Month: May 2014

There’s always the sun. Always, always, always the sun.

WP_20130721_016 WP_20131220_004 WP_20131229_004 WP_20131015_010 WP_20140215_013 WP_20131018_005 WP_20131225_079 WP_20140421_032 WP_20131211_002 WP_20131225_085 WP_20131225_072 WP_20131018_042 WP_20131220_020

 

 

Advertisements

IMAO SAM GROBNO MESTO NA DNU JEZERA

Imao sam jedan kamen, na dnu jezera, tu sam kao mali vezivao pertle, krenem u školu raspertlan i tu sednem i upertlam se

Imao sam jednu klupu, na dnu jezera, tu sam jednom zagrlio jednu Jelenu, a jednu drugu Jelenu zamalo poljubio

Imao sam jedan bicikl, na dnu jezera, njime sam kružio po dnu, po dnu na koje sam se uvek rado izletao

Imao sam jedna vrata, na dnu jezera, koja kada otvoriš jezero ne otekne, oteknu zglobovi, poplave, oči oteknu od oticanja suza

Imao sam jedno jezero, na dnu jezera, u koje sam s proleća, za sreću ubacivao novčić, onako kako se valja, preko ramena

Imao sam jedan san, na dnu jezera, plitko ukopan, duboko zaboravljen jer noći koje slede posle neprespavanih dana biće noći umora, one u kojima se ne sanja

Imao sam sve što sam mogao imati, delio sam to sa Jelenom, sada imamo samo flašicu vode, mrkli je mrak i jezero ne vidimo ali se oseća njegova plitka ustajalost, duboka koliko grobno mesto

RAZREŠENJE UTICAJA LEONARDA DI KAPRIJA NA PITANJE O POSTOJANJU BOGA

Bio sam negde na pruzi između Milana i Ciriha gde sam krenuo u posetu jednoj prijateljici koja je pomogla u izdavanju moje, za sada, poslednje knjige. U Milano me je pak dovezao drugi prijatelj bez čije nesebične pomoći takođe knjiga ne bi stigla u knjižare. Išao je iz Grada, u oblasti Veneto, u kojem je živeo sa suprugom (svi troje smo pohađali isti razred u osnovnoj školi) i ćerkicom, u posetu bratu.

Od malena volim vozove i čaroliju koju mogu doneti sa sobom pa sam svoje planove prilagodio tako da budem sada baš gde i jesam, u vozu kroz Alpe, u jednom od onih otvorenih kupea, na mestu do prozora. Ispred mene samo tek započeta knjiga, naočare i flaša vode. Iza mene malo sati isprekidanog sna. I kao što to obično biva na ovakvim neponovljivim putovanjima koja se dešavaju jednom u životu, dese se događaji, dese se doživljaji koji se upravo iz razloga nenajavljene unikatnosti lagano urežu u sećanje, jedino mesto gde zapravo postojimo.
Već smo napustili Italiju i ušli u Švajcarsku kada sam svoje prve saputnike dobio na stanici Bodio. Njih dvoje prestarelih činovnika srednje klase vraćali su se izgleda sa jednog od onih penzionerskih krstarenja još uvek sa modernim naočarima za Sunce u kosi, iako je sumrak već osvojio dolinu.

Nije prošlo mnogo već su pred njima bile razapete neke publikacije i oboje su se udubili u čitanje. Vratio sam se knjizi.

Posle minut dva ona je već čitala naslove naglas želeći da se njen suprug uključi u nekakvu diskusiju koja je provirivala iz naslova: LJUDI SVE REĐE GOVORE MOLITVE.

Postavlja mu pitanje, a moje solidno poznavanje nemačkog razaznaje sledeće: da li se on još uvek moli, kome i kako, iako su, reklo bi se, možda i ceo jedan život zajedno. Kao na novinarska pitanja u uličnoj anketi, gotovo u žurbi i ne dižući pogled sa svog štiva odgovara kako se on ceo život molio Svevišnjem na nebu ali kako mu molitve nikada nisu uslišene pa je pre tri godine prestao. Ona odgovara da je ipak doživeo osamdeset sedam. Osamdeset pet, ispravlja je i onda kreću da se preganjaju koji je dokument validan s obzirom da je bio Veliki rat. Oboje ostavljaju knjige na naš zajednički sto i pokušavaju da isteraju istinu na čistac a rekao bih i da im nije prvi put da vode ovaj razgovor.

