Month: June 2017

ZAPADNI JAHAČ OD PAPIRA AZIL ZA DUŠE

Jednom sam vežbanja memorije radi pokušavao da se setim sebe iz daleke prošlosti. Sedeo sam u sobi potpuno sam. Imao sam sve vreme sveta, nečiji možda ceo život, pred sobom.  Ljuljajući se blago napred nazad mogao sam da čujem vodu koja se pomerala u dvorišnom bazenu. U takvim, za eksperiment sa sopstvenim sećanjem, reklo bi se idealnim uslovima, najdalje što sam stigao u premotavanju trake sećanja bio je povratak u jednu operacionu salu. Imao sam 4 godine i jasno se sećam kako mi doktor na lice stavlja masku inhalatora kroz koji ću udisati anestetik neophodan da bi mi bezbolno bio uklonjen treći krajnik. Mogao sam da napišem i da se sećam prvih minuta svog života jer moja majka nije mogla tokom trudnoće saznati kojeg sam pola (ultrazvuk još nije bio u svakodnevnoj upotrebi) te je stoga babica, mora biti, odmah nakon što sam se pojavio na ovom svetu, izgovorila: Muško! Ali to bi bila logička manipulacija. I povrh svega nepošteno.

 

Bolnica je bila pak previše moderna uprkos logici koje se nisam uspeo osloboditi pri retroaktivnom razmišljanju, previše moderna za doba mog tada kratkotrajnog bivstvovanja u ovom prostom životu. Staklo je dominiralo enterijerom, previše upadljivih ogledala, koja u ranom detinjstvu čoveku ne znače kao možda kasnije kada mu treba da s vremena na vreme pogleda u sebe, da se sretne sa samim sobom, i pored njih još samo dobro uglačani i ispolirani metal. Nigde masne zelene farbe, na zidu, do visine očiju, nigde gumenih pločica po kojima točkovi bolničkih kreveta i kolica sa prljavim tanjirima nečujno klize. Nigde gužve.

 

Ulazim u prazan lift jer me čeka otvoren. Tada još uvek nemam klaustrofobiju i radoznao sam kao i svako dete da vidim kuda će me odvesti. Unutra je ponovo ogledalo. Mene međutim zanimaju samo dugmići za koje intuitivno znam da me vode iz prizemlja. Ne znam ni slova ni brojeve nego se upinjem da pritisnem ono dugme koje je previsoko postavljeno, ono koje je van domašaja i baš zato najviše privlači. Izuvam bolničku patofnu i krajnjim naporom, njenim gumenim vrhom, dohvatim do izdvojenog dugmeta na vrhu grupe. Kasnije ću u životu saznati da je to bio devetnaesti sprat. Krov.

Vrtoglavi uspon na vrh trajao je relativno kratko, ako uporedim sve ostalo vreme koje me je, ne znajući za njega, čekalo. Od tog momenta sve na dalje biće samo nizbrdica, put nazad na zemlju, u zemlju. Neminovan pad.

Na krovu je duvao jak vetar i da nisam tek izašao iz puberteta, tako reći bio u naponu snage, u proleću mladosti, logično bi bilo da mi bude i hladno. Ali zimu nisam osećao. Tih dana nisam želeo da imam kaput. Samo vuneni džemper i ako bi padala kiša žuto-plavu kabanicu, sa dva strane.

Na krovu, kao i na svakom drugom važnom mestu u životu, našao sam se na raskrsnici sa dva moguća puta, dve strane. I jedna i druga uličica su delovale kao pokisle glumice, pokvarene lepote, mračne kao porodične tajne i maglovite kao sećanje. Na zidu se jasno videlo mesto za putokaz, koji je oboren ležao na zemlji.

Oba znaka su pokazivala put ka nebu i nije se raspoznavalo šta uopšte piše na njima. Tamo sam mogao samo odleteti. Ali kada se odraste ta se veština zaboravlja. Mogao sam poleteti kao lasta preko ivice krova ali u tom momentu još uvek nisam znao ono što znam sada. Skrenuo sam u uličicu levo i posle nekoliko desetina nesigurnih i nedoraslih koraka stigao do kraja. Pomislio sam kako je to bio pogrešan izbor pa sam se vratio da proverim i drugu uličicu, onu u koju se skretalo desno. Situacija je bila ista. Da li je život ćorsokak na vrhu solitera? Blizu neba ali još bliže zemlji. Ponovo sam prišao svom prvom izboru. U međuvremenu pod jedinim svetlom u sokaku pojavila se devojka. Riđe kose, blede pegave kože, u crvenoj haljini sa crvenim šeširom širokog oboda koji joj je prekrivao lice. Kroz štof šešira mogao sam samo pretpostaviti plave ledene oči. Ili se to ponovo logika igrala mojim sećanjem?

