na šta sam posebno ponosna i nemam ni najmanji problem što ga uzimam. Nasilnik i mrzitelj žena za života glavni je finansijer udruženja za zaštitu žena. Nastaviće i iz groba.

– Kako je to moguće?

– Moguće je zato što je moj otac ceo život bio mamin sin. Ne bi me iznenadilo da ga je baka ucenila testamentom da mora da me izdržava. E pa ja se izdržavam sama, a sve te mesečne uplate idu na projekte koje realizujemo, imate sve na sajtu.

– Niste odlazili u Eseks?

– Nisam bila tamo od kada je majka uradila to što je uradila, barem jedno deset meseci.

– Moraću da vas zamolim da dok se istraga ne okonča ne napuštate Englesku. Ili makar da mi se javite. Ovo je moj broj. Ako se setite još nečega, slobodno nazovite.

– Ma sjajno, mislila sam da se više nikada neću nikome javljati

 

 

 

Vrata se zalupe. Usledi napad panike. Srce mi ubrza pa onda stane.

            – Da ti platim piće?

            – A što da ne…

            – Da ti platim da se potpuno odvalimo?

            – Ne bi ti puno trebalo, nisi daleko…

            – Hladno je ovde, da nije tvoje srce?

            – Dalje ruke od mene…

            – Čekaj…

            – Ma teraj se!

            – Stani, šala. Bez ljutnje…

            – Odjebi! Hvatanje moje sise nije šala…

            – Ali…

            Otvaram vrata kluba, teška su kao vrata pakla. Ljudi se dave na izlazu, gutaju jedni druge, gube dah. Telesne tečnosti cure niz obraze, svetlucaju na kratko puštenom uličnom osvetljenu. Kap pada na vrh patike. Preko noći, u gradu možeš da se ili otruješ ili detoksikuješ. Kao god se završi, ujutro ti dođe da se ubiješ.

 

– Gospodin je bio dobal plema meni, sve najboje… Nije istina sto pisu novine, sve lazu, sve najboje… Pazio je na mene. Ladila sam za gospodina od kada se vlatio iz Hong Konga. On me je doveo u Blitaniju. Bio je dobal, sve najboje.

– Gde ste bili u petak na subotu?

– Ovde sam bila. Spavala sam. Hocete da vidite moju sobu?

– Nema potrebe. Da li je tačno da je pomagao kineskim devojkama koje mafija uvodi u zemlju da dođu do posla ili do papira?

– Pomagao, jeste. Sve najboje. Nista ilegalno. Gospodin je voleo da pomaze, on je ziveo deset godina na dalekom Istoku, zna kako je tesko pleziveti u Kini.

– Koja je bila vaša uloga u svemu?

– Ja cistim u kuci i vodila sam lacuna o higijeni gospodina od kada je pao u posteju.

– A to što kažete, posao za devojke?

– Gospodin je pomagao, sve najboje. Ja sam samo plevodila, kad tleba… Ovo je velika nesleca…

Nesreća nije ako se čovek ubije, nesreća je ako sopstveno ubistvo stalno provlačiš kroz prste a nemaš hrabrosti da mrdneš prstom. Nestajem u boji noći. Samo patike svetle na crnom, mokrom asfaltu. Loše je uvek loše, a dobro ima dva lica. Lažni osmesi dnevnih maski prete da se doveče izvitopere. Svi nešto grabe. Vozim se po gradu. Lutam, tražim neki klub, svoju rupu za večeras. Telefon ne svetli. Ne trebam nikome.

– Razumem šta govorite, roditelj nikada ne bi trebalo da nadživi svoje dete…

– Ništa ti ne razumeš. Ti si ovde samo da od mog sina napraviš čudovište, da daš za pravo tabloidima koji ga razvlače po blatu od kada je penzionisan. Bio vam je dobar dok je radio prljave poslove za Njeno Veličanstvo a sada mu niste dali ni da na miru umre. Užasni ste.

– Vi nemate sumnju da je neko pokušao da ubije vašeg sina?

