Month: December 2009

31

… sledeći radni dan, nedelja …

Ko kaže da je 13 baksuzan broj? Upoznao sam jednom jednog momka koji je mislio potpuno suprotno. Ali nije mislio da je 13 srećan broj nego da jeste baksuzan medjutim tek kad se pročita natraške.

Kao trideset jedan!

Taj momak je mrzeo ali doslovno mrzeo broj trideset jedan.

Mrzeo je što je rodjen trideset prvog pa još decembra tako da je uvek bio najmladji u razredu. Devojčice su ga zbog toga zvale MALI iako je bio najveći u generaciji i uopšte nisu obraćale pažnju na njega. Takva ignorancija dovela je do toga da se vrlo rano zatvori u sebe kada je u pitanju suprotni pol a posledice su bile katastrofalne.

Mrzeo je svoje ime i oba prezimena koja je nosio zbog roditelja koji su  nakon razvoda u suštini digli ruke od njega. Nevoljno je izgovarao svoje podatke kada ga upitaju jer uvek bi izbrojao trideset i jedno slovo.

Bio je trideset prvi u dnevniku i u osnovnoj i u srednjoj školi. Čak i kad je promenio srednju školu i kad su ga upisali na kraj dnevnika opet je ispred imena stajao broj trideset jedan. Tada je zamrzeo školu i od tada više nikad nije bio uzoran djak.
Na faksu, naravno, generacija ta i ta kroz trideset jedan, pisalo je na prvoj strani indeksa.

Već tad je znao da će ga teško završiti.

Mrzeo je i autobus trideset jedan kojim se vraćao iz bilioteke u iznajmljen stan. Taj autobus je uvek bio pun mladjih koleginica o kojima je neprestano maštao. Bile su jedre, zategnute, mirisale su na voćne parfeme, smejale su se tako nevino i slatko a njihovi pravi zubi sijali su se i na zimskom suncu.

Mrzeo je i taj iznajmljeni stan u kom je živeo iako je u mnogome bio bolji od studentskog doma.

Odlazio je tamo polako, sitnim koracima ipak daleko od toga da je nosio broj trideset jedan. Prevashodno ga je mrzeo jer je bio na broju trideset i jedan ali nije ga plaćao novcem pa je morao da se pomiri sa tim. Na kraju krajeva to je bilo jedino mesto na svetu gde je sebi mogao da priušti malo mira i tišine.

Naravno samo onda kad nije trebalo da se nadje gazdarici, Mariji.

Marija ga je barem jednom nedeljno zvala kod sebe, u veliku kuću, na ručak i čaj i kasnije masažu. Bila je udovica i nedostajalo joj je društvo. Njen muž je umro pre par godina i još se nije navikla da živi sama. Imala je mnogo prijateljica i one su joj često dolazile u posetu. Vila na broju trideset i jedan pružala je mnoge pogodnosti za druženja. Jednom je Marija organizovala zabavu na kojoj je bila, verovali ili ne, trideset i jedna gospodja, sve bez muževa. Mali ih je izbrojao sve do jedne.

Kako je samo mrzeo Marijine prijateljice.

Najviše od svega je mrzeo što ga je Marija stalno preporučivala svim novim prijateljicama.

~ Probaj ga draga, tako nešto nikad nisi doživela ~ obično bi govorila.

Mrzeo je iz dna duše to što su gospodje veoma galantno plaćale za jednu noć sa njim.

Mrzeo je ali nije mogao da odbije.

Skupljao je pare koje je kasnije obilato trošio na bezuspešno muvanje tinejdžerki.

Maštao je o devojkama koje su jedre i zategnute, koje su mirisale na voćne parfeme, koje su se smejale tako nevino i slatko.

Medjutim kresao je samo matore zbrčkane bogate napaljenice.

Ćutao je i kresao. Kod njih u vilama i potkrovljima, u kolima i na jahtama, plaćale su mu letovanja, skijanja, banje, ekskurzije, koncerte samo da bi im pravio društvo.