Haljina je dosezala jedan hvat iznad kolena a izrez na vratu je bio širok i dubok toliko da je otkrivao zasenčenu udolinu na grudima. Ispod leve klavikule video se rez kroz koji je kapala krv pred njene noge na pločnik. Levu ruku je držala na kuku a desnom bi obrisala krv i onda prste podvukla u senku oboda. Prste bi polizala. Tada bi načinila pokret tim vlažnim prstima prema dnu slepe ulice kao da je htela da kaže: Idi tamo! Idi dole do dna!

Prošao sam i ostavio je iza sebe. Kada sam stigao do zida okrenuo sam se prema devojci pitajući se zašto me je poslala ponovo ovamo kada je ovde mrtav ugao. Moj govor tela je pitao isto. U tom momentu prsti su joj ponovo bili, verovatno, na ustima i nakon što je polizala novu količinu krvi ispružila je ruku prema meni, stisnula šaku i ispružila samo srednji prst. Tada sam iznenađen neočekivanom gestikulacijom napravio mimiku na licu koja je oponašala prostu misao: Zašto sad to? a ona je, kao što bi imperator na tribini arene izvrnuo svoj palac za smrt, izvrnula svoj srednji prst prema tlu ukazujući mi na nešto dole. Pogledao sam dole u svoje cipele, oko sebe, levo i desno i pažljivo tražeći šta bi moglo biti to na šta mi ukazuje ugledao mala vrata koja su bila skrivena iza jednog sanduka za sladoled. Podigao sam pogled sa jasnom porukom na licu da sam pronašao vratanca a ona je samo odmahnula, sada opruženim prstima, pomerajući ih sukcesivno od sebe, kao da odgovara: Hajde, idi…

Lako sam pomerio glomazni sanduk; iako je kalendarski još uvek bilo leto sanduk je bio prazan, i probao da otvorim vrata koja mi nisu bila ni do kolena. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da civilizovano otvorim prolaz upotrebio sam nogu i razvalio drvo.

Tako sam na silu, na mala vrata, ušao u ostatak svog života.

Kleknuo sam i pogledao kroz ta vrata manja i od mnogih prozora koja su ovako izlomljena izgledala jadno, kao oni psi koju su iako stasali bili manji i od osrednjih mačaka. Vidik je bio kao sa prozora spavaće sobe roditelja mojih roditelja. Ravnica omeđena ogradom iza koje se prostire, nova, sada, beskonačna ravnica. Takav pogled je mogao biti umirujući isto koliko i uznemirujući, pitanje je bilo samo godišnjeg doba. Sneg je polju navlačio masku pustinje, hladnoća je podsećala na grob.

Provukao sam se kroz okvir vratanca i uskočio u dvorište koje mi je bilo poznato od pre. Ili je to logika ponovo krpila rupe u mom sećanju?

Dunje u travi, lišće od oraha, miris pečenog povrća… Dim od spaljenih cepki kao zavesa krije ogradu, granicu između poznatog i spokojnog i nepoznatog i nepredvidivog. Prosti je deja vu kako preskačem tu ogradu, prelazim granicu. Odlazim u svet iako je taj svet ograničen mojim životom. Svet ne može biti veći od života.

Sa rancem na leđima prolazim poljima na kojima se ubira letina. Kako se više udaljavam od spokojstva sve manje mislim šta me sve može sačekati na polju. Kako prolazi više vremena sve manje sebe mogu da zamislim ovde. Ljudi rade na polju, neki kao robovi, nekima samo puca kičma ali su zato slobodni. Slobodni su da vikendima odu kod kostolomca da im namesti kosti. Ipak velika većina se samo omami do ponedeljka. Moja trasa u svetu preko granice postaje turistička i počinjem da skupljam fotografije usamljenih brestova koje sam prolazio usput. U nekom momentu imam ih dovoljno za izložbu i ozbiljno razmišljam o tome. Zanesen idejom izmešten iz realnosti polja, polja nestanu. Pocepaju se po od ranije poznatim granicama i proguta ih more. Gledajući u slike sa izložbe zamalo nisam pao sa jedne ivice ostatka polja. Jednostavno, polje se srušilo i ostala je litica koja nije visoka devetnaest spratova ali jeste barem sedam. Umesto beskonačnog polja ostanem na ostrvu i dohvatim njegov rub. Gravitaciono polje me ošamari, moja izložba u glavi pukne kao dečiji vatromet i dozovem se svesti. Hodam ivicom tla, vrti mi se u glavi svaki put kad pogledam put vode ali ne odustajem od potrage za izlazom sa pustog ostrva svakodnevnice. Sada sam već u godinama kada empirijski mogu da budem siguran da iz svake neprilike postoji izlaz. Sada već umem i strpljenje da pokažem.

