Month: December 2014

HORORSKOP (OD NJUŠKE DO REPA)

 

JARAC

1

DIRTY TALK PREDIGRA SA ELEMENTIMA ŽIVOTINJSKOG CARSTVA

– Jebote pa ti imaš veće sise od mene, ko ginekomastični* jarac!

– Realno imam i manje dlaka od tebe. Pazi tu bradu što imaš na dnu leđa! Trebaće mi Villager* da se probijem kroz tu šumu što ti se nazire u gaćama ako me negde ne sačeka Predator*!

– Ček, ček prvo tvoje da skinemo i vidimo buđelar? Miško ti je, kladim se buđav ko Bora i ćelav ko Berček!

– Mala ne prozivaj mi Velikana da te ne dohvatim preko kolena!

– Ajde majke ti! Pih, velikan, pre će biti da je Smoki*, mada u pravu si Ljubiša je velikan srpskog glumišta, i od nedavno režije. Kako beše ono, Jesen stiže a meni se ne diže, poznato?

– Kako da mi se digne? Doduše, trebalo bi na te tvoje dunje u brushalteru, okrugle, tvrde i dlakave!

– Nisu to dlake, nego maljice, i to sve imaju. Sa kakvima si pa ti bio?

– Sa orangutankama nisam.

– Važno da si ti sav uglađen kao galeb* i umiljat kao jare!

– Ma jebi se kozo glavata!

– Samo sa tobom jarče moj, me, me, mekeke, mekekeke…

– Tiše malo, probudićeš mi matorce…

 

*Ginekomastija – povećanje dojki kod jaraca, muškaraca i još nekih sisara

*Villager – garden and power tools

*Predator – odnosi se na film Džona Mek Tiernana iz 1987.

*Smoki – kukuruzni flips sa kikirikijem

*Galeb – Nikačević Hasci-Jare uglađeno i umiljato TV Lice

 

 

 VODOLIJA

2

DA SE ZNA KO KOSI A KO VODU NOSI

Ide Mel Gibson pustinjom i naiđe na vodu i Džejn Triplhorn. Posle kraćeg premišljanja oboje ih razmaže po maljavim grudima kao da su šaka prašine*.

 

Ide Ričard Drajfus pustinjom i naiđe na vodu iz koje iskoči velika bela ajkula* i pita:

Ima li neki zubar* u kraju?

Ričard odgovara: Za zubara ne znam ali sam video Mela Gibsona.

 

Ide Ed Haris pustinjom i naiđe na vodu iz koje izroni Žan Reno* i kaže:

Nekako i da poverujem da je Mel Gibson razmazao Džejn Triplhorn po dlakavim prsima, pa možda i da je ajkula pitala za stomatologa ali Ede, majku mu, kako to može da se diše tečnost? Kako li su ti prodali tu priču?

Ed Haris skoči kroz prozor*.

 

*prašina – ono što se diže za dobrim konjem

*velika bela ajkula – poznata još i kao velika bijela psina, zabavno, ne?

*Zubar – prezime, Ronald ime, fudbaler rođen u Francuskoj

*Reno – (Renault), automobil rođen u Francuskoj

*prozor – odnosi se na film Stefena Daldrija, Sati (2002), jedini od insinuiranih u kome ne dominira voda a u kom Ed Haris skoči kroz prozor

 

 

RIBE

3

NEDELJA JE DAN ZA SVASTIKU KADA ŽENA ODE U POZORIŠTE

Bile (od najstarije do najmlađe) Briggite Lahaie, Eileen Daly, Maribel Verdu, Elena Anaya, Maggie Gyllenhaal, Ludvine Sagnier, Eva Green, Mischa Barton, Blake Lively, Lily Cole i Faye Reagan, stajale ispred mog lokala, sa zategnutim štucnama* i čekale da ih vodim na utakmicu, na Adu* na teren sa veštačkom travom. Problem je bio što je bio petak, a ne sreda, i ja sam sa ženom i svastikom* otišao na Zeleni venac da pazarimo neku ribu za ručak. Tamo obično nađemo dobar komad. Ako ne, prošetamo se do Bajlonija*.

Uredno sam ostavio poruku na vratima DOLAZIM ODMAH*.

 

*štucne – samostojeće čarape u kojima devojke i fudbaleri izgledaju seksi (dobro de, samo devojke)

*Ada – odnosi se na film Majkla Beja, The Island (2005), u kome je Sc.Joh. htela da se skine ali reditelj nije dozvolio           (i zato mu je film propao)

*svastika – naci simbol ali i ženina sestra, vlažni san svakog supruga koji je nasledi (dobro de, skoro svakog)

*Bajloni – prezime, Ignjat ime, češki preduzetnik koji je poslovao u Srbiji krajem XIX veka

*DOLAZIM ODMAH – lažna poruka koja se kači na vrata lokala (dobro de, nekad i u izlog)

 

 

OVAN

4

OD ZRAČENJA MONITORA SVAŠTA MOŽE DA SE UČINI VIDLJIVIM

– Šta je to? Ovan? Tako mi svega još jedan ovan! Jovana, Šta je bre?, (čuje se iz đavolje kuhinje*) evo u dnevnoj sobi dva ovana! Ma jedi bre govana. Gde vam je brvno momci, mislim ovo ono, Brno*, Duvno*, guvno*? Pitam se koliko bi mi ponudio Gavrilo* za te vaše rogove, kada mu se pokvari onaj u koji sada duva?