Ne mogu da se otmem utisku da ljudi i dan danas, na početku dvadeset prvog veka, veka slobodnog od bilo koje vrste zamišljanja, i dalje zamišljaju Boga kao belobradog starca koji sedi na belom oblaku i odande dela. Iako svemoćan usled vazdušnih strujanja, uticaja Sunca i Meseca, ne stiže sa tog svog oblaka baš na sve tačke na planeti, pa su negde deca silovana ili ih roditelji sahranjuju za Božić, negde su neki psi odrani do mesa i bačeni u jamu da crknu a i da im meso smekša, negde se seku više vekovna stabla samo da bi se spržila u šporetu. Neki ljudi se udave u dimu požara, neke životinje odnese poplava a neke krošnje pogodi grom. Zemlja se često pomera pod nogama, otvara i guta ulice i gradove, reke i jezera, živo i neživo.
U čemu se ogleda onda ta svemoć Svevišnjeg?

Zlo postoji samo da bi se Dobro moglo ogledati sa nečim. Sve je unapred dato. Bog je jedna pravremenska energija, u mislećim instrumentima svakog i bilo kog bića u vasioni, kognitivna energija. Energija prisutna u svemu živom i u svemu čemu je život udahnut. Sastavni deo i bića u kome Dobro oduvek ili od nedavno gubi na polju Zla.

Energija treptaja oka, pogleda u prošlost i budućnost, energija talasa mora, slobode i kretanja, lepetu krila, usnulom letu ili nedovršenom padu. U svakom mirisu koji budi sećanje, dodiru koji samo budi, ukusu koji oporavlja koliko i deli… U svakoj deobi ćelije, bakterije, cveta ruže ili epiderma kože… U svakom mineralu koji treperi u kamenu na vrhu planine kao što je ova, kroz čiju utrobu prolazi Gothard, najduži vozni tunel na svetu, u koji smo ušli velikom brzinom, na vrhu okovan kamen, oh kako čuveno večnim snegom i ledom tako maleno zvuči. Energija Sunca i Meseca, kao i svakog Saturnovog meseca, do najsitnijeg atoma titanijuma na Titanu ili još neotkrivenog u prstohvatu zvezdane prašine sazvežđa Andromeda.

Sve je već rešeno onog trenutka kada je počelo. I kada je počelo i kada će se završiti. Naučnici koji takođe imaju svoje tunele prokopane kroz Alpe imaju sve odgovore osim najbitnijeg, kako je sve počelo? Šta je, jer ovde nema mesta antropomofroizaciji upitnom rečcom ko, šta je samo jednom na samom početku zavrtelo vasionsku čigru koja se okreće ovako kako se okreće i mi svi zajedno sa njom? Samo to pitanje objašnjava jedino energija za koju ne treba objašnjenje složenije od pravremenska misleća energija ili Bog.

To kako je sve dato to je Bog i zato je Bog u svemu. Zato se u molitvama možemo uvek okrenuti sebi i iz sebe moliti za druge koji ih sve ređe govore.

I da, čigra će na kraju sve sporije da se vrti, pašće i zaustaviti se ali mi ćemo već napusti prostoriju.

AKO POSTOJI MAJA VELIKIĆ OVO JE PESMA O NJOJ

 

Kada se rodiš kao Maja imaš svake godine jedan ceo mesec za sebe

Lako je Velikiću da bude veliki

Lako je bilo i Majama

Laka im zemlja, Jukatan

 

Gledam sa balkona u prolazu nepomična bića ispod sebe, ljude

Pored njih, u prolazu, prolaze stakla, izlozi, ogledala

I kako koje prođe svi se najednom okrenu za tim, da potraže svoj odraz, dokaz da postoje, poprave frizuru, kragnu

 

Kada se rodiš kao Maja, jedan ceo mesec svake godine, ne brineš ovu brigu

Kada se rodiš kao Maja Velikić, ne brineš nikakve brige

Sediš na balkonu, u prolazu, i gledaš ljude koji se traže

 