– Svašta je moguće, ali on je sada mrtav i jedino što mene zanima je da umrem i sama.

– Ko je još bio u kući pored vas i kućne pomoćnice u petak na subotu?

– Bio je momak koji nam pomaže oko dvorišta i automobila, njegova soba je iznad garaže. A sada, ako imate obzira, ostavite me na miru. Možete sami pronaći put do vrata.

 

– Ne, nisam bio, gazdarica je malo pogubljena u poslednje vreme. Otišao sam u sredu uveče i nisam bio ovde ni u četvrtak ni u petak, vratio sam se u subotu ujutro, kada je policija otišla. Imao sam koncerte u Londonu, daću vam imena klubova, bilo je čak i publike…

– Kakav je bio vaš odnos sa glavom kuće?

– Mislite sa gospodinom?

– Nego?

– Svi znaju da je njegova majka glavna ovde…

– Ne, sa njim, kakav je bio vaš odnos sa njim?

– Korektan. Nisam bio izrabljivan, plata je bila redovna. Imam dobre uslove ovde, svoju privatnost, pravim svoju muziku, mogao sam da koristim automobil kada mi je trebao, plaćen odmor…

– Idealno reklo bi se?

– Reklo bi se…

– Ne planirate put van države?

– Ne.

– Svakako ću vam ostavljam broj na koji me možete kontaktirati ako se setite nečega.

 

Moram da prebrodim. Moram da budem bolje. Volim te i dalje. Moram da budem bolje. Moram da prestanem da pušim. Moram da počnem da trčim. Moram da pronađem mesto na kom ću moći da se ugušim. Moram da ustanem.  Moram da se srušim. Moram da budem bolje. Moram da prebrodim. Javi se… Moram da pronađem brdo sa kog ću da vičem. Moram da prebrodim. Treba mi samo malo sreće. Not delivered…

 

– Autopsija nije pokazivala ništa specifično dok se nisam podsetio sa kojom familijom imam posla…

– I?

– Počeo sam da tražim specifične znake bilo kakvog trovanja kako bih znao šta da zahtevam od toksikološke laboratorije. Počeo sam od najlakšeg i odmah bingo. Stari dobri otrov za pacove. Brodifakum, antikoagulans nove generacije, dostupan u svakoj poljoprivrednoj apoteci, nesrećnik je iskrvario u sopstvene telesne šupljine… Vreme delovanja nekoliko sati.

– Dakle otrovan je otrovom za pacove, to je to?

– Ne baš. Nakon što sam upisao rodenticid, đavo mi nije dao mira i nastavio sam da kopam, izvinite na izrazu, ali u jednom momentu sam i bukvalno kopao po našem ubijenom…

 

– Definitivno je ubijen?

– Definitivno. Možda.

– Kako sada možda?

– Idemo redom. Pluća ubijenog su bila previše otekla i puna vode za nekoga ko je otrovan kao pacov. To me je navelo na sumnju i podsetilo na moje slavne dane na medicinskom fakultetu. Da li ste čuli za slučaj bugarskog disidenta kog je komunistička tajna policija ubila u Londonu krajem sedamdesetih? Navodno ga je neko potkačio kišobranom na autobuskoj stanici, a četiri dana kasnije je umro u bolnici. Kišobran je bio improvizovani vazdušni pištolj, koji je u nesrećnika ispalio peletu sa ricinom, prirodnim otrovom iz biljke Ricinus communis. Smešno zar ne, komunisti i Ricinus communis? Nije vam smešno? Uglavnom, na telu našeg pokojnika pronašao sam, na oko, ubode od insulinske igle, ali sam tek na dodir shvatio da pod kožu nije apliciran samo hormon. Laboratorija je dokazala i tragove ricina. Vreme delovanja nekoliko dana.

– Imam osećaj da ovde nije kraj?

– I osećaj vas ne vara. Kraj je uvek u glavi. Iako nije uobičajeno da se na autopsiji radi trepanacija, isti onaj đavo mi opet nije dao mira i dozvolio sam sebi da pogledam šta je ubijeni imao u glavi, da ne kažem šta mu je bilo na pameti poslednjih dana. To što je bio na rubu svesti i gotovo vegetirao već duže vreme, nikako nije imalo veze sa starim dobrim trovanjima, rodenticidom i ricinom.

