Month: November 2013

BASNA O KONJU KOJI JE SANJAO DA NE JEDE PROSTIRKU

Ova basna potiče još iz vremena kada čovek nije znao za kombajn. Žetva se obavljala ručno a strukovi žita su tovareni na kola. Kola su vukli volovi.

Moj gazda nije bio običan zemljoradnik. Dok su njegovi rođaci imali volove za vuču kola sa letinom, on je rabio mene, svog konja. Vuča tih kola bio mi je najteži posao od kada sam postao konj. Najlakši deo posla je ujutru dok si sit i ispavan, tada vučeš prazna kola na polje. Sunce je tek granulo, osećaš rosu na travki koju stigneš da mazneš pored puta dok se gazda ispriča sa nekim koga je sreo. Onda malo otopli, kola malo otežaju od požnjevenog žita ali i dalje je banja. Tu si, u prirodi, na polju, možeš da osetiš miris zrnevlja, svežeg kao Sunce. Sunce istina prođe zenit, peče sve jače, znojiš se kao da si u galopu, kola otežaju i treba ih vući sve dalje a naposletku i kući. Vedro vode daleko ti je kao vedro nebo. Jedva se dovučeš, natovaren kao magarac uz sve one šibe po leđima i divno trenje drvenih točkova i zemljanih puteva koji su udruženi samo da ne bude lakše.

Neka vuče konjina.

Pa ipak nije to najteže. Najteža je istina. Jednom za uvek sam je naučio još dok sam bio mlad konj. Prvi put sam se vratio sa žetve, ne tako umoran, razmišljajući o svom tom divnom zrnevlju na posečenim stabljikama koje sam dovukao. Krava sa kojom sam tada delio štalu bila je jasna kao glad.

– Istina je da si dovukao žito ali on je gazda a ti si samo tegleći konj, budi srećan ako dobiješ slamu.

Advertisements

BASNA O CVRČKU IZ CIRIHA I KVIZ ZNANJEM BOGATIM MRAVIMA

pozajmljeno, prerađeno, posluženo

Svi znate basnu o cvrčku i mravima.
Ko naporno radi taj i ima, to je nekako pouka. Ne i ovde. Hajde okrenimo malo estradne reflektore, u krug poređane tako da se vide u sunčanim naočarima koje ne skidaju ni noću, prema istom sižeu samo sa neposmatrane strane.

Priča je da umetnost i umetnici nisu dovoljno cenjeni, da mravi nikad neće razumeti cvrčkovu muziku i njegov talenat, potrebu da se potpuno slobodan prepušta katarzi. Umetnik ne može da stvara ako će osam do deset sati rintati za nekog gazdu ili čak i sam za sebe jer se posle toga oseća kao šolja tople pišaćke a jasno je da tako nešto vredi samo prosuti. Ono što ne razumeš najlakše je osuđivati pa tako cvrčak popase prag kad dođe zima a mravi iako neproduhovljeni, umorni da doživljavaju bilo kakve nesenzacionalističke impresije, ležu hipnotisani u svoje krevete ipak punih stomaka, mnogi i masniji nego letos. Takav je odnos prema kulturi ovde od kada postoji ta reč, samo što ju je ranije manje bilo/trebalo pa je za cvrčka ostajala koja korica hleba.

Dakle, dođe cvrčak na vrata mravinjaka i upita:

– Mravi moji dragi dajte mi koricu hleba, skapaću na zimi.

Mravi mu kroz širom otvorena vrata samo drsko poruče:

– Odjebi! Idi sad sviraj umetnik, umetnem ti.

Umetnici ostaju slobodni ali gladni, talentovani ali neshvaćeni.

To je istina ali onda se desi neočekivani obrt. Cvrčak baci notnu svesku i spakuje violinu u kofer i ode na pravu adresu.

Cvrčak jeste odjebao ali preko granice. Glad i menažerija drugog reda insekata su mu pomogli da se snađe i završili su mu švajcarski pasoš, stan u Cirihu i godišnju VIP kartu za utakmice fudbalskog kluba, gle čudnog li čuda, Grashopers (cvrčak, eng.). Sve na ime talenta koji je neosporan, znajući da će na njemu da zarade za tri života. I cvrčak je počeo da nastupa po mestima čija imena liče na imena četiri novogodišnje skakaonice (orig. Obersdorf, Garmiš-Partenkirhen, Inzbruk, Bišofshofen), istina menjajući klasiku za tragi-komiku.