– A da ti nama malo poduvaš naše ućebane penise, druže Enise*? Teraj se na terasu!

– Kul ovani, sve kul, ionako mi je motorna testera* ostala u teksas jakni na štriku.

(ustaje i odlazi na terasu)

 

*đavolja kuhinja – Hell’s kitchen – deo Menhetna u kome je odrastao Daredevil

* Brno – mesto u Češkoj u kome se održavaju moto-trke

* Duvno – danas Tomislavgrad, mesto u Bosni i Hercegovini, blizu mesta Livno (divno)

* guvno – u Crnoj Gori sastajalište glavešina, pak u Srbiji treće dvorište gde se odlaže stajnjak

* Gavrilo (arhanđel) – snaga Božija, sprovodi pravdu, kod anglikanaca zamišljen sa rogom u koji svira

* Enis – sve ređe ime u okolini Duvna jer takvu decu u školi kasnije mogu prozvati Urac

* odnosi se na Teksaški masakr motornom testerom, film Toba Hupera iz 1974.

 

 

BIK

5

VEJN RUNI NA ŠATROVAČKOM GLASI…?

– Dodaj mi brijača?

– Misliš BIC-a*?

– Mislim nećeš britvom na bika?

– Kog bika?

– Saerobika?

– Je l’ to sa dva AA, kao baterije?

– Ma jok, sve zajedno, kao bakterije.

– Pa je l’ piješ neke lekove protiv toga?

– Moram prvo da se posavetujem sa svojim lekarom ili farmaceutom. Ili veterinarom?

– Veterinar je sahranjen za vikend. Divan je pogreb bio. 12 Majmuna* mu je nosilo sarkofag, gomila kvočki je kokodakalo unaokolo za njim, jedan mu se magarac iznjakao nad grobom. Shrek*. Prosto predivno. Shrink.

– Pusti sad to, nego kako bi bilo šatro od njake, iznjakeo?

– Iznjaoke.

 

*BIC – vrsta brijača za jednokratnu upotrebu

* odnosi se na film 12 Majmuna (Twelve Monkeys) Terija Gilijama iz 1995, sa Brus Vilisom i Bred Pitom koji su došli na sahranu lokalnog veterinara jer je to ustvari set najnovijeg filma AJP (ejp – majmun) = Angelina Jolie Pitt

*Shrek – Wayne Roonie

 

 

BLIZANCI

6

KO IMA TREĆI KRAJNIK NEKA DIGNE RUKU, AKO SME?

– Ko je to? Harvey* jesi li to ti sine? Bruce* ti li si sine?

– Mi smo bakice.

Harvey i Bruce su kao Giacomo&Giovanni* od rođenja i sve odgovaraju u glas od rođenja. Bakica uzgaja sijamske mačke koje pevaju:

’’We are siamese if you please, we are siamese if you don’t please…’’*

– Je li deco a što su vam tako velike oči?

– To je da te bolje vidimo bakice.

– A zašto su vam tako veliki uho, grlo , nos?

– A pa nismo još bili kod otorinolarin.gologa (mada je uvek bio obučen)

– Pa jesam li vam rekla da mi više ne dolazite sa trećim krajnikom, jebem li vam i seme i pleme, sada ću to sve da vam povadim – i poteže starica ogrlicu iz zbrčkanih njedara na čijem je kraju bila privezana naoštrena kašika – kireta*.

 

*Harvey – Harvey Dent, lik iz filma The Dark Knight, Kristofera Nolana

*Bruce – Bruce Wayne, lik iz filma The Dark Knight, Kolumba Nolana

*Giacomo&Giovanni – (Battista Tocci) najpoznatiji sijamski blizanci pretprošlog veka

* We are siamese… – Siamese cat song, numera iz filma AristoCats u izvođenju Peggy Lee

*kireta – oštar metalni medicinski instrument oblika kašike

 

 

 RAK

7

TRAŽI SE PATOLOG DA OBUČAVA GLUMCE FORENZIČARE

Idiotski vetar* je bacio je na šiljke očajanja jednu mladu damu (muda). Muda su mi se skupila od hladne vode (devo, device). Tuš je bio tužno žut kao jež boje bež (Beži ježe obruč se steže!). Dobro.

– Slušaj draga, – govorio sam mumlajući, muljajući jaja po peškiru i gledajući vršnjaka koji je sav ufitiljio (skupio se u puzdru, uvukao se kao kakav zglavkar), istina privređivao je proteklih sat vremena; koja sam ja kurva, jebe mu sise, od kada je zazvonila na vrata dok nisam izašao iz kupatila, 60 minuta, tačno… – tumor ti je benigni ili maligni. Ako je maligni onda je rak. I šta cmizdriš sada, to je samo jedno glupo pitanje na jednom glupom kolokvijumu iz glupe patologije, mislim, ko još hoće da bude patolog?

– Dana Scully* je patolog! – rekla je i počela još jače da ronza, sedeći gola u krevetu, držeći se grčevito za plahte a njene fine velike banana sise* su poskakivale gore-dole, kako se nije mogla smiriti.

 

*Idiot wind – pesma Bob Dylana

* Dana Scully – lik iz serijala X-Files, kreatora Krisa Kartera

*banana sise – poseban oblik omiljenih mi sisa zakrivljenih na gore, bogatih kolagenom, jedrih i prste da poližeš

 

 

LAV

8

AKO SE NASILNO NE PREKINU LOVAČKE PRIČE MOGU TRAJATI DOVEKA

– Šta je sada Antonije?