– Imam osećaj da je ipak imalo veze sa nekim trovanjem?

– Dobar detektivski osećaj. Mozak ubijenog je bio pretvoren u kašu, ako bih hteo da ostanem u datom okruženju, rekao bih, nek ostane među nama, mozak mu je izgledao kao šaka kuvanog pirinča.

– Što znači?

– Može da znači dosta toga, ali pre zaključka još jedna istinita crtica iz prošlog veka. Na jednom institutu u Americi, naučnica je radila eksperiment sa jednim opasnim organo-metalom i slučajno je prosula kap na ruku. Iako je imala svu propisanu zaštitu deset meseci kasnije je umrla, na prvi pogled iz nepoznatog razloga. Rekonstrukcijom događaja i detaljnom autopsijom, kolege preko okeana dokazale su trovanje dimetil-živom.

Moj zaključak je sledeći: naš je pokojnik u različitim vremenskim intervalima primio dovoljne doze sve tri supstance i teško je razlučiti koja ga je tačno usmrtila, pogotovo jer se vremena ispoljavanja letalnog dejstva poklapaju. To može biti proizvod samo neverovatne slučajnosti i, što je najvažnije, nepoznavanja okolnosti, u kojima su mu radili o glavi.

– Hoćete da kažete da imamo više počinilaca?

– Hoću da kažem da je to više nego verovatno. Onaj ko mu je dao dimetil-živu znao je kako deluje i nije imao potrebu da tri dana pred sigurnu smrt aplicira ricin ili, još luđe, na dan smrti podmeće otrov za pacove i tako sebe izlaže riziku da bude uhvaćen. Onaj ko mu je dao ricin nije mu dao metil-živu, i s obzirom na to da je umro ceo dan ranije nego što je obično slučaj, nije imao kada da se unervozi i posumnja u svoju aplikaciju, najverovatnije insulinskom iglom, i proba da ubrza stvar rodenticidom. Što nas dovodi do kraja, a na kraju je onaj koji mu je podmetnuo otrov za pacove. Taj sigurno nije znao da je ubijeni već dobrano otrovan i da mu kaplju poslednji sati. Ili je čak mogao da zna, ali je hteo da se osigura ili sakrije drugi trag navodeći na očigledno.

– Doktore dvoje ili troje, na kraju?

– Više od jednog a manje od četvoro. Iz toksikološkog ugla, to je najtačnije što bih rekao.

– A odgovornih za smrt?

– Na sudu ću svedočiti da je to onaj ko je podmetnuo otrov za pacove, iako bi umro i od druge dve supstance, bilo je samo pitanje vremena.

– Hvala doktore, mnogo ste mi pomogli…

 

Ko se izgubio na auto-putu M1? Ko nije prestao da sisa palac? Ko je ispravan i nikada ne kuka? Ko brine o tome koji auto vozi? Ko mora da ima stvari sa reklame? I ako ih ne dobije, dobija glavobolju… Ko se učlanio u spa-velnes centar da procveta? Ko brine o preciznosti svog hi-fi uređaja? Kome je mobilni telefon kičma? Ko masturbira na Šeron Stoun? I onda sam ja… Delete draft…

Ne osećam se baš najbolje… Pas kopa zemlju u dvorištu, iskopava pacova. Kafa će mi pomoći da započnem dan, da se otresem ubistvenog sivila. OK, danas moraš da radiš.

Čekaću vas u Doveru na trajektima. Imam informacije u vezi sa ubistvom u Eseksu. Plašim se za svoj život. Javite se na crveni telefon na doku broj tri. Ako ne dođete sami, nestaću, verovatno zauvek…

Telefon je zasvetleo. Nije poruka kojoj sam se nadala. Sela sam u auto. Nečujno sam prešla granicu grada. Vidim psa koji istrčava pred kamion. Sunce zamire. Kiša počinje sve jače da pada. Skidam naočare. Na jednom zidu piše: i lost my girl to the rolling stones. Sećam se razmišljanja o ubistvu sebe same.

