Month: May 2017

JO-JO PANDA IZ ISPREKIDANE STVARNOSTI

Poslednje promene koje su se desile na ekranu Jovaninog laptopa bile su gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver, Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta leđima kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a licem prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodna, plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare iz kojih domaće stanovništvo vadi so presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi priredila u istoj ovoj kalendarskoj godini, a data fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji koja čini da se ne raspadne, ponekad i ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U  stvarnosti, sunce je već odavno zašlo, ređaju se najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji sa pogledom na reku, na sedmom spratu nove korporacijske zgrade, ogrezle u providnom staklu i uglačanom metalu. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

Boksovi u kojima sede oni koji letuju samo u Grčkoj su većinom prazni. Svetla su na pola zajedničkog prostora već smanjena na pola, to jest dimovana, kako je danas moda reći, što joj otežava izlazak do hodnika sa liftovima. U stvarnosti, sva je prilika da velika kancelarija izdeljena na kutije, takoreći kancelarijičetina, izgleda zadimljena kao kakva kafana. Na putu do izlaza sa sprata prolazi pored kofiruma gde je živo, življe nego u ostatku mrtvog prostora, čak i ako se uzme u obzir ceo radni dan. Kolege koje moraju da ostanu prekovremeno da bi spremile važnu prezentaciju za velikog klijenta koji sleće sutra rano ujutro ponovo su izvele štos sa slanom kafom i nasankali nekog novajliju koji je tek priključen timu. Jovana je samo provirila i pozdravila ih u prolazu. Po rasporedu stajanja i sedenja, sastavu ekipe i bljuvotinama po stolu i tepihu odmah je shvatila o čemu se radi i, kao po automatizmu, razvukla usne u srpasti osmeh. Dok ih je ostavljala da svi zajedno (jer to je bio pravi neplanirani timbilding) svare (ne)slanu šalu inicijacije i nastave da rade do kasno u noć, setila se kada je i sama popila slanu kafu u istoj prostoriji. Ne tako davno, a vidi gde je sada.

Ispred liftova nije bilo nikoga. Pozvala je sve putničke liftove, kao i teretni, iako ne radi poslepodne. Stajala je, naizgled mirno. Levu štiklu svoje cipele uvrtala je u tepih. Ako bi se taj tepih pogledao posebnom UV lampom za otkrivanje tragova stileto potpetica, pojavile bi se duboke rane na nekoliko mesta. Međutim, lift je ubrzo došao i sudbina onog po kojem se stalno gazi ostala je zanemarena i ovaj put. Vrata od uglačanog metala su se otvorila i ukazala se prazna kabina. Vrata su se zatvorila. Jovana je pritisnula dugme koje će je odvesti u prizemlje. Tri od šest stranica ove na lance obešene kutije bilo je od stakla, tako da se moglo gledati u atrijum nove zgrade. Zbog velike razlike u svetlu među hiljadama i hiljadama malih lampiona ukrašenog atrijuma i zadimljene kancelarije koju je upravo napustila, kao i zbog providnosti zidova njenog novog privremenog i kratkotrajnog životnog prostora, Jovana se osetila nagom. Pogledi koji su dolazi iz atrijuma ciljali su svaki kvadratni centimetar njene kože, od glave do pete. Imala je uz sebe samo neke providne fascikle i njima je probala da prekrije svoje međunožje i grudi, ali, kako su fascikle bile premale za to, poslužila se slobodnom levom rukom i obgrlila svoje otekle grudi, makar toliko da joj se ne vide bradavice. U stvarnosti, jedini koji je gledao bio je momak iz obezbeđenja, koji je sedeo za prijavnicom i pratio je na monitoru. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje. Jednini pokret uočen na ekranima je bila Jovana, i mladiću je bilo pomalo čudno to što se ova devojka ovako uvija oko sebe same, i pitao se da li je moguće da nije primetila da joj je kaput skliznuo sa ruke i pao na pod lifta.

