Month: August 2014

KADA OBIČNI LJUDI SA SELA BIRAJU KUDA ĆE NA GODIŠNJI ODMOR

Nekada sam s Milom Kunis išao u Tunis
luks autobus kroz Egipat i Libiju
ne trebam vam spominjati nekad polomljenu tibiju
ne trebam vam naglasiti i da je sve na pola
još od kako iza nas je ostala parola
agencijska
Kako koja?
Čak ni ovaj vo koji drži volan
nema drugog vola
da ga probudi ako zaspi na primer…

Tako dakle jezdimo obalama Afrike
namereni na trenutak da zaboravimo paprike
znate one žute, fine ali krute
i crvene drvene
jer ni trava nije nikla
tamo gde je bila
eksploatacija zbog nikla

Odjebite!

Nego,
u 36 sati vožnje pauza dva dana
(jedna polu-istina od gore nabrojana)
kako da se skrati ruta nacrtana
ili makar jedna, oče Makarije, od četiri rute
điha, điha, mi idemo na daleke pute
da li trebam naglasiti da sve četiri su krute?

Ne trebam.

No međutim, i pored toga smo stigli…

Kada stigli smo u hotel hteo sam da odem
da osetim plažu, da vidim da li lažu
dobro znam da lažu,
da vidim koliko lažu
kada all inclusive kažu
na hlebac ti namažu pomadu
dok uz sapun ne dobiješ marmeladu
sve što mogu u startu ti ukradu
ostave ti krevete i kadu

Hajde dobro, kupatilo je čisto…

Napolju je 50 u hladu
Hladan vazduh košta kao Košta
Rui,
kada je prešao u Milan
ni odeća mi više ne miriše na Silan
u Tunisu takođe nije izmišljena pošta
da zovem da se žalim
pitanje je da li?

Štošta mogu da spočitam datom aranžmanu
ali bolje mi je da uživam u danu
jer već prekosutra, od ranoga jutra
kreće putašestvije koje će nanovo da nas proguta
povratak iz nekog razloga traje duplo duže
ovi dvoje ispred nas hoće da ih tuže

Kako koga? Pa agenciju!

A nisu ni jedini…
72 sata autobusom i 4 dana odmora
od mora smo videli da se ići mora
e sada, kada nam je pozadina videla egzotiku
vraćamo se kući i nazad na motiku
malo paradajz, krompir i gore pomenutu papriku
možda Mila ne bi ali ja menjam taktiku
kako ne bih završio u drugorazrednom Vratniku
sa kanapom za teljenje na plavom okovratniku
jednostavno nema više gde i celo selo
nego sad sa Milom Kunis odlazim u Đunis
i to samo kada treba se kupi stočno brašno

Strašno!

Strašno!

Strašno!

VAŠ KOMENTAR JE UPRAVO ZABELEŽEN. HVALA.

