Month: July 2010

ZEN

… zvuk jedne ruke …

Na Svetoj Gori Atoskoj, u skromnoj kući Božijoj, već decenijama, zaboravilo se i od kad, živeo je otac Teodor.
Hladan kao kamen, nedokučiv kao more, zdrav kao maslina.
Retko je zborio, rečenice su mu bile kratke i u njima je uvek bila koncentrisana mudrost.
Glasa se njegovog moglo na duže čuti samo ujutro i uveče kada je izgovarao molitve.
Više od polovine svog bogougodnog života proveo je sam u keliji ili duboko u brdima manastirskog poluostrva ili na drumovima Božijim po Svetoj Gori Atoskoj.
Kamenog lica, na kome nikad nije viđen osmeh, predavao se veri koja ga je, čini se, preplavila kao more. Istrajavao je u molitvama čitav vek kao drvo masline.
Ipak i njegovom ovozemaljskom biću približavao se kraj.
Bratstvo manastira položilo je u sumrak prostog letnjeg dana njegovo još uvek životno telo u krevet. U dnu sobe beše prozor kroz koji je mogao da dočeka možda svoju poslednju zoru. Kada je najstariji među njima utonuo u san klekli su pored njega i počeli da se mole. Pred samu zoru jedan od braće proglasio je upokojenje oca Teodora i tada u miru i tišini svi napustiše sobu.
Kada su se vrata zatvorila i sveće ugasile, negde u dubini guste sede brade, uglovi usana oca Teodora pomeriše se na gore.
Izdahnuo je sa osmehom na licu. Osmeh je poneo iz života.
Bio je to osmeh o kome se i danas priča na celoj Svetoj Gori Atoskoj.
Osmeh životu.
Sahrana je bila skromna.
U daljini se čulo more koje udara o kamen ne bi li mu ugradilo malo topline. U okolini je sve mirisalo na masline.

 

29. jul 2010 23:27:34 | (1) komentar

ja sam otac teodor brat dragoslavljev, na sahranu svoga brata dodjoh ja…
ljupce (Neregistrovan), u 30. jul 2010 12:45:06

NA FRIŽIDERU

… sa magnetićem …

Tužno je za rođendan sedeti u praznoj kući (Vudaljka samo spava, kao neki lemur) zato sam, opet sam, otišao da vozim bajs, nadugačko, ceo dan, da umorim tugu, da je uspavam, da pijem verovatno bi je potopio u alkohol, ovako ostaju mi samo pedale…

PS

Kupio sam jutros svež hleb ali sve ostalo je na rezervi.

Vratiću se pre mraka.

 

19. jul 2010 20:40:57 | (3) komentara

Lipi su magnetići na frižideru.
athena, u 19. jul 2010 21:34:46

pa kad si nestrpljiv…
a torta + svecice?
a retro bombonjera?
a urbani sladoled?
malo li je?
ljupce (Neregistrovan), u 20. jul 2010 0:32:34

mi skupljamo magnete za frižider, svuda gde odemo ili ako neko od našeg društva ode, donese nam suvenir. mislim da ih za sad imamo iz 6 ili 7 zemalja
s, u 25. avgust 2010 17:55:36

POMRAČENJE

 

… 11 godina ranije …

… u sedmom mesecu godine 1999. sa neba će sići Veliki Kralj Terora. Nostradamus,  X – 72

Bio mi je rođendan.

Osvanulo je pravo u moje oči. Julsko Sunce o kome su svi toliko pričali ovih dana. Energija života ili smrt očinjeg vida. Izvor vitalnosti ili bunar slepih želja. Neki su čak pričali da se sa Sunca sprema apokalipsa.

– Pa šta ako je pomračenje Sunca – govorio je moj otac – nije smak sveta!
Neću da se krijem kao miš, ima da izađem i da gledam na suvo šta znaju ovi sa TV-a, nemaju pojma! – dernjao se stari sa terase kao da naše komšije baš briga šta on misli. Komšije čija su mi deca još juče pokazala kako su na sveću nagaravila parčiće stakla da ne bi gledali na suvo. Imao sam i ja svoje staklence, zbog majke koja je brinula, ali uz očev stav bio sam spreman da ga zaboravim u sobi kada se približi trenutak. Znao sam da ću tako jedini imati drugačiju priču kada se sutra sretnemo na fudbalu.

Ali sutra se nikad nije desilo.

Bez nagaravljenog stakla gledao sam kako Mesec zaklanja Sunčev oreol, milimetar po milimetar. Ubrzo, dan se pretvorio u zoru bez noći koja ih je tako dugo razdvajala. Zatim je u trenutku maksimalne eklipse počeo najdivniji i najveličanstveniji vatromet koji sam ikad video.

Velike rakete raznih boja padale su na Mesečevu površinu odvajajući komade koji su vučeni gravitacijom Zemlje sagorevali u njenoj atmosferi u hiljadama nijansi. Postojala je teorija da pomračenje Sunca donosi smak sveta i jedini način da se život ljudske vrste produži bio je da se pomračenje spreči.
Kako? Tako što neće biti šta da ga pomrači. Sam čin sprečavanja, iako potanko isplaniran, izgledao je fantastičnije nego spontano delo Prirode. Planirano ili ne ipak su neke od raketa sa nuklearnim glavama završile i na Zemlji, na nekim neprijateljskim vojnim objektima, postrojenjima, tajnim lokacijama…
           

Neprijatelji su znali da vrate i do sto puta više projektila i pritom zakače i neke koji su se držali po strani. Tako su mnogi mimo volje uključeni u dobacivanje nuklearnim  glavama.
Bombardovanje Meseca je zapostavljeno, iako potanko isplanirano.

Tada sam osetio toplinu. I to je poslednje što sam osetio. Sve ostalo je memorija.
I ovaj post, i ovaj blog i ovaj sto za kojim sedim… Sve oko mene i oko vas, svi ljudi i sve što im je u službi, ceo realni svet koji je po peti put kompletno uništen pre jedanaest godina,  kao i ceo simulirani svet koji je nasledio pomračenje, kreiran je u memoriji Velikog Kompjutera milionima godina unazad.
Samo sa jednim ciljem.
Kako bi savršene besmrtne mašine pronašle pogodan oblik koji će im dati odgovor na smisao njihovog postojanja.

 

 

7. jul 2010 19:07:19 | (0) komentara