Month: July 2014

SVAKI DAN JE PROKLETO ISTI, PA IPAK PROĐE

Isti alarm je zazvonio u isto vreme. Iz istog dela kreveta isključen je istom rukom. Isti pokret ustajanja, iste roletne polove isti pogled na isti deo grada. Istih sedam koraka vodi do istog kupatila. Isto lice u ogledalu spremno je za brijanje. Isti pribor je na istom mestu na polici. Isti pokreti, iste posekotine prekrivene flasterima boje iste kao koža. Ista instant kafa, isto nedovršena. Isto odelo, ista kravata, dve iste čarape, iste cipele, prvo leva pa desna. Ista tašna sa istim papirima, ista vrata sa istim bravama, prvo gornja pa donja. Isto stepenište obmotano oko istog lifta koji ne radi. Isto svetlo u ulazu, isto ne radi. Isti automobili na istom parkingu, stoje; isti ljudi na istom parkingu, isto stoje. Ista stanica na kojoj ulazi u isti tramvaj, sa istim ožiljkom na prikolici. Ista zgrada nekoliko stanica dalje, isti parking, ista pekara, isti doručak svako jutro. Ista kancelarija, isti poslovi, isti zahtevi, ista pitanja. Isti izostanak smisla za isto jadno vreme. Isto vreme odlaska, isti tramvaj sa ožiljkom na istom mestu na prikolici. Ista staza do ulaza, iste stepenice obmotane na gore do istog otirača. Isti kauč u dnevnoj sobi, isti nedosanjan san. Isti iznenadni pokret buđenja kada se napolju dan pretvori u noć. Isti pogled kroz svaki prozor, sve je isto, tamno sivo, tamno isto. Isti telefonski poziv, pauza, zvono na vratima, uvek u isto vreme.

– Gospodine Istiću, stigla vam je hrana!

– Opet ste zaboravili R! Pa dobro, dokle više tako, nije Istić, nego Ristić…

– Šta god, račun je 876 RSD! Šta, 1000?! Neću imati da vam vratim do 1000.

– Opet ista priča! Nema veze, u redu je…

SVAKIM ZALASKOM SUNCA SVE SMO STARIJI I STARIJI

Rođeni na današnji dan imaju da zahvale Suncu
Suncu što tone kroz blokove, za Bežaniju

Sve te tone i megatone jeftinog i žgoljavog vodonika
nisu moja briga

Kako ne mogu da zaboravim na datum
ništa mi drugo ne preostaje nego da prebegnem u Portland, Oregon,
da pobežim u Bežing, kako neki kažu

Bežanija gde je oblačno i sivo, bez Sunca

Bolje je kada je stalno oblačno, dani nekako traju zauvek

Zapravo ne dani, danoći, to nešto sivo, što uzima sve živo, što uzima život

Treba oči navići na mrak, zagrobni život ne obećava puno svetlosti

Pročitao sam negde da ljudi koji se dobro snalaze po mraku, duže žive,
u večnosti

U DNU NEBA IMAM SPREMAN STRELJAČKI VOD ALI SAM ZAGUBIO KOD

I nebo se muči ovih dana, samo sa sobom, nije srećno, crno je kao mačka a ne može da plače, trese se u prazno, ničemu
Da, crne mačke donose nesreću kada pređu put
A šta je sa crnim mačićima koji nisu stigli da pređu put?
Ostaju spljeskani kao opomena lakovernima, nije nebo za svakoga
Dve debele crne vrane tegle tanko crevo spljeskanog crnog mačeta, ono mjaukne u prazno, ničemu, (prethodno su ga isčeprkale na asfalt, nadvlače se kao pioniri na konopcu)
Svaka vuče najače što može, psuju jedna drugoj majku bezruku a crevo pukne, jednu od njih pljesne preko špicastog lica, preko kljuna
Naiđe autobus, crne vrane odlete, prhnu u trenu, nestanu, creva padnu na trotoar, ostanu na dnu neba
Autobus dodatno utaba mače u neravninu na asfaltu, ono mjaukne opet, obe crne, rupa sakrije mače
Noge idu, ne gledaju, zgaze komad creva, ne okrenu se
Nebo se prolomi, ptice se ne vrate, voda popuni rupu, mače nestane pod nebom, u prazno, ničemu

(Viva Baudelaire!)

ZATO ŠTO SAM PRESTAO DA SANJAM, JA VIŠE NISAM

Čovek stoji na ivici litice. Jedan pogrešan korak i okončao bi svoj život. Smelo ga pravi sa verovanjem velikim kao more da će samo nastaviti beskonačno da pada. Da leti ustvari, da nikada više neće dotaći dno.

Bele ptice se zbrajaju na obali, skupljaju krila kako dotaknu stene i sanjaju ruke, sanjaju šake, sanjaju prste. Pogledom punim nade dižu se ponovo u nebo želeći da ga dodirnu.

Počinje kiša. Te sitne suze neba igraju se sa talasima koji vajaju liticu. Sa puno strpljenja daju joj konačan oblik beskonačno dugo. Kiša je tiha, neprimetna, ne želi da se vidi da želi da postane more. Sanja da postoji samo jedna voda. Predugo, reklo bi se, jer neki se snovi ipak ostvare.

Tamo dalje blizu mola, oronula kuća sanja da je svetionik. Izdigla se iz svoje zaboravljene napuštenosti samo da bi upila Mesec u svoje ogledalo. Bljesne jednom svake tri sekunde, trgne se iz sna na severnoj strani dok južna strana usni na tren.

Brda na jugu sanjaju ravnicu severa, planine nad njima sanjaju Sunce, samo je more mirno. More je jedan veliki san.

