Month: May 2019

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (5/12)

DISTORZIJA

… tri godine ranije …

Probudio sam se sa, sam se sa bolom, sa bolom koji je, koji je, sinoć zamaskiran Ibuprofenom, 1200mg, 1200mg, film tablete. Da li se u, da li se u odjavnoj špici pojavljuje posveta, posveta, ‘perforiranom želucu’? Nikada neću saznati. Čim prestane tišina, čim prestane tišina u bioskopu pokupim se, pokupim se i odem, ne obraćam pažnju na slova. Voleo bih da postoji Dolby surround tišina, Dolby surround i da može da se kupi, užasna distorzija mi cepa, mi cepa bubne opne od kako sam, kako sam napravio prvi pokret glavom, prvi pokret glavom. Noga na krevetu se iščašila, iščašila od ostatka kada sam pokušao da, pokušao da ustanem. Dobar izgovor da ona ne dodje, da ona ne dodje večeras, ne bi mogao ponovo da je slušam ni za desetak minuta talentovanog sisanja kurca. Ruka me toliko boli da mi glava pulsira i gubim, i gubim ravnotežu. U slomljenom ogledalu, ogledalu, to izgleda groteskno.

Ustao sam. Nalet bola me je prostrelio kroz potiljak. Ravnomerno se razlio od karpalnog zgloba do vrata. Vrata su iskliznula iz ležišta. Uz vokalizovanu muku ih otvaram zdravom rukom. Mogao sam ostati doveka zarobljen u iznajmljenoj sobi sa slomljenim krevetom, lampom, načetim NSAIL-om i praznom limenkom Sprite-a. U toj ljubičastoj kutijici za spavanje, sobici za utehu večitih studentkinja, trpanje sponzorušica, karanje neshvaćenih umetnica, grebarniku za snošaj, nadzemnom grobu, peti sprat zapravo, postoji i šaka jada prozora okrenutih ka svetlarniku ali od toliko svetla ni zelene alge ne bi imale za fotosintezu. Sećam se kad je krevet prvi put slomljen, jedna debela je toliko skakala po meni da mi ničega nije bilo žao, samo da sam izvukao živu glavu.

Zglobni autobus je toliko razglobljen da me i leva ruka boli pokušavajući da se držim pod harmonikom za njene falte. Melodija koja mi rastvara sivu masu podseća na otvaranje i zatvaranje mešine, osećam taj vazduh koji mi zuji kroz uši.

Ili je do autobusa.

Setim se njene suknjice na falte, samo sam to zapamtio. Bilo me je sram da nam se pogledi sretnu, taman posla da je pitam za ime. Ekskurzija, sedmi razred, nazvao sam je Ana. Većina devojčica ima deo Ane ili celu Anu u imenu. Kad porastu dobiju još neka slova, kako koja. Ne obraćam pažnju na slova, to je već jasno, ali suknja zato… Suknja na falte koštala me je mnogo u životu, nadoknadivog i nenadoknadivog, zato sam danas prazniji nego juče. Ne vidim da će se to promeniti ni sutra. Reka koja je donosila vodu u jezero mog postojanja usled jakog zahladjenja u medjuljudskoj komunikaciji zaledjena je kao oči jedne prave Ane koja je zbog mene jednom obukla suknju na falte. Na drugom kraju otoka bez prepreka odnosi iz mene floru i faunu mog utemeljenja u ovom okruženju a vremenom populacija misli i emocija odumire, podižući nivo mulja u odnosu na bistrinu. Tešim se da će kroz vekovima udaljene porcije vremena potencijalna energija tog organskog otpada nekog ugrejati pred spavanje.

Vetar šiba, pojačava distorziju, čujem i treći instrument, neki limeni duvački. Nepodnošljivo je. Ali kad desnu ruku izvadim iz jakne, manje me boli. Hladnoća deluje analgetski, otupi mi senzorijum. Znam zašto ne reagujem. Nadražaji postoje, kao i spoljašnja sredina, postoje i receptori ali su ispali iz ležišta.

Voda ne miruje.

Deset je stepeni a deveti je avgust.

Ne znam kako izgledam. Reklo bi se mirno. Samo čovek koji šeta oko jezera, 7 km u 6 popodne, radio je do 5h, četvrtak je, sutra neće raditi, treća žena je na jogi, dvoje dece bi mogli biti na engleskom, pas će čekati svoj red.