Dva monitora svetle. Prvi. Hronika. Komentari. Na drugom: Keli Staford će uskoro oblizati govno. Kurac je upravo izašao iz njenog dupeta. Nestala devojčica. Drugovi. Društvene mreže. Potraga. Uključili se i građani. Nađena patika. Roze. Smrdi iz zajedničkog dvorišta. Žabokrečina. Zelena skrama se uhvatila. Voda se još nije povukla. U senci. Bila je do drugog sprata. Severna strana. Od trećeg imaju terase. Na terasi pušim zbog žene. Boli nju dupe. Pobegla je u Sloveniju na tri meseca da čisti dupe nekoj babetini većoj od nje. Sve će ovo propustiti. Postapokaliptično govno. Radi. Moš misliti. Kao trebalo bi i ja a ne da plaćam do penzije. Ne da mi ona plaća do penzije. Moš misliti. Tri meseca kao turista pa mora da se vrati. Kaže ima i jednu Hrvaticu kad ona ode. Moš misliti. Bratsvo i jedinstvo. Slovenci su uvek bili najpametniji. Kako su se samo izvukli prvi. Žrtava? Ne znam, možda nekoliko. Malo smrti. Malo smrada. Čist račun duga… Čist račun ne smrdi.
Smrdi zajedničko dvorište na bolest. Nikada se ova opština neće očistiti. Osušiti. Sunce smrdi ovde. Srećom zalazi.
Jednom zasp’o prvog a probudio se trećeg.
Monitori. Teen anal. Hronika. Komentari. Potraga traje. Javio se lažni kidnaper. Takve treba obesiti. Ljudi vele. Trebalo bi da siđem po cigarete. Beograd. Municija. Ne zaboravi. Iznesi bicikl na terasu da se osuši. Pacovi su blokirali most. Ko me natera da se preselim u ovaj kanalizacioni kolektor. Ponovo radi. Ah da, žena. Štedimo pare za izlet. Ekskurziju. Boli je dupe. Koga boli dupe za kolektor?
Pet dana bez kiše. Retkost. Letos.
Od žabokrečine je ostao samo zeleni glib. Povraćka. Onostrana. Vanzemaljska. Vanze mljac. Smrdi još gore. Neki slepac je zgazio u to i uneo u ulaz. Razumeo bih da je stvarno slep. Ustvari slep i jeste, ne gleda gde udara. To su oni narodni heroji što lome zid glavom, pored ključa s bravom.
Monitori. Crna hronika. Mala je mrtva. Mesar. Surčin. Pismo. Beograd. Elektronsko. Izložba je završena. Dođite po vaš eksponat. Hvala vam mnogo. Marija. Beograd. Municija. Banovo brdo. Železnik.
Marija je mlada neka istoričarka. Ne izgleda kao neko ko ga prima u dupe. Mada danas mnogo toga ne izgleda… Prošli put je bila raskopčana. Videle su joj se sisetine. Podosta. Kao vime koze. Špicaste. Šanse da opet bude. Nema. I bolje. Za muzej: Marjan. Marija vas pozdravlja. Pih.
Bio sam na izložbi. Sada je gotova. Sa ženom. Boli nju dupe sada u Sloveniji. Pere dupe nekoj babetini. Nije to lako. Ljudi seru po svemu. Još kad im se može seru duplo. Vidiš neku bakicu, nema je ni džak brašna a prepuna govana. Verovatno se zove Jovana. Verovatno se zove Jorgovanka. To bi trebalo da je smešno. To bi nasmejalo samo mene.
Na izložbi revolver od matorog. Odmazda od 1945-1953. Taj se naslagao nedužnih u ime naroda. Ne čudi što je presudio i sebi. Imao je iskustva od ranije. Upucao je greškom i jednog popa, žali Bože dedine mantije. Verovatno je još čuvamo u škrinji. Mogla je poplava da je potopi. Pop potop. Slike sa izložbe. Fotografija u ćeliji Bore Pekića. Osnivački kongres DS-a. Prvi red Pekić, treći red mladi Šešelj srpski junak. Srpski junac. Ko je to smislio treba mu dići spomenik. Ili makar pokloniti june. Holštajn-frizijsko. Holandija kao usud. Glava dominira. Pravi dinarac. Svana gladac a unutra ne vredi ni dinara. Bio je jednom na ratištu gde i ja. Šlem mu stoji na vrh glave kao kuvarska kapa. Zakuvao je taj i zapaprio čorbu mnogima. Posle je kusao kao Keli. Naguzili ga njegovi. A i taj DS, srozao se kao kakva gonorejična kurva. Sad ni da mi plate.
Monitori. Asian street meat. Drugi. Roze. Konferencija. Ministar. Doktor. Roditelj. Smrtna kazna. Ubica. Priznao. Pokazao. Pokajao. Nije. Komentari. Smrt. Smrt. Smrt. EU.
Kiša za vikend.
– Alo, Radovane, kakvo je vreme? Jedeš li šta? Imaš u zamrzivaču džigericu…
Jesu li prskali komarce?
Sada je njoj bitno u Sloveniji da li su prskali komarce ovde. Džigericu bogami neću jesti, bar jedno tri meseca. Dosta je što mi je ti jedeš.
Supermesec.
Dedina mantija. Očev revolver. Maskirne hlače. Zenge. Trofej.
Monitori. Jedan crn. Drugi crna hronika. Ubica. Pritvor. Čitanje optužnice. Petak.
Sreda.
Žabokrečinu je neko oprao vodom. Opet je vlažno. Ekran. Zahlađenje za vikend. Roze. Sumrak. JFK. Costner. Džeki Kenedi. Onazis. Grčka. Paradajz turizam. Giros turizam. Tolike milijarde od turizma i opet bankrot. Jasno mi je za ovde, ali za tamo. Užas. Sokrat, Platon i Aristotel klešu sebe u alabasteru od muke. Naši se prevrću u grobu. Njegoš na Lovćenu. Perapropelera. Ležaljka za plažu sa pogledom na zaliv. I Lovćen. Poslednji put sa decom posle bombardovanja. Danas Kanada. I Novi Zeland. Ne vraćaju se. Nedostaju mi ali neka. Žena kuka. Hoće da ih posetimo. Zato radi. Meni se ne ide. Daleko je to sve. Sada. Samo bi im doneli smrad govana na koži. Oni su svoji ljudi. Ne znam, unučad. Možda zbog njih. Da vide dedu. I babu. Daleko je to. Sada.
Petak.
Palata pravde. Dušan Silni. Slini. Seljaković posilni. Kameni. Skamenjen. Svi čekaju. Gužva. Gungula. Graja. Kao pred ekskurziju. U Grčku, gde li? Predstava za javnost. Politički poeni. Cirkus. Plutajući luna park. Vodeni zeka. Zabranjeno unošenje oružja. Moš misliti. Stepenište. Pusti korak Radovane, pusti korak. Raduj se Radovane. Ti si Džek Rubi. Sad.
– OSVALDE KRETENČINO!
Monitori. Poslednja vest.
Palata pravde. Pucnji. Ubica mrtav. Napadač ranjen. Crna mantija. Zelene maskirne pantalone. Starinski revolver. Urgenrni centar. Prema poslednjim informacijama reč je o šezdesetogodišnjem…