– Ništa pitam se samo kako Kevin* naručuje slaninicu?

– Moramo da pričamo o Kevinu*?

– Ne moramo. O čemu hoćeš da pričamo?

– Možemo da pričamo o čemu god hoćeš, za početak ja sam Jelena.

– Ma pali brate, narodnjaci su zakon.

– Šta je vas dvojica, još niste odmakli od devedestih i Pričaonice*?

– Hajde Jelena daj dva Jelena!

– Prvo, nemoj da mi se dereš po lokalu kao sivonja. Drugo, nisam Jelena nego Selena. Zapamti. S kao sivonja. Treće, nema Jelen, ima samo Lav.

Na to kreće pesma ’’ Love is in the air’’ (Laviz indi er) sa lošeg Sonashi ozvučenja kafane ’’Lovačke priče’’ a mladić u fluorescentnom prsluku otvara vrata i počinje iz samostrela da pogađa goste u vrat.

 

*Kevin – Kevin Bacon, američki glumac rođen u Americi (bacon = slanina, na američkom)

*Kevinu – odnosi se na film We need to talk about Kevin, Lin Remzi iz 2011.

*Pričaonica – preteča chata, kao i jedna od prvih mamipara putem telefona, reklamirana na TVu preko svake mere

 

 

DEVICA

9

NI URADI SAM NIJE IMAO OVAKVE BROŠURE

… jedna punoletna Nevena u epizodi NEĆU VIŠE DA BUDEM NEVINA NEVENA …

Znači*, Stabilo flomaster, check, znači debeli marker, check, znači knjižara…

Znači šargarepa, komada jedan, check, znači krastavac, komada jedan, check, možda tikvica, znači pijaca…

Znači jedna Guarana, check, znači jedna Koca Tamanica*, check, znači Drink Store…

Znači i sve ono iz apoteke…

Znači, knjižara, pijaca, Drink Store, apoteka…

– HAHO* a da uzajmiš unuci jednu krvavu* idem na pijac, da ti kupim nešto baba?

– Evo srećo, da nana. Kupi mi Novosti, ima, daju DVD Kumašina*, to mi omiljeni, zbog Branda, znaš…

– Znači, trafika… Jasno matora!

 

*znači – znači omiljena Nevenina poštapalica, nešto svakako znači

* Tamanica – Censorship of the ring WP sajta nije odobrilo objašnjnje ovog pojma

*HAHA – majčina mada može i očeva majka, čaj, uzvik smejanja

* krvava – 1000 RSD

*Kumašin – odnosi se na filmsku trilogiju The Godfather, Fren sisa Forda Kopole, koju naravno nikada neće deliti uz novine

 

 

VAGA

10

U ZIKRI BRALE NE MOGU DA GLEDAM

– Brate a da mi odmeriš mgra?

– Čekaj sa’će Brus da odigra džig*…

– Ajde tebra, kriza je…

– Misliš Svetska Ekonomska? To se kaže SEKA, ne zvao se ja Zeka!

– Zeko braćala, ajde, daj pa da se roknem ovde, ajde daj…

– Za ovde ili za poneti?

– Za odma’ Zeko, odmeri…

– Uvek me je to smaralo, znaš Hris, kada te pitaju ’’Za ovde ili za poneti?’’. Pa kučko glupa, vidiš da je mećava napolju, a i što sam skinuo jaknu, da je ponesem u ruci, ma daj…

Hristina je ne trepćući blenula u ekran ispred sebe koji je osvetljavao nju i donekle džankija Mrtvaka, ostavljajući Zeku u senci.

– Ajde Zeko ako si bratica, odmeri…

– Drži ovako, ne radi vaga. Daj kintu.

– Evo…

(nekoliko minuta kasnije)

– Šta je sada, diži se Mrtvi, jebem ti sestru… Šta da radim pa nisam ja jebeni Džontra?

– Nije ni on Uma – progovorila je Hristina ne dižući pogled sa monitora. Soba je zanemela, čulo se samo kliktanje miša.

 

*Džig – (Jig) vrsta irskog folk plesa nastalog u XVI veku

* Džontra – glumac John Travolta, od milošte poznat u Srbalja kao Džontra

*Uma – glumica koju Džontra spasava OD (overdoza) u filmu Pulp Fiction iz 1994, Kventina Tarantina

 

 

ŠKORPIJA

11

JEDNA CRNA HRONIKA I JEDNA USNA HARMONIKA

UZGAJIVAČ, VLASNIK I PRODAVAC EGZOTIČNIH ŽIVOTINJA PRONAĐEN MRTAV U SVOM PODRUMU!

GANGSTER UBIJEN, PUCANO IZ ŠKORPIONA!*

Klasična sačekuša na uglu ulica Kamposa i Iguite*. Momci u šarenim dresovima i sa lažnim dredovima na lepljenje, koji se mogu nabaviti za sitne pare na buvljaku, ispod mosta, blizu stanice 95ice*, tamo gde onaj ciga priča sam sa sobom, mada svi će vam reći da nije on stvarno lud nego je malo pomerio pameću, jer kada vam dete izgrize pacov veličine mačke, nakon što vam je prvo izgrizao mačku i ranio psa, kog doduše niste nikada redovno čistili od unutrašnjih a bogami ni spoljašnjih parazita, koji su za neobaveštene karika u lancu prenošenja pantljičare koja se ne leči a zdravstvo je tek u očajnom stanju i izgleda kao Ravenous*.