– Halo?

– Vi ste mi poslali poruku?

– Da.

– Rekli ste mi da se plašite za svoj život? O čemu se radi?

– Prvo da ti se izvinim što se upoznajemo preko javne govornice ali nalazim se u bezizlaznoj situaciji i ne znam šta da radim…

– Sve je u redu. Došla sam bez pratnje. Ako misliš da mogu nekako da ti pomognem, reci.

– Ne znam šta da radim, kako god okrenem najebala sam. Ušla sam ilegalno u zemlju. Za to kineskoj mafiji dugujem dvadeset hiljada funti. Nemam kome da se vratim u Kinu, roditelji me ne bi primili nazad, od njih sam uzela. Da ti ne pričam da bi me mafija tamo još lakše ubila. Ne mogu još dugo da se krijem na Ostrvu, jer će i policija uskoro početi da me traži, najverovatnije zbog ubistva. Ostajem bez novca. Ti si mi jedina nada. Ako mi obećaš da se momku sa kojim si razgovarala juče neće ništa desiti, pokazaću ti snimke posle kojih više ništa neće biti isto…

– On ti je dao moj broj?

– Da.

– Slušam te.

 

– Moje ime nije važno. Kao što sam ti rekla ušla sam u Englesku uz pomoć mafije kojoj sada dugujem novac. Imala sam tu nesreću da, umesto u potrazi za poslom, završim u nesrećnoj vili u Eseksu. Tome je kumovala i kućna pomoćnica, koja me je primila kod sebe, prvo kao ćerku, posle kao poslugu, a onda me je na prevaru prosledila kod onog predatora. Bila sam zatočena tamo više od godinu dana, dok se nije razboleo i pao u postelju. Njegova verna saučesnica, a moja zemljakinja, naivna sobarica, podvodačica, sve je lošije vodila računa o meni, i tako sam uspela da pobegnem. Bez prebijene pare, nisam odmakla dalje od sobe iznad garaže. Njihov vozač mi je pomogao više nego što sam se ponadala. Krila sam se gore mesecima i saznala od njega šta se sve dešavalo mojim prethodnicama. Nosim sa sobom kameru na kojoj je video materijal da ti se želudac prevrne. On je uspeo da je ukrade. Jadnik je tokom procesa došao do saznanja da je potomak onakvog čudovišta. To ga je potpuno porazilo. Oboje smo imali istu želju. Pomogla sam mu koliko i on meni, zato je bitno da mi obećaš da ga nećeš goniti…

– Kada se budemo videle možemo pričati o tome? Važi?

– Ja sam na doku broj jedan.

Nedelju dana kasnije Ket mi je poslala poruku iz Roterdama.

        Uspele smo. Hvala ti. Poslaću ti novac nazad čim se snađem…

            Bila je dovoljno daleko i od vlasti od mafije. Poruka koju deset dana ranije ne bih priželjkivala danas me je obradovala. Posle onoga što sam videla na snimku, pitam se kako je uopšte uspela da prevaziđe sve što ju je zadesilo. Telo se opravlja, ali glava?

            Otrov sa kojim sam ostala da živim još uvek je bio pohranjen u mom telefonu odmah ispod. Samoživa lezbača, to se nije dalo izbrisati iz sećanja, iako sam fizički obrisala čitavu konverzaciju koja me je do pre neki mesec radovala svakog dana.

            Glavobolje su se vratile. Organizam traži drogu, ali mu ne izlazim u susret. Počela sam da trčim. Izbacujem toksine. Lepim glupave flastere. Zvala sam majku telefonom. Pišem dnevnik. Pišem jebeni dnevnik. 

KORENOVANJE IZ JEBI GA NA KVADRAT

Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana koji su pobegli na planinu od mojih od kojih zapravo vodim poreklo. Mora da su se pomešali jednom barem.

