Month: September 2008

MORE U GRADU

… sedam godina ranije …

Nekada davno, daleko preko mora, živeo je stari knez. Na kraju mora sagradio je grad lepši od ijednog do tad. Sve u gradu i oko njega dešavalo se u skladu sa prirodom koju je stari knez izuzetno poštovao.
Stari knez imao je tri sina. Najstarijeg Velana, mladjeg Nilana i najmladjeg Celana. Još kao mladi izgubili su oca ali su nastavili da složno vladaju gradom. Svo slobodno vreme provodili su na svojim brodovima u potrazi za raznim dragocenostima. Tako su jednog zimskog dana isplovili u tri različita smera u potrazi za ostrvom poznatom po prelepom staklu. Vreme se promenilo kada su bili na otvorenom moru. Oluja je počinjala. Braća nisu htela da se vrate. Prkosili su prirodi. Doživeli su strašan brodolom.
Jutro je osvanulo sunčano. More je bilo mirno.
Ostrvo na kom se probudio Velan mirisalo je na lavandu. Devojka božanske lepote ljubičaste kose prinela mu je školjku vode. Kada ju je ugledao Velan se odmah zaljubio. Odlučio je da je povede kući za ženu.
Ostrvo na kom se probudio Nilan mirisalo je na nar. Devojka božanske lepote crvene kose prinela mu je školjku vode. Kada ju je ugledao Nilan se odmah zaljubio. Odlučio je da je povede kući za ženu.
Ostrvo na kom se probudio Celan mirisalo je na masline. Devojka božanske lepote tamno zelene kose prinela mu je školjku vode. Kada ju je ugledao Celan se odmah zaljubio. Odlučio je da je povede kući za ženu.
Velan, Nilan i Celan ponovo su se sreli u gradu koji je njihov otac davno sagradio ali to više nije bio najlepši od svih gradova. Mladi prinčevi su se uvek zanimali drugim stvarima, tako im je sada bila najvažnija njihova ženidba prelepim devojkama. Devojke zapravo niko ništa nije ni pitao. Bile su nesrećne. Nedostajala su im njihova mirisna ostrva. Boje su bledele. U trenu su sve tri počele da plaču. Kako su suze dotakle tlo na dnu mora se probudio kralj mora Natur. Video je da su mu kćerke ukradene. Osetio je da su nesrećne. Čuo je njihove jecaje za domom. Bol i tuga koju su osećale devojke razljutile su kralja. Digao je more i uneo vodu u grad tri brata.Ulice su postale reke, terase dokovi, podrumi pećine. Osetivši more pod prstima tri kćerke su se bacile u vodu i ponovno udahnule život. Boje su počele da se obnavljaju.
Velan, Nilan i Celan nisu znali šta da rade. Njihov grad je bio potopljen. Medjutim još nije potonuo.
~ Kazna je blaga za vaše nepoštovanje prirode. Dok ljudi ne nauče da poštuju prirodu neću povući more iz grada ~ rekao je Natur.
~ Što vaša bezobzirnost ljudska bude veća grad će dublje tonuti ali polako kako bi imali vremena da se promenite ~ završio je Natur i nestao.
Danas grad nosi ime po sinovima starog kneza koji ga je sagadio i danas je more  duboko u njemu i grad još uvek polako tone.

28. septembar 2008 17:04:58 | (3) komentara

Lepo što si najzad otvorio i sopstveni blog.
Samo guraj.
Anoniman (Neregistrovan), u 28. septembar 2008 20:44:40

lepo, pouchno, stabilno
trej, u 29. septembar 2008 13:35:21

ne diraj mi veneciju bre!
Tanja Henry, u 29. oktobar 2010 21:11:08

SVE JE MANJE DOBRIH VILA

… o dobrim vilama …

Mihailo je izašao samo na kratko. Ostavio je telefon. Zasvetleo je na sekund. Pisalo je DELIVERED TO DOBRILA.
Kad sam stigao kući Ivanica je bila na skajpu, pričala je sa Dobrilom.
Kasnije te noći kad sam se izašao da šetam Vudija na uglu ulice u kojoj živim i jedine sa kojom ista pravi ćošak, na betonskoj banderi video sam da je Dobrila umrla.

Jedna vila je poznata po tome što je na svet donosi nova mala bića. Udiše u njih prvi inspirijum. Pazi na njihovo zdravlje. Pronalazi im hranitelje. Dom. Uvodi ih u život.
Čini se samo da je njen život nestao u posvećenosti poslu. U nekom drugom svetu.

Jedna druga vila je poznata po svojoj naivnoj dobroti. Srećna jedna vila, toliko dobrote isijavalo je iz nje da sam se u njenom prisustvu uvek osećao dobro. Spomenuo bih i spokojno. Jedino što je otišla u drugi svet. Svet koji je daleko i ne treba dobre vile.

Jedna treća vila živela je u svetu u kome nije bilo svetla za nekog njoj mnogo dragog. Za njenu vilinsku ljubav. Ceo svoj život posvetila je hodanju ruku pod ruku kroz tunele bez Sunca, bez svetla na kraju. Jedini put kad se otvorio, otvorio se tunel njene aorte.

Jedna dobra vila nestaje, druga je nestala a treća se nikad neće vratiti.

9. septembar 2008 20:35:53 | (1) komentar

Ovde Dobrila. Osecam se odlicno, redovno citam tvoj blog i vracam se za tri godine. cmok!
Dobrila (Neregistrovan), u 13. oktobar 2008 22:45:25