Nikad se nije previše trudio u krevetu ali sve one su bile oduševljene i uvek ga zvale na još.

Ćutao je, mrzeo i kresao.

Sve do danas.

Danas je doveden kod mene, u jedinu dežurnu ustanovu, nakon doživljenog nervnog sloma.

Po pričanju njegove gazdarice Marije, mladića je zatekla u iznajmljenom stanu uparenog sa trideset jednu godinu starijom gospodjom koja nije davala znake života. Kako je kasnije ustanovljeno gospodja je umrla od srčanog udara tokom seksa navučena na trideset jedan centimetar dugačku kurčinu mog novog pacijenta.

~ Kakav poklon za trideset prvi rodjendan ~ pomislio sam.

Ispratio sam Mariju, zaključao sam  vrata bolnice i zalepio na njih papir na kom je pisalo

prvi radni dan u novoj godini 3.1.

Došao sam do sobe trideset jedan i provirio kroz rešetku na prozorčiću.

Mladić je ležao u fetalnom položaju sa rukama skupljenim u medjunožju i buncao:

~ Trideset jedan, nije… Tridest jedan, ne… Trideset jedan… neću… neću… Trideset jedan… Trideset jedan…

31. decembar 2009 16:56:12 | (1) komentar

Ako me ovo nije razbudilo, neće ni kafa 3 u 1.
Omu, u 9. januar 2010 18:52:28

PONEDELJAK

… na kraju dana …

Ponedeljak. Vratio sam se sa posla. Ostavio sam torbu u sobi. Uzeo sam slušalice, spakovao plejer, obukao gumene čizme na poslovmo odelo i žutu kabanicu preko. Izašao sam napolje. Woody je znao šta sledi.

Šetnja.

Na sam pomen te reči skakao je iz sve snage po ogradi terase. Skinuo sam ogrlicu i povodac sa vrata garaže. Ne da bi ga svezao. Hteo sam samo da vidim jedan iskreni osmeh danas. Neizmernu sreću izazivalo je zveckanje lanca. Lice mog psa izgledalo je tad kao da se smeje.

Napustili smo dvorište.

Nebo je bilo otvoreno. Kiša je pljuštala po nama. Kiša me je radovala.

Drvored.

Gole grane.

Ispred mene je velika šuma. Neobično svetli. Izgleda kao da ima dva velika oka. Čuo sam da se snima nekakav program medju njenim stablima.

U rasadniku smo.

Staza je izlomljena na više mesta, mokra i blatnjava. Gazim gde hoću. Noge ostaju suve. Nigde nikoga. Pišam na otvorenom. Vrtim se u krug.

Uši upijaju samo muziku.

Prekrivene su jastučićima slušalica i nepromočivom kapuljačom. Osećam vetar na licu. Vlažan i hladan decembarski vazduh budi me po drugi put danas. Duboko udišem.

Hodam sporo.

Pokušavam da idem uporedo sa mojim malamutom. On je najsporiji pas na svetu. Krećem za njim. On može gde god želi. Mirišemo. Slobodni.

Nevezani i odvezani.

U sred sam rasadnika. Stojim na travi. Gledam kroz breze ponoćni tramvaj kako odlazi ka gradu, poslednji voz ka moru danas.

Stojim i pevam iz sveg glasa. Ne čujem sebe od muzike. Siguran sam da očajno zvučim ali se osećam fenomenalno.

7. decembar 2009 21:12:44 | (3) komentara

Are you aching for the blade?
That’s OK, we’re insured
Are you aching for the grave?
That’s OK, we’re insured

We’re getting away with it all messed up
Getting away with it all messed up
That’s the living
horhe, u 7. decembar 2009 21:13:58

srca mala…ljubi ga majka
ljupce (Neregistrovan), u 7. decembar 2009 21:47:17

Nisam covjek od komentara, al volim da citam tvoj dnevnik.
Anoniman (Neregistrovan), u 8. decembar 2009 4:41:47