Kada se lift zaustavio i vrata otvorila prema atrijumu, Jovana je shvatila da joj je kaput na podu, podigla ga je i otresla jednom dvaput. Izašla je u prazan prostor. Čuvar nije bio na prijavnici, biće da je otišao u obilazak. Negde se čuo usisivač, vrata lifta su se skoro nečujno zatvorila, jedino su njeni koraci odzvanjali. Ima nekoliko koraka do izlaznih roto-vrata, ali je zvuk koji sama proizvodi svejedno plaši, pa bira dužu rutu do malih vrata za kurire, samo zato što je taj put postavljen tepihom. Izlazi na vrata koja je morala sama da otvori, a sneg koji je jutros tek ponegde zabelio trotoare Novog Beograda sada je već zavladao prostorom. Teritorija beline je zauzela tamne površine u razmeri koja bi u svakom drugom dualnom odnosu značila kapitulaciju tame. Međutim, tama se branila organizovano i uz pomoć ljudi, pa su neki revnosni radnici iz održavanja nove korporacijske zgrade u toku radnog vremena prosuli so po trotoaru, te su se pojavila ostrvca otopljenog snega, tamna mesta, po kojima je moglo bezbrižno da se gazi. Jovana je birala tamna mesta, kako bi što manje ukvasila svoje skupocene dizajnerske cipele, pre nego li stigne do garaže tržnog centra gde je jutros ostavila svoj automobil. Činjenica da će joj so nagrizati glazuru na cipelicama nije joj padala na pamet. Razmišljala je kako će jednog dana imati parking mesto u garaži u zgradi u kojoj joj je i kancelarija, kao što je već napredovala do sopstvene kancelarije, i kako neće morati uopšte da izlazi na zimu.

U stvarnosti, to se neće desiti nikada.

Vozila je automatski nekoliko blokova do novog stana koji je iznajmljivala od nedavno, od kada je dobila unapređenje na poslu. Imala je sreću sa parkingom, staze su bile prohodne, lift je radio. Pevušila je pesmu koju je čula na radiju dok je dolazila do tamo. Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… U stvarnosti, nije ni stigla da izvadi pločicu auto-radija iz pretinca za rukavice jer je u automobilu bila kao neki robot. Komande, znaci, svetla. Kraj.

Uključila je svetlo u hodniku, bacila kaput na cipelarnik, lansirala salonke u kuhinju. Zbacila je sa sebe torbu i torbu za računar, sako, otkopčala belu košulju, izvukla je iz tamno sive suknje sa tankim crnim prugama i dohvatila se iza leđa da otkopča prokleti brushalter koji je ceo dan stezao. Iščeprkala ga je iz nedara i bacila na kauč u dnevnoj sobi. Otišla je u kuhinju. Na stolu je čekala slana kifla koju je jutros samo zagrizla i ostavila, načetu, još uvek delom umotanu u salvetu koja joj je pripadala. Mesto gde su bili otisnuti zubi se skorilo, ali je deo ispod mekanog papira još uvek bio svež. Žvakala je na suvo, pa je potražila nešto čime bi mogla da progura zalogaj. Izbor je bio ko zna kada otvoreno crno vino i voda sa česme. Prvo je iskapila vino, direktno iz flaše, a posle je sipala i čašu vode sa česme. Prešla je u dnevnu sobu i sručila se na kauč. Pošto nije mogla da pronađe daljinski od TV-a, dohvatila je torbu i iskopala ajfon koji je uključila na punjač. Kada se statusni simbol ponovo pokrenuo i došao svesti, poruke, propušteni pozivi i mejlovi počeli su da stižu kao ptice selice na Bulevar u oktobru.

               Večeras se provodimo?

             Gde ćemo da se napijemo? Mi već organizujemo start kod mene, smisli neki after…

            Javi se ako hoćeš da odemo na neku finu večericu, znam jedno mirno mesto u Zemunu…