LM (LM, Bonda, Bonda), policija pokušava da pronađe vezu između ove dve smrti, ali tek nakon tople teleće* čorbice u restoranu na Makiškoj obali Ade.

Usna harmonika.

 

*Škorpion – automatski pištolj proizvođen u Zastavi po češkoj licenci, omiljen među BG krimosima

*Kampos&Iguita – Campos, Jorge & Higuita, Rene, latino golmani poznati po šarenom dresu i izvođenju škorpiona

*95 – Blok 45, MZ Sava – Borča III

* Ravenous – odnosi se na film o čikama koji jedu čike, Antonije Rid iz 1999.

*teleća – odnosi se na laganje raje u vezi sa poreklom čorbice jerbo je klanje teladi zabranjeno; tačnije je juneća čorbica

 

 

STRELAC

12

SLOBODNJAK VEŠTO IZVEDEN IZ ORMANA

– Zdravo moje ime je Slobodan.

– Zdravo Slobodane. (više glasova odjednom)*

– Po zanimanju sam snimatelj/fotograf, imam tu svoju kameru i Motorolu. Uglavnom sam prvi na licu mesta. Nesreće su kao magnet za mene. Saobraćajne mislim. A i novine dobro plaćaju za ekskluzivne snimke. Ima nečega erotičnog, ne pornografskog, u ortopedskim slučajevima. Iza smrskanih školjki automobila*. Ionako imam problem sa seksualnim životom. Tužno mi je što ga ne vidim, nekada u ogledalu, kada majka nije kući. Jedino ogledalo se nalazi kod nje u sobi. Zbog sala* na stomaku ga ne vidim kada idem da mokrim, vidim samo mlaz. Pipnem ga rukom da se uverim da je još uvek tu. Retko se diže u toku nedelje. Digne se jedino kada je neka nesreća i prvi stignem na lice mesta. Pre policije. Onda mi je lepo.

Moje ime je Slobodan i ja imam 35 godina. Kada sam u prilici masturbiram na smrskane ljude i hoću da mi pomognete.

 

*AA – odnosi se na vrstu grupne terapije nalik na one Anonimnih Alkoholičara (AA)

*smrskani automobili i njihove žrtve – odnosi se na film Crash, Dejvida Kronenberga iz 1996.

*salo na stomaku – jedan od sigurnijih puteva ka impotenciji

NAPRAVITE JOŠ JEDAN KORAK I SIGURNO ĆETE UMRETI

Moji Maniri plivaju u kadi alkohola, inače sam lepo vaspitan. Govorim uredno Dobar dan, i Marš u pičku materinu. Kako sa zdravljem komšinice? Veštice? Moja Svest o zdravlju se muči do trafike ali ubrzo zapalim jednu i nikotin se inhalacijom inkorporira na mesto na kome nedostaje. Diši, ne diši. Ne diši. Ne diši.

Stojim vam Na usluzi, preko mesne vitrine, u samousluzi. Ako me ne vidite možda mirišem terpentin ili dišem lepak. Iz kese. Iz samousluge. Iza samousluge. Na travi. Na travi su mi Koncentracija i Strpljenje. Čeka se vetar promene. Blago vetru on stalno duva.

Moja Hrabrost, Pravednost i Poštenje metabolišu anabolike. Ponekad imam kolike. U kolike si se probleme ti uvalio? Šta je to Odgovornost i Nezavisnost, Osamostaljenje. Jeb’o vas Amsterdam, pušim haš na Voždovcu. Nezahvalnici.

Moja Zahvalnost je na amfetaminu. Istinoljubivost na metu. Ili je obrnuto. Nevidljive su to droljice. Samoprihvatanje i Samodisciplina šmrču koku, još od malih nogu. A poznato vam je od ranije, da od stare koke, nije to ta koka, lole jedne…

Nego, da vam ispričam anegdotu koja uključuje i Prijateljstvo i Opraštanje i Dobrotu. Bili oni na žurci, na transu, trensu, kako se već kaže… Tih dana su bili moderni ekseri i zgutaju se, svi iz iste ruke. Ujutro po jedan Forget me pill i sve sjajno. R2. Reset. Treset. Pošteno.

Moje Poštenje i Poverenje progutaju po jedan LSD i onda ne znaju gde su. Nekad povraćam u kesu. Nekada povraćam po mesu. U kesi su pečurke za Odanost i Saradnju. Da zatvore radnju. Sve je lila. I nebo i sunce i grami i unce. Za proklete kurve raspale. Veru i Nadu. One su na heroinu. I svako može da ih pojebe. Za gram otrova, bizgovi bez grama mozga.

Mozak će mi pući.

Moji Snovi. Ha. Moja Ljubav i moji Snovi žive sami, sami u dvorcu Laudanum.

Ponekad danom. Noćima ludim. Sam u kući. Big O.

Mozak će mi pući.

Moje ime je Boban.

Boban Bomba.

Napravite još jedan korak i sigurno ćete umreti.