ŽAO MI JE LEŠINARA, NIJE LAKO JESTI SMRT

Žao mi je lešinara, ceo život žive od tuđe nesreće a da toga nisu ni svesni, i baš ih briga, reklo bi se po odsustvu izraza lica, po odsustvu lica

Žao mi je lešinara, ceo život jedu tuđu džigericu, paraju creva za nečim što su drugi već propustili kroz sebe, razvlače, kidaju, uprskanih očiju, prisutni nad tobom u odsudnom času

Žao mi je lešinara, ceo život se goste smrću, naleću u grupama ali svako misli samo na svoje želuce, spremni su jedan drugom oko da iskopaju, zarad tuđih očiju iz lobanje

Žao mi je lešinara, kada im hijene ostave samo kost i kožu, kada im se smeju krvavim ustima iz nekog hlada, nedaleko od gladi, kada očerupaju jednog od njih samo zabave radi

Žao mi je lešinara na mojoj ruci koji u odsudnom času podseća na orla, pogled iz prašine i Sunce u zenitu razobliče sliku, žao mi je dok čeka na red, da čapne moju otrovnu nutrinu

(Viva Baudelaire!)

BIO JE SAMO TIHI DEČAK SA OSTRVA, NEKADA DAVNO

Bila je godina konja po kineskom kalendaru.

Beba je rođena na obali okeana, u restoranu roditelja. Dobila je ime Noake. Noake je prvo naučio da pliva a tek zatim je prohodao. Kada je napunio tri godine dobio je svoju prvu dasku za surf. Jedno vreme je samo plutao sa njom i koristio je kao marker dok je učio da roni. Sa sedam godina je krenuo u školu, tek je učio slova i brojeve a već je znao da seče talase. Više vremena je bio na okeanu, nego u klupi. Tokom dana, računajući i san, više vremena je bio u vodi, nego na suvom. Činilo se da se na dasci odmara, sanja i spava. Uhvati talas koji se lomi preko njega , uđe u vodenu cev, i nestane. U zavisnosti od veličine talasa, posle nekoliko sekundi pojavi se iz vodenog tunela, ozarena lica, mlađi nego što je bio malopre.

Kao mladić Noake se takmičio sa vršnjacima na ostrvu a ubrzo i sa starijima po celom svetu, i na sva tri okena na kojima se surfuje. Beležio je pobede olako kao da nije sa ove planete a isto se tako i odnosio prema njima. Njega su zanimali samo veliki talasi.
Najveći.

Umeo je Noake da vozi po vrhu usne, da izleti nekoliko metara u vis i ne slomi nogu, kao da je sam Pegaz bio pod njim. Umeo je da raširi krila, koja niko od nas nije video, ali, ali ta krila mora da su postojala jer neke od njegovih letova čovek bez krila ne bi mogao da izvede.

