Month: February 2017

SVE PRIZNAJEM NIŠTA NE POTPISUJEM

Nameravao sam da napustim mesto. Kakve veze ima koje mesto, mesto ko mesto. Sprema se smena i ja ću to izbeći, neću biti tu kada dođu ili dođe. Napustiću sve. Otići ću koliko god mogu dalje, ali ne daleko, možda čak i na reku ili rečno ostrvo. Tamo se neću viđati ni sa kim. Boraviću tamo neko vreme. Neko glagolsko vreme, pluskvamperfekat ili aorist.

Da, nema više poricanja, sve priznajem, ništa ne potpisujem. Sve priznajem u sebi, ništa ne potpisujem jer sam napustio mesto. I nemam olovku kod sebe. Preuzimam potpunu odgovornost za sve što nisam uradio, pred svima, sada, na pustom ostrvu, rečnom. Na adi. Nadam se da ću biti zaboravljen. Bolje zaboravljen nego zabravljen.

Isti sam kao i svi. Krenuo sam odnekud, polako, napredovao, nekad u visinu, nekad u širinu, nekad u dubinu. Ne poričem više da je bilo propusta, previda, prevara, ili drugih  pizdarija. Lagao sam ali svi lažu. Kad kažu da lažu to je jedina istina ali to nikada neće reći. Izdržaću dok ne prođe sat, nedelja, godina. Bolje sam sebe da osudim nego da mi sude gori od mene. Želim da odem, nisam zalepljen za mesto, nisam ukopan, nije rov ovde. Dovoljno je poželeti da odeš sa mesta i ako dovoljno želiš sve će se okrenuti protiv tebe tako da moraš da odeš. Nikada ne bih otišao da nisam to stvarno poželeo. Kunem se svojim budućim grobom da sam to odistinski poželeo. Stajao sam, kao što sada što sedim pred vama i razmišljao sam šta mi je činiti. Da li bi bilo dobro ostati još malo, silovati mesto? I tada mi je sinulo kao sunce kada se probije iza kišnog oblaka nestabilnog prolećnog dana, tada mi je sinulo, treba da odeš, da napustiš mesto. Nije to mesto za tebe, nije te vredno, ti si dao sebe a sada samo sebe nemaš, govorio sam sebi u bradu. Niko ti ni hvala nije rekao. Nije kao da se od hvala živi, pa ipak. Nije kao da si za hvala radio, nego za istoriju. A sada napusti ovo mesto, dok ne bude kasno. Reci pa-pa. Laku noć, deco. Reci a sad adio.

Znam kako ću. Biću pravi čovek, hrabar i sam, neću povesti nikoga sa sobom. Ko propadne propao je, neću nikoga povući za sobom. Neću pobeći, samo ću odstupiti. Biće noć, to je neminovno. Radovaću se osvitu novog dana, meseca, decenije. Misliću o svojoj budućnosti jer sada kada sam bio primoran da poželim da napustim mesto budućnost je jedino ono što mi je ostalo. Probudiću se u sojenici, duboko u teritoriji Velikog ratnog ostrva i staviću svoju teget kravatu sa žutim zvezdama na goli vrat, i razmišljaću o svojoj budućnosti.

Ovaj rat niko nije dobio, ja se nisam predao, samo sam se povukao. Meni nema mesta na mestu ali imam svoju budućnost koja se sadrži od svega što u nju projektujem. U jednoj takvoj projekciji ja se vraćam. Prelazim peške preko vode, okrenut leđima suncu koje osvetljava moju auru. Hodim a gomila poklonika koji su me zaboravili ponovo me prihvataju kao kakvog prekaljenog kapetana koji je možda izgubio brod ali je sačuvao svoj život. Jednom sam davljeniku tako udahnuo život, drugome sam pridržao grudnu kost da ne iskoči od sreće, trećem sam kičmu ispravio. Ponos treba ovim ljudima i ja im to mogu ponovo pružiti, to je najmanje što im mogu pružiti posle ovoliko godina obostrane netrpeljivosti.