Onaj čovek sa litice, to nisam ja.

Ja sam prestao da sanjam.

BALADA O DUŠKU KORAĆU, PARDON O GASTRO-INTESTINALNOM TRAKTU KONJA

Sa savetnicom za medije odlazim na hokej,
Ledena dvorana Pionir, da li je to okej?
Minut do podne, može?
Goli kao istina?
Goli do gole kože?
Samo sličuge?

Tramvaj broj 13 jezdi prema železničkoj zvezdi,                                                                                                                                                                            pardon, prema Beogradu na vodi,                                                                                                                                                                                            kupio sam jutros maketicu u Rodi,                                                                                                                                                                                                pa ipak,
moraću da presedam posle hipodroma,
kada prođemo Rusku,
ispred Ruskog doma će da mi ispadne diploma,
pardon, doktorat,
pardon, ispašće mi bomba,
ma šali se konja,
ispašće mi plomba,
ali zubara nema u Narodnog Fronta,
pardon, Kraljice Natalije

Kiša lije preko Careve ćuprije
konj je otpušten,
pardon, opušten,
pardon, pušten,
i neće da se bije,
nego ćuti i trpi

Konj je stara raga, matora, ali nov je džokej,
po svim jebenim standardima isuviše težak i krakat,
samo pomislim na celivanje pegle, što nije okej,
nevidljivi lakat
sevne u nutrinu,
iz istog onog tramvaja,
ima li kraja nemiru u viru,
ima li vama kraja,
narode moj,
mi gore,                                                                                                                                                                                                                                         vama dole,
i mamicu i lipicanera a i baba Miru

U Taliru sretnem Duška Koraća,
koracima lakim kao Dane Oblak koraća,
pardon, korača,
sretnem Duška Korača

Premotaj ispočetka.

U Taliru sretnem Duška Koraća,
od ljubavnih jada,
želudac uvek prvo strada,
pa kao konj, uz teške muke povraća,
ostavila ga je Jelena,
ostavila ga je Rusija,
na kraju krajeva,
da budemo iskreni odjebala ga je Jelena Išinbajeva,
ej makar je probao,
blebletao koješta,
a ona što je vešta da se pravi visoka i hladna kao Pešter
pa ga kao nije uzimala za ozbiljno,
nije lepo s njene strane,
sprintericom potkovane

Nego savetnice imam za autogram ove salvetice,
iz Talira,
pardon iz Talina,
ne znam koja je to lakat krivina,
ali na jednu ličnu kartu izdaju samo dve sličuge,
moraću da se plazam na kopitima,
ako nazebem i dobijem proliv,
pardon, dijareju,
objavite u medijima

PRIGODNA RAZGLEDNICA IZ NAMA UVEK BLISKOG VIJETNAMA

Tamiš je Mekong
a desna obala je preživela napalm

Sodara, Azotara
sofisticirana Rafinerija
i rafinisana sofisticinerija
Šta bi sofisti rekli na život u Pančevu?
Metafizika benzena?
To nije etički
Etika je relativan pojam, dok su koncetracije apsolutne
Filteri su pak skupi, čekaju se Rusi
Kako kažu Boney M, Oh those Russians!

Ili Россия ili silosi, kome ne uspe pravac Strelište,                                                                                                                                                      samostreli za samoubistvo, samo danas besplatno, sutra jeftino

Ravničarska depresija ravnja kao parni valjak, grad je čist, prazan i vlažan
njegova duša je ravna

Sve je mirno i tiho, kao na groblju,
vetar preko Dunava nanosi spokoj sa Lešća
I učmalost lepi preko povijenog drveća, žalosnih vrba, gle slučajnosti,
grabeći je sa Mekonga, i ustajalih dunavaca

Dragan Nikolić nije kapetan Vilard i gine kao Popaj od nekog nemačkog badže koji puca sa mosta

Sunce pada kroz njegove lukove, tonu tone, helijuma i vodonika, slobodne od sumpora

Ali to je bilo juče

Pančevo je apokalipsa danas

Pukovnik Walter E. Kurtz bi da je živ rekao
Horror!

TRAŽI SE PATOLOG DA OBUČAVA GLUMCE FORENZIČARE

(hororskop 7/12)

Idiotski vetar* je bacio je na šiljke očajanja jednu mladu damu (muda). Muda su mi se skupila od hladne vode (devo, device). Tuš je bio tužno žut kao jež boje bež (Beži ježe obruč se steže!). Dobro.

– Slušaj draga, – govorio sam mumlajući, muljajući jaja po peškiru i gledajući vršnjaka koji je sav ufitiljio (skupio se u puzdru, uvukao se kao kakav zglavkar), istina privređivao je proteklih sat vremena; koja sam ja kurva, jebe mu sise, od kada je zazvonila na vrata dok nisam izašao iz kupatila, 60 minuta, tačno… – tumor ti je benigni ili maligni. Ako je maligni onda je rak. I šta cmizdriš sada, to je samo jedno glupo pitanje na jednom glupom kolokvijumu iz glupe patologije, mislim, ko još hoće da bude patolog?

– Dana Scully* je patolog! – rekla je i počela još jače da ronza, sedeći gola u krevetu, držeći se grčevito za plahte a njene fine velike banana sise* su poskakivale gore-dole, kako se nije mogla smiriti.

 

*Idiot wind – pesma Bob Dylana

* Dana Scully – lik iz serijala X-Files, kreatora Krisa Kartera

*banana sise – poseban oblik omiljenih mi sisa zakrivljenih na gore, bogatih kolagenom, jedrih i prste da poližeš