Tako se naravno nahvatao love, napario se kao ruski tajkun u finskoj sauni jer mravima u rasejanju unca melosa vredi nekada koliko i letina koju su cele godine skupljali. Po sticanju doživotnog bogatstva, sada potpuno preobraćen, cvrčak se jedne zime vrati u otadžbinu Mercedesom E klase pravo na vrata mravinjaka a umetnička duša, koju nije uspeo da iskoreni iz sebe, za njega progovori:

– Mravi moji dragi, mogu li nešto da učinim za vas? Za praznike imam turneju po Holandiji, Švedskoj i Francuskoj.

Kroz vrata otvorena koliko lanac reze dozvoljava mravi u glas odgovoriše:

– Da znaš da možeš! Kada po pravoslavnoj Novoj godini budeš mamuran šetao Parizom prošetaj do groblja Pere Lachaise i poruči jebenom Lafontenu da se nosi u tri lepe pičke materine, koji je kurac obrađivao Ezopa pleme mu se zatrelo da Bog da!

BASNA O PIJANOM LOVCU I VRAGOLASTOM JELENU

Još kao jelensko tele bio je, najblaže rečeno, čudan. Nije se držao košute, jurio se sa divljim svinjama i preskakao potoke kao kakav konj preponaš. Dizao je nogu i pišao na so za lizanje koja je ostavljana po šumi za šta je neretko dobijao batine od drugih jelena. Kada je malo stasao i ojačao, dobio butove i prve paroške na rogovima upoznao se i sa lovcem. I to preko nišana, naravno optičkog. Nije mu video lice, samo tu cev karabina koja ga je gledala svojim praznim crnim okom. Prvi ga je metak promašio a kasnije je saznao da se lovac na putu kući, dobrano pripit, strmeknuo džipom u jendek. Izašao je nepovređen i nastavio pešaka, teturavim korakom. Jelen ga je pratio do kuće i saznao gde živi. Ta mu je informacija pomogla par meseci kasnije kada je došao lovcu na trem i zakucao papcima na vrata.

– Ko je?

– Jelen od jesenas, sreli smo se u šumi. Izađi, imam nešto za tebe.

– Dođi u avgustu, sada nije sezona lova.

Vidno razočaran jelen se vratio u šumu gde je ubrzo zaboravio na lovca, jer ovaj nije ni navraćao. Jurcao se sa psima, tragačima po krvi, koji su se izgubili u šumi, ostavljeni od vlasnika, odlučni da nastave život gde su se zatekli, jureći svoje repove i  grickajući pelete za preživare. Postali su vegetarijanci. Odmetnuti psi vegetarijanci su bili najbolji prijatelj jelena.

Najviše je voleo da se igraju šuge.

Neprimetno u igri došla je još jedna sezona lova. Lovac je bio naoštren kao mesarski nož da ovaj put kući ode sa trofejom. Drugi metak, godinu dana kasnije, jelena je okrznuo po nozi i pustio mu krv. Odšepao je sa lica mesta, a psi tragači po krvi su se dali u poteru. Međutim njegovi prijatelji od iste sorte dali su se u uklanjanje tragova. Tako se samo povećao broj pasa vegetarijanaca. Jelen je kada mu je rana zarasla otišao ponovo kod lovca na prag. Zakucao je još jednom. Lovac, pijan kao guzica, je mrmljao:

– Šta je, koji mandrak, ko je sad, pf?

Jelen je iskusno ćutao. Ponovo je zakucao.

– Marš bre, ne trebaju mi Biblije, ej!

Kada se lovac potpuno utišao, gotovo zaspao ispred svog kamina, jelen je iz sve snage počeo da skače po daskama trema da bi za finale ostavio udarac nogom u vrata. Vrata su poletela kao karta na vetru a lovac je u svojim lovačkim čizmama i upišanim gaćama stajao pred njim sa flašom u ruci.

– Koji kur…

Na to je jelen skupio svu pljuvačku kao da je usred preživanja i pljunuo na lovca kako to samo papkar ume i može, i rekao:

– Šuga!

I otrčao nazad put šume.

Lovcu se pljuvačka slivala niz lice, vrat, ramena. Više je bilo sa leve strane pa je potekla i niz levu ruku dok je lovac zatečen stajao kao kip. Pljuvačka se slila niz nadlanicu, preko šake i prstiju kapala je u flašu koja je otvorena još uvek bila spojena sa rukom lovca. Kada se pribrao, preko upljuvanih usta, lovac je nategao još jedan gutljaj. Pao je na oduvana vrata mrtav pijan.