– Šta ti je sa rukom?

– Ma ništa.

Jesi li pokupila decu ili da idem?

 

(2012)

DOZEN YEARS, LOST IN SMEARS (5/12)

PISMA IZ ARGETINE

… baš štete Beskonačnog odmora …

 

Jesus etc.

Dan 13.

(njena svetost gospođa krava)

Y: Jebeš mu mater, majka debela!

X: Moja majka nije debela!

Y: Ne spominji majku, majke su svetinja!

X: Krava je svetinja, Majke je bend!

Y: Majka je krava, daje mleko!

X: Krava je majka, daje meso!

Y: Ne bih išao tako daleko (bos, neumiven ukaljan) desno!

X: Nisam ja kaljava što sam maljava što sam rđava nego što je svetina oko mene buđava.

Y: Nemoj samo kao baba kukati nad prosutim mlekom. Nabavi vakuum pumpe. Ili barem skuter. Danas i babe imaju skuter.

X: Najbolje krave ne obaraju kofe, to su nas pogrešno učili u školi (između osta log in/log out). Vakuum je uber cool. Tamo kofa ni ne može stvarno da se prevrne. Skuter? Je l’ to onaj pevac?

Dan 57.

(kao one cigarete, njih sam prvi put video na plaži, ‘ne laži’)

telenor

prognoza za četvrtak

sutra je najbolji dan za jebanje koza,

UV indeks neće prelaziti ozam,

na kurcu te nozam,

veterinar zoofiličar je jedino gore od veterinara lovca, u čemu je čar?

u čemu je koska?

govna za mazanje su ljigava, sluzava i lepljiva kao govna

– ‘Šta me koji kurac mažeš kad opet izgorim i ne mogu da spavam?!’

– ‘Hoćeš nešto odgovoriti telenoru na sms kako bi stvorio privid dopisivanja i upotpunio samoobmanu da neko misli na tebe a da ti to pri tom ne naplaćuje?’

Dan 101.

(zen, ba-zen, bosanski zen & XXXL bosanski lonac)

‘U bosanske ćevape ide ovca, zar ne?’

‘To je zbog muslija.’

‘Zar nisu musli ono za doručak na moru?’

‘Musli je onaj mali iz FMPa!’

‘FMP više ne postoji, ne?’

‘Ali Musli i dalje postoji, kako je sudbina strina. Sad se zovu CZVB Diva.’

‘Divac! To je onaj sa žutim šlemom, njega znam!’

Bosanac ne može dosegnuti zen. Najdalje što može je Zenica.

Dan 145.

(Genadij Poganov, ukrajinac koji živi u Moskvi i vozi Grand Cheeroke i koji je progutao loptu za plažu)

Ovaj dan je protekao prilično mirno, gotovo zen. Jedna devojčica je izgubila nevinost usled nezgodnog skoka u plićak, druga loptu za plažu, prvoosumnjičeni je bio mačak Tom kojeg je pudlica Jerry na očigled svih rasporio ali od lopte ništa. Ni od rekonstrukcije himena.

Genadij je sedeo u hladu Coca Cola suncobrana i levom rukom mazio svoj loptasto obli abdomen dok je desnom mazio Jerryja koji je ležao pored a krv mu se sa brkova cedila u more.

Dan 189.

(Neil Pride Hobie Cat školska mini jedrilica kao parametar)

…a par metara dalje…

– U jebote kakva jahta je pristala!

– Nije to jahta, Mini, to je gliser.

– U jebote kakav gliser je pristao!

– Ne bi ni pristao na manje Mini, ahaha.

– Kakav je to gliser jebote?

– To je ‘kad jedan magarac proda brdo krša i goleti, usput svoju đedovinu koju nije ni znao da je nasledio za 7 miliona jevreja drugom magarcu’ gliser.

Dan 233.

(lamentacije o nesvesnoj smrti)

More je simbol nesvesnog.

Šta onda leži u korenu ponašanja čoveka ‘pišaću u more niko me ne vidi’?

(O izbacivanju tovara ne želim ni da lamentiram!)

Da li je manje zlo ako pišaš po kolektivnom nesvesnom preko Speedo gaćica? Ili se setiš ceha koji ti je ispostavljen za četiri pedlja poliamida i malo streča pa makneš kupaće i bez filtera i fleka jednu slanu vodu rastvaraš u drugoj slanoj vodi?