Roman i ja, ruku pod ruku, pravac zavičaj. Zapravo samo je roman pod rukom, drugom rukom zavijam čaj. Zavijam kao žgoljavi vuk sa Romanije. Mesec se pokaže pa se sakrije. Kada sve oko mene uvene nestaću tamo ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim dovoljno za.

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Niko sem mene ne sme da nestane preda mnom. Probudio sam se na istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi prisutnima. Samo sam ja prisutan.

Svaka stranica je ista i dok je tako napredak se neće primećivati. Jedino što odaje sve prazne odaje je pesak u satu. Pesak curi polako, plakao ne plakao, gomila se uvek prema dnu, polako kao pakao. Had pesak. Had pijesak. Han Pijesak.

Život, hladni kivot u starom dobrom kavezu na koji sam sam navario rešetke, ostao je neraspremljen. Posle posla sam se navario bolje nego rešetka. Sada se osećam sigurnije naročito kada sam van što je potpuno van pameti.

Ne želim ništa ni od koga, ni od sebe ni od Boga jer ne mogu mnogo da potegnem. Živim nem. Živim ne. Ne razlikujem prirodne sise od veštačkih. Bolje stojim sa vilicama. Vilama i licima. Romanija sigurno ima svoju vilu ali nije Ravijojla. Vila Ravijojla ima svoju ulicu. Imam još nekoliko lica u licu. Osećam da se ponekad tope i oteknu u lavirint okolne misterije. Oteklog lica očekujem lice zaduženo za vreme da dođe na vreme i okrene hadpiješčani sat. Sad.

Otišao bih na Romaniju samo kada bih našao vreme.

Čitam Marka Tomaša. Čujem komšije koji se deru da je on promašaj. Platim, ne znam odakle, studentkinju komparatistike da mi snimi kako čita sve pesme koje ima i puštam komšijama po ceo dan. Nekoliko policija mi dolazi na stan. Bila mi je i veterinarska inspekcija, kažu da je neko prijavio žgoljavog vuka u ulazu.

Ulazim u stanje jedne Sanje, stanje sranje. Scene mi beže pred očima kao kada dete bacaka fotografije po stanu. Smanjujem lagano Tomaša i gubim domašaj. Izgubim se na ulazu. Prag mi postane drag. Nikada nisam bio u Češkoj ali kao da jesam. Sada mogu da odem gde god hoću. Pola dva je noću. Neko bi rekao sitan sat. I najsitniji sat na svetu meri. Hell Marry pas. Lopta beskonačno dugo leti.

Pitam se šta, do đavola, sve ovo, jebi ga, može značiti?

Ludilo neko, meko, podmetne se pod mene. Ne mogu da kažem da sam na nečemu. Suše mi se usta, imam tremu. Gladan sam za slatkišima, razvučem mušemu. Da imam svest to bi bila vest, west coast baby. Da imam svest ne bih znao šta ću sa njom, dao bih je za šaku feninga ili samo za šaku.

Za brata šakala. Jedino mesto ostalo da odem, a da nije modem, da me ne vodim Golem, jeste Romanija.

Sada sam u Sokocu, u nekoj kafani, gustiram kao gusti sok kafu i kocu. Gladan sam ali nemam ideju šta bih naručio. Možda i imam ideje ali nikada nisam siguran u njih kao što su one sigurne u mene.

Počešem vene.

Konobarica dođe, pozdravi me po imenu, zdravo Đorđe. Ovde bi svi mogli da me poznaju, moj koren je ovde, na ovom planinskom platou. Ja ne poznajem nikoga ovde, pa tako ni sebe. Sama je u lokalu. Mora da je neko poznat umro pa su svi sada na groblju. Ona me premeri dobro, kao za kovčeg, i sedne za moj sto ali ne privuče stolicu. Sedne u krilo sokola i približi se mom licu. Najviše volim da nosim Đorđe masku preko lica. Možda je ipak ostala da stoji na pristojnoj udaljenosti.  Iz kuhinje mirišu kuvane kosti. Vučja čorba.