KOLAŽ TEMPERIRANIM TEMPIRANIM TEMPERAMA ZA MALOUMNOG SEBE

O tempora o mores…

Kolaž, khm, khm,
kolač se više ne topi kao vreme u ustima
na El Salvadorovim slikama u Panami narod slavi kanal u kome se nalazim na slavi kolač,
kolaž se više ne topi, ne topi, ne top, ne to, ne to da radiš u crkvi, u crkvi, u crkvi Kita Džereta,
to nije laž, to je kleveta,
klavir na mesto orgulja,
Džefri Raš na mesto orgija,
i Robin Vilijams, onaj mrtvi, preko kreveta,
zavija harmonika,
da li bih te varao da se umesto Kiš prezivaš Rogulja, oh Monika?
RCHP
by the way, da li tebi kiša može išta? da li si ti Ištar?
da li bi me varala da sam umesto psa u horoskopu neka veća džukela,
tipa bik, ovan, jarac, živodarac, što život daruje na slamen madrac,
iz svog ginekomastičnog vimena, mažem po licu vruću picu,
29 minuta, godina duplo, fuj,
ne mogu da se setim svoga imena,
tvoga himena,
Homena, ko se njega seća?
Homera, onog mrtvog,
učlanim se u biblioteku besplatno na konto krvi,
nešto si mi ubledela da nisi trudna?
Kuš, jezik pregrizao, nisam još videla sva grčka ostrva…
I tako.
Itako crna ne bila Joni te prekrio plavi odmah se pojavi u turističkoj ponudi,
na sajmu turizma da mogu da uplatim u prvom minutu,
od 29,
za mene quattro formaggi,
i malo mađije umesto kečapa koji nije video paradajz,
lost,
tapes,
basement,
base ment, aj ment menta mentolu, aromatični alkoholu i druge mađijske trave,
mučka, lučka i hajdučka na primer, glava,
u škembetu, na poslužavniku dve glave,
2k,
2k15,
glava na tabli,
tabla ko tabla,
tabula rasa,
tabula prazna,
kolaž,
kolač kod Turčina je tvrd kao moja
odlučnost da ništa ne odlučim,
odlučim se od mleka i počeka,
Počuča je sličan meni, malouman, jedino što moj glas nije jebački,
grleni glas, pak onaj drugi, hm,
čučnem na čučavac,
čujte i počujte,
čučnem i počučnem,
taman da ustanem i sfinkter posustane.

Sisetine, na kraju slike, ovaj put veštačke, isto Počuča.

Kakav bi to bio kolaž bez sisetina?

(objavljeno i na Betonu)

NIKADA NEĆU ZABORAVITI SLIKU KOJU SAM PRVI PUT VIDEO

Ima već nekoliko godina od kada je Tasovac Marsovac otvorio skupštinski kanal, kako bi ostali kanali našeg prava da znamo sve bili slobodni za reprize i reprize repriza. Naravno, to je tako perfidno i sa zadnjom namerom učinjeno, taksa je duplirana, neka se notira, samo da bi u pauzama, za ručak, užinu i večeru poslanika, puštani koncerti Beogradske filharmonije. Nije naivan Ivan, vidi se čim ga pogledaš. Najviše je puštan onaj koncert na kom je slavni dirigent Zubin Mehta gostovao kako bi filharmonija skupila dovoljno novaca za turneju po dalekoj Americi. Međutim, posle godinu dve blagostanja, na grbini puste raje, taksa je ponovo ukinuta pred vanredne izbore i valjalo je menjati ceo koncept i, da budemo iskreni do kraja, namesto neatraktivnih koncerata klasične muzike, ubaciti nešto lukrativnije. Ipak je frekvencija nacionalna.

Izmišljen je, više se ni ne sećam od strane koga, možda nekog našeg studenta sa Jejla, kulturni kviz KULT LIČNOSTI gde su se takmičari, plavi i crveni kao nekada u Slagalici, borili jedan protiv drugoga u poznavanju života samo jedne ličnosti. Kako bi predstava bila primamljivija većini auditorijuma koji je ostao da živi na ovim usranim prostorima, iz vladajuće partije je stigla direktiva da ličnosti moraju biti isključivo Srbi. Iskopan je kao voditelj Nikola Pandilović, već dobrano sed i proćelav, ali sa starim tikom sklanjanja kose od očiju. Pojavili su se jaki sponzori, Železnice Srbije, i dalje na subvencijama, Pošta na čelu sa dugoživećim Krkobabićem juniorom (takođe i dalje), kao i VMA. Prvih pet do deset ciklusa kviz je bio pravi hit a skupštinski kanal je gledalo više ljudi nego svih 92 Pink kanala zajedno. Pa ipak posle nekoliko narednih ciklusa, plebsi su izgustirali novitet i gledanost je bila na nizbrdici a od devedeset prvog ciklusa je novoizmišljenom kvizu pretilo i da ga nestane. Potrošeni su svi slavni likovi iz naše istorije i praistorije (baš čudno) pa su krenuli da bivaju trošeni i živi ljudi iz naše svakodnevnice. Kako bi projekat uspeo često su menjana pravila; pravilo ko bira ličnost je olabavljeno pa je izazivač, takmičar koji bi na testiranju iz opšte kulture imao više bodova na pitanjima: Ko peva pesmu Insomnija? Ko je Leon Kojen? Kada je uhapšen Monti Berns? i sličnim, imao pravo da donese svoju ličnost sa sobom. Uvedeno je pravilo da se ukrštaju takmičari koji donose ličnosti sa istim imenom. Na primer Dragan Tarlać vs. Dragan Đilas… Devedeset prvi ciklus je nekako počeo u septembru a mene je žena još od 19. jula krenula da spopada:

– Što se ne prijaviš? Što se ne prijaviš? Toliko čitaš tog Basaru i o tom Basari, verovatno znaš o njemu više i od njega samog? Cela gostinjska soba smrdi na ubuđali Danas!