Posle dovoljnog broja sigurnih koraka u pravcu sigurne konačnosti i smeru suprotnom od kazaljke na satu dođem do stepenica koje vode niz liticu. Izlaz na more kao izlet na pučinu. Sam sebe nagrađujem mentalnom konstrukcijom kako su ovo jedine stepenice sa ovog ostrva a eto našao sam ih pre prvog mraka. U sumrak takoreći.

Stepenice su pri vrhu nove, sveže farbane u belo ali kako ih više ostavljam za sobom u sve su gorem stanju. Na jednom i drveni gelender nestane pa nastavljam pažljivo ka dnu balansirajući između ovde i tamo.

Tamno.

Tamno je more.

Kako odavde, sa stepenica kojima se samo silazi, more izgleda nesagledivo. Jedino što mogu da pomislim o njegovoj veličini je u stvari u vezi sa veličinom polja. Kako samo nepregledna polja izgledaju smešno malo u poređenju sa morem. Pustinja svesti i more podsvesti.

Stižem do vode i nastavljam dalje. Stepenice vode na dno mora. Silazim stepenicama u vodu kao da silazim u bazen koji se čuje u dvorištu azila u kojem provodim svoje stare dane. Stepenice prestanu. Dotaknem dno i tamo po dnu nastavim da bauljam. Pronalazim izgubljene relikvije svog postojanja i guram ih u džepove pidžame. Vazduh mi ne treba. Život u trećem dobu se ionako odvija samo na nivou kognicije. Život u noći života, u zimskoj noći života, može biti samo zimski san. Hibernacija. Zaspim na dnu, na nekakvom poklopcu, samo na sekund izgubim svest. Zaboravim kako sam se našao ovde ali i to je očekivano. Zaborav se najlakše pamti.

Odjednom čujem lupanje sa druge strane poklopca, kao da me neko zove.

Naučen da otvorim kada neko kuca potpuno zaboravim da pitam ko je. Ne bih ni ustajao, da sam znao da iza poklopca na dnu mora nema nikoga. Pribran na tren, prepoznam poklopac podmornice. Za sve ove godine nisam video unutrašnjost podmornice i to me zainteresova. Siđem dole i zaklopim poklopac.

Unutra izgleda kao maketa podmornice koju sam nekada video u vojnom muzeju. Ili to moja svest ponovo pravi logičke manipulacije. Šta ako je ovaj uzani prostor samo rezultat suženja moje svesti? On ne bi ni mogao da izgleda drugačije od onoga što znam o sebi i onoga što sam već doživeo.

A znam da sam doživeo napad klaustrofobije i znam da sam se drao iz svega glasa, što mi je uklonjeni treći krajnik u mnogome olakšavao, da želim da me puste odavde. Da hoću kući.

Znam i da me niko nije čuo jer je prostor oko mene zvučno izolovan kao podmornica na dnu mora.

Advertisements

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo šesti

Ne podnosim osobe koje o sebi govore u trećem licu, treća lica, posrednike, predsednike, izgrednike, poslanike, ofrlje i krlje, Meblo fotelje, kada neko neprestano melje, kada neko neprestano melje bez obzira da li još neko govori, gore od gorih, proliv, povraćanje, proliv i povraćanje simultano, simulacije i stimulacije, izostanak erekcije i druge izostanke osim ako nije izostanak inspekcije i GO stranke, oni ako bi mogli na duže da izostanu ne bi bilo zgoreg

Pored dotičnih ne podnosim ni one što ih sve dotiče, one što se dotiču po prevozu, bozu, fimozu, paradentozu i bilo šta što ima veze sa zubima, paste, pastel, četkice i nadrkane tetkice što brane da se trči, golmana koji se kurči pa primi gol kroz uši, vaši, krpelje, skrndelje, dlake i dlake iz kudelje, staklenu vunu, azbest i klizav pod, osim poda koji ugreje hod

A ne podnosim ni aorist, aortu bušnu, grudnu i trbušnu, posebno trbušni ples i naduvene trbuhe, buhe i pazuhe, puke slučajnosti, dogovore u tajnosti, kad neko psuje i posti, kad neko ima analni seks, psuje i posti, veliko spremanje kada dolaze gosti koji za sobom ostave veliko sranje koje traži novo veliko spremanje, nenajavljene padobrance, lance i katance kojima ljudi zaključaju ljubav pa neki tamo most izgleda leprozno, izgleda gubav, konačnost ruba i oštrinu ivica stvarno loše podnosim, osim ako nije Ivica Osim 1990-e