U jedinom obraćanju novinarima ikada, nakon šezdesete uzastopne pobede u Svetskom kupu, zaokruživši dvanaestu godinu za redom, na vrhu, rekao je sledeće:

– Ovo je moje poslednje takmičenje. Nemam više ambicije da osvajam Svetski kup. Nemam više ambiciju za bilo kojim trofejom. Ne želim da pomeram dalje bilo koji rekord. Znam samo da želim da surfujem velike talase. Želim da pronađem moj talas.

Noake je preko noći nestao, odselio se sa ostrva na kom je živeo trideset godina, na kom se rodio, na kom je naučio da pliva, roni i surfuje. Nestao je bez oproštaja, ostavivši stare roditelje samo sa porukom na šanku njihovog restorana:
– Vidimo se tamo…

Na prvom sledećem takmičenju pobednik je trofej posvetio najvećem surferu svih vremena, pogledao u okean, kao da će mu sam okean preneti poruku.

– Ovo je za tebe stari, gde god da si…

Nekoliko godina zatim različiti mladići imali su slične govore na dodeli trofeja a onda su nekako neprimetno prestali da spominju Noakea.

Godinama su se pričale priče da je viđen kako lovi svoj talas na Kamčatki ili u Namibiji. Drugi su se kleli da je surfovao u Australiji, Polineziji i u Kaliforniji. Treći su govorili da sada ima sedu bradu i da je smršao ali da i dalje vozi istu dasku sa kojom je poslednji put pobedio. Takvima se najmanje verovalo. Možda se jedino manje verovalo onima koji su tvrdili da je on ustvari tu, sve vreme, na drugoj strani ostrva, tamo gde sunce zalazi. Oni su u startu smatrani budalama.

Pa ipak, jednom prilikom sam se razvozeći neke turiste našao na zapadnoj strani ostrva. Prošlo je trideset godina i zapadna strana je iako divlja postajala zanimljiva došljacima. Bio sam nedaleko od plaže pred kojom su se izdizali talasi veći od deset metara. Bili su to pravi vodeni zidovi. Bilo je oblačno, smiraj dana, okean je bio taman i gusto se sivilo sa neba uvuklo u njega. Belina prelomljenih talasa je kvarila ahromatiju.
Zadržao sam pogled na priobalju misleći kako se ovih dana baš na našem ostrvu ponovo vozi Svetski kup i kako na naseljenoj strani ostrva nikako neće biti ovakvih grdosija.
Plaža je bila prazna, mogao se videti samo jedan trostruki trag na pesku. Surfer je odvukao dasku u okean. Baš je srećković, pomislio sam, sam u ovoj pustari, po ovakvom vremenu, u terminu večere za ajkule, pa ipak talasi su kao da si ih sanjao. Zagledao sam se malo bolje i video čičicu koji veoma hrabro grabi ka vrhu jednog nadolazećeg vodenog Golijata koji će se prelomiti uz takav prasak da sam već stavio ruke preko ušiju.
Posle nekoliko sekundi talas je krenuo da se umotava a meni se sve razdanilo. Samo Noake, čak i starac Noake, može onako da uskoči u vodenu cev. Osmeh mi se pojavio na licu.

– Tu si stari druže… – rekao sam naglas kao da će mu sam okean preneti pozdrav.

Video sam ga kako uleće u tu privremenu utrobu okeana, vodenu cev koja se umotava oko njega praveći najlepše mesto na svetu. Mesto gde se diše pod vodom, gde se držiš za vodu, gde se čuje, miriše i vidi jedino voda.
Okean.
San u snu.
Najveći san.
Taj veliki san svih koji sanjaju.

Znao sam da je to on, Noake, iako je pustio bradu i vidno smršao, samo je on imao taj pokret kukovima, nešto kao ples na dasci, kada je sam sebi davao do znanja da je sve pod kontrolom. Trzaj zadovoljstva.

To je bilo poslednje što sam video. Vodena cev je prvo sakrila najboljeg surfera svih vremena, i ja sam ga čekao i čekao da izađe kroz najmanji mogući otvor metrima i metrima dalje ali njega nije bilo. Hteo sam da se uštinem, da se probudim tek sledećeg momenta sam shvatio, pa on neće ni izaći. Moj osmeh se razvukao preko celog lica. Nije to bio talas koji se ne može savladati, koji lomi kičmu i baca na dno…
To je bio njegov talas.
Talas koji ga vraća tamo. Tamo odakle je i došao.

U okean.

Bila je godina konja.