Sledeće godine u lovištu je bilo mirno. Možda i previše mirno. Nije bilo odstrela kada je počela sezona ali nije bilo ni gotovog sena a ni peleta. Sva so za lizanje odavno je propala usled stalnog zapišavanja. Jedino je jelen, koji je još kao jelensko tele bio čudan, vilenio po lovištu. Jurcao je kao nezdrav, trčao za zalazećim Suncem i preplivavao reku. Jednom je u poteri za kišnim oblakom stao na proplanak da se odmori. Ostali jeleni, skriveni iza drveća podigli su svoje karabine i bez ičijeg znaka opalili po njemu.

Pao je kao pokošen u nekošenu travu.

NA KRAJU DANA VERUJEM DA SMO SE ODUVEK BORILI ZA ISPRAVAN CILJ

Dobro sam zapamtio datum, sasvim dobro. Bio je Badnji dan, Badnji dan hiljadama milja od kuće. Prvi put nisam bio u krugu porodice. Mislio sam samo kako je sada u Ajdahu? Ništa toplije nego ovde. Ali tamo je sledilo veče. Pravo Badnje veče. Kod mene, u zasedi, bilo je blizu ponoći. Sakriven od pogleda, sakriven od noći, prva brigada, osamdesetčetvrte pešadijske divizije, nadgledanje i kontrola. Dobili smo obaveštenje da Hajnis žestoko napreduju sa Ardena, da su prošli Bastonj, koji je pod opsadom, i da su namerili preko našeg polja nazad na Mezu. U daljini su se čule sporadične borbe i kao druga linija, očekivali smo ih već danima, nervoza je rasla do tačke usijanja. Vani je pak bilo ledeno. Netaknuti sneg je svetlucao s vremena na vreme kada bi se oblaci makli ka planini da ih proguta.

Ništa ljudsko se nije dalo čuti na straži. Umorni od višemesečenog napredovanja još od iskrcavanja, skriveni u napuštenoj farmerovoj kući, stražarili smo jedan po jedan. Jedino se čuo potok koji je bio granica imanja na kome smo čekali. Da je tišina potrajala još koji tren i on bi stao.

Bio je moj red i seo sam iza tih velikih cepanica koje su bile namenjene za ogrev ali su poslužile kao zaklon. Sve što se videlo bilo je to polje prekriveno snegom odakle su trebali da dođu, kažem ti Sem, da nije pao sneg bilo bi crno kao u grobu. Da li me je prevario san ili su se oblaci neprimetno nagomilali i smanjili svetlo, u trenu sam ugledao tog mladog čoveka, dečaka ustvari, kako mi se približava preko polja. Puzio je kao pseto, gotovo jedva da bi se video da nije ostavljao debeli trag za sobom. Bio se približio toliko da sam mogao čuti škripanje snega jasnije nego potok. Ne, nisam odmah nišanio u njega, samo sam otkočio pušku. Puštao sam ga da priđe. Kada je došao do potoka ustao je iako se u snegu sigurno skvasio. Približio mi se na svega nekoliko koraka i nastavljao je prema meni. Zagazio je u potok, i da li zato što nikada nisam otišao da vidim dubinu tog toka ali izgledalo je kao da hoda po vodi. Bio je bos.

Kada je zakoračio u dvorište, senka se navukla na njegovu pojavu, zavukao je desnu ruku u svoj raskopčani kaput i dok je polako izvlačio vani, video sam detonaciju koja me diže u vazduh, kao i moje saborce. To je bio njegov trenutni kraj. Digao sam nišan iza posečenog drveta i ispalio jedan metak pravo kroz srce. Nije bio ni tri koraka od mene.

Pao je leđima na jedno malo ostrvo svetlosti u mraku tog prokletog dvorišta i trebalo je da ga vidiš tada, Sem. Njegove kao nebo plave oči, bledo lice i svetlu kosu, njegovo lice, treblao je, trebalo je da vidiš njegovo lice, Sem. Bilo je to lice anđela. Ali morao sam da ga ubijem Sem. Morao sam. Mogao je da nas digne u vazduh.

Bio sam budan ceo dan Božića. Plašio sam se da zaspim. Imao sam osećaj da će mi se kada zaspim on vratiti. Svako malo, već pedeset godina on mi se približava postelji dok idem na počinak. Vidim trag koji ostavlja za sobom, krvlju poprskan. Nekada od sredine polja ide uspravno, veoma značajno prema meni i gleda me direktno u oči iako sam skriven iza onih cepanica. Nekada ima urednu uniformu i orden za hrabrost zbog bombaške diverzije koju je izveo. Nekada njegove čizme propadnu nekoliko inča u potok koji pregazi kao da je bara. Mada ubedljivo najviše puta preda mnom zavlači svoju desnu ruku u nedra. Nekada je to poderani seljački kaput, nekada je ista ona uniforma a nekada je samo košulja za spavanje, po onoj zimi, Sem.

