BUNAR SUDBINE U PATNJI ZA KOFOM ŽIVE

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mogao bih se vratiti kasnije, ali se vraćam i pre nego što odem, mogao bih se i vratiti nikada, ako dobro ubodem

Sva naša sreća rezultat je bezgrešnog kursa, koji traje tri meseca i nosi sertifikat, naša srca zatrudne kao u filmu od samo jednog seksa, i bez sonde ultrazvuka, i bez da bunarim, vidim, biće sigurno žena, zvaće se Nada, zvaće se Ljuba, zvaće se Vera

A posle pobačaja, ostaće hladna površina, sluzava slina, leš i tišina, otvrdla podla kičmena moždina, nikad čvršća osovina, osobina ovog tela je da istrpi sve, da iscrpi sve, i svakog, ko prvi trepne, pada, svi idu u istu kofu

A posle pobačaja zatvaraju se vrata raja, otvara se stomak, posuvraća izduvana vreća i ušiva za trbušni zid, abort! bušni zid, bog na nebu, bunar u zemlji, ozidan, uzidan sam, nabacujem laso sebi na vrat, konopac spuštam, okrećem točak, kofa tone, tri tone u mrak, čujem cerekanje, čujem zadah, izgubim dah

Dah, izlupan palicom, držim kao malo vode na rukama, nikada nisam živeo na živim mukama, na žive rane sipam živu iz toplomera, toplo mi je oko trudnog srca, iz grudi buncam, u magnovenju, febra me davi, meda, vi svi ostali iz špila, tač

Sedim u kofi, klatim se kao kakav bikuspidalni, trikuspidalni profil, pretim, otvaram zatvaram, krvni sud, sud pun krvi, serem u kofu, pišam u vodu, uvek sam prvi, čekam red, redove u zavodu, u zavoju, četrdeset dana da stigne hrana, četrdeset noći pića i moći, pokvari mi se konopac, kriv mi je džojstik, drkam ga, drkam ga, drkam dok ne pukne, pljusne, preko vode me vode, kikoćem se sa dna, ispuštam tam, ispuštam bam, ispustim dah

Tačan kao švajcarski sat, bušan kao bunar i praktičan, izvučem se na vlažnu površinu, zguljenu materinu, tačan kao tač, previdim prevod i spočitam neistinu, sam sebe otkucam, ukucam, upucan, puca-san, Mesec je kriv, Mesec je Japanac, moju nutrinu isisava na slamku i razmazuje je po zamku, na planini Fudži

Večni vetar, nepostojeći, raznosi kosti preko trema koga nema, bez mene se množe, sve te kosti i kože, milioni uzdaha, zuba, tačni kao tač, odvajaju se nepovratno od svojih ležišta, materija, ograničena strategija, tumor ekspanzija, niko ne sme da kaže, kad kažeš gotovo je, trepnuo si, padaš

Dah, izlupan palicom, držim u mukama, žito za kivot, držim u mukama tučak sudbine, isprašen semenom, uhvaćen u maži, tačnoj kao tač

Sva moja istina je uljuljkana uspavankom, miruje u tišini, jedva da otpusti dah, sedim sam u olupini, u konfuziji, kada znam zašto smanjim se na veličinu kofe, ali patim od visine pa se pravim da ne znam, ni šta, ni kako, ni gde, ni kada, dišem u fusnotama koje niko ne čita, ne obraćam više pažnju na skrivene poruke, ni na neskrivene poruge, poluge odavno nisu u mojim rukama, točak sudbine, sud bine, sud, kofa, ubi me

ZAŠTO POSTOJI NEŠTO A NE POSTOJI NIŠTA?

Probudila sam se kao grana, otpala, odbačena, odrvenila. Probala sam da se dohvatim trupla. Sa ogromnom nadom sam gledala u lišće koje pada i pretvara se u novo drveće. Nada je nešto. Obmanjivala sam sebe.

Ležala sam na leđima. Svod nada mnom bio je ispisan drvenim sinapsama i anastomozama koje su izgledale tako izbrojivo i konačno naspram svih svetlećih tačaka tamnog beskraja. Impulsi i srž odavali su utisak kretanja nepomičnih stabala. Mlečni put je varao svojim prosvetljenjem. Zvuk lišća koje se zaglavilo pod mojim telom dozivao me je svesti. Otvarala sam oči ritmično, izdah otvorene, udah zatvorene. Zlo se nadvilo nad moj dah i ne da mu da nestane. Stoje mi pred ukočenim izdahom velike oči, ali bez rogova, i gledaju. Ptice kojima para izlazi iz kljuna kruže oko Zla. Jedino što me sada može spasiti je… nešto?