Verujte mi da sam počeo da razmišljam o tome samo kako bi ona malo popustila i u tom razmišljanju sam shvatio da je i ovaj put ženska intuicija možda na dobrom putu da pogodi pravu stvar.
Istina je bila da sam još od pre demokratskih protesta pred kraj prošlog veka, šetnji i petooktobarskog prevrata, u ovom veku, bio veliki poštovalac lika i dela, imenovanog. Dobro de, više dela, nego lika ali tako to ide. Počeo sam naravno od Fame, koju sam čitao iznova i iznova trudeći se da proniknem u svaki detalj, svako poređenje, svaki sarkazam i podsmeh. I pored toga, da budem iskren do kraja, nikada nisam zaista shvatio o čemu je zapravo ta knjiga, mada sam se trudio da se to ne vidi, imajući uvek spremne prigodne citate. Bio mi je jedanaesti put da je čitam, zadremao sam u čekaonici porodilišta u Kraljice Natalije, nekada davno Narodnog fronta, kada je babica izašla na hodnik, grubo se nakašljala i pokazala mi, uz osmeh, srednji prst. Trgnuo sam se iz sna.

– Svetislav – grunuo sam ko iz topa.

Možda je vama smešno da se mali zove tako ali kum se tada nije treznio tri dana i tri noći i poslednja ideja za ime koju je pod gasom iskazao putem Skajpa je bila Zlatibor. Žena mi je bila zahvalna što ga nisam poslušao iako je kum svetinja. Po izlasku iz porodilišta mi je rekla da je znala da će se zvati Svetislav čim je na ultrazvuku saznala pol. Ženska intuicija.

Dok je mali odrastao na odmore smo uvek odlazili na Taru i na njena jezera, naravno nebrojeno puta sam bio i u Užicu i u Bajinoj bašti. Dok je Sveta učio da vozi bicikl sa mamom, mene su redovno uspavljivala maštarenja o tvrđavi-gradu na Zaovinskom jezeru, eko-parku, vrhu Bermudskog trougla zapadne Srbije, Drvengrad, Andrić-grad, Svetograd, kako bi se zvao moj Kamelot.

Danas kada sam osvojio milijardu dinara, da dobro ste pročitali, kao pobednik kviza KULT LIČNOSTI ozbiljno razmišljam da svoje snove pretvorim u stvarnost.

Isprva nije izgledalo sve tako lako. Već sam spomenuo da sam odlučio da se prijavim samo da bi Vida prestala da me podbada. Međutim već na samoj portirnici zgrade skupštinskog kanala na Košutnjaku spetljao sam se i zamalo nisam dobio batine. Čuvar je bio besan kao nemački ovčar koji mu je bio privezan za nogu i moje tiho obraćanje i zamuckivanje je prihvatio kao neku vrstu podjebavanja za koju je zaprećena kazna: šamar ručerdom koja mrvi bučice. Znao sam da će mi moj govorni aparat biti najveći neprijatelj na ovoj nemogućoj misiji ali kada je uspeo Tom Aprcović Kruz, uspeću valjda i ja. Progovorio sam dovoljno razumljivo pred gorilom vezanom lancem za psa, tek sada vidim, i rampu i portirnicu, i on me je ljubazno uputio u studio 23 na prijavu. Na prijavi sam napisao, kao da upisujem srednju školu, prva želja SVETISLAV BASARA, druga, treća, četvrta i tako do petnaest, SVETISLAV BASARA. Rekli su mi da će me zvati za koju nedelju na testiranje, samo da prođe ciklus kviza Radoš. Bajić vs. Ljušić.

Uh. Ko li bira te likove? – pomislio sam.

Naravno prošlo je više od mesec dana jer je jedan od takmičara bio baš dobar, skoro odličan, na Radošu Bajiću, ali je kasnije nezavisna nevladina komisija otkrila da je to neki njegov rođak pa ga je diskvalifikovala i pobedu dodelila Ljušićevcu. Taj je imao priliku da se, u drugom delu kviza, sam bori za milijardu dinara kroz set od sto pitanja, svako sledeće malo teže od prethodnog ali donosi i malo više novca. Ipak je već na trinaestom pogrešio (Kojim primerom Radoš Ljušić pokazuje da ima razvijenu ekološku svest o potrebi recikliranja starog ali i novog papira?). U programu uživo se moglo videti nevešto čitanje i seckanje pitanja od strane Nikole Pandilovića, pa se takmičar žalio da je pitanje nepropisno pročitano i da ga nije razumeo, čak je nakon pogrešnog, odnosno nepostojećeg odgovora, (vreme mu je isteklo), isti nasrnuo na starog Nikolu, počeo da ga davi, uletela je komunalna policija i u tom je momentu režija reagovala i pustila od sredine dobro znani koncert kojim je dirigovao Zubin Mehta.