…bile su samo neke od ponuda koje je Jovana dobila i na koje je mislila da odgovori. Smišljala je odgovore dostojne njene pozicije u nevidljivoj hijerarhiji, odgovore koji joj neće sutra ili u ponedeljak postavljati pitanja, udubila se toliko da joj je trebala boca sa kiseonikom za tu dubinu, ali nije uspevala da smisli ništa suvislo, pa je podsvesno odlučila da celu stvar odloži. U stvarnosti, njoj se večeras nije išlo u provod zbog drugih. Radije bi radila nešto za sebe. Odložila je aparat iz ruke na neku površinu van domašaja očiju i dohvatila plišanog pandu kog vucara sa sobom još iz detinjstva. Istina je da se malo ofucao, ali za razliku od momka nije je mogao prevariti ili povrediti, za razliku od psa nije tražio šetnju po snegu i zimi, za razliku od mačke nije tražio menjanje posipa, za razliku od kornjače nije tražio grejač, za razliku od zlatne ribice nije tražio hranu, za razliku od tamagočija nije često tražio nove baterije. Običan crno-beli panda, malo veći od njenih dlanova kojima je prekrila lice kao da će zaplakati. Meda joj je upao u dekolte, osetila je nežnost po koži svojih grudi. Jako se napregla da zaplače, jer je isprekidano disala, što je obično bila uvertira. Nešto definitivno nije bilo u redu u tom momentu, ali nije joj uspevalo niti jedno niti drugo, niti da razluči šta joj je, niti da pusti suze i tako posledično oseti neko olakšanje. Sedela je u tišini i slušala svoje respiratorne ekskurzije koje su se proredile i usporile. Suva, u toplom i prazna, isprekidana, nije mrdala.

Ponekad bi tako sedela i razmišljala a ponekad bi samo sedela.

Prekinuo ju je zvuk poruke na telefonu i, nakon što je istu konstatovala, odvojila je nekoliko prostih trenutaka da se ne pomeri, ali se u sebi spremala. Dohvatila je telefon desnom rukom dok je levom izvadila mekanu igračku iz svog poprsja.

Seti nas se Jov. Tata Zare i mama Vora.

U stvarnosti je pisalo: Seti nas se Jov, Tamara i Bora.

Tamara i Bora su bili drugari sa faksa koje je ona upoznala i osudila na ljubav i sreću do kraja života. Oni joj nisu padali na pamet već mesecima, od kako je okončala svoju poslednju neuspelu emotivnu vezu sa tipom koji je uporno odbijao da odraste.

Ustala je i bez osvrtanja dohvatila brushalter i krenula u kupatilo. Usput je otkopčavala košulju i pred vratima je svukla i bacila na kuhinjski sto. Oborila je flašu na pod ali to je ni najmanje nije uzbudilo. Zatvorila je vrata za sobom. Iza zatvorenih vrata obukla je odeću iz korpe za prljav veš umila se i pogledala se u ogledalu. Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, lice u ogledalu je još uvek gledalo za njom.

Sišla je na parking i pokušala da nađe automobil koji je iste večeri tu ostavila, i taman kada je zima počela ozbiljno da se suprotstavlja njenom izboru odevne kombinacije koja nije uključivala jaknu, ugledala je malu crvenu Fiestu kako isijava ispod jedne od uličnih svetiljki. Ušla je unutra i vezala pojas. Krenula je na most. Parking, blok, bulevar jedan, bulevar drugi, bulevar treći, most.

Komande, znaci, svetla. Kraj.

Mesec je bio tanak srp, nedostajala mu je drška pa da se daleke zvezde, koje, kao što znate, jecaju, požnju kao u snu. Košava je oduvala sve moguće i nemoguće oblake i oblike i nebo je bilo nago. Samo to jedno oko, večeras ptozično, kojim Sunce špijunira ljude dok spavaju.

Vozila je lagano prema mostu, dok nije primetila narandžasto svetlo koje joj maše da stane, pa je tako i učinila. Plašila se u sebi, ne zna čega, može biti da je svetleća šargarepa samo namama zle veštice iz bajke koja će sada probati da je skrene sa puta, odvede u svoj kokošinjac na kraju dvorišta i tamo je skuva, ali je u stvarnosti to bila policijska patrola koja je vršila rutinsku kontrolu saobraćaja petkom uveče.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Policajac je prešao na desnu stranu i proverio nalepnicu. Bio je zadovoljan.

– Ovaj ja…

– Da li ste konzumirali alkohol? – policajac ju je prekinuo, bez želje da sazna kraj njene rečenice-izgovora. Bez ideje da jeste uhvaćena u prekršaju.

