Month: July 2014

There’s always the sun. Always, always, always the sun.

WP_20131103_003 WP_20131218_002 WP_20140107_041 WP_20140603_016 WP_20140604_018 WP_20140607_001 WP_20140607_002 WP_20140607_005 WP_20140610_001 WP_20140620_010 WP_20140621_001 WP_20140622_013 WP_20140629_006

Advertisements

SVAKI DAN JE PROKLETO ISTI, PA IPAK PROĐE

Isti alarm je zazvonio u isto vreme. Iz istog dela kreveta isključen je istom rukom. Isti pokret ustajanja, iste roletne polove isti pogled na isti deo grada. Istih sedam koraka vodi do istog kupatila. Isto lice u ogledalu spremno je za brijanje. Isti pribor je na istom mestu na polici. Isti pokreti, iste posekotine prekrivene flasterima boje iste kao koža. Ista instant kafa, isto nedovršena. Isto odelo, ista kravata, dve iste čarape, iste cipele, prvo leva pa desna. Ista tašna sa istim papirima, ista vrata sa istim bravama, prvo gornja pa donja. Isto stepenište obmotano oko istog lifta koji ne radi. Isto svetlo u ulazu, isto ne radi. Isti automobili na istom parkingu, stoje; isti ljudi na istom parkingu, isto stoje. Ista stanica na kojoj ulazi u isti tramvaj, sa istim ožiljkom na prikolici. Ista zgrada nekoliko stanica dalje, isti parking, ista pekara, isti doručak svako jutro. Ista kancelarija, isti poslovi, isti zahtevi, ista pitanja. Isti izostanak smisla za isto jadno vreme. Isto vreme odlaska, isti tramvaj sa ožiljkom na istom mestu na prikolici. Ista staza do ulaza, iste stepenice obmotane na gore do istog otirača. Isti kauč u dnevnoj sobi, isti nedosanjan san. Isti iznenadni pokret buđenja kada se napolju dan pretvori u noć. Isti pogled kroz svaki prozor, sve je isto, tamno sivo, tamno isto. Isti telefonski poziv, pauza, zvono na vratima, uvek u isto vreme.

– Gospodine Istiću, stigla vam je hrana!

– Opet ste zaboravili R! Pa dobro, dokle više tako, nije Istić, nego Ristić…

– Šta god, račun je 876 RSD! Šta, 1000?! Neću imati da vam vratim do 1000.

– Opet ista priča! Nema veze, u redu je…

SVAKIM ZALASKOM SUNCA SVE SMO STARIJI I STARIJI

Rođeni na današnji dan imaju da zahvale Suncu
Suncu što tone kroz blokove, za Bežaniju

Sve te tone i megatone jeftinog i žgoljavog vodonika
nisu moja briga

Kako ne mogu da zaboravim na datum
ništa mi drugo ne preostaje nego da prebegnem u Portland, Oregon,
da pobežim u Bežing, kako neki kažu

Bežanija gde je oblačno i sivo, bez Sunca

Bolje je kada je stalno oblačno, dani nekako traju zauvek

Zapravo ne dani, danoći, to nešto sivo, što uzima sve živo, što uzima život

Treba oči navići na mrak, zagrobni život ne obećava puno svetlosti

Pročitao sam negde da ljudi koji se dobro snalaze po mraku, duže žive,
u večnosti

U DNU NEBA IMAM SPREMAN STRELJAČKI VOD ALI SAM ZAGUBIO KOD

I nebo se muči ovih dana, samo sa sobom, nije srećno, crno je kao mačka a ne može da plače, trese se u prazno, ničemu
Da, crne mačke donose nesreću kada pređu put
A šta je sa crnim mačićima koji nisu stigli da pređu put?
Ostaju spljeskani kao opomena lakovernima, nije nebo za svakoga
Dve debele crne vrane tegle tanko crevo spljeskanog crnog mačeta, ono mjaukne u prazno, ničemu, (prethodno su ga isčeprkale na asfalt, nadvlače se kao pioniri na konopcu)
Svaka vuče najače što može, psuju jedna drugoj majku bezruku a crevo pukne, jednu od njih pljesne preko špicastog lica, preko kljuna
Naiđe autobus, crne vrane odlete, prhnu u trenu, nestanu, creva padnu na trotoar, ostanu na dnu neba
Autobus dodatno utaba mače u neravninu na asfaltu, ono mjaukne opet, obe crne, rupa sakrije mače
Noge idu, ne gledaju, zgaze komad creva, ne okrenu se
Nebo se prolomi, ptice se ne vrate, voda popuni rupu, mače nestane pod nebom, u prazno, ničemu

(Viva Baudelaire!)

ZATO ŠTO SAM PRESTAO DA SANJAM, JA VIŠE NISAM

Čovek stoji na ivici litice. Jedan pogrešan korak i okončao bi svoj život. Smelo ga pravi sa verovanjem velikim kao more da će samo nastaviti beskonačno da pada. Da leti ustvari, da nikada više neće dotaći dno.

Bele ptice se zbrajaju na obali, skupljaju krila kako dotaknu stene i sanjaju ruke, sanjaju šake, sanjaju prste. Pogledom punim nade dižu se ponovo u nebo želeći da ga dodirnu.

Počinje kiša. Te sitne suze neba igraju se sa talasima koji vajaju liticu. Sa puno strpljenja daju joj konačan oblik beskonačno dugo. Kiša je tiha, neprimetna, ne želi da se vidi da želi da postane more. Sanja da postoji samo jedna voda. Predugo, reklo bi se, jer neki se snovi ipak ostvare.

Tamo dalje blizu mola, oronula kuća sanja da je svetionik. Izdigla se iz svoje zaboravljene napuštenosti samo da bi upila Mesec u svoje ogledalo. Bljesne jednom svake tri sekunde, trgne se iz sna na severnoj strani dok južna strana usni na tren.

Brda na jugu sanjaju ravnicu severa, planine nad njima sanjaju Sunce, samo je more mirno. More je jedan veliki san.

Onaj čovek sa litice, to nisam ja.

Ja sam prestao da sanjam.