Čekajući godove na starom drvetu, čamim.

Vreme spasava ali usamljenost ubija.

Ležim sama tolike godove i niko me ne nalazi. Nikome se ne nalazim na putu. U moru stabala grane prolaze kao vreme, neprimećene. Vreme je nešto.

Ustajem u sred noći, u jesenji čas, i odlazim iz šume. Napuštam teritoriju balvana.

Odlazim na most.

Nije istina da onaj na mostu više vidi nego onaj pod mostom, vidi samo gore.

Pojavljujem se u prostoru između mosta i reke. Niti vegetiram niti trulim. Niti sam u životu, niti sam u smrti.

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo četvrti

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni

Audio-vizuelno ne podnosim neuspele diptihe, triptihe i lažnu kvadrofoniju, kakofoniju i mobilnu telefoniju, zračenja, kačenja, kad neko sebi daje značenja, kad neko sebi daje na značaju, talog u čaju, talog u društvu, tal i taljenje, bal i baljenje, krljanje, frljanje, trljanje i mrljanje, svako srljanje glavom bez obzira, pod duhovnim ili svetovnim vođstvom kralja Pira, ne podnosim ni žicanje, sricanje, žirante i mantre kao ni žirije osim ako ne jedu kilograme i kilograme žira

Iz keca u kec ne podnosim kladionice, auto-perionice, bolnice i lekare koji ćutanjem traže pare, apotekare koji valjaju lekove od preko bare, barmene čmarove, dugačke farove u gradu, načičkane štandove, šaradu, plastičnu kadu i Adu od maja do septembra, zlo koje se sprema da iz zasede podlo skoči i nekome našte srca iskopa oči, ne podnosim Vrnjačku banju, Goč i privezak Tamagoči, dočim i kad neko kroči u prostoriju i unese euforiju, osim ako nije zbog raspleta u Čiča Goriju

Zatim ne podnosim ni robote, omote i kvote, kokote i botove, lobotomisane skotove, kao i one komotne, predizborne video spotove, drotove, dronove, ajfonove, dobermane i rotove koji su naučeni da budu zli, mrzitelje pasa, mačaka, kornjača i uz to ne podnosim ni pokondirani Vračar, vračeve, tračeve, tračare, batice i braćale, ne podnosim zvanja, titule, nule i parne brojeve, imaginarne staklene kule, zurle, frule, kulturno umetnička društva za vaćarenje novca i idijote, osim ako nisu poznati bend iz Pule

Takođe ne podnosim debeovce i dibijevce, kodere i kod testere, Radovce, Ofkovce, pranje sudova posle večere, Grobare, Delije, četnike i partizane, prazne ćelije i prazne grane, likove i likuše iz zemlje Dembelije, pale s Marsa i pale s kruške, nepotrebne podele na muške i ženske, venske krvne sudove, sudove na osnovu prve impresije, represije i prazne tepsije, veresije i Pepsi, slabo podnosim i čudovišta van dvorišta osim ako nisu kô Nesi…

NASTAVIĆE SE…

GRAVITACIJU SMO IZMISLILI MI LUZERI DA BISMO MOGLI LAKŠE DA PADNEMO

Sedim u svojoj fotelji koja nije neka obična fotelja a nije ni Ikea, iza mene se ne čuje ništa, ispred mene se ne vidi ništa, pa onda proleti Džordž Kluni u istoj ovakvoj fotelji, dam malo gasa da stignem imenjaka, pita me ozbiljan kako je Sandra, kažem dobro je, nije loše ali pašće na kraju, na kraju svi padnemo

On odleti sa osmehom na licu, posle nekog vremena se raspukne od sreće na sastavne delove a i bila mu je probušena kaciga, nekad se i ja raspuknem jer ne nosim kacigu ili zato što mi je pukao film, pa snimam sebe i ljude oko sebe, toliko mi to snimanje dobro ide da samo što se ne lansiram u kosmos, kao kakva raketa sam, sedim na tonama eksploziva i samo što ne eksplodiram, čim ustanem iz svoje fotelje, imam tendenciju da padnem

Zato kada god mogu, a mogu svaki dan po ceo dan, sednem u svoju fotelju, koja ne troši struju, zemlju, vazduh ni toplu vodu i odvezem se negde bez veze u vasionu, samo da mogu da vidim planetu, sve ljude na svetu na jednom mestu, kako se kreću i padaju, gube tlo pod nogama umesto da plutaju u vakuumu i raspuknu se na sastavne delove, što nas sve neminovno čeka