– Pa, ovaj ja…

– Alko test, gospođice. Dunite iz sve snage prema otvoru aparata.

Jovana je izdahnula.

– Slobodni ste.

– Dobro veče gospođice? Dokumenta molim vas?

Jovana je panično počela da se okreće levo desno ispred volana, tražeći torbu koju je zaboravila kod kuće, sputana pojasom koji ju je samo stezao preko već oteklih grudi. Veoma neprijatan osećaj, pogotovo kada se vozi bez dozvole. Uniforma je prohodala oko automobila i lupila po prtljažniku.

– Znate li da ste se prestrojili preko isprekidane linije?

– Prestrojila?

– Imate li prvu pomoć?

– Prvu pomoć?

– Pa da, kada idete da nekome nanesete štetu, treba vam prva pomoć – čuo se glas iz uniforme, kroz prtljažnik koji se otvorio.

– Šta će vam sekira u gepeku?

– Sekira?

– Ne sekirajte se gospođice, nemate sekiru. Slobodni ste.

Jovana je jedva dočekala da dohvati most, iako joj se ceo život ili, bolje reći, bolji deo života odvijao na levoj obali Save. Ranije, kada bi nekada morala preko mosta, išla je u stari deo grada, ali obično nevoljno. Večeras, neka tiha radost joj se javila u petama, kao da ju je sreća pratila, ili makar sunce, preko onog kamena gore, što čkilji. U stvarnosti, da je spustila prozor po ovoj ciči zimi, čula bi nekog kako viče sa keja, čudnog i kao tama dubokog glasa, čula bi vetar koji reži preko reke, tamne poput zgrušane krvi, crvenu zoru koja se već sprema negde na istoku i polako korača ovamo. Čula bi slomljen smeh, pad kose na netaknut sneg, čula bi pesmu koju je pevušila… Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio… Kako je prešla most  i sve dublje penetrirala u staro jezgro grada, sve više ju je prošlost punila kao pipetu, počevši od istih onih peta, prvo udavivši sreću koja se na mah bila tu šćućurila. Da bi uhvatila zeleni talas, dodala je gas, pa je velikom brzinom uletela u Terazijski tunel, koji je ležao mrtav i u potpunom mraku, kao neki grob svima na izvol’te. Kada je izletela iz tunela, već je bila toliko protkana tamom prošlosti da joj je bilo nemoguće da pogleda za sobom. Oba spoljna kao i onaj unutrašnji retrovizor nestali su sa male crvene Fieste koja se sada osetila kao naga. Jurila je niz Takovsku kako bi je što manje drugih automobila videlo takvu. Besomučno trošeći sebe samu, doletela je do Pančevačkog mosta i aterirala niz Višnjičku, gde je već bilo drugačije. Odatle je svakim okretom točkova bila sve bliža kući, mestu gde se rodila, tako da se sada sve manje brinula. Višnjička je bila prazna i besmislena sa svojim mnogobrojnim trakama koje ne vode nikuda. Kao prazna kazna. U stvarnosti, Jovana jeste rođena u Beogradu, ali je odrasla u Slancima. Vozila je Slanačkim putem, sada poprilično sporo, tek toliko da se uzbrdica prema groblju savladava. Tata Zare i mama Vora, čija je Jovana bila ćerka jedinica-mezimica, su sahranjeni na Lešću, i ona je krenula da ih poseti. Prošlo je mnogo vremena od kada je poslednji put bila ovde, verovatno još od njihove smrti nije bila na ovom mračnom mestu, sa kog se vide hiljade i hiljade velikih lampiona grada. Parkirala se na praznom parkingu i jedno vreme samo sedela u autu i gledala u svetla pred sobom. Isprekidano je disala, ali nije čula svoje respiratorne ekskurzije, jer je košava šibala oko auta koji je cičao pri svakom dužem trenju.

Izašla je  i videla da su sve kapije zaključane i da nema nikoga. Autobus broj 202 je otišao put Velikog Sela. Vratila se u auto i krenula je da prati bus u kom je odrastala i stasavala. Htela je, htela je, pa ne zna, da ga izgura sa puta. Malom crvenom Fiestom.