Moje testiranje je bilo zakazano za 21. decembar i tada sam već znao da moj protivnik, koji je doneo Svetislava Pešića, koga sam izuzetno cenio i poštovao zbog zlatnih medalja u Istanbulu i Indijanopolisu, nema nikakve šanse. Test opšte kulture sam lagano prošao rezultatom 100/100 jer dok su moje kolege u Agenciji za privredne registre na pauzama rešavali sudoku, igrali idiotske igrice na društvenim mrežama ili uplaćivali on-line tikete, ja sam na blogu nekog propalog studenta filozofije, koga su svi zvali Higijeničar, pa mu se tako zvao i blog, rešavao provaljene testove za upis u narednu školsku godinu. Tu je bilo stotine i stotine pitanja, kako je pre neku godinu kompjuterski softver instaliran sa namerom da generiše pitanja prateći elektronsku dnevnu štampu. Tako sam bio u odličnoj kondiciji i lako zaradio prednost izazivača u kvizu. Moj protivnik je naravno ispao posle par emisija na pitanju iz koje Basarine knjige je sledeći odlomak:

Ministar sa gitarom je izašao pred raju i rekao: Ko god ima para da odleti na Kipar u narednih godinu dana imaće hiljadu evra. Treba mu samo lopata, malo snage u rukama da može da kopa plažu, i prava plaža. Verujte mi ljudi, pare su zakopane na plaži na Kipru…
Onda je udario Smoke on the water rif na svom Fenderu (ko sve danas svira Fender) i publika je doživela električni orgazam.

Baksuzni suparnik nije namirisao trik pitanje i najlakši mogući odgovor od svih: NI IZ JEDNE i lupio je Mein Kampf.
Posle njegovog ispadanja ostao sam da se borim protiv sistema sam samcijat. Moram priznati da mi je Nikola Pandilović izgledao tada kao saveznik u toj borbi, čak smo se pre i posle emisija nekada i družili na košutnjačkoj trim stazi, tragovima otmice Nikole Stambolića. Jednom smo u dužoj šetnji i prijatnom razgovoru stigli nekako i do kuće Vuka Draškovića koji je izveo u šetnju svog vučjaka Vučka. Vuk ima vučjaka Vučka, ha, smešno ne? Ali to je bilo samo jednom.

Pitanja su se ređala iz emisije u emisiju, u pauzama vanrednih skupštinskih zasedanja, pre ili posle koncerata Beogradske filharmonije, i sva sam glat prolazio kao da su to bila pitanja iz mog života. Emisija u kojoj mi se smešila milijarda dinara bližila se munjevito i svi su mediji već pisali o tome. U nedostatku drugih dovoljno unosnih priča, novine, portali i tabloidi počeli su da razvlače mene, moju porodicu, Basaru, Pandilovića, čak su iskopali i neki prljav veš gorile sa ulaza koji je bio vezan lancem za psa, rampu i portirnicu.

Vrhunac sezone se bližio. Poslednje pitanje, ono za milijardu ili ništa bilo je namerno odloženo za još deset dana kako bi se pravila veštačka tenzija u narodu, svakodnevno, i kako bi se postigla maksimalna gledanost. U ovom kvizu, da napomenem i to, nije bilo kukavičke opcije povlačenja sa pet stotina miliona ili ranije, odlazilo se kući ili praznih džepova ili kao Elmer Fad.

Ako mi verujete da tih deset dana nisam ni pipnuo Basaru. Šef na poslu mi je dao plaćeno samo da mu obezbedim karte za publiku u studiju, hoće da dovede švalerkinog sina, da bude deo spektakla. Žena mi je kuvala omiljena jela, nudila blow job, sa protezom ili bez, kad god poželim odlazila sa Svetom kod tašte samo da bih bio sam, samo da bih ponavljao Basaru. Mene je istina prvih nekoliko dana kopkalo šta to nezavisna nevladina komisija može da servira u tom jednom tako vrednom pitanju i pokušavao sam da razabrem među svim unosima koje sam godinama skupljao o Basari. Jednom prilikom mi se bilo zavrtelo u glavi od toga. Srećom tek sam bio ustao iz fotelje, pa sam brzo seo natrag. Onda sam jednu noć sanjao pitanje. Bilo je nevešto pročitano, kao da sam ga sam sebi čitao i ništa nisam razumeo a vreme je krenulo da teče. Pored mene, bio sam obučen kao Nikola Pandilović, imao sam i onaj tik sklanjanja kose od očiju, stajao je megafon na kom je pisalo MUMLAFON i ja takmičar sam molio sebe voditelja da pitanje ponovo pročita(m) koristeći poslednju reč tehnike koja mumlanje pretvara u razgovetan govor.
Vreme je isteklo, zvono se oglasilo, ja sam se cimnuo iz sna a Vida je bila na vratima, vratila se od tašte i htela je da uđe. Ustao sam i otvorio joj vrata.

Od tog popodneva na dalje odlučio sam da ne pravim sebi dodatni pritisak i da je poslednje pitanje u kvizu KULT LIČNOSTI, s obzirom na sumu koja se nudi gotovo nemoguće predvideti i da će mi za njega zasigurno trebati sreća, jer sam sve do sada savladao na suvo znanje.
Javljali su mi se ljudi spremni da pozovu Albaharija u Kalgari da ga pitaju šta me mogu pitati ali sam na dalje sve odbijao.

Došao je i taj dan.
Našao sam se sa Nikolom Pandilovićem pola sata ranije ispred studija da još jednom prođemo scenario, ko šta i kada govori. Producenti su osmislili da emisija potraje iako samo pitanje kao pitanje traje maksimalno tri minuta. Nezavisna nevladina komisija je bila obezbeđena tako da ni Nikola ni ja ne ostvarimo sa njima bilo kakav kontakt očima. Sedeli su u najvećem ikada sefu u Srbiji, uvezenom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, premijerno prikazanom na vrhuncu sezone KULTA LIČNOSTI. Zauzeo sam svoje mesto.

