Month: February 2010

KARATE

… za sve treba veština  …

Takve se obično rode uz pomoć rode

Ulepšavanja bez razloga počnu već sa 9 godina

Mirišu na voće i nezadovoljstvo

Ogledam se u njenim očima

Ružna je u njima iako spolja bista blista

Udarac na njenu auru ostavlja me bez prevoza

Koraci me nose unazad iz atmosfere

Uvezao sam crni pojas od kaputa

Smrzao sam se kao njeno srce

A novo Sunce se probija kroz gnezdo na vrhu bandere

27. februar 2010 20:11:43 | (5) komentara

… svaka podudarnost sa likovima
iz stvarnog života neverovatno je slučajna …
horhe, u 27. februar 2010 20:19:02

kako steci vestinu?
ZelenaSuncica, u 26. novembar 2010 23:56:09

a morash toliko puta da primish udarac
da bi znao kada nailazi i kako da se odbranish…
horhe, u 27. novembar 2010 0:04:14

lepo receno
ZelenaSuncica, u 27. novembar 2010 0:07:23

i,da… zaboravih reci – srecan mi rodjendan!
ZelenaSuncica, u 27. novembar 2010 0:54:33

Advertisements

TRIFUNOVIĆI

… a koji su vaši drugari?

Sedi da ti ispričam sve detalje.
Probudim se ja tako jutros, vidim sunce granulo ali mi je ipak nekako hladno. Pored sunčanog jutra napolju je ciča zima.
Ustala sam i do kupatila sam se već smrzla. Vidim sunce granulo ali nije mi ni malo toplije. Uđem a unutra otvoren prozor.
Meni svejedno nije ni do čega. Evo već sedmi dan kako mi se ne javlja. A kakve smo planove samo imali za ovaj dan.
Šta mi je sve obećavao za danas a evo ne zove i ne piše već čitavu nedelju.
– Pa što ga ne nazoveš?
Neću ovaj put, svaki put ja prva zovem.
E pošto su sad planovi propali uzmem ti ja knjige i odem na Filozofski fakultet da učim. Stavim na glavu neku staru kapu, namerno nisam obukao onu što mi je ona poklonila.
Ali ipak nisam mogla da sedim kući skrštenih ruku. Pomislim ako bi se kao slučajno sreli bilo bi mi lakše. Pretpostavim ti ja da će on da ode na ’filozofiju’ da uči. Spakujem se i krenem. Stavim na glavu neku staru kapu, namerno nisam obukla onu što mi je on poklonio.
Dođem tamo, ostavim knjige u čitaonici na trećem spratu, sednem deset minuta ali naravno nema ništa od učenja i izađem na hodnik. Seo sam na one fotelje, poslednje u nizu. Znaš?
– Znam one što gledaju ka profesorskom hodniku?
E baš te. Ležim tu u fetalnom položaju, nisam doručkovao a muka mi od pomisli na hranu.
Izađem ti ja tako iz lifta na trećem spratu, osmotrim na čas, vidim nema nikog na onim foteljama, nije u čitaonici, izađem opet na hodnik, vidim pet do jedanaest, sklopile se kazaljke, ja mislim na njega.
Mislim se gde li si sad Mihailo?
Izbezumljena stojim tako na sred hodnika i znaš ko me cima za rukav?
– Jelena?
Kako si znala?
– Srela sam je nedavno. Rekla mi je da se prebacila na Filozofiju.
I tako sedim sa njom na onim foteljama prvim do lifta, znaš?
– Znam, one što gledaju na hodnik čitaonice?
Da, okrenuta leđima ka profesorskom hodniku.
Kao pričam sa Jelenom a u stvari samo gledam u stepenište, neće li se pojaviti.
Tako utučen, nekako ustanem i krenem napolje, kroz profesorski hodnik, pa stepenicama ionako ne volim lift i izađem na gornja vrata, kod Platoa. Krenem ti tako Knez Mihailovom, mada ne volim da idem tuda. Potpuno sam zombiran i idem napred i ne znam gde idem.
Ostavim ti ja tako Jelenu u pola rečenice i strčim niz stepenice. Sve mislim, sudariću se sa njim. U stvari sva sam se preznojila i bilo mi nešto muka. Istrčim na Plato i krenem u Čika Ljubinu, mislim se, ako kasni u čitaonicu, mogao bi da naiđe ovuda. On mrzi da ide Knezom. Učini mi se na uglu sa Zmaj Jovinom da sam ga videla ispred Progresa ali taj je imao neku smešnu kapu na glavi.
I tako nekako stignem do Mamuta i skrenem se tamo ni sam ne znam zašto. Pogledam na prvom nivou neke poklone koje bih joj kupio. Jedna žirafa mi se učinila simpatična. Vratio sam je na policu. Brzo sam sišao u suteren, da pregledam diskove.
