Month: September 2014

PSI LAJU KARAVANI PROLAZE

Omega karavan, ni jednom drugom ravan, crn kao vrana, crn kao gavran, kao katran, stranac, otuđen, bez meni znanih mana, leti kao vranac, idealan za posao, pijaca, Kvantaš, ili maloprodaja, kafana, restoran, lanac, nije mnogo prešao, uopšte nije jadac…

Jarko podnevno sunce peče auto-plac, podiže pritisak, vazduh zamiriše na smrt,

Slušaj mladac, za šta ti uopšte trebaš karavan? – rekao je prodavac

Dakle, moj brat i ja vozimo pokojnike.

Već dva karavana imamo ali jedan će uskoro umreti a posla ima previše.

 

(Viva Baudelaire!)

KAKAV LI JE ŽIVOT U PANAMI?

Istanjio sam se

na najtanjim mestima stvari prvo pucaju

pucaju li ljudi

ha pucaju li ljudi

pucaju kontinenti a neće jednostavne kožne vreće pune složenih krhkih kostiju

pitaj starca Sueca

tanana je razlika između slepca i sveca

 

Još malo je ostalo da se prokopa

da se slomi, kroz mene

da sagori koji san i ugase se ideje

bageroljudi ne spavaju, rovokopači

šta znači metalni most, koji drži moju kost, za kost

što ne slomi priroda

slomi primerak buldožeroda

 

Malo ljudskosti, još manje bliskosti, najmanje saosećanja

ostalo je na građevini

negde u srcu

negde na sredini

dve gromade zemlje ušivene iglom

ciglom ozidana česma puni kanal vodom

prolazim po pola sebe prelomljenim brodom

NIJE SVET PUTNIČKI AVION DA SE TEK TAKO LAKO SRUŠI

Njeni prsti su nervozno savijali praznu kesicu smeđeg šećera. Aleks ima predivne prste. Tanke i prave, ne predugačke, blede, sa gotovo pravougaonim noktima. Isečeni na kratko čine da njeni prsti, protivno plasiranim mišljenjima njujorških trendsetera, izgledaju još ženstvenije. Kompletnom očaravajućem utisku, može biti, doprinosi i night sea nijansa tamno plave kojom je nalakilarala nokte. Night sea je ime i prezime boje laka, znam zasigurno jer to je bio poklon od mene, za neki običan dan. Ona je to zaboravila, siguran sam. Da se kojim slučajem setila, skinula bi ga ili ga ne bi ni stavljala kada zna da dolazi da sa mnom vodi ovaj razgovor…

Razgovor… Uvek sam imao problem sa komunikacijom…

Ne pričaš mnogo, to mi se sviđa kod tebe… i naravno to što si jak, strong and silent type… govorila je, pa neću slagati ako kažem, u prošlom veku kada smo se upoznali, u parku preko ulice. Neke stvari su u međuvremenu postale, takoreći, istorijske činjenice, mnoge druge su se podrazumevale… Komunikacija oslobođena konverzacije.

Razgovor je, iako je samo ona govorila, počeo žustro, čim se konobarica okrenula od našeg stola. Iz donetih šolja je izlazila para. I Aleks se pušila, iz nje je već u prvom minutu izbijala para. Podižem pogled i njene se tamno plave murano minđuše odbijaju od njen porcelanski vrat, kako žučno objašnjava, već šta… Spuštam pogled nazad na njen predivne prste.

Počela je od nekakve netačne premise za kojom je ređala niz smislenih logičkih dedukcija. Mislio sam se kako joj sve to ne vredi ništa kada nema uporišta. Njena konstrukcija nije ni kula od karata. Kula od karata obično ima jasan oslonac na stolu na kom se slaže. Makar je tako bilo kada sam bio klinja.
Podigao sam pogled sa njenih prstiju i krišom video da je nepočešljana i na ivici suza, priča li priča. Ali ništa je ne čujem više. Nije da je ne slušam. Jednostavno slika je tu ali tona nema. Mute.
Kelnerica bez glasa diktira narudžbinu preko šanka. Escajg ljudi koji doručkuju ne zvecka. Pas na pločniku, ispred izloga u kom sedim sa Aleks, kezi zube, pomera vilice i usne mu se tresu ali lavež je nečujan. Neko ulazi unutra, zvonce iznad vrata zaigra, ali nemo. Mogao bi sada i Al Paćino da se vrati iz toaleta u pozadini i da sedne pored nas. Nervozan, mada manje od Aleks, sledećeg momenta ustaje i vadi revolver i iz neposredne blizine puca u mene ali ni to ne čujem. Vidim burence koje se okreće i cev koja se dimi. Metak ne vidim, valjda zato što je prebrz za pogled. Pretpostavljam da me ubija. Nešto nevidljivo i nečujno. Ubrzo nastaje metež, Paćino baca revolver (ne puca u Aleks) i beži. Obara stolice za sobom, one padaju bez lupe, kao da su od sunđera.

