Month: August 2013

KADA BI SAMO SVI TELEGRAMI BILI ISPORUČENI NA VREME

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada ni jednu nisam spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta? Kakav je kraj mog sveta? Ima li kraja ili je ovo kraj? Zaboravite priču pakao/raj. Raj jeste pakao. Ne, nisam plakao. To nije moguće. Nebo je suvo i pritisak je toliki da se oči same zatvaraju, svaki kapak drugačije puca. To je nemoguće. Na vratima neko kuca.

– Poštar! Imate telegram.

– Ne smem da vam otvaram. Roditelji mi nisu kod kuće.
Rekli su mi da nikome ne otvaram.

Advertisements

NEVIDLJIVA SUDBINA GOSPOĐICE ELENOR FULER

Pogled njenih sivih očiju na zaliv koji se nije video od magle ulivao je nemir u nju, kao što se more ulivalo u taj uzani i kameni tesnac. Dokle god joj je pogled dopirao, to je za nju bilo mrtvo more. Zarobljeno u sebi samom, jer more je to koje okružuje Irsku još od kad je bila ostrvo leda. Ledeni vetar ju je šibao po obrazima, ali vetar se nije video, a kako se sakriti od nečeg što ne vidiš. Svuda je oko tebe pa može biti i u tebi samom. Zarobljena u samoj sebi, duboko dole, vukla je čamac po peščanoj plaži, dok konačno nije osetila vodu. Duboko more nije mirovalo ni ove neobične večeri. Nikoga nije bilo da je vidi. Sledećeg momenta Mesec je prekrio oblak koji je pronesen nebom, a more je gotovo neprimetno nabacilo čamac na svoju površinu. Nevidljivi nemir davao joj je snagu za prvih pedeset zaveslaja, samo da se domogne struje.

Dolazak struje u Whitestown prošao je prihvaćen, ali neprimećen. Dan nije bio njeno vreme, a to veštačko produžavanje dana uličnim osvetljenjem nije moglo dobra doneti. Ona se svakako nikada ne bi odvojila od svog fenjera, jednog sa naprslim prednjim staklom, onim što se otvara. Par svetiljki koje su postavljene niz obalu nisu pružale više od dobro punog Meseca kada se oblaci razdvoje. Pre nego je dohvatila vesla, ustoličila je svoju lanternu na pramac.

Pučina je bila njena soba. Osećaj nevidljivosti potpuno se razredio na ovom prostranstvu. Ovde je svakako bila mala i beznačajna devojka, ali je postojala. Kap kiše u moru koje je nosilo njen drveni krevet, ali kap koja može da se oseti. Kap, koja u uglu oka nije tek obična kap.

Spoznaja nepostojanja granica, izostanak pritiska i ledeni aerosol delovali su umirujuće. Nije mogla da se odupre, iako je njeno biće znalo jedino da se odupire.

Svetlo na pramcu, njen jedini prijatelj, najbolji prijatelj, anđeo čuvar, ovde u sobi sa zvezdanim nebom i kišnim zidovima, nije gubio snagu, nije je napuštao, iako ga je vetar izazivao kroz pukotine na staklu. Kiša je bila očekivana kao i tuga. Od kada pamti, kiša pada. Vedro kiše, vedro suza.
Severni vetar joj je disao za vrat. Nosio je prema Isle of Man.

Čija si ti? Ko tebe čuva? Čula je svoj šapat sa desne strane. Čuješ li zujanje u glavi? Imaš li pčelu ispod kape? Kako ti uspeva da sve odlažeš, a da pri tome ne lažeš? Ili lažeš? Sada je glas dopirao sa leve strane. Stalno si na oprezu, zar ne? Tebe ne može da iznenadi ni plavi makao papagaj u dnu tvog čamca, ne? Opasnost vreba, od drugih ljudi, kontakta, konverzacije, ljudi najviše, tako je kod tebe? Ptica je stajala na fenjeru i trebila svoja teget pera. Nije se pomerila.

Potpuno je potonula u čamac koji je plutao.

Sa gramofona se čula uvertira koja se beskonačno ponavljala. Trebalo je da simfonija bude euforična, gotovo epska, ali nikako se nije nastavljala. Kao da je sve stalo na početku, na dobroj volji. Devojka je koraknula u prostoriju, bojažljivo očekujući nekog. Razgledala je oko sebe, gledajući sve što je unela u ovaj prostor, na izgled omeđen čvrstim zidovima. Nije se usudila da ostavi polumrak. Prekidač za svetlo je bio veliki i grub, kao da je prekidač neke sprave za mučenje. Nije mogla da ga spusti. Spustila se u fotelju koja je upila njeno telo. Imala je osećaj da je već sedela ovde. Na drugom kraju sobe bio je prazan kavez za ptice. Jedno plavo pero se lelujalo zakačeno na otvorenim vratancima.