NEOBIČAN SLUČAJ DOKTORA ĐEKIĆA I GOSPODINA HAJDUKOVIĆA KAO I PISCA KOME SE TRESU RUKE

Promocija na koju je ni pisac ni doktor namerio da ode nije bio skup jeftinih brbljivaca i skribomana, kakvi su se prečesto dešavali u prestonici. Trebalo je na njemu da prisustvuju samo autori knjige, priređivači antologije kratkih priča, jedan profesor književnosti i njegov omiljeni pisac. (U čitanju ovog navoda nema sintaksičke nedoslednosti, jer je pisac koji je živeo preko sveta i retko dolazio u otadžbinu, bio omiljeni pisac profesora književnosti, koliko i ni pisca ni doktora.) Još jedna činjenica činila je ovaj događaj drugačijim od uobičajenih. Dao se odigrati u podne u maloj sali velike biblioteke. Satnica se nikako nije dopadala ni piscu ni doktoru zbog problema sa nesanicom koje je namerno izazivao kako bi na miru pisao. Naime, svoje, još uvek publici nepoznate, kratke priče sastavljao je uvek posle ponoći, tek nakon što se sav komšiluk umiri, i pošto oseti da će na dalje svi sem njega samo padati u san. Tako je jedino mogao raditi. Ujutro bi ga čekala ambulanta, i uvek bi bio usporen na startu radnog dana, ali kako se bavio privatnom praksom, nalazio bi načina da odlaže ili pomera slučajeve koji su tražili punu koncentraciju. Obično za posle podne ili veče istog dana.

Ipak, smogao je snage da ustane posle bezmalo tri sata lošeg sna, koji je ponovo prekidan repetitirajućim košmarom o kvaki na vratima. U tom košmaru ni pisac ni doktor je u nepoznatoj garsonjeri, u nepoznatoj zgradi, u centru. Legao je da spava. Okrenut je na bok i ima pogled na ulazna vrata koja su na manje od tri metra od njega. San ne dolazi na oči i ni pisac ni doktor blene u vrata. Bez ikakvog zvuka kvaka na vratima počinje da se spušta i on paniči u sebi da li je zaključao vrata, ko bi to mogao biti, kako se on uopšte našao u ovoj garsonjeri i zašto nije u svojoj kući na periferiji. Vrata počnu nečujno da se otvaraju i on se u tom trenutku uvek budi uplašen.

Elem, u dolasku je imao peh da skraćenicu velike biblioteke, u otekloj pulsirajućoj lobanji, zameni sa skraćenicom velike banke, koja je na nesreću takođe imala biblioteku. I to jako dobru, koliko se seća. Nakon što ga je naoružani čuvar banke ispratio sa ulaza uveravajući da se nikakav sličan događaj pomenutom tog dana ne održava u zgradi banke, pa ni u biblioteci, shvatio je svoje pogrešno tumačenje skraćenica i požurio, srećom, samo preko parka, do velike biblioteke. I pored toga što je zakasnio, uspeo je da dođe na vreme. Gosti su se smeštali u velike starinske fotelje, instalirane posle najnovijeg renoviranja. Domaćica programa, nervozna studentkinja književnosti, protégé profesora, nameštala je kosu i proveravala svoje hartije jednom rukom dok je drugom kuckala mikrofon koji se visoko tonskim pištanjem oglašavao da je spreman.

Kako je ovo bio prvi put da svog omiljenog pisca, sreće en face; ako se ne broje televizijska pojavljivanja gde je video kako izgleda i kako se drži; ni pisac ni doktor je bio neprijatno iznenađen. Čitajući njegove velike kratke priče, koje su ga podsvesno možda opredelile za žanr, on nije očekivao sitnog mršavog starčića, koji jedva da se video u preteranim starinskim foteljama. Skupljen u toj sedeljci više je izgledao kao nekakav ljubimac. Kući je imao sve njegove knjige, kako one koje je napisao tako i one koje je priredio, iako su mnoge nastale pre nego se rodio i naučio da čita.

Neke heroje treba ostaviti na stranicama/koricama knjiga, pomislio je i čak malo sebi počeo da prebacuje što se nije uspavao i tako propustio jednu vrstu razočarenja.

Sa druge strane prilika da čuje, kada već nije bilo mnogo da se vidi, doslovno, jednog iskusnog pripovedača, da uporedi svoje rezone makar po pitanjima koja će biti spomenuta i nada da će doznati neku tajnu zanata sastavljanja kratkih priča od priznatog majstora, bila je stvarno retka, samim tim i vredna, baš zbog toga što je maestra i njega delio okean, doslovno kao i u prenesenom značenju.

Tako bi se osećao ni pisac ni doktor i kada bi sebi postavio pitanje koliko je dobar u odnosu na njega. Naravno da je, još dan ranije, odbacio ideju da mu posle promocije priđe i da ga pita bilo šta, ili samo pozdravi i čvrsto stisne ruku. Kako bi se rešio i eventualnog iskušenja da zatraži da mu on potpiše makar jednu od svojih knjiga koje je posedovao, iako ta vrsta obostrane blagougodnosti nije ni bila predviđena, namerno je zaboravio sve primerke kod kuće.

Sada kada se ta prilika ukazivala tu pred njim, i počinjala da se odvija, uvodom mlade devojke koja je neprestano jednom pa drugom rukom gurala kosu iza povelikih ušiju, iako joj nije ni padala na lice; valjda od treme, šta li?, on je samo gledao u ruke pisca koje su se, takođe neprestano, tresle.