Uz sve ovo ne podnosim ni nostalgiju, ni neurasteniju ni neuralgiju, alge, alhemiju i magiju, Vekiju i rakiju, likove koji se do podne napiju,  likove koji samo bleje, a nisu ovce, lovce, rovce i kamen-gurabiju, prazne leje, krcate aleje, fariseje i  naručene eseje osim ako nije esej u ragbiju

Ne podnosim ni one što sve mere u bobu, licemere, novu garderobu, pogotovo kada treba da se traži, govno na plaži, govno u kadi, (da li to uopšte treba spomenuti?), ne podnosim bilo kakav spomen laži, isto se odnosim i prema kamuflaži, sabotaži i makljaži, ne podnosim ni intimna pitanja na intervjuima za posao, biroe, šaltere, haltere boje kože ili ne daj bože bebi roze, bebi plave, usijane glave, kuće strave u luna parku, bosansku marku i feninge, posleponoćne treninge, hepeninge i ivente, medikamente, bulumente i instrumente prinude, muljave ljude, mrsomude, prazne ljušture, ljuske od jaja i končiće na kesicama čaja, ne podnosim nagrade koje te nagrde, bombone koje se tope i one tvrde, topa u šahu, štene u šahtu, tajkune i njihove majmunske guje osim ako nemaju jahtu jerbo će onda biti i šta da im se konfiskuje, nekad…

NASTAVIĆE SE…

ZABRANJUJEM SEBI NA NEODREĐENO SVAKO DALJE ČINI.DEJSTVO

Ne znam tačno da li je trač ili istina, ali stalno mi se čini da postojim, to, kad mi se čini, to je čist činizam, čitam strip Tarzana iz ’81, šimpanza u meni hoće da se počeška po lobanji, staklenoj, u kojoj je žička pregorela, idem niz Žičku, idem niz Užičku, udišem čist kiseonik, ovuda ne sme da prođe smrdljiva mašina, marširam, valjam se, ukočen sam kao Marina, kao Milena, nisam svilen, a buba jesam, lenja, pita me drvoseča sa grane za crvenu Bubu u dvorištu, kažem ’71, radi ali se ne vozi, dekadu sam mlađi a sudbina mi je kontradiktorna, ne radim ali se vozim, vozim se u nekim pričama u kojima mi se sve nešto čini, činija supe me sačeka na stolu, slova plutaju bezbrižna pa ih progutam, kao strah koji odagnam novim sankanjem niz zamišljenu Čukaričku padinu, Bežanijsku kosu, spuštam se u bobu, merim sve u bobu, video sam u šarenom magazinu Bobu, i Brenu, sa brenerom, pali i žari po Bežaniji, iako je ostarila, ne palim, žalim, čini mi se da bežim, čini mi se da bih otišao, čini mi se da bi mi tamo, preko sveta, sve bilo novo, kao Novi Zeland, čini mi se ili mi se pričinjava, da samo plač i kuknjava može na dobro da izvede, nas, posrnule Madone sa velikim sisama, primadone i Maradone, takva koncentracija izvrsnosti u malom teritorijalnom pakovanju mora da nosi na sebi, na zastavi, precrtanu ljudsku lobanju, nagriza sve čim sa kiseonikom dođe u dodir, dodirni me da znam da me želiš, ležiš, ne pomeraš se, čini mi se da si odsutna, da sam neopravdan, da zbog permanentnog izostanka iz sadašnjosti padam u avgustu, imperatorno je da padnem, padam u zaborav, čini mi se da mi je sistem pao, kao i memorija, i hard core mi pada, čini mi se da sam nekada imao veće šanse i da su nijanse bile za bobu deblje, masnije, svi smo rado jeli slatko i masno a sada bez gledanja biramo kiselo i slano, da sjebemo pritisak, čini mi se da živim pod pritiskom, odem jednom u 12 nedelja da se izlečim staromodnom metodom ispuštanja krvi, upisao sam se da mi nekada izvade i srž, u suštini biću samo forma, formalno imam i druga stanja, takođe neizlečiva, čini mi se, anizohoriju i petice iza šestica, odbrojavam unazad, brojim dane, čini mi se da ih je sve manje, krajnje je vreme došlo da se uzmem u obzir, da se sastružem sa laminata u prvi i poslednji čin lične jednočinke, monodrame za mame i teško bolesne, mentalno zaostale, zaostale u razvoju, slomljene na razboju, napuštene u odgoju, neodgojene, poluproizvode, izrode, čini mi se da je takvih najviše, poluinteligentnih, polupismenih, poluostvarenih, poluzaboravljenih, poluge su u njihovim rukama, čini mi se ili mi se pričinjava i polubog nekada mora da sedne na šolju i da bude van sebe, čini mi se da mnogi to ne shvataju, svi smo rođeni goli i ponekad moramo stajati goli, pred istinom, postojanja.