Prozor bi ciklično blesnuo svetlom sa svetionika.

Prišla je. Na stenovitim obalama bila su razbacana tela Argonauta, a ona je bila Medeja. Makar na dan. Nije uzimala hranu, plakala je, patila i prepuštala se izlivima besa. Dala je da njenu decu udave.

– Dobro jutro gospođice Fuler? – čuo se glas Daglasa, najstarijeg ribara iz njenog mesta koji je po ko zna koji put u ranu zoru, kada bi videli da je njen krevet prazan, kretao u potragu na otvoreno more.
– Jeste li imali ružan san? – govorio bi uvek, pružajući joj ruku da pređe u njegov čamac dok se ona nije ni rasanila. Trljala bi oči i pomalo posramljena, odgovorila bi mu kratko:
– Užasan san.

* * *

Metro je ulazio u svoju garažu, negde na periferiji grada. Sunce se još nije bilo pojavilo iza žita. Devojka sivih očiju samo što ih je zatvorila, naslonjena na svoj ranac od kog se nikad ne bi odvajala. Kondukter je prošao pored nje i nije je primetio. Tako daleko od ljudi, ali tako blizu dana, zaspala je pre nego što je svanulo. Dan nije bio njeno vreme.

ŠAŠOLJIO BIH TE ŽELJNO KAO ŽELJKO ŠAŠIĆ

– Dobro došla u moj skromni penthaus. (zapravo stan je vlasništvo privatne banke dok imam kreditnih obaveza ali šta ti pa znaš o kreditiranju)

– Znači ne verujem, kako moderno izgleda, kao u nekom filmu, kladim se da je dosta skup. A koliko ima kvadrata? (sigurno ima onu kao ormar sobu za garderobu)

– Ima dovoljno za momački život. Prođi napred u zadnju sobu. (gde leže moje zadnje namere, da te uzmem od zada)

– Opa, pa zar odmah u spavaću sobu!? (jebem ti nisam se skroz izdepilirala)

– Tako je, ali nisam imao nikakve insinuacije. (jok i nisam samo sise da ti sisam)

– Insi šta? (Bože što sam to rekla)

– Insinuacije. Nisam hteo da te navedem da pomisliš bilo šta. (jebote bistra je ko testo ali ima dupe za presto)

– A ma znam. (uh, dobro je)

– Hteo sam da ti pokažem nešto zabavno. Iza ove crne somotne zavese krije se moj omiljeni, veliki prozor, sa šezdeset četiri manja okna, naizmenično meliranih i providnih stakala. Ta da, dobro došla na pozornicu ’Pogled u zadnje dvorište’! ( u šta li ti gledaš curo?)

– Vau, kako ti je dobra kamera (kladim se da će hteti odmah da me snima) je l’ može ovo skroz da se okrene? (ali više nema snimanja bez minimum mesec dana)

– Displej? Može. Pusti kameru sad (to ćemo malo posle) vidi kakav pogled imam na komšiluk. Kao u Hičkokovom filmu. Ja sam kao L.B. Džefris a ti si kao Liza Kerol. (sve se bojim da si čula za Hičkoka)

– Ko sam ja? (ala ne znam ove njegove likove, pih)

– Grejs Keli, princeza od Monaka, jedna od najlepših žena prošlog veka, poginula u saobraćanoj nesreći kao i princeza Dajana. (majko mila, kao turski da pričam, mada bi to verovatno pre razumela)

– Dok sam princeza, ja sam zadovoljna… I znam za lejdi Di. (kako je samo načitan) Nego je l’ ti njih snimaš ovom kamerom? (još će ispasti da je neki manijak, a presladak je i vidi se da vežba)

– Ma jok (samo ponekad onu šmizlu iz broja šest), kamera mi pomaže da približim sliku, više kao durbin. Sedi da ti pokažem. Biraj koga ćeš.

Evo recimo da počnemo od najbližeg. To je pogled na kupatilo Vojkana Šimširevića, kome od milošte tepam Voja Vagina. Dečko umire od želje da postane pevač, što je urnebesno smešno sa onim njegovim malim skupljenim tako reći vaginastim, odakle i nadimak, ustima, kojima kao da stalno sisa limun, pride brije glavu pa eto još jedne sličnosti sa polnim organom. Prijavljuje se na sve moguće pevačke konkurse, radio i TV emisije i blago je reći koliko je puta bio oduvan ali ne odustaje. Svako malo u kupatilu brije glavu pored otvorenog prozora pred ogledalom na koje je zalepljena najnovija slika Šabana Šaulića.