Pišam se kao kobila na kolektivno nesvesno.

– Kako je ovde nestvarno mogli bismo komotno biti mrtvi?

– Živi ljudi ovo ne stignu da dožive?

– Upravo.

Dan 277.

(golden brown – ‘hašiš, čokolada, govno’)

Bernardijeva soba na plaži.

Na ponti više nema plastičnih ležaljki, gumenih lopti (njih nema već danima), Coca Cola suncobrana, Poganov je otplovio na hladni daleki istok, Neil Pride Hobie Cat je odjedrila u bolje šjutra, Toma je sprao zaliv koji više nije zaliv nego ‘veliki hladni Okean’ u kome živi jedna jedina džinovska kornjača. Lonesome George. Ili njegov duh. Kamo (ne)sreće.

Na pontu su bili poređani komadi iz sobe Bernarda Bernardija i sve je bilo nekako…

‘Golden brown texture like Sun…’

Dan 321.

(veliki korak za ženskog čoveka a mali za čovečanstvo)

– Ajde skoči, neće ništa da ti bude, to je samo voda, nije beton.

– Znam, hoću ja da skočim ali ne smem.

– Eto zapuši nos i zatvori oči i kao da nisi ti, samo skoči.

– A uši?

– E pa biraj, ili nos ili uši, tri ruke nemaš.

– A da probam sa ovog nižeg?

– Ajde probaj sa nižeg, pola metra, metar, nije tu problem nego u glavi, prvi je uvek najteži, zato ga obavi što pre, ne budi puh, skoči.

– Neću ja da budem puh ali ne smem.

– To je samo more. Kao skok u nesvesno.

– A šta ako pipnem dno?

– Jednom je jedan kriminalac rekao Kada misliš da si dotakao dno a ono ima još dalje od toga.

– A?

– Nećeš dotaći dno, samo zakorači, napravi taj veliki korak za tebe a mali za čovečanstvo. 3 2 1…

Dan 365.

(posle godinu dana odmora)

Za godinu dana odmora mora se desiti barem jedan rođendan. Rođendan na moru kad si rođen sred leta nije neko čudo. A meni je čudno. Ne kao šuma. Nego kao more.

Hvala i Mariji i Petru i Aleksandri.

Dan 409.

(kada san neće na oči)

– Šta radiš to, jebote? Ne drmaj krevet!

– Kada kucne ponoć ja postajem Vibrafon!

– Šta bre?

– Vibrafon! To je najnoviji lek sa obale Trinidada i Tobaga za mir u svetu i na okeanima, naftne mrlje na dosijeu i u restoranima, ozonsku rupu i rupe na dupe, šarlah, velike boginje, kandidijazu kako gornju tako i donju i patkicu za kadu. Samo odabrani mogu da vibriraju na pravoj talasnoj dužini koja ovisi o geografskoj širini i vibracijama prijatnim i pritajenim izleče gore navedeno i još 408 (Voždovac – Ralja) potencijalnih stanja!

– Ne seri! A šta ako nemam patkicu?

– Onda može i morka!

– A šta je morka? Je l’ to isto kao kokoška samo više fensi pa ima drugo ime?

– Morka je kokoška koja sve mora sama.

– Pa moja komšinica Jelisaveta je onda morka.

Dan 453.

(majmuni, grbavci, papagaji, crnkinje, budale, patuljci i druga stvorenja za jeftinu zabavu)

jeftina zabava

(ne znam šta bi Jefta rekao na ovo)

na slovo, na slovo G

gospode gle gusto gizdavo govno gorepomenutog gnusnog graorastog glavatog goluba gde gazi gorućom gostoprimljivom Gvadalaharom

Dan 497.

(životinjsko carstvo, Pez dispenser i kaćunčica)

ribica & pače

miš & koka

mačkica & mačor

Miško & Lidija

(znam Miška i Lidiju)

dobro oni nisu životinje,

dok ne ostanu sami,

Kamagra iz Pez dispensera…

kaćunčica i Dimitrije Vojnov!

Da li je još nekome do seksa?

Dan 541.

