Month: July 2018

DIJALOG BUDUĆNOSTI I PROŠLOSTI U ODSUSTVU SADAŠNJOSTI

– Zar nije sve do sada napisano samo lažna priča sadašnjosti o uhvaćenom trenutku,  kojeg se ili prisećamo ili ga projektujemo unapred, lažna priča koja odstupa od prvobitno smišljene lažne priče jer ono što nije rečeno nije se ni dogodilo a ono što nije zapisano nije ni rečeno? Evo ovo što sada izgovaram, a što se upisuje u sadašnjost, jeste istinita priča: želim da se u rasporedu otkucanih slovnih znakova otkrije istina da li nam je sadašnjost uopšte potrebna – to bi bilo dobro i za kraj ovog dijaloga. Istina je, takođe, da istinu nisam otkrila ali mi je delovalo kao nemoguće da od te zamisli odustanem, te sam odlučila da postupim kao da se u slovnim znakovima istina stvarno i sakrila, i pored toga htela sam o tome i da govorim, na način kako je jedino moguće.

– Vidi, ja niti prihvatam da je sva do sada izgovorena lažna priča posledica sadašnjosti, niti da nam je sadašnjost potrebna. Seti se da ti je trebalo nedelju dana da sve ovo smisliš i napišeš, da si prvo skicirala ideju o lažnoj priči uhvaćenog trenutka sadašnjosti, zatim nacrt prepisivala u svesku čekajući da se u prepisivanju nešto samo od sebe razjasni, da si nakon toga sve iz sveske prekucavala sa istom idejom i još većom dozom optimizma, rekla bih neopravdano jer sve je to već sledećeg momenta postalo moj domen. Naravno da ti je smisao u takvom taktiziranju promakao. Ko može slediti brzinu nagoveštaja smisla? Pa opet, sve i da si došla do nekog konačnog zaključka to bi bio samo niz podataka koji bi venuli pred tobom a koji bi bili lišeni sadašnjosti.

– Stani! U stvari nije važno ko je u pravu, niti da isteramo istinu. Važno je da prekinemo sadašnjost i spasemo se. Sve do sada rečeno bi moglo da bude teror sadašnjosti ali jeste potvrda o mučenju između nemoći jasnog iskazivanja prošlosti i moranja odustajanja od iskaza u budućnosti.

– Slažem se. Sadašnjost je samo jedan autokonstrukt, samodovoljni proizvod koji svoje mizerno postojanje baštini na ideji posrednika, spone, nekakvog imaginarnog mosta koji spaja dve nepregledne obale ali za razliku od arhitektonske tvorevine nema ambiciju da bude postojana i ne brine što bi mogla da bude i fotomontaža, hologram ili miraž. Sa druge strane mnoge reke, pa i reka vremena, koja deli tebe i mene, draga, postoje i protiču, što je paradoksalno u istoj toj nepostojećoj sadašnjosti, bez da su ikada imale nad sobom ikakav konstrukt, most, prelaz, sponu, bilo šta preko čega bi moglo da se pređe. Pa opet, sve što je rečeno ovde, daje mi za pravo da preko sadašnjosti samo pređem i budem uvek ispred.

Advertisements

VIDAN, DEČAK S DRUGE STRANE REKE

Pitao sam ga da li zna gde u blizini ima servis bicikala ili makar garaža automehaničara. Rekao mi je da moram da se vratim u grad, da tamo pitam.

– A možeš i mene pustiti da pogledam – dodao je.

Zatim mi je rekao da je rođen na Vidovdan, tu na mostu, negde na pola mosta.

Tanani i ružan most ispred nas spajao je drinske obale. Kazao je kako je kombi pun dobrovoljaca, koji su odlazili na prvi vikend odmora s tek otvorenog zvorničkog ratišta, povezao njegovu majku u Loznicu u porodilište. Majka nije izdržala do bolnice, po priči koju je čuo, nego se porodila pred svima njima dok su prelazili most. Nevešto je ponovio da se to dogodilo na Vidovdan i tek kada je video na mom licu da shvatam zašto je to bitno čučnuo je pored mog bicikla. Trebalo je tri puta da mi ponovi da se setim da mu je prošle nedelje bio rođendan.