Naravno ja bih tremu odmah odbacio, govorio je doktor Đekić, možemo eventualno razmotriti mogućnost esencijalnih tremora ili u vašim godinama, na žalost možda čak i Parkinsonove bolesti. Trebalo bi da štopericom izmerimo učestalost tih tremora, i naravno trebalo bi da uradimo analize krvi, svakako bi trebalo da izmerimo dopamin i još neke hemikalije. Mada po iscrpnoj anamnezi koju, dozvolite, upotpunjujem poznavanjem vašeg lika i dela, moja alhemijska dijagnoza bi bila da su tremori šaka posledica neutišane želje za pisanjem. Evo demonstriraću vam, ako dozvolite. Uzmite olovku u ruke. Ta-da. Vidite kako se smiruju ruke. Probajte da napišete nešto, bilo šta. Sada se više uopšte ne tresu.

Studentkinja je jedva smandrljala prvo pitanje za pisca i on se spremao da joj odgovori a ni doktor ni pisac je gledao kako mu se ruke smiruju kako uzima olovku i kao da želi da pribeleži pitanje u mali notes koji stoji pred njim.

Mucao je dok je govorio, nije bio ubedljiv u nastupu ali ovo je bila stvarno jedinstvena prilika, ako se uzmu u obzir godine pisca i njegovo prebivalište da se ipak čuje, možda i poslednji put od njega, neko pametno razmišljanje.

Razmišljao je i ni pisac ni doktor, razmišljao je šta bi se desilo ako bi nekako, nekim neverovatnim spletom okolnosti koji samo odlični pisci kratke priče, kakvi su prezentovani u antologiji pred njim, mogu da smisle, šta bi se desilo da pisac dođe kod njega u ambulantu, da potraži savet u vezi sa svojim drhtavim šakama. Kakvu bi priču imao za njega? Cela situacija mu je delovala još neverovatnija ako se uzme u obzir da je njegova praksa bila u ambulanti za ljubimce.

Pisac je, istina, bio ljubimac gospodina Hajdukovića.

Njegovu hrabrost da mu posle jedne promocije priđe podgrevala je ohlađena, od zime koja je napolju vladala, gotovo ledena domaća rakija, koju je iz pljoske iskapio pre nego je ušao u zgradu velike biblioteke gde se ona dešavala. Dobrano pod uticajem, kako je još celim putem od kuće krenuo da uliva kuraž u sebe, sada kao potpuno drugi čovek, odvažio se da sa svojim omiljenim piscem prozbori reč dve i otkrije da je mnogo druželjubiviji nego što bi u prvi mah možda pomislio. Nakon što se u potpunosti opustio u prisustvu svog heroja i istrpeo neminovne dušebrižnike za piščevo zdravlje u tim godinama, koji su ih prekidali u, već prijateljskom, ćaskanju, bio je spreman i da ga pozove da druženje nastave na nekom boemskijem mestu od male sale velike biblioteke. Presudnu ulogu u donošenju pozitivne odluke i nastavku druženja u kafani, iako je bilo tek prošlo podne, imala je koincidencija čitanja jedne tek nedavno prevedene Borhesove priče; prevedene od strane jednog slikara zajedničkog prijatelja, za koga nisu ni znali da ga obojica pomalo poznaju.

Samo do pre pet minuta priređivači su govorili o svojim izabranicima, spominjali između ostalih nadrealno realnog Čehova, potcenjenog i zaboravljenog Roberta Luisa Stivensona i staru pijanicu Rejmonda Karvera. Pravdali su svoj odabir koliko i one koje su odbacili, spominjali odnose objektivnosti i subjektivnosti, okvire, kriterijume i to tako nadahnuto, kao mala deca koja su srećna što sneg pada u snežnoj kugli kada je protreseš. Ni piscu ni doktoru se sve to veoma dopalo i poželeo je da kupi knjigu. Nesiguran koliko je sa sobom imao novca počeo je, krijući od tuđih pogleda, između svojih nogu da prebrojava novčanice po novčaniku.