Pola groblja Lešće pripada naselju Slanci, pola nikome. Granica prolazi između spomenika, nevidljiva je, ali je granica. Kada se izađe sa grobljanskog parkinga, brzo si u naselju. Do prvih gušće načičkanih kuća ima da se vozi jedno vreme. Onda naselje počne da popunjava livade i oranice, sumorne stambene jedinice kreću učestalije da svetle svojim sijalicama od 100W, a neke i reflektorima koji se uključuju preko detektora pokreta. Tek po koja mezimica ima i po barem jedno oko koje sve snima. Bezbednost iznad svega. Bezbednost i nadgledanje.

U centru naselja je autobus nastavio pravo, ka svojoj večnoj destinaciji, a Jovana je smotala desno, prema putu koji je vodio ka manastiru, ali i prema kući u kojoj je odrasla. Kuće prestaju, samo su livade i oranice ono što se ponovo, sve što se ponovo vidi, i vetar koji ulazi u oči i tamo izaziva tugu ili makar izaziva suze, i onda se skreće desno, na put posut sitno drobljenim kamenom. Sada je prekriven tankim slojem snega, od kog je sve belo, dok samo farovi uzurpiraju crnilo tame, ovaj prostor koji bi za sebe voleo da kaže da je netaknut, da ne želi da bude taknut. U stvarnosti, Jovana nije bila na ovom prilazu još od kada je otišla u Novi Sad na studije, davno pre smrti roditelja. Dve-tri građevine vredne pomena čamile su u hladnoj tami, van dometa farova male crvene Fieste, kada je Jovana izašla iz auta koji je ostao da radi ono što najbolje ume, da sagoreva. Otišla je do prtljažnika i ispod presvlake koja je krila rezervni točak izvadila sekiru, koja je bila nova, nekorišćena. Kraj drvene drške bio je prefarban u crveno.

Jovana je videla auto koji pristaje na prilaz njene porodične, sada napuštene, zamandaljene i zakatančene, kuće na putu ka manastiru Slanci. Farovi su bili jaki, pa je videla samo neko komešanje u obeleloj tami iza farova. Identifikovala je siluetu sa jednom rukom normalnom, a drugom do poda, koja se odvažila da joj priđe. Krenula je iza kuće, u zadnje dvorište, u mrak gde će moći da dočeka svog večerašnjeg posetioca. Levom rukom je sa šupe skinula srp i isprobala kako joj drška leži u ruci. Okrenula je oštricu prema tankoj mesečini tražeći odblesak sečiva. Pustila je korak ka kokošinjcu, iz kog se nekada čula neprestana graja onih životinja što nose jaja, i ušla na mala vrata u praznu životinjsku nastambu. Čučnula je, kao kada bi piškila kao mala, skupila ruke među nogama i srpom grebala šljunak i ostatke prostirke.

Jovana je iskoračila ispred svojih farova, vukući desnom rukom za sobom sekiru preko tucanog kamena. Grebanje te vrste je ostavljalo ozbiljne ožiljke na crnom vinilu tihog neba i ostatka sveta koji je možda postojao mimo snopa automobilskih svetala. U stvarnosti, ono što se videlo na tom svetlu bile su njena rodna kuća, levo od prilaza koji se završavao garažom sa crvenim vratima, šupa iza kuće, a živinarnik se mogao nazreti u zadnjem dvorištu, između šupe i garaže. Ni jednog drveta nije bilo iza kog bi se dete moglo sakriti kada napravi nestašluk. Jovana je za te potrebe koristila kućicu za koke. Dvorište je bilo bez ograde, bez granica. Potpuna sloboda. Ljubavi nema bez slobode.

Sve što je Jovana želela isto je što i većina dece želi, a to je suprotno od onoga što vidi kod svojih roditelja. Sve što je Jovana želela je nešto ili nekog ko će je ustrojiti, ukalupiti, ograničiti, pokazati joj njeno pravo mesto. Mesto koje zaslužuje u nevidljivoj hijerarhiji sveta. I kada je videla da na ovom mestu nema tog nečeg odlučila je da ode. I kada je videla da na ovom mestu nema takvog nekog odlučila je da sve sebi uradi, uredi sama. Vremenom se nije pokajala, jer niko ne može da ti pomogne i odmogne kao što ti možeš sam sebi.

