Month: April 2016

ONOMATOPEJA DILEJA 4/11

KAKO JE EWAN MCGREGOR MOGAO DA ZAVRŠI NA JEDNOM TAVANU

Jednom prilikom ekipa emisije “Gajba”, za koju sam tada radio kao tonski snimatelj, posetila je i poznatu beogradsku novinarku i spisateljicu Vesnu Dedić, tada još uvek i Milojević, u njenom skromnom domu. Sa vrata je već bilo jasno da je sve unutra uređeno tako da domaćica može u potpunosti da uživa u svakom provedenom trenutku kod kuće.

– Ovde na ulazu, u hodniku, uvek mi je bilo bitno da imam crveni kišobran – rekla je.

– Ovo je dnevna soba, tu odmaram, tu se svi skupimo, pre ili kasnije…

– Kuhinja, gde kuvam kada sam raspoložena… Idemo na sprat sada…

– Stepenište je namerno krckavo i škripavo da niko ne može da mi se prikrade… Ili otkrade, ako taj glagol postoji…

– Ovde su stepenice za tavan gde je radna soba. Tu nikoga ne puštam. Ajmo dalje.

I dok je ostatak ekipe nastavio da prati spisateljicu ka velikoj spavaćoj sobi, ja sam odložio mikrofon pecaljku i vodeći računa o škripuckavom stepeništu, samo u čarapama uhvatio krivinu. Popeo sam se pod krov i krišom privirio u zabranjenu radnu sobu. Iza vrata bio je zastor a u samoj sobi paravan nalik na bolnički iza kog se nazirao veliki radni sto od mahagonija. Kada sam prišao blizu osetio sam miris bolesti, umor i iznemoglost, jako, kao miris lipe na Balkanu. Iza paravana u stanju na ivici svesti, na stolu ispred svojih pisaćih mašina a u gomili otkucanih, prepravljanih i zgužvanih hartija ležale su tri sredovečne gospođe, ghost writeri kasnije će se ispostaviti: domaćica iz Ralje, udovica sa Labudovog brda i izbeglica iz Leposavića kojoj je u tom trenutku bila neophodna i hitna medicinska pomoć.

HIPERBOLA DIJABOLA 4/11

PRSTI FRANCA ŠUBERTA I LICE MLADE KARIN ŠUBERT

Tridesetjednogodišnja veterinarka Danijela Šubert iz okoline Crvenke bila je pozvana na teren da pomogne oko konja koji je imao kolike. Veterinari koji su već bili u štali, svi do jednog muškarci, samo su prevrnuli očima kada su videli ko će im pomagati. Jedan od njih zvani Franc, bez zadrške je rekao da su njeni prsti za klavir a njeno lice za film. Životinja koja se prevrtala od bolova u jednom momentu je udarila mladu doktorku preko šake i polomila joj sedam kostiju. Isti onaj kolega rekao joj je da joj sada ostaje samo film.

Konj je bio ženskog pola i zvala se Karin.

MART, MESEC SMRTI KOJE SE PAMTE

Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

Iza tog gustog ali tankog zida, Sunce, kao deo sistema koga nema, obasjava tamne upijajuće krovove, isto koliko i niklovani dobro uglačani čelik i sve martovske mermerne ploče. Iza još jedne kampanje bakteriološki neispravne istine, iza zapaljive epidemije iz laboratorije za jadno zdravlje, iza maske Gospodara paukova i muva nalazi se čovek u svojim kasnim četrdesetim, upljuvan od poštanskih markica koje je lepio na tuđe poruke. On skuplja stilske fotelje koje su drugi izbacili na zimu i veruje da će jednog dana postati deo prošlosti koja se pamti. Sedi u dnu svoje velike sobe, ispod pocepanog ulja na platnu, u čijem se jednom kraju nalaze vrata za onu stranu slike. Pedalj na sever i tu je prava rupa, dovoljna da se šaka spusti na goli zid i da se osete hladnoća i paučina. Na ulazu stari Marantz gramofon vrti istog onog Zvonka Bogdana a igla uprljana izmetom muva preskače posle dela refrena: …ili moram s tugom okrenuti glavu, il’ plakati ili se napiti… U sobi prepunoj stilskog nameštaja, koji deluje kao građa gnezda insekta, ne mogu se oteti utisku da se poslednji stih repetitorijuma nečujno uvlači kroz bubne opne kao: …ili moram s tugom okrenuti glavu, il’ plakati ili se ubiti…