Bilo je dovoljno za još jednu kafu sa plavo belih kariranih stolnjaka u malom lokalu na ivici parka. Iako jedan tek ceremonijalni a drugi pak razumni konzument alkohola, stara dobra tanka ali kafkanski gorka kafanska kafa bila je nešto oko čega su se brzo dogovorili. Konobarica koja je nosila uniformu sličnu onoj francuske sobarice, stalno je sklanjala kosu iza svog čipkanog rajfa. Pisac i gospodin Hajduković su bili u avangardnom Parizu tridesetih prošlog veka u Borhesovoj priči o ženi bugarskog konzula, kada su tamo bili i Pikaso i Modiljani, Sartr i Kami (pre svađe), Rembo i Malarme, kao i Hemingvej, takođe prisutan i u antologiji, i srećni, kao mala deca koja su upravo otkrila depo snežnih kugli, u deljenju, do najsitnijih detalja, gotovo identičnih utisaka. Videlo se da će obojica, nakon što se u parku pozdrave otići kući nekako drugačije ispunjeni, oporavljeni kao da su disali čist kiseonik.

Na rastanku dok su se srdačno rukovali gospodin Hajduković nije mogao da ne primeti tremor koji je skretao pažnju na piščeve ruke više nego da su se držale mirno. Spomenuo mu je da postoji neki čaj od koprive i da bi to mogao da proba. Sada već dovoljno blizak sa svojim ljubimcem, nekako šeretski je dobacio da alkohol smanjuje drhtanje a priča se priča i da priziva muze, pa samo neka se seti kolega kroz istoriju. Nakon toga su se obojica glasno zasmejali ali već su odlazili svako svojoj kući pa se odjek smeha brzo zaledio i utihnuo u februarskom poslepodnevu.

Sneg je uporno padao već neko vreme.

Ni pisac ni doktor je, iako preskočivši da ode do ambulante i izbavi iz nevolje svoje zaposlene, koji su se istina nekako snalazili sami, stigao kući srećan, istina umoran, iscrpljen od nespavanja, izmučen vođenjem neuravnoteženog života. Dok je otključavao vrata svog stana zagledao se na sekund u izlizano slovo H, koje ga je odmah podsetilo na nečije ime, u prezimenu Hajduković, podebljano odštampano iznad kurzivom dodatog Đekić. Zaključao je vrata za sobom. Standardna popodnevna dremka danas će potrajati nešto duže. Možda do ujutro napiše nešto novo.
Uputio se pravo u krevet.

Pisac je u stan prijatelja koji je koristio kada je bio u domovini, došao pešaka. Iako mu je druženje sa jednim od čitalaca bilo prijatnije nego što se takvi susreti ispostave, jedino o čemu je mislio i što ga je mimo odlaženja na kojekakve promocije i jeftine skupove, mučilo već nedeljama, bila je nemogućnost da pronađe bilo kakvu nit po kojoj će isplesti još jednu od njegovih čuvenih kratkih priča. Paučina bi bila dovoljna, mislio je. U glavi mu je odzvanjala poslednja rečenica koju je u šali dobacio njegov čitalac, u vezi sa prizivanjem alkoholnog spirita. Počeo je da pregledava kredence, po stanu koji je mislio da dobro poznaje, u nadi da će naći nešto dovoljno jako; znao je da može u radnji preko ulice da kupi apsint, ali to bi bila samo bleda kopija apsinta koji se pio na Monparnasu, u priči o ženi bugarskog konzula. Posle dugotrajne potrage, na očekivanom mestu, koje je nenamerno prevideo u prvobitnoj potrazi, pronašao je tek načetu flašu domaće rakije. Providna staklena flaša, čuvala je od svega, sem od svetlosti, mirišljavu tekućinu koja je palila želudac.

Nije prošlo mnogo vremena, iako vani više nije bilo svetla a samo su krupne pahulje svetlucale kroz prozor bez zavesa, kako je pisac osetio da je pod uticajem. Sedeo je za malim rasklopivim stolom u trpezariji, sa flašom ispred sebe. Stiskao je olovku u ruci nad malim notesom, koja je sada bila neobično mirna i čekao da se slegne snežna kugla misli. Ali ona kao da je bila, na kraju krajeva i bila je, u njegovim drhtavim rukama i sneg je uporno padao. Tako da mu konfuzija prisutna od ranije, pogurana stalnim, nekada i usiljenim piščevim insistiranjem na savlađivanju bolesti belog papira, koja ga je istina pogodila prvi put tek u osamdesetoj godini, nakon fiziološke bolesti, u stvari pravog uzroka, potopljena sada još i u pola litre domaće brlje, nije ostavljala drugi način da se smiri, osim da legne.

Uputio se pravo u krevet.
Šake su se zaista u potpunosti smirile, dok je ležao u krevetu a soba mu se vrtela pred očima kao karusel na Monmartru.
Ono što nije mogao znati je da će ujutru kada se mamuran bude budio tremori biti jači nego što su bili pre prizivanja zakrečenih muza.