– Pogledaj slobodno – rekao sam, misleći kako ne mogu imati nikakve štete od njega, pa još je dete, šta on zna – mislim da je nešto na osovini pogona, šraf koji drži pedalu se odmotava kako je okrećem, uskoro bi spala da nisam stao – završio sam, računajući da će ga to u potpunosti obeshrabriti u njegovoj nameri da mi popravi bicikl.

Vešto je odmotao šraf koji je držao pedalu pomažući se samo komadom drveta koje je našao tu negde pored svojih nogu. To bi se svakako uskoro desilo samo od sebe, pomislio sam, i pustio ga da dovrši započeto, pazeći pogledom da mu se šraf negde ne zagubi u travi pored puta.

Kada je bombardovanje konačno završeno, pre neku nedelju, mogao sam da se upustim u ostvarenje svoje ideje o jednomesečnom usamljeničkom biciklanju kroz Srbiju. Višenedeljna izolacija i ograničeni radijus kretanja uticao je negativno na moje raspoloženje, rekao bih, više nego nesreća koja nas je zadesila. Pored toga, neočekivani, a ratom izazvani upliv potpuno nepoznatih ljudi iz najbližeg komšijskog okruženja i njihova nova, potpuno suprotna lica od onih koja su nosili do tada, bez obzira na muku koja je pretila vazduha, i bila nepredvidiva, samo su produbljivali želju da što pre pobegnem.

Bilo kuda.

Majka je svejedno brinula, kao da krećem u rat, (koji je, pak, upravo završen) i zahtevala da se javljam iz svake pošte pored koje prođem. Ocu se moja odluka da pauziram posle srednje škole, u godini kada ni za jedan fakultet neće biti potreban prijemni ispit, nije ni malo svidela.        Ipak me je, naposletku, s osmehom, ispratio na moj advan-tour, kako sam krstio svoju zamisao, jer znao je, siguran sam, da upis sam po sebi ne znači mnogo. Prosto bilo bi i nelogično da neko ko se hvalio svojim cikloturom od Ohrida do Kranjske gore ’75, najvećim delom Jadranskom magistralom, danas nešto slično ospori.

Bio je tek koju godinu stariji od mene sada.

– Mogu ovo privremeno da ti popravim sa federšajbnom – rekao mi je Vidan – ali će ti uskoro trebati novi pogon. Moramo preko mosta, nemam federšajbne kod sebe. Nisam daleko petnaest minuta, s one strane.

Gledao me je s ozbiljnošću iskusnog majstora, kao da stvarno zna šta govori, kao da je to što govori jedina istina i bio sam zatečen, pred samim sobom, kako sam bezrezervno poverovao tom tananom dečaku koji je, ovde gde sam stao, sasvim slučajno naišao.

Bio je ovo moj prvi cikloput i krenuo sam, ispostaviće se, poprilično nepripremljen. Imao sam naravno sa sobom neki alat, tip-top za krpljenje guma, čak i rezervni lanac, uredno spakovan i namašćen, ali kvar na pogonu ili pedalama ni otac ni ja nismo uspeli da previdimo.

– Mislim da nemam drugog izbora. Prava je sreća što si naišao, i ne samo što si naišao nego i što si video da sam u nevolji. Hvala ti mali, spasio si me, ti si moj heroj – rekao sam mu a on je već krenuo polako preko, trotoarom koji je odjednom počinjao iz trave i peo se na most.

Potpuno omađijan dečijom samouverenošću, kao da je sve ovo neka igra u koju sam upao, nijednog trenutka nisam preispitivao mogućnost da li će mi klinac koji, verovatno, još nije ni krenuo u školu stvarno popraviti pedalu, pedalu koja je meni izgledala nepopravljivo.

Posle kratke kontrole na praznom graničnom prelazu, koja se odnosila jedino na mene – Vidan je samo mahnuo policajcu u kućici i prošao – bili smo jedini pešaci na mostu preko Drine.

– Ideš li u školu? Koji si razred? – pitao sam.

– Krećem u septembru – odgovorio je.

– A gde si bio u Srbiji?

– Išao sam u Loznicu da pošaljem pismo.

– Što? U Bosni nema pošte?

– Ovamo ti je Republika Srpska.