Čujem sunđerasti đon papuča koja je Aleks izula ispod stola i sada ih pomera levo-desno. Ne vidim joj noge ali sam siguran da cupka nogama toliko da gotovo udara kolenima o donju površinu stola. Čuje se i šuštanje papira kesice smeđeg šećera između čijih je ispresavijanih listova ostalo još koje zrnce. Pod njenim predivnim prstima i ta preostala zrnca krckaju, drobe se i prelaze u prah, i to se jasno čuje. Neko izađe iz lokala i zvonce zazvoni. Gosti lupkaju escajgom po tanjirima. Iz kuhinje se dovikuje koja je narudžbina gotova. Jedino se pas, koji je i dalje na pločniku vezan za hidrant, ne čuje od saobraćaja sa ulice Worth (vrednost, engl.).
U šanku pukne čaša.

– Slušaš li me?
– Slušam.
– Slušaš ali ne čuješ i to traje mesecima, sve mi je jasno. Ovo više ne može ovako. Nisam toliki mazohista. Evo ti ključ da možeš da pokupiš svoje stvari, danas, sutra, kada hoćeš, ja idem kod majke u Boston. Neću se vraćati nekoliko nedelja. Ne zovi me, ne piši mi. Nemoj da dolaziš za mnom u Boston. Ako se ne iseliš dok se vratim sve što zateknem pokloniću vojsci spasa. Dosta mi je ovog mučenja!

Dok se okretala i odlazila ton je postajao sve jači. Ključ bačen na sto odskočio je, rekao bih u tom trenutku, više od deset puta, i svaki put je drugačije odzvonilo. Zvonce koje je pomerila vratima na izlazu mutiralo je u električno zvono. Zvrndalo je kao kada se zatvorska vrata zatvaraju.

Ostao sam da sedim sam za stolom u malom restoranu preko puta Kolumbus parka.

Zagledan u park.
Postoje ti ljudi koji su podosta teatralni, koji izuzetnu pažnju pridaju nastupu. Nikada mi nisu bili posebno simpatični. Mislim da je to zato što sam mogao tako lako da ih prozrem. Imao sam taj neobičan talenat da pročitam glumu, fake, flop… Aleks je umela tako dobro da odglumi svoj nastup, da proda priču, da zavara da poveruješ… Mnogo puta ranije sam joj pustio, napravio se nevešt, zaveden, kao ubeđen i bila je srećna kako joj je uspelo. Bio sam srećan što je ona dobijala na samopouzdanju. Sve su to bile sitnice.

Dok sam podizao njen ključ na kom je pisalo key moment, čekao sam opomenu rukovodioca mog neobičnog talenta koji će mi iz mene poslati poruku da je i ovaj put sve samo predstava. Ljudi su ulazili i izlazili iz lokala, čuli su se tanjiri, puckanje ulja u fritezi u otvorenoj kuhinji. Pogledao sam kroz prozor, pas je i dalje nečujno lajao. Poruka nije stizala. Srce je počinjalo brže da kuca. Osetio sam otkucaje u grlu, na jeziku, u očima… Ruka mi se neprijatno tresla dok sam ključ stavljao u džep, pa sam je ostavio tamo, kako me ne bi sramotila. Krenuo sam prema izlazu. Usta su mi se osušila i mislim da mi je šećer pao. Pridržao sam se malo za šank.
Tako znači izgleda kada nisi siguran.

Tako znači izgleda kada neko govori istinu.

Sve što sam čuo, dakle, bilo je izrečeno zapravo toliko samouvereno i svaka jebena reč je značila upravo ono što stvarno i znači. Ovo je stvarno kraj.

Kada sam izašao na ulicu jedan taksi je preda mnom udario drugi taksi otpozadi. Svakako sam imao nameru da prošetam jer mi je trebalo vazduha. Mogao sam konačno da čujem psa koji unezvereno laje. Bio je to samo običan labrador. Na ulici je bio nastao poveći metež.

