Month: September 2015

IZMEĐU SEĆANJA I ZABORAVA UVEK BIRAM…

Bio je 19. decembar. Sišli smo do obale. More je bilo nemirno ali mornari su bili bez brige. Hodali smo po doku, daske su mirisale na sirovo drvo, mirisale su na novo. Pustila mi je ruku i okretala se u krug. Izmamila je sunce kroz oblake, makar na sekund. Njena kosa boje bakra upila je jedan zrak i sakrila ga za veče. Rekla je kada smo stigli do kraja – Hoćeš li se zauvek sećati početka? Imao sam sa sobom papir i olovku pa sam zapisao njene reči. Ruke su mi se tresle.

Bila je zima. Skoro. Sišli smo do obale. Hodali smo po doku. Daske su škripale pod našim nogama. Pustila mi je ruku. Oblaci su ličili na raspuštenu kosu koja je padala u more. Pamtiš li još uvek? – okrenula se i rekla. Imao sam fotoaparat sa sobom i uhvatio sam taj njen okret. Prsti su mi se kočili.

Bilo je ledeno. Sišao sam do obale. Hodao sam po doku. Neke daske su nedostajale. Imao sam kameru sa sobom. Postavio sam je na stativ. Snimala je prazno nebo i prazno more.

SVA PITANJA SU DOZVOLJENA A NEKA I NISU

I dalje tako, kada završim, dobro je, istopiću sve… Odavde, ako nisi siguran, shut up… To je teška budala, stvarno da ti kažem, bio sam spreman i da se pobijem, tek onda… Da srušim Beograd… Prestanite! Sa druge strane pokušaće, razni paketi, do’ro… E da vidimo ko je takav, ta torba je nikakva… Nešto kraće, strogi su… Žive bez svesti, prekidam stanje, beži, nisam te video i finansijski te podržao… Kada znaš i uspelo je, nagrada znači… Idem u dva, okovratnik, pevaj, evo, evo, evo… Anorgansko… Pa se razmile svi, okreću se, takoreći izazov… Velike smrti ćuti i trpi, isprane haljine, oprosti, izmakni ciglu, do babe… Keva to oprosti… Pokrivao sam brata… Reci ti predsedniku da nema odbojke, da su samo suvi, stani, stani… Da se naviknem, na železničku, da je radni dan u subotu, jeb’o im pas, čovek je popizdeo seda u kola, vratiće se, zeleni kera plaši dete, imaš za cigare, oci… Trotinet ide kao sonet, za nove igre, Bavarsku, igrali smo, stvorili se… Molim vas skoncentrišite se, Aleksandre, Aleksandre, zaustavite se! Zove tu, četrnaest karata, šefe zna ona… Šta sada, izvođaču, danas, moderne… Promeni lice, šezdeset osme, pravda je spora ali homoseksuel… Nemoj da mi signaliziraš, otvori, država, zapad, reforme kada bih imao samo, nemoj Aleksandre… Hajdi! Nećemo u rat, ženski, koči, nemam vremena, vataj, cepa mene, meni ta maksima, državna institucija… Kada vidim ispred vrata, tako snažno, na mestu pogođeno, četrdesete, do punk i oi! Tačno bez krvi i još do šezdeset osme, šta bre prozivaju, evo keca dajem, mali, noći… E jesi ti gore, tvister, ‘de sam bre, ne čitam novine, sedam u restoran, u novinama onaj što je najeb’o… Ajde jedi govna, donesi sa terase, u poslednje vreme, u kakvo… Sidro iz velikog grada, ne verujem, znači danas hoće… O’ladi me, khm, khm, skaču pilule, komunističku, napraviću sokak kad dođem, čekao je… Molim? Sa svojim studentima, jeste, astronom, kada vidiš… Skijaški kostim, svi sa trga, ostala garaža, ima silno da se, radijski… Samo pitam, imam! Zovi o prevenciji, za sedmu, bitte, ne znam ni o čemu pričam… Razvojni seljački proizvodni, prvi rod, solidarno… Da li si im pokazala kanjone… Imaš šezdeset osam a la’eš… Nisam klao, znači da je, ona je zato što je kivna, mali Kalemegdan… Daju njeni mama i tata, ćerka još uči da govori… Ako ikada prestane, nestane…
Ima li pitanja?

 

NASTAVIĆE SE…