Onda se jedno vreme ništa ne događa.

Pogledam prizore u kojima se ništa ne događa, gde više nikoga ni nema, hoću da učinim da se nešto dogodi, hoću da čujem glasove tuđih života ili makar smrti, da čujem da je ovde nekada bilo života, iako me to neće stvarno radovati. Sednem, kao što sada stojim pred vama sa iskrenom namerom da plačem. Ali suze nisam mogao ni da izmislim.

Objavljeno i na fenomeni.me

 

Advertisements

NE PODNOSIM DA SAM NA IVICI OSIM AKO JE I MARICA TU – deo drugi

Ne podnosim ni prinčeve ni princeze, prčeve koji seksi osede dok na guzici sede, mlade babe i još mlađe dede, nikogoviće tipa lezi lebu da te jedem, kao ni one što samo i po ceo dan rade pa se posle čude što na pola mladosti ostare i što ih ne podnosim, osim ako stvarno ne vole svoj posao, što je malo verovatno

Posebno ne podnosim verovatnoću naročito preko dana malo bolje je podnosim noću,  dok spavam, statistiku iz nepouzdanih izvora, istorijske izbore pre izbora, istoriju uopšte, perfekat, pluskvamperfekat i sva pripadajuća sranja, osim ako nisu intimna sećanja, na bilo kom nosaču memorije

Ne podnosim memoare i memorandume, refrene i referendume, manje od dva zla dileme, ne podnosim ni šeme, prežvakane teme, anateme i parfeme koji vonjaju na hrizanteme, harizmatične i one mutave ili neme, gluve za druge i pred očima slepe, sve koje misle da su lepe i prelepe osim ako usta ne prelepe, naravno ne svaka jer neke usta mogu upotrebiti i za jednu korisnu radnju

Zatim, ne podnosim ubrzanu izgradnju, divlju ili legalnu, izgradnju tela kao ličnog hrama, ili gradnju Hrama uopšte, živa bića iz Pošte, brojanje svakog grama, kalorije, na ovu skupoću, malo li je? izuzetno ne podnosim reklamne slogane, šarene ljude i ljude marcipane, arene, dvorane i vile koje izlaze iz friza, ističu kroz bojler osim ako nisu sestre Vile Ravijojle

Uz vile ne podnosim ni druge predmete kojima mogu da se ozlede drugi ljudi ili životinje, glogove i gloginje, grinje, personifikaciju Boga i boginje, čireve, prišteve, kožne promene, Mesečeve mene i kada biciklista pogine, nehajno Zovi me, osim ako nije od Blondie, Debbie Harry u stvari, mada može i Blondie iz Sucker Punch-a

Ne podnosim brigu samo za svoje dupe, slomljene klupe, bilo koji coupé, radovanja za osvojene kupove pored izgubljenih šampionata, stranačke skupove, glupe trupove, izlepljene stupove, noseće stubove, društva sa ograničenom odgovornošću, društva sa ograničenom pameću, one što se stidljivo nameću, oportuniste, turiste, laktaše i laburiste, komuniste i populiste od kojih mi je jedan posebno gadan, imam i pesnicu za celu desnicu osim ako nije u pitanju Vladan, Vladane bolje podnosim nego Vlade…

NASTAVIĆE SE…

Objavljeno i na Betonu.

IDEM ZA KANADUM

Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

Daleko sam odlutao prateći dalekovode, prešpartao, precrtao, obode, povode, ne trebaju iz sveta, dvojica, trojica, da me obore, padam sam, daleko sam, dole, u gužvi ljudi koji se mole, koje ne poznajem, ne znam gde mi je kuća kao prvak prvi dan posle škole, nemam nikoga da me sačeka u ovom ledenom hladu, idem za Kanadum

Emigracija, ha, nemam ni pasoš ni novca za pasoš, između dobar, loš i zao, ja sam loš, nemam ličnih dokumenata, nemam čime da dokumentujem svoje postojanje, svoje prosto sranje, nisam odmakao dalje od poslednje stanice, tramvaja, kraja, šina, pizda materina bi da me skocka za svoju dnevnu paradu, idem za Kanadum