Jovana je primetila tragove u snegu koji vode do kućice za koke. Nečujno je skinula svoju obuću i krenula bosa pored garaže, sa namerom da istruleloj daščanoj građevini priđe sa zadnje, crne, neosvetljene strane.

Jovana je čučala bosa u kokošinjcu obučena samo u haljinicu boje pustinje, sa velikim belim tufnama. Pramenovi njene prirodne plave kose pali su na sneg koji se probio kroz rešetke kokošinjca. Jovanin jo-jo panda je tiho cvileo, puštao iz sebe zvuke koje je neki Kinez nekada snimio na diktafon i ugradio u njega. Cijukanje crno-belog mede je odavalo njen položaj, pa mu je srpom isekla glavu i bacila je u slomljenu pojilicu u kojoj se nakupilo nešto otopljenog snega.  Glava je bućnula i pala na dno i nastavila da pušta zvuke jada. Sada su se ti vapaji jedva čuli, kao povik sa keja kada stojiš na mostu, čudnovato i mračno i duboko, kao povik sa dna reke.

Pazi, pazi na svoj život Rio, ako, ako, ako ti je mio…

Jovana je podigla sekiru iznad glave, obuhvatila je sa obe ruke i zamahnula iz sve snage. U prvom udarcu je skrckala sve moguće daščice kokošinjca koje su mu davale oblik. U drugom udarcu je skrckala sve moguće koščice u Jovaninom telu koje su joj davale oblik. U trećem udarcu skrckala je svu moguću pređašnju stvarnost koja joj je davala oblik.

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo peti

Izuzetno ne podnosim zadrte i ograničene, zadrte koji trte ograničene, varničenje, vatromete i petarde, šut za tri poena Ratka Varde, Tantum Verde, verande i gluperde, kao i glupandere, ne podnosim komplet plišane trenerke i mede u tonu, ronilačka odela i skafandere, bandere u A, TENT B, dalekovode iznad krovova, zapušene odvode i oluke, pomen rovova, bruke, jauke, muke i okuke, ljude univerzalne struke, univerzalni lepak i samolepljive pauke koji su namereni da nekog uplaše osim ako su zalepljeni na unutrašnjem dnu čaše, tako da se ne vide od pića

Ne podnosim vrućinu, ezoteriju, visinu, pustinju i preriju, svaku sapunjavu seriju, tvrde sapune uopšte, imena od milošte, deminutive, blitvu, kelj i gljive, ples i plesan, buđ i rđu, tvrdu struju i onu tvrđu, naizmenično, manično, depresivno i opsesivno, posesivno i sve je divno leptiriće, bačene papiriće, unutrašnje biće osim ako nije unutrašnje biće poručnice Ripli

Povrh toga ne podnosim vrhovne vođe, vrhunske ribe, vrhušku stranke, ribe morune skobalje i ralje, dalje ne podnosim roditelje koji imaju projekte a ne decu, aluminijumske felne na Kecu, kišu oko Kragujevca, kišu i oko ako ciljaju visoko, na vrhove, ne podnosim stihove koji liče na već napisane stihove, giht i gifove, metalske rifove u turbo folk numeri, naizgled iskreno prepuštanje sa zadnjom namerom, osim ako ta namera ne ostane zabeležena nekakvom kamerom

Onda ne podnosim prosek, Proseko i prošek, prepečen hleb i bonsek, oseku koja otkrije skriveno smeće, smećare koji se kriju, nijednu zmiju, one što biju pa posle pitaju kuda, muškarce bez muda, žene bez muda, ne podnosim one koji su bili svuda a da dupetom nisu makli, karoseriju koja se cakli, jeb’o seriju koja ima devet plus sezona, njih ne podnosim više iz fazona nego što su možda stvarno dojadile, evo na primer Dosije – X podnosim