– Šta će biti? – pita.

– Da li si sama ovde? – odgovaram pitanjem.

– Da, ja sam ovde i kuvarica i kelnerica i šefica – odgovara mi.

Odgovara mi da nastavim priču jer ne znam šta bih naručio osim vučje čorbe a ona nije još gotova.

– Znam ja tebe, ti si onaj pisac, hajde mi napiši nešto, na primer, o meni? – kaže.

– Nisam poneo svesku u koju zapisujem misli – na radiju počinje Elvis Prisli.

Sumnjičava uma prema mom izgovoru vadi iz nevidljivog džepa salvetu i pruža mi je otvorenu.

– Napiši mi ovde – kaže.

– Nisam poneo ni olovku – odgovaram.

– Upotrebi moju – i vadi iz nevidljivog džepa moju omiljenu 2B grafitnu.

Spustim pogled na salvetu, spustim kapke, podignem nogu sa kuplunga i dodam gas ali ništa se ne desi. Ostajem na startnoj liniji. Pored mene protrčavaju i konji i psi i zečevi i kornjača. I Alisa. I Sanja. Pogledam je opet a ona se podbočila preda mnom na sopstveni kuk i izgleda primamljivo. Ispod raskopčane karirane košulje malo joj se nazire jedna sisa. Ne znam da li je prava. Građena je kao peščani sat. Htedoh tako da počnem ali mi se učinilo uvredljivim. Samo sam povukao ravnu liniju.

– Moram do kuhinje da promešam čorbu a ti nastavi – govori dok odlazi.

– Ništa nisi napisao? – kaže kada se vratila. Deluje mi kao da sam samo trepnuo.

– Imam problem sa memorijom – pokušavam da se opravdam.

– Vrati mi salvetu, i ravna linija će biti dovoljna za uspomenu kad umreš – kaže.

– Izvoli – predajem joj salvetu.

– Preporuči mi jednu autorku za čitanje? – pita.

– Ne znam njeno pravo ime ali naći ćeš je pod pseudonimom, Italijanka je – kažem.

Ona ode da doda još vode u lonac sa kostima i da na malom ekranu potraži na mreži ime spisateljice. Lažno ime. Iskoristio sam priliku da se iskradem iz njene mreže koju je isplela oko mog stola. Više nisam ni gladan. Ostavio sam šaku feninga na kariranom stolnjaku.

Na parkingu je prazno kao u limbu, kao u ringu, jutro posle borbe. Nikoga nigde nema. Sokolac bez sokolova. Svi su na groblju. Ili na nebu. I zvezde i avioni i sve grane iz jednog korena.

Moj koren je ovde ne vidim drugo mesto gde bih završio svoju vegetaciju.

Vegetiram svaki, isti, dan izvan četiri zida stida. Osećam se, na parkingu, udaren, udaljen, udavljen. Znam gde sam ali ne znam da sam izgubljen. Ulubljen, uzalud ljubljen. Mora da sam napravio previše pogrešnih izbora, kako sam se sve više odmicao od izvora.

Ovamo gde jesam, u okolnoj misteriji, ljudi se vesele. Duvaju u vuvuzele, nose glanc novu garderobu a ne vide da je rob skriven u njoj, igraju uz muziku. Jedina muzika koja ima smisla je pogrebna. Ne znam niti jedan dobar pogrebni bend koji bi svirao za mnom mada sam smislio melodiju. Trebao bih da se raspitam o tome. Tako su lepi i negovani svi ti, nikako obični, muškarci. Sve žene imaju velike sise. Menjao bih se sa njima, kada bi moglo, ovog minuta. Ali to je to, samo taj minut bih izdržao. Okrećem dvogled u ovaj bizarni ogled i umesto da uveličavam i približavam umanjim i odaljim sve od sebe. To potraje minut i onda sam opet dobro. Prelazim ulicu od svega, zajedno sa žgoljavim psom koji ne bi voleo da je glanc nov nego samo da je sit. Moj koren je ostao u planini, trebalo bi da mu se vratim i da samo Mesec pratim.