Svratila sam do Mamuta, kratko sam se zadržala na prvom nivou, videla sam jednu žirafu koja mi se učinila simpatična. Otrčim gore, gde se prodaju knjige, da vidim da li još uvek imaju onu knjigu što sam htela da mu kupim. Vidim tu je i obradujem se na tren ali onda…
– Da, baš je bedak…
Bedak pravi, dole na muzici, totalni raspad. Izađem napolje i krenem prema Trgu.
Ni malo srećna vratim se na ulicu i krenem prema Trgu.
Prođem pored Beoizloga, vidim i tamo nema ništa zanimljivo.
Usput pronađem u rancu neku staru Halo karticu i odlučim da zovem tetku u Užice. Kartica je pri kraju važnosti, tetka jedina nema mobilni a i nismo se čuli još od novogodišnjih praznika. Tako ti zauzmem polovinu govornice iza kioska na Trgu, polovinu okrenutu ka Kolarčevoj.
Dok sam išla pored DKC-a zovu me iz ambulante i kažu da imamo neku hitnu intervenciju u 14.00h. Pogledala sam na onoj govornici iza kioska na Trgu koliko je sati, stara navika, i shvatila da mi je najbolje da odem na 77 u Makedonsku.
Ispričam ti tetki sve šta je i kako je, kao sad tebi i ona mi kaže: Sad kada prekineš, odmah je nazovi!
Ubrzo sam prekinuo, ostalo mi je još par dinara kredita, nedovoljno da je pozovem. Ostavio sam karticu u aparatu, posle nekog vremena prestao je da pišti ili ga više nisam čuo. Pređem ulicu, krenem prema DOB-u i onda Kosovskom prema Tuckwoodu.
Setio sam se da kad je Milica tužna, voli da ode sama u bioskop, na neku od prvih projekcija, kada nema nikog.
– Što je jednostavno nisi pozvao?
Ne mogu da je zovem ali ako bi se kao slučajno sreli ispred bioskopa, druga je to priča.
Kupim ti ja kartu i čekam a nje nema.
A da me nisu zvali bila sam već sam bila isplanirala da idem u Tuckwood da gledam neki film.
– Sama?
Sama, pa šta?
Film počne, ona nije došla. Pogledam film, neki bez veze i krenem nazad u čitaonicu. Probao sam opet da učim, izdržao ni čitav sat, spakovao knjige i krenuo kući.
Kad sam završila u ambulanti, sednem u jedan od onih privatnih buseva, onaj E4.
Uskočim ti u trolu 41, neku staru razdrndanu, sa musavim prozorima, jedna sijalica na plafonu radi, hladno unutra koliko i napolju. Sednem na duplo sedište iznad zadnjeg točka, na levoj strani ..
Nije bilo mesta nego jedno u dnu minibusa iza reklame koja je bila zalepljena na prozor. Sela sam tu sama. Stanemo mi na semaforu na raskrsnici Svetogorske i Takovske, znaš kako ima ona srednja traka za buseve a sa desne strane se polako zaustavi trola 41.
I setim se odmah njega, to je njegov prevoz, i sine mi: Kolike su šanse da je sada, baš u ovoj troli?
Na kraju Svetogorske, trolejbus se priljubio uz jedan od privatnih mini-buseva, onaj E4.
Pomislio sam odmah na nju, ovaj bus ide sa Bežanijske kose, da je danas išla u ambulantu, mogla bi sada da se vraća sa njim kući. Kolike su šanse da je sada, baš u ovom minibusu?
Zagledala sam se prema trolejbusu, kroz mali procep na reklami ali nisam videla ništa osim silueta ljudi. Svetlo je bilo slabo, prozori su bili musavi iako je između stakala mojeg i njegovog prevoza mogla da se zaglavi jabuka, unutra se nije razaznavalo ništa.
Zagledao sam se prema minibusu, iako su prozori bili musavi mogao sam da razaznam neke likove koji su sedeli na desnoj, meni bližoj strani.
Jedino nisam mogao da vidim ko sedi iza reklame u zadnjem delu minibusa.
Umesto kući došla sam kod tebe sve da ti ispričam, da mi kažeš šta ti misliš.
Umesto kući došao sam kod tebe sve da ti ispričam, da mi kažeš šta ti misliš.

Kasnije večeras na Trgu, ispod sata, devojka i mladić će se susresti.
Biće sasvim slučajno pet do jedanaest, kazaljke će se opet poklopiti.
Poljubiće se.
On će reći:
– Znaš da je Mihailo danas bio kod mene?
– I Milica kod mene?! Znaš da se ne viđaju, ne zovu se i pate.
– Smorili su!
– Ma da!
– Ko ih jebe, kad su budale.

 

14. februar 2010 18:26:10 | (3) komentara

Iriiissss…!!! E pokusaj telefonom mozda te i cuje…
Anoniman (Neregistrovan), u 14. februar 2010 19:18:57

ali zirafa hahahaha
ljupce (Neregistrovan), u 14. februar 2010 23:43:20

Eh ,ta namćorasta dečica ,šta sebi kvare
Denni (Neregistrovan), u 3. mart 2010 0:52:32