Ali nikada, niti jednom za sve ove godine, a to su hiljade noći, nikada ne vidim do kraja šta je zapravo imao u ruci.

I ovde dolazi Sem, i ovde. Na ovaj otpad staraca, gde su veterani ostavljeni da strunu. Bio je i sinoć kod mene pre nego što sam legao, ušao je na vrata sobe kada sam isključio svetlo, sa desnom rukom u kaputu koji je imao rupu na srcu. Kao da je hteo samo da se uveri da sam otišao na počinak. Nije me ni pogledao, Sem.

NAŠA JE LJUBAV ZASVETLELA U GRADU SVETLOSTI A SIJAĆE I NA KRAJU SVETA

Bila sam umorna i iscrpljena posle višečasovnog vođenja konferencije na desetom jubilarnom međunarodnom kongresu marketing menadžera. Moj šef, gospodin Roberts, bi uvek mene poveo u Pariz jer je znao da ću jedina moći da podnesem ubitačni tempo vođenja svih događaja deset dana bez prekida. Ja sam uvek pristajala jer deset dana u Gradu svetlosti sredinom proleća bi mi osvetlilo sve ostale dane do kraja godine. Ušla sam u hotelsku sobu nedaleko od Place de la Concorde i bacila stvari na krevet.

Kakvo rasterećenje, pomislila sam.

Od sve one buke i graje i desetine,  sisetine, ljudi u dvorani, napokon sama. Stavila sam kafu da se kuva. Sela sam na krevet i uzela telefon da nazovem mamu. Zvonilo je i  zvonilo. Kada sam čula njen glas, glasno sam zaplakala. To je bio glas sa sekretarice, što znači da je majka sigurno vani sa gospođom Palmer. Briznula sam u plač jer nije ni malo lako biti sam. Maskara mi se razmazala i jedna crna suza mi je kanula ne belu košulju. Košulja je bila upropaštena.

Rekla sam sebi, možda je košulja upropaštena ali ti sigurno nisi.

Hitro sam ustala i svukla svoje pantalone i sako. Otrčala sam u drugu sobu gde su mi bili koferi i izvukla svoju malu crnu haljinu za specijalne prilike. Već sam zamišljala kako posle kupatila stavljam crveni lak i crveni karmin i odlazim u zagrljaj Pariza. Na izlazu iz sobe, obrijana pička, stavila sam parfem koji mi je majka poklonila a koji nisam imala prilike da nosim. ’Embrasser de la nuit’ potpuno se uklapao. Dok sam se spuštala vijugavim hotelskim stepenicama u glavi mi je odzvanjala muzika sa Montmartra.

Ispred hotela je čekao taksi i kada sam ušla, samo sam mu rekla, Montmartr.

Zašto baš taj taksi i zašto baš kafe Vous-le Vous i zašto baš večeras od svih večeri? Da je taksista samo vozio sporije ili da je, nabrekli kurac, promašio jedno zeleno svetlo, on se ne bi našao tu, da mi otvori vrata ispred kafea. Bila je to ljubav na prvi pogled. Izgubila sam se u njegovim azurno plavim očima i jedino je brod mogao da me spasi.

– Da li mogu da ti platim piće? Ja sam Riki, i znam jedan intimniji kafić malo niže.

Kada se pozdravio sa drugovima sa kojima je bio u provodu znala sam da treba da pristanem. Sisanje kurčine. Ostali smo do kasno u noć, uz roze i tiramisu, uživajući u pričama jedno drugog. Rekao mi je da ima brod na obali i da bi voleo kada bi mogao da mi pokaže, najlepši izlazak Sunca koji postoji. Pošto sam se osećala kao da ga znam od malena, među sisetine, rekla sam da nije problem samo da odem do hotela po nešto, namerno mu nisam rekla šta. Sačekao me je ispred hotela, i pogledao čudno jer nije primetio zašto smo uopšte svraćali u hotel na putu do aerodroma. Ali ja sam znala, znala sam da je takva ljubav moguća, karanje u dupe, samo jednom u životu. Bila sam sigurna jer tako sam se osetila srećno, kao da sam se ponovo rodila, kada smo se poljubili, sperma po faci, u njegovom privatnom avionu koji je uzletao za Nicu. U torbici sam ponela samo svoj pasoš, spremna da idem sa njim i na kraj sveta.