Kako je to izgovorio postideo sam se što je moje zadirkivanje bilo nepromišljeno, ipak je on dete i verovatno ni ne kapira tu vrstu humora, humora u kom su Bosanci uvek slabije pameti, zaostali ili nazadni.

Bili smo negde na pola mosta, tu otprilike gde se on, kako mi reče, rodio pre sedam godina. Drina je hučala ispod nas, valjajući šljunak s ostrvaca koja su se pojavljivala iz vode zbog niskog letnjeg vodostaja. Setio sam se kako sam na jednoj ekskurziji zaostao na višegradskom mostu, opčinjen bojom reke i naizgled nepomičnim bezvučnim proticanjem. Bio sam godinu dve stariji od Vidana i naravno da nisam imao pojma o priči o mostu, niti sam imao pojma koje Ivo Andrić. Nisam znao ni da popravljam bicikle.

Ovde je Drina bila potpuno drugačija.

Pričao mi je kako se jednom tokom vazdušne opasnosti našao na sred mosta, tamo gde smo bili pre nekoliko trenutaka.

– Zavija sirena i ja stanem. Ukočim se nekoliko sekundi i mislim se na koju stranu da idem. Krenuo sam u Srbiju, ali tamo je rat. Pa ipak nastavim. Nikada se nisam popeo na most a da ga ne pređem. Ako se popneš na most, sigurno hoćeš na drugu stranu, pa tamo i pređi, zar ne?

Vidan, tanani dečak od preko reke, uhvatio me je u potpunom logičkom raskoraku. Nikada nisam o tome razmišljao na taj način. Pokušavao sam da se setim da li sam se nekada vratio s pola mosta na stranu s koje sam krenuo. Nisam mogao da prizovem sećanje.

Ubrzo smo sišli na levu obalu Drine i s glavnog puta skrenuli na makadam koji se peo u brdo iznad magistrale. Nakon nekoliko propuštenih kapija, Vidan je otvorio jednu crvenu iza koje se ukazalo veliko dvorište s malom, neomalterisanom dvospratnicom u dnu. Približili smo se kući i tada sam video iza kuće garažu, punu rastavljenih bicikala, dva tri motora i jednim starim Golfom dva, bez vrata i krila. Na većini tih starudija se nahvatala zagasita patina koja je podsećala da se ništa ne menja ili se menja vrlo sporo. Stanje koje je jednog trenutka zamrznuto i od tada se samo tanani slojevi sećanja i meteoroloških prilika dodaju na sve te prošle trenutke. Čovek se tu umeša retko, i na kratko, unese neku kozmetičku promenu, ali većinu posla vreme, protok, oni to sami odrade.

– Imaš li nekoga kod kuće?

– Tu mi je sestra, Drina. Majka Danica je u Igalu na oporavku, njoj sam nosio ono pismo. Drina se udaje. Trebalo bi da se vrati. Sačekaj me tu, idem da ti nađem federšajbnu.

Ispred natkrivenog ulaza u kuću stajao je plastični sto prekriven mušemom s dezenom voća. Dve bele plastične stolice, jedna naspram druge, jako blizu. Naslonio sam bicikl na stub nastrešnice i odmakao jednu stolicu, okrenuo je prema dvorištu s namerom da sednem. Kroz vazduh se osećao oštar miris acetona. Na stolu je stajao jedan lak za nokte, neke meni nepoznate ružičaste nijanse, upotrebljeni smotuljci vate koji su verovatno služili za razmicanje nožnih prstiju pri lakiranju. Ako se setim kako su stolice prvobitno stajale, gotovo izvesno da je Drina do pre neki minut ispred ulaznih vrata, lakirala nokte na nogama. Do poda dugačke drvene kikice visile su na ulaznim vratima i lagano kuckajući jedna u drugu otkrivale povetarac koji je posećivao dvorište. Svuda unaokolo je bilo neobično tiho.