Krenuo sam prema mom malom stanu u Maloj Italiji iako nisam bio siguran da ću tamo stići. Svet se rušio preda mnom.

Iza mene se u šumi menhetenskih nebodera rušila jedna pa druga kula Svetskog trgovinskog centra. To sam doveče video na televiziji, neko je sve snimio i sa ulice Worth. Kada sam izgladneo od tumaranja po ulicama stigao do zgrade u kojoj živim, prvo sam kod Maria u prizemlju kupio veliku picu i bez volje se popeo na treći sprat. Imao sam jednu poruku za preslušati…

Jesi video koji nas je užas zadesio? Nismo to zaslužili. Nisam otišla u Boston. Javi se da znam da si dobro…

VAŠKE SU DANAS MOJI JEDINI I NAJBOLJI PRIJATELJI

Verujete li da je svakome od nas rođenjem predodređen život?

Neko je rođen da bude pekar, neko da prodaje sreću, neko sa velikom metalnom alatkom hoda kilometre i kilometre tramvajskih šina čisteći nakupljeno đubre u šini, a onda sve to ponovo za drugu šinu. Neko je rođen da bude lep, neko da bude kao od stene odvaljen, neko veliki a neko mali.

Mene od kada pamtim sopstveni lik život nije mazio.

To je moj usud.

Moje predodređenje je nesreća.

Listajući stare albume, još od malena primećujem zlosrećno okruženje, nemerljivu paletu nijansi sive koje su ujedale crno-bele fotografije.

Na primer, sećam se, da sam bez ikakvog fiziološkog razloga prohodao tek sa tri godine. Roditeljima iz nekog razloga nije smetalo da se toliko dugo vučem po prašini.
Kada sam stasao za školu, mada glagol stasati je pogrešan izbor za dete od jedva dvadeset kilograma, dobio sam ogroman ranac napunjen knjigama. To mi je moje breme od ranog detinjstva na realan, životni način pojasnilo metaforu slomljene kičme.

Vrlo rano u svom životu sam postao beskičmenjak.

Sa početkom škole pritisak iz spoljašnje sredine koji sam do tada trpeo umnožen je sa trideset. Najmanji i najslabiji uvek sam bio predmet sprdnje a zlo iz okruženja činilo je da se osećam još manjim nego što sam zapravo bio.

Mali me je, sećam se tačno, prvi put nazvala majka, kada sam takođe prvi put išao u bioskop. Na programu je bio film DRAGA SMANJIO SAM DECU. Nije mi bilo teško da to upamtim za ceo život. U školi sam kasnije to ispričao nekome za koga sam mislio da mi je drug, gotovo poverio, kao tajnu, a taj je razglasio. Svi su mi se smejali iako nema ničeg posebno smešnog u tome, iako su svi tih dana išli da gledaju taj film.

Na ulasku u pubertet, umesto da napredujem, nazadovao sam, ali to nikoga nije brinulo. Svi su oduvek bili prezauzeti sopstvenim životima. Sistematski pregledi su se obično odvijali tako što bi doktori samo kontrolisali grudi devojčica. Medicinske sestre su pak samo nekim dečacima tražile fimozu.

Na regrutaciji mislim da jedni nisam skidao gaće jer je kapetan prezadovoljan mojim nedostatkom dimenzija uskliknuo:

– Ovaj je savršen za novi prototip tenka! Vodite ga!

Po prvi put sam se osetio značajno i mislim da sam u toj njegovoj kancelariji porastao koji centimetar. Međutim prototip koji kapetan gurao je prvo stopiran a onda i povučen iz dalje izrade kako je dragi kapetan smanjen. Naime, pročulo se da je vojna vozila koristio kako bi svom šuraku prevozio kupus sa njive na pijacu.

Tako sam i vojsku završio potpuno nezapažen. Niko nije primetio moje dalje umanjenje. Izašao sam posle devet meseci, kao iz neke čaure, opne, kao iz neke hibernacije a svet se činio većim nego ikada ranije. Ubrzan, bučan i bez milosti za drugačije od većine.

Moto je bio, gaziti preko mrtvih da bi se preživelo. Sva (otrovna) sredstva dozvoljena.