Nikola Pandilović je takođe zauzeo svoje mesto i predstava je mogla da počne. Da vas ne davim ponovo ako ste gledali prenos, sve je to bilo razvučeno do granice pucanja pažnje i strpljenja. Prošla je više ponoć kada je neko iz sefa doturio prelepoj hostesi koverat sa pitanjem. Ona ga je pružila Nikoli Pandiloviću, a on joj je nekako šmekerski namignuo. Teoretski bi mogao da joj bude deda. Ne znam što sam to pomislio ali jasno je da nisam bio koncentrisan i tada je već krenula mala panika.

Smireni glas Nikole Pandilovića dok čita pitanje učinio je da se ponovo fokusiram i saslušam ga.
– Dakle kucnuo je i taj čas, naš takmičar odgovara na pitanje, za nagradu koja nikada nije bila isplaćena kod nas. Jednu milijardu dinara. Da li si, izvini što ti ne persiram ali sprijatelji smo se za ovih nekoliko nedelja, a i mlađi si od mene, da li si spreman?

Klimnuo sam glavom.

– Dakle pitanje glasi:

Godina je davna 1994. rana jesen, Basara je u Užicu i govori na otvaranju jedne slikarske izložbe u Jokanovića kući… Naše pitanje za tebe glasi: Kojim rečima Basara započinje obraćanje okupljenoj publici? Dovoljno je prvih pet reči, po izgovorenom redosledu…
Kada je čitanje završeno krenulo je da mi teče tri minuta vremena da se setim odgovora. Mene to nije doticalo ni malo. Znao sam odgovor i trebalo mi je pet sekundi da ga izgovorim. Mogao sam čekati i čekati. Imao sam lak korak kao balerina iako sam stajao u mestu. Leteo sam kao galeb Džonatan Livingston ili kao oni bogataši koji imaju svoj helikopter sa podom od pleksiglasa kroz koji se vidi reljef pod nogama. Postao sam bogataš i pre nego sam odgovorio jer sreća je bila na mojoj strani. Nikola Pandilović se znojio kao da je u sauni, hostesa je van kadra, od nemoći da izdrži moje ćutanje pala i oborila monitor. Video sam sve ljude kraj malih ekrana koji grizu nokte, šapuću jedni drugima: mora da je DOBRO VEČE DAME I GOSPODO, to je trik pitanje. Drugi su verovatno vikali da je sve nameštaljka i da sigurno radim za skupštinski kanal, Poštu i Železnicu zajedno i da im se pare vraćaju jer je pitanje prelako i odgovor je:
DOBRO VEČE DAME I GOSPODO.

– Nikada neću zaboraviti sliku koju sam prvi put video… – rekao sam sekund pre nego što će isteći vreme. Hladan kao Drina. Hladan kao Tara i Piva zajedno.

Tišina je potrajala treptaj oka i na dalje sam izgubio sluh. Nikola Pandilović je prvi skočio od radosti i potrčao mi u zagrljaj. Moj šef, sin njegove švalerke, jedan brka koji je imao naočare za vid na glavi a one za sunce u džepu košulje… To je sve što sam video. Posle toga mi je nestala i slika. Osvestio sam se u hodniku koji vodi do studija i namirisao prosuti šampanjac i izgorele prskalice. Oko mene se lelujao džinovski ček od milijardu dinara. Biće dovoljno da sagradim svoj Kamelot, Svetograd na obali Zaovinskog jezera, koje se gledano iz privatnog helikoptera kao kakva orlušina ustremilo ka druga dva temena Bermudskog trougla zapadne Srbije. Ostaće mi i da saniram nekoliko klizišta u Bajinoj bašti, tek onako.

Sigurno vas zanima kako sam pored svih detalja iz Basarinog života znao i ovaj poslednji minorni, reklo bi se detaljčić. Odmah da vam kažem to je bila čista sreća. Kao dečak tek školskog uzrasta imao sam VHS rekorder na kom sam gledao i crtane i igrane filmove. Imao sam jednu traku, to je tada bio rekord, od 240 min, BASF Super H, koju sam stalno presnimavao, dosnimavao, gledao i premotavao… Po mom sadašnjem sećanju, počinjala je špicom Asteriksa i Obeliksa, hrvatska sinhronizacija, ali ubrzo zatim je počinjao Excalibur, film o čarobnjaku Merlinu i kralju Arturu, omiljeni film mog mirnog detinjstva. Posle odjavne špice uskakalo se u sred videa otvaranja samostalne slikarske izložbe mog pokojnog teče i krštenog kuma Nikole Klisića iz Užica. Pogađate, godina 1994. rano proleće. Jokanovića kuća. Video traka se odmotava, pojavljuju se neki likovi u kadru, TV5 snima svojom kamerom, nestaju, pojavljuju se malo slike, malo atmosfera. Traje neko vreme skupljanje publike a onda počinje i otvaranje. Kustos prozbori nekoliko suvislih rečenica i reč prepusti mladom Svetislavu Basari. On počne sa:

– Nikada neću zaboraviti sliku koju sam prvi put video… a onda najednom prvo nestane ton, vidim ga da još govori, pravi pauze, gestikulira a onda nestane i slike i traka stane, dodirne kraj i počne da se premotava unazad.

U znak sećanja na mog teču i krštenog kuma slikara Nikolu Klisića 1941-2014.