Ispod njega dole desno skoro uvek imam otvoren pogled na kuhinju, majstora, takozvanog, bus šofera. Ne znam kako se zove ali na sandučetu piše Šuvaković pa ga zovem Šule. Radi za nekog privatnog prevoznika koji noću vraća raju iz provoda. Obično je na prozoru kad se sprema za treću smenu. Od ispod prozora izvadi staklenu flašu i presipa u flašicu od Šokate nekakvu tečnost. Celo dvorište bazdi. Šljivovica šta li je? Voda nije a nije ni plava Fanta.

Još jedan priznati alkos ovde je šmizla iz broja šest. Legenda. Retko razmiče zavese od sobe kao da je vampir, ali zato koliko se puta bukvalno verala na treći sprat naroljana i u štiklama od deset petnaest centimetara. Ona ti je parti enimal, noćna ptica. Izlazi u provod šest do sedam puta nedeljno. Izlazi kad sunce zađe, vraća se kad svane. Jednom sam je sreo u gradu, javila mi se sve Bog zna kako, gde si komšo? Posle je gledam sipa špricere u sebe kao vodu u kofu. Špriceri i štikle nikako ne idu, dodaj još i stepenice koje gledaju na zajedničko dvorište i eto cirkusa. Jedno jutro je zaspala na otiraču. Srećom ne zadugo naišla je Vanesa iz potkrovlja i pomogla joj da se prelije preko praga.

Vanesa je pljunuta Vanesa Šokčić, samo što je instruktorka joge a ne pevaljka. Da budem iskren primetio sam je tek kad se prošlog leta sunčala toples na svojoj terasi na koju malo ko može da baci pogled. Nekako je sva žilava i koščata, kao neki biciklista. Mita bakalin balavi kad je vidi što mi nikad neće biti jasno. Kaže mi da kupuje samo šparglu, nikad meso, sve integralno i srebrnu vodu. Zamisli voda sa srebrom. Lujka. Mogla je i kući da sisa escajg.

Mada nije najveća. U dnu dvorišta živi Živko Šišmiš. Voli čovek da se šeta u kostimu Betmena, bilo leto ili zima. Osim što umišlja da je maskirani zaštitnik Gotam sitija umišlja i da je nindža valjda kad mu je prvo odelo na pranju. Tako je jednom bacao šurikene po dvorištu i strefio jednu komšijsku mačku. Ubeđen sam nenamerno pošto se posle tri dana nije pojavljivao na dvorištu a kada je konačno iskoračio nosio je farmerke i košulju.

Šta ti kažeš na to? (vidi ona zaspala riba) Khm, khm, ŠAŠOLJIO BIH TE ŽELJNO KAO ŽELJKO ŠAŠIĆ!

– Šta? Jao ja zadremala. Izvini. (e gusko jedna, debilko)

– Ma nema veze. Idem po šampanjac i šampite (koje ću ti jesti sa tih sisetina) a ti se slobodno raskomoti.

SLUČAJNO SAM BANUO NA RASKRSNICU KOJU SNIMAJU KAMERE DA UHVATIM SVOJE NAMERE

Probudio sam se jutros sa zaslepljujućim Suncem naspram svojih očiju. Slučajno sam ih otvorio. Trebalo je da ostanem bez svesti bar još deset minuta. Zavese nikada nisam imao zato nema ni predstave.

Šou je počeo u devet a završen je u osam, aplauz mozgu.

Sapleo sam se o klompe koje su se tu nekako našle a mogle su biti u izlogu na broju sedam Adelaarstraat, Utrecht, Netherland. Iznad lavaboa istresao sam utrobu. Duša mi je otišla niz slivnik. U crnu rupu sa šest crnih rupica. Kao Alisa sam pohitao za njom. Svojom dušom.

Belim zecom. Opet kasnim na važan sastanak. Samo pet meseci. Onda je mađioničar udario cilindar šakom i od zeca je ostala samo šapica. Privezak za ključeve.

Ključevi su otključavali ulaz u egzil na glavnu ulicu. Kod komšije bajkera se čula Tumbling Dice.

Trebaće mi sreće ovaj put. Vidim sebe kako ulazim u olupinu dok izlazim iz olupine, neko pogine. Niko mu ne dođe na pola godine. Mnogi odu na more. Na pola godine. Tamo je mir. Na moru. Mirno more.

Glava mi je teška poput mora. Puna mora. Poput okeana. Ali ne east coast mini okeana. West coast baby. West coast. Sve sa pacific ring of fire. Ljulja mi se kao da sam na brodu, četiri nautičke milje odavde do vodilje koja vrišti VODI ME.

