Month: April 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (4/12)

ANKICA

… prvi dan zime …

 

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu počela je zima 1951. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inžinjer, dobio premaštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se predje Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Medjutim majka je i sa time bila zadovoljna, prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi, to je uvek bilo primarno rešenje zato što je otac propuštao da se učlani u partiju. Nije prošlo jedno polugodište, bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takodje nasilno uručeno njegovoj ženi, ~ višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodredjeno vreme ~ tako da smo se nastanili u prizemlju.

Dobro sam zapamtio tu zimu, ne samo po tome što je bila ledena a Ankicina majka je, iz protesta zbog samovolje komunista, skinula duple prozore i nemarno ih odložila u podrum, nego i zato što sam prvi put video Ankicu. Iako naši roditelji nisu razgovarali zbog okolnosti na koje nijedna porodica nije mogla da utiče, mi smo ipak pričali.

Bili smo upućeni jedno na drugo.

Jedini smo u ulici bili istih godina, rodjeni na isti dan, jednog kišovitog leta, išli smo u isti razred, igrali se na istoj ledini…

Masonski plan vlasti da zavadi stare i nove na decu nikako nije delovao a i naši roditelji su do leta postali dobri prijatelji, naročito kada su Ankicini saznali da moj otac još uvek ne stiže da se učlani.

Do leta smo Ankica i ja postali nerazdvojni.

Sećam se njene aristokratski blede kože kojom se uvek izdvajala na ulici u igri sa ostalom decom. Sećam se njenih velikih obraza za koje sam je štipkao a ona bi se postidela i sakrila iza kose. Sećam se njene velike kose koja bi posle svih igranja bila puna koječega a po čemu bi njena majka uvek tačno znala gde smo bili.

Dobro sam zapamtio njene oči, te svetle kestenjaste oči tamnele su kako bi Sunce zašlo za oblak ali su uvek isijavale istim nevinim, dečijim bezrezervnim poverenjem.

Sećam se kako me je gledala i moglo se pročitati iz njenih očiju

~ Išla bih sa tobom i na kraj sveta ~

Naravno da nisam tada znao šta to znači a dok sam saznao Ankica odavno nije bila više deo mog života a ja više nikad nisam osetio takav pogled.

Pogled koji me je čuvao dok sam presretao ciganku koja viče

– TUTKE! TUTKE! TUTKE! –

i molio je da mi da dve-tri a koje smo posle zajedno gulili i pravili kostur za zmaja.

– Šestougaoni, pre nego rombičan, šta kažeš Ankice? – a ona bi mi uputila taj njen pogled, pun odobravanja i topline.

– Rep sedam dužina tela, da manje ponire – a ona bi me pogledala kao da tačno razume šta želim i već bi uzela da seče šarene hartije za rep.

Pogled koji bih uhvatio krajičkom oka dok smo išli na ledinu da probamo zmaja kog smo konstruisali. Ledina na kraju ulice Strahinjića Bana, dole prema pruzi imala je meku poleglu travu tako da smo često bosi trčali za našim zmajem. Sećam se njenog pogleda dok sam zagledan u nebo i let, i tada bi je samo štipnuo za obraz a ona bi se sakrila iza svoje kose. Neretko smo tako pored slomljenog zmaja izuveni dočekali Mesec, ili Ankicinu majku, koja bi nas odvela kući.

I ova zima ostaće upamćena, i to po hladnoći na Svetoilijskom i toliko ljudi u crnini koje ne poznajem, po Ankici i njenoj aristokratski bledoj koži i njenim zauvek zatvorenim očima.

Nikada je ranije nisam video zatvorenih očiju.

I nikada je nisam poljubio.

 

(2011)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (4/12)

DEEPEST BLUE IS NEARLY BLACK (and the brightest blue is almost white)

… četiri godine ranije …

 

Probudio se.

Zaspao je.

Ustao je iz svog crnog kreveta.

Bela pamučna posteljina je mirisala na san.

Zagladio je svoju crnu kosu.

Bela zrnca soli rasula su se po podu.

Ispružio je svoje crne prste.

Sanjao je opet da ima bele oči kojima vidi duše drugih.

Sunce se moglo pretpostaviti iza crnih zavesa.

Mesec je bio toliko sjajan da je izgledao beo.

U aparatu je spremio crnu kafu.

Flaša belog vina bila je do pola puna.

Sipao je u crnu šolju.

Bela činija je bila potpuno prazna.

Nasekao je crni hleb.

Beli sir je ostao netaknut.

Izvadio je iz frižidera crne masline.

Glavice belog luka bile su vezane u venac koji je visio.

Sa police je skinuo crni kavijar.

Bela fioka ostala je zaključana.

Seo je za crni sto da doručkuje.

Bela stolica je bila napukla.

Crnom salvetom je obrisao usta.

Na belom papiru nije bilo tragova mastila.

Crna vrata su se zatvarala polako i bešumno.

Naočare za čitanje sa belim okvirom bile su sklopljene pored kreveta.

Sišao je niz stepenice i obukao crno odelo.

Sante belog leda plutale su oko njega.

Na lice je navukao crnu masku.

Sve pred očima mu je postalo belo.

Navukao je crnu bocu na ledja i prevrnuo se u vodu.

Na površini je za njim ostao beli trag.

Crni brod se ljuljuškao na mirnoj površini.

Bela jedra bila su skupljena.

Okean je bio tamno plav.

Nebo je bilo svetlo plavo.

 

(2011)