(bura)

Danas je počela bura, taj strašni huk sa vrhova planina, dah zaboravljenih bogova čija se lica kriju u oblicima oblaka, duh koji svira orgulje fijuka, rasteruje zle i nemile, vuke i međede i vraća more nazad na pučinu. Danas sam se posle više od 11 godina vratio na vis sa kog se mogao videti i zaliv i pučina. Danas više ne. Verujem, ipak, da će bura još danas razasuti moje poglede, svaki u svoju daljinu.

Dan 585.

(cesta kojom se često vozi rikverc)

Stari put oko zaliva. Stare ambijentalne celine i stara ostrva. Stare planine. I u starom čamcu jedan starina. Stari grad i veliki brodovi. I u pokretu stari hit starog Baneta:

…biću drolja ako budeš gnu

biću drolja ako budeš gnu

biću drolja ako budeš gnu

i ljubav pobedi…

Dan 629.

(fini delfini)

Prozračan dan. Izleti na odmoru. Odmor na umoru. Umor kao imperativ. Imperativi prirode. Prirodna cikličnost. Cikličnost vetrova. Vetar u jedrima. Jedrenje kao Beskonačni odmor. Beskonačni izlet. Svesni izlet u nesvesno. Ronjenje na dah.

Dan 673.

(kao fini jeleni)

– Je l’ znate da su se na moru pojavili fini jeleni, idu po plažama i kulturno se predstavljaju, staju između tebe i Sunca da te upoznaju sa paletom retro proizvoda za inkvizicijsko mučenje i igranje u pesku od nerđajućeg čelika a dok se okreneš po sunčane oni te izjebu i ostaneš bez gaća?

– Klak, klak, klak… Dobro veče!

– More marš bre u pičkicu pedersku, znam taj vic!

– Ko je bre peder jebem ti oca u guzicu – jelen reče pa uteče.

– Je l’ ti nedostaje nešto?

– Možda da zajedno gledamo Slagalicu.

– Milka Canić je fini jelen!

Dan 717.

(ne idem u školu al’ često nosim ruksak)

– Koliki ti je taj ranac? Stvarno ne znam šta će ti?

…ona je imala ranac na sebi kad je pošla ja sam rekla Cico molim te taj ranac nemoj da nosiš, što će ti taj ranac?…

– Eno oslobodilo se mesto ako hoćeš da prilegneš?

… a ja kažem Cico lezi! A ona nije htela da legne nego sela…

– Hoćemo li imati hleba za večeras?

Čiko jel sav ovaj lebac tvoj?

Moj pa šta!

Pa što ga onda ne jedeš čiko?

– Jesi li se javio kući?

Alo Požega! Požega javi se!

Omnia mea mecum porto.

– Ne bi me čudilo da u njegovom rancu nađem pored maske za ronjenje i masku za mačevanje?

– To je zato što on spava sa otvorenim ustima pa da mu bubašvabe ne ulaze u usta!

Dan 761.

(sise i leto)

Momci iz teretane kažu da ti je ‘sisa’ dobra ako bez imalo natezanja rukama možeš da držiš olovku između pektoralisa. I onda se desi dan u teretani kad ih vidiš sve kako hodaju goloprsi sa stranačkim hemijskama, hajlajterima, markerima i šepure se kao vašarski gusani. Izgleda malo nadrealno ali i 200 iz benča izgleda malo nadrealno kad je lik visok 170.

Y: Vidi mogu da držim Šta Bilo flomaster među ‘sisama’ a da ne upirem mnogo rukama!

X: Vau! Ja ne mogu ni patronu za penkalo!

Y: Šta ti misliš je l’ može Milena da drži olovku među sisama?

X: Ona može celu pernicu!

Dan 805.

(životinje po redosledu pojavljivanja)

krava, pevac, koza, ovca, mačak Tom, pudlica Jerry, magarac, kobila, džinovska kornjača Lonesome George (in memoriam), puh, patkica za kadu, morka, kokoška, majmuni, papagaji, golub iz Gvadalahare, ribica, pače, miš, koka, mačkica, mačor, vuci, međedi, gnu, fini delfini, fini jeleni, bubašvabe i vašarski gusani.

(ljudi po redosledu pojavljivanja)

Isus, Scooter, Dejan Musli, Vlade Divac, Genadij Poganov, Bernardo Bernardi, Marija, Petar, Aleksandra, komšinica Jelisaveta, Jefta, Miško & Lidija, Dimitrije Vojnov, Bane Krstić, Milka Canić, Cica iz Beograda i Milena kao ona sama.

 

(2012)