Zato ne podnosim ostale dosijee, dijabole i dileje, odiseje i priče od Kulina bana, kako je uvek bolja tuđa poljana, na kraju dana ne podnosim da nosim ekran na jastuk, beli luk, crni luk, lukove i strele, imele i ukulele, ne podnosim granice, prelaze, prilaze, obode, ne podnosim one što odvode, mada ni oni što uvode nisu baš sjajni, pridev javni na tajni, magistralne pravce u Negotinskoj krajni, krajnji napor, priče koje je pisao Momo Kapor, kap u prepunoj čaši, oluju u flaši, Titanik u avanu, osima ako nije deo brodoloma na tavanu…

NASTAVIĆE SE…

BUNAR SUDBINE U PATNJI ZA KOFOM ŽIVE

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

Mogao bih se vratiti kasnije, ali se vraćam i pre nego što odem, mogao bih se i vratiti nikada, ako dobro ubodem

Sva naša sreća rezultat je bezgrešnog kursa, koji traje tri meseca i nosi sertifikat, naša srca zatrudne kao u filmu od samo jednog seksa, i bez sonde ultrazvuka, i bez da bunarim, vidim, biće sigurno žena, zvaće se Nada, zvaće se Ljuba, zvaće se Vera

A posle pobačaja, ostaće hladna površina, sluzava slina, leš i tišina, otvrdla podla kičmena moždina, nikad čvršća osovina, osobina ovog tela je da istrpi sve, da iscrpi sve, i svakog, ko prvi trepne, pada, svi idu u istu kofu

A posle pobačaja zatvaraju se vrata raja, otvara se stomak, posuvraća izduvana vreća i ušiva za trbušni zid, abort! bušni zid, bog na nebu, bunar u zemlji, ozidan, uzidan sam, nabacujem laso sebi na vrat, konopac spuštam, okrećem točak, kofa tone, tri tone u mrak, čujem cerekanje, čujem zadah, izgubim dah

Dah, izlupan palicom, držim kao malo vode na rukama, nikada nisam živeo na živim mukama, na žive rane sipam živu iz toplomera, toplo mi je oko trudnog srca, iz grudi buncam, u magnovenju, febra me davi, meda, vi svi ostali iz špila, tač

Sedim u kofi, klatim se kao kakav bikuspidalni, trikuspidalni profil, pretim, otvaram zatvaram, krvni sud, sud pun krvi, serem u kofu, pišam u vodu, uvek sam prvi, čekam red, redove u zavodu, u zavoju, četrdeset dana da stigne hrana, četrdeset noći pića i moći, pokvari mi se konopac, kriv mi je džojstik, drkam ga, drkam ga, drkam dok ne pukne, pljusne, preko vode me vode, kikoćem se sa dna, ispuštam tam, ispuštam bam, ispustim dah

Tačan kao švajcarski sat, bušan kao bunar i praktičan, izvučem se na vlažnu površinu, zguljenu materinu, tačan kao tač, previdim prevod i spočitam neistinu, sam sebe otkucam, ukucam, upucan, puca-san, Mesec je kriv, Mesec je Japanac, moju nutrinu isisava na slamku i razmazuje je po zamku, na planini Fudži

Večni vetar, nepostojeći, raznosi kosti preko trema koga nema, bez mene se množe, sve te kosti i kože, milioni uzdaha, zuba, tačni kao tač, odvajaju se nepovratno od svojih ležišta, materija, ograničena strategija, tumor ekspanzija, niko ne sme da kaže, kad kažeš gotovo je, trepnuo si, padaš

Dah, izlupan palicom, držim u mukama, žito za kivot, držim u mukama tučak sudbine, isprašen semenom, uhvaćen u maži, tačnoj kao tač

Sva moja istina je uljuljkana uspavankom, miruje u tišini, jedva da otpusti dah, sedim sam u olupini, u konfuziji, kada znam zašto smanjim se na veličinu kofe, ali patim od visine pa se pravim da ne znam, ni šta, ni kako, ni gde, ni kada, dišem u fusnotama koje niko ne čita, ne obraćam više pažnju na skrivene poruke, ni na neskrivene poruge, poluge odavno nisu u mojim rukama, točak sudbine, sud bine, sud, kofa, ubi me