Jedva sam našao neki usrani posao u nekom skladištu u podrumu, toliko natrpanom da normalan čovek ne bi preživao unutra. Mislim da su me uzeli samo zato što sam mogao da se doslovno provučem do svakog memljivog ćoška. Naravno kada je shvaćeno u kakvim sam govnima i na poslu je počelo šikaniranje i otvoreni pritisci da se zauzme mesto u podeljenim taborima. Mene te njihove podvale nikada nisu interesovale, ali avaj, morao sam da se odredim. Naravno posle odabira jedni su malo popustili ali su oni drugi pojačali bar za trideset puta. Razmišljao sam i da dam otkaz.

Osećao sam se kao kepec koga teraju u cirkus ili nazad u pičku materinu.

Pa opet, trebalo mi je za hranu, istina sve manje jer sam već godinama gubio apetit. Sa druge strane, više od hrane trebao mi je krov nad glavom, krevet za san, ništa posebno, stao bih i kućicu za pse samo da znam da me tamo niko neće dirati.

Iz dana u dan sam se sve više gubio među ljudima, njihovim krupnim koracima ambicije, prenaglašenim lažnim ljubaznostima koje su se nadimale kao krava kada se najede mokre deteline. Davio sam se u njihovom grohotom smehu koji je gutao kamione, avione, nosače aviona… Bučno uvlačenje vazduha kroz maksimalno raširene nozdrve i njihove bale koje su se razvlačile po uglovima gljivicama tapaciranih usana mogli su me doslovno sahraniti.

Odvratno.

Kako se sada odnosite prema pitanju sa početka priče?

Sve ispričano do sada je istina i ide u prilog odgovoru da su sudbine predodređene, šta god nosilac iste imao da veruje u vezi sa. Ponajveći problem u takvoj konstelaciji je to što se ipak sama ne da razjasniti do kraja jer postoje prekretnice tih predodređenje čije mehanizme funkcionisanja još niko nije osvetlio sa dovoljno razuma i logike.

Elem, takva se jedna prekretnica i meni desila, za jedan vikend, subota i nedelja. Barem trideset puta gora nego što sam mogao da zamislim.

Niko nije radio jer je bio neki praznik. Prvo sam se u subotu, u vreme za posao, probudio na jastuku. Jedva sam preživeo, jedući mrvice koje sam tokom petka, namrvio po sebi večerajući pred san. Nisam uspeo da siđem sa kreveta. U nedelju sam se probudio i bio sam veličine te mrvice. Toliko sam se smanjio da mi je moja iznajmljena soba u podrumu bila kao kontinent. Trebalo mi je nešto srazmerno mojim dimenzijama. Na primer maketa grada ili naselja, pa čak i tamo bih bio neprimetan. Setio sam se da sam prošle nedelje čitao u novinama za ljude da postoji neke nova maketa, na toj i toj adresi i da je besplatno za pogledati je. Posle dužeg pešačenja, i već pomalo umoran, stigao sam nekako do ulaznih vrata sobe koja su bila odmah pored kreveta i kroz malu pukotinu između praga i ragastova, kao vaška sam izašao na hodnik.

Pored mene se pojavila jedna buva koja je u tri skoka već bila na stepenicama prema ulici.

NI URADI SAM NIJE IMAO OVAKVE BROŠURE

(hororskop 9/12)

… jedna punoletna Nevena u epizodi NEĆU VIŠE DA BUDEM NEVINA NEVENA …

Znači*, Stabilo flomaster, check, znači debeli marker, check, znači knjižara…

Znači šargarepa, komada jedan, check, znači krastavac, komada jedan, check, možda tikvica, znači pijaca…

Znači jedna Guarana, check, znači jedna Koca Tamanica*, check, znači Drink Store…

Znači i sve ono iz apoteke…

Znači, knjižara, pijaca, Drink Store, apoteka…

– HAHO* a da uzajmiš unuci jednu krvavu* idem na pijac, da ti kupim nešto baba?

– Evo srećo, da nana. Kupi mi Novosti, ima, daju DVD Kumašina*, to mi omiljeni, zbog Branda, znaš…

– Znači, trafika… Jasno matora!

 

*znači – znači omiljena Nevenina poštapalica, nešto svakako znači

* Tamanica – Censorship of the ring WP sajta nije odobrilo objašnjnje ovog pojma

*HAHA – majčina mada može i očeva majka, čaj, uzvik smejanja

* krvava – 1000 RSD

*Kumašin – odnosi se na filmsku trilogiju The Godfather, Fren sisa Forda Kopole, koju naravno nikada neće deliti uz novine