Misli me more, memento mori, prazan teretni voz odlazi na more, a moj teret se stvori, svaki put kada zatvorim oči, zato ne spavam, zato nemam snage da skočim, a treba mi da skočim, da skončam, čamove daske koje neživot znače, biće dovoljne, mumlam, niko ne čuje, sebi u bradu, idem za Kanadum

Zalutao sam plutajući, kao truplo, kao trupina, vidim duplo a pripadam u sve manje i manje, skupova, podskupova, skupina koja me maltretira, koja me grize, stalno je uz mene, ispod rize, ispod šešira, vreme, mesto i način ne bira, kupa se, ne kupam se, u alkoholnim isparenjima i uličnom smradu, idem za Kanadum

Avenije užasa, svetlećih ukrasa, utvara, uzdaha, pulsiraju u slepoočnici, pao sam u ruke slatkoj devojčici, slepoj starici, pao sam u bajci, u Ivici i Marici, u lonac, mirišem šta mi se sprema, šta mi se kuva, sve što sam imao čuvam, samo u glavi, nosaču memorije koji je najčešće sklon padu, idem za Kanadum

Koračam krugove, pravim dugove koje nameravam da ostavim samom sebi, odjebi, nikada nisi imao nikoga drugog, gazim prugom, gazim po sopstvenim čizmama, zimi, zimama, gazim kroz već utabane tragove, prelazim pragove, obijam, kradem iz svojih džepova, pocepanu pa lepljenu, izgužvanu i izgaženu nadu, idem za Kanadum

Aboliram sebe za sopstvene izbore, izgore i gore izrode, umore ih sumorne, izruče preko srče leda, ogledala, strana tela, da ne bi gledala, svoje telo, ne skidam odelo da se ne bih prestravio šta mi je neživot ispod prsluka ostavio, klonim se dronova koji snimaju i one što nemaju i one što imaju, za svoju svetlucavu barikadu, idem za Kanadum

Nekako se domognem kapije, malo bi mi trebalo da se napijem, gladan i hladan, gladan i žedan, da se onesvestim jedan kroz jedan, na dan, na nedelju, na duže, pužem, noktima stružem preko parketa, pokrete nepokreta, retenciju sa odloženim dejstvom, reten-retard, lek, udarac, koji sam popio, u arkadu, idem za Kanadum

Apotekar se valja od smeha, daleko preko sveta, u svom skockanom stanu, živim u srušenom kranu, pojedem hranu za ptice, mrve i neke trice, uključim svetlo, otvorim kupatilo, jedino svetlo koje me je uvek pratilo, samo da bi mi pokazivanjem sopstvenog lica naplatilo, za sve greške u hodu, za sve greške u radu, idem za Kanadum

Domicilna slavina prosipa tečnost, lavina vodene pare mi zamagli pogled u večnost, protrljam oči otvorene od prošle godine, oštar bol, direktno u mozak, me podigne, da jadno ne poginem, zažmurim, konačno, skinem sve sa sebe da se porinem, a da sebe ne dodirnem, dotakao sam vodu, napunio sam kadu, idem za Kanadum

Uzeo sam pribor za brijanje, makaze, oštre, trimer, češalj, četku, brijač, žilete, složio ih na pločice kao instrumente, oko mene više nema ničega, ostajemo samo topla voda i ja, kao u materici, pale su oko mene sve zgrade i sve fasade, pale su u prah i pepeo, srušio se ceo gornji svet i nestao u Hadu, idem za Kanadum

Mrdam još malo, meškoljim se u fetalnom položaju, dolazi do mešanja krvi i plodove vode, koja više ne može da ode, dve, najviše tri note, započnem, preoštrim gudalom preko labavih i krtih žica, crvenilo lica, muzika ptica, prestaje, toplota polako nestaje, na izdah do slobode, orkestar nastavlja za mnom da svira baladu, idem za Kanadum