Meni je mora uvek na brodu. Kaže li se morska ili brodska bolest?

Neko je prefarbao krvlju slova S i P na onom crvenom znaku. Ostalo je TO.

Kakav bolestan um TO može sebi da priušti? Promašio sam skretanje.

(Da li to znači da nisam skrenuo?)

Gas patos, kako bih izvetrio glavu. Spustio sam prozor i izbacio je na trem Yuga. Severni vetar je sada blag, 3 m/s. Na širokoj glavnoj ulici, dva mosta od pravog centra i jedan dan jahanja od periferije, jasne su kulise lažnog centra. Trebaće vam stadionska zavesa za novi centar.

Tržni.

Pažnje.

Sunce je u centru.

Heliocentar.

U tržnom centru pažnje, sa rezervnim točkom, kao sa rezervnim mozgom kotrljam se u pravcu neminovnog zaustavljanja usled trenja, na livadi, nekošenoj.

Zrak Sunca koji je krenuo kad i ja slučajno je našao put kroz moju zenicu. Imao sam nameru da kočim ali naviknut na život bez kočnica, na život bez zavesa pred Suncem prvo zatvorim oči.

Dakle ništa.

Nula.

U MEKANI PAPIR UPAKOVANA KUĆICA ZA PTICE GOSPOĐE TIBETS

Mali dečak Tanaka je krenuo u kratku šetnju. Bio na putu ka parku Shukkei-en u kom je postoji Most Duge. Letnji raspust je u mnogome koristio za izučavanje ptica. Za sada je naučio da se za klasu ptica kaže Aves, čudna reč koju je osmislio čovek još čudnijeg prezimena, Line (Carolus Linnaeus – カール·リンネ, izgovor – Kāru· rin’ne, Rin’ne – neprekidni ciklus ponovnog rođenja).   No iako bi se svaki put nasmejao Lineovom prezimenu, jer većinu klasifikovanih ptica je on odredio, mali dečak Tanaka nije tom zabavnom detalju pridavao mnogo značaja. Mnogo više od neprekidnog ciklusa rađanje ga je zanimalo kako se na primer ptice rađaju.

Kako nastaje jaje?

Niko nije znao da mu objasni da je jaje ptica oplođena jajna ćelija, zigot, koji se u većini slučajeva razvija izvan tela majke, dok se ne razvije dovoljno da može sam da preživi. Niko u kući nije to znao da mu objasni pa je kako je završio školu počeo da odlazi u biblioteku nedaleko od parka. Nisu znali ni da mu predoče da su ptice selice, da često prevaljuju velike daljine do cilja. Mali dečak Tanaka nikada nije napustio gradsku opštinu Naka-ku.

Gospođa Tibets je završila pakovanje u mekani papir poklona koji je planirala poneti unuku svoje prijateljice iz mladosti, gospođe Nejsmit. Prvo mirno letnje predvečerje u Altonu, Ilinois, od kako su se Pol i ona preselili nazad sa Floride. Niska bela kapija dvorišta Nejsmitovih škripala je dok se sama zatvarala za gospođom Tibets. Zvuk je oparao tišinu, zatim njeni koraci po daskama trema i kucanje niklovanog zvekira na vratima stare prijateljice. Kućica za ptice, jedna sa metalnom hranilicom, za unuka, zamalo joj nije ispala iz ruke dok je čekala odgovor.

Mali dečak Tanaka stigao je u park i baš se bio popeo na Most Duge, taj čarobni luk na brani preko ribnjaka, kada se nešto neviđeno desilo iznad njegove glave. Na nebu su se pojavila velika jata ptica koja kao da su se borila za kiseonik. Haotično su letela levo i desno, ma u svim pravcima, obrušavala se pa se upinjala nasuprot vazdušnoj struji. Nebo je bilo naelektrisano a mali dečak Tanaka je mogao da vidi svaku pticu ponaosob i svako ponaosob pero koje se bilo nakostrešilo.

Jedna velika ptica selica metalnih krila, bez pera, koja je cele noći letela rubom okeana, daleko iznad oblaka, mira i tišine snela je samo jedno jaje. Gnezdo mu je bilo ni na nebu ni na zemlji. Dečakove ruke preko očiju kada je video užas dezorjentisanih jata, klizile su niz uplakane obraze. Bojažljivo je podigao pogled. Ptice su nestale. Nebo je bilo prazno, još koji sekund.

Vrata su se otvorila. Gospođa Nejsmit se pojavila nasmejana.

Zdravo Enola, Čarls mi je rekao da ste se vratili. Drago mi je da te vidim opet. Uđi.