Na stolu je bila i otvorena koverta sa, do pola, izvađenim fotografijama koje su privukle moju pažnju i potpuno smetnule s uma želju da sednem u stolicu i odmorim. Stojeći iznad, malo sam prstom razmakao prve dve da bih video celu sliku. Na fotografiji je bila devojka, ne mnogo starija od mene, u skromnoj beloj haljini, nalik na venčanicu, ispred nečijeg prozora, ispred nečijeg objektiva. Na sledećoj fotografiji, ista devojka, stidljiva, s taninim osmehom, pozirala je u drugoj beloj haljini, koja je, videlo se to jasno, prevelika za njenu sitnu građu. Treću fotografiju sam se osmelio da izvučem i podignem pred sebe kako bih je bolje osmotrio. Ista devojka, u pravoj venčanici s providnim velom preko lica, blago osmehnuta, preko svog obnaženog ramena gleda u aparat koji je napravio ove fotografije. Krupne mirne oči, smejale su se možda više od tananih usana koje imale i ružičast karmin. Čisto bledo lice bilo je slobodno pred objektivom, verovatno drugarice, s kojom je probala haljine za, kako se veruje, najsrećniji dan. Pretpostavio sam da je to Drina, Vidanova sestra i da su fotografije sveže i da je ona tu negde. Poželeo sam da se pojavi isto koliko me je i bilo strah ako se to desi iako sam zapravo ja onaj koji je iznenađenje pred njenim vratima. Strah da neću uspeti da se ispetljam iz najobičnijeg pitanja, ko sam i šta tražim ovde. Strah da će me uhvatiti s njenom fotografijom u ruci i da neću moći da se opravdam, očekivano zbunjen njenom lepotom.

Neka vrata su se zalupila u kući i ja sam mahinalno odskočio s trema nazad u dvorište, uhvatio se za svoj bicikl, razlog i opravdanje zbog koga sam tu gde sam, a fotografiju sam ne razmišljajući mnogo tutnuo u jednu od bisaga.

U to se pojavio Vidan, s federšajbnom i inbus ključem, koji sam i sam imao, i počeo da skida pedalu s mog bicikla. Kako bih otklonio svaku sumnju da sam se uopšte približavao stolu, iako je Vidana jedino zanimalo da mi osposobi bicikl, uzeo sam bidon i krenuo na dvorišnu česmu da, tobože, naspem vodu. Vode u bidonu je bilo više od tri četvrtine zapremine, ali sam svu tu vodu u tajnosti prosuo, sipao svežu i polako se vraćao prema svom biciklu.

– Ovo će ti izdržati jedno vreme a ti nađi negde novu pedalu pa zameni – rekao je dok je probao krug po dvorištu jedva dohvaćajući pedale koje su se okretale uredno i bez podsećanja na kvar. Nisam mogao da poverujem šta se upravo desilo.

Odlučio sam, tek na kapiji, da potražim neki poklon za Vidana, ali sam bio ograničen na levu bisagu u kojoj nije bila fotografija njegove sestre. Desnu nisam smeo da otvorim plašeći se da bi fotografija ispala pred njega. Tako sam preturao po onoj s alatom i još koječime i uspeo sam da napipam neku staru digitalnu štopericu koja se nosila oko vrata. Ne znam ni što sam je poneo. Imala je časovnik i mali tranzistor, valjda je zato bila unutra. Poklonio sam mu je i on je bio srećan kao da je dobio nešto, ne znam, nešto novo, a ne korišćeno. Pozdravili smo se uz osmehe dok sam se pitao da li ćemo se ikada više sresti, Vidan, tanani dečak od preko reke i ja…

Kada se kapija zatvorila, čuo sam nežan ženski glas koji je upitao – Ko je to bio?

Krenuo sam nazad u Srbiju, zadržavši se prvo koji tren na mestu s kog sam ugledao Drinu. Bila je to ona ista krhka devojka s fotografije koju sam nehotice ukrao, ovaj put umesto u beloj venčanici u crnoj ispranoj majci, jednoj od onih koje se nehajno navuku do sebe, u jutro letnjeg dana, jednoj od onih za oko kuće. Majica je bila poprilično istrošena usled, verovatno lošeg kvaliteta pamuka, na nekim mestima izbledela, okrunjenih slova među kojima je moglo da se razazna jedino, nešto, nešto, srpski heroj.

Kako se pomerala po terasi, skupljajući svoj pribor sa stola, njene slobodne jedre kupaste grudi poigravale su ispod majice.