pripovedač

ŠTA JE NEOPHODNO DA NE BISMO PRESTALI DA PRIČAMO PRIČE

U stvarnom svetu ne postoje nikakvi likovi. Ne postoje ni događaji. To ne znači da je stvaran svet jedna beskrajna praznina. Znači da je jedan neverovatan sistem priča u koji proizvoljno projektujemo likove i događaje, kao kakve komentare Roršarhovih mrlja ili sazvežđa. Grupe zvezda su tamo gore, pa su tamo gore, ali sazvežđe je priča unutar našeg uma, ono ne postoji u stvarnom svetu. Po sličnom ključu razlika između svakog ponaosob i ostatka stvarnog sveta je samo ideja. Ne postoji zapravo razlika. Pripovedanje je suština sličnosti. Paradoksalno, da bi se pričala priča, mora se s namerom zaćutati. Valja se izolovati od svih priča koje se već neprekidno odvijaju unutar lobanja. Većina nas kompulzivno razvija nekakve priče svakog dana, tako reći priča samom sebi. Oni koji se drznu da takve priče pričaju naglas dobijaju naznake ludaka ili luđakinja. Jasno je da ako non-stop pričamo, čak i u sebi, ne možemo čuti šta drugi imaju da kažu. Na istom tragu prestajemo da razumemo i sopstvena kazivanja koja postaju zagušena i preglasana novijim i najnovijim narativima. Tako prestajemo da mislimo o priči i počinjemo da mislimo samo o pričanju. U neku ruku gubimo kontakt sa stvarnim svetom.

Sa druge strane, hrabro bi bilo reći da pričanje priče ni nema pravu svrhu. Za utehu, i to je pošteno istaći, isto bi se moglo reći i za skoro sve druge stvari koje radimo, sa izuzetkom možda sviranja i plesanja. Kada sviramo, svrha nije stići do kraja kompozicije, isto kao što u plesu svrha nije stići do neke tačke na podijumu, krećući se proizvoljnim ili unapred zadatim putanjama. Poenta je u samom sviranju, plesanju. Potpuno ista relacija važi i za pripovedanje. Pričanje priče je otkriće u kome je najvažniji momenat, upravo onaj u kome se priča trenutno nalazi. Tako da ako pripovedate, sebi ili drugima, želeći pričom da dokažete poentu, popravite lik ili ispravite događaj, upleteni ste u zamku svrsishodnosti, prčkate vremenske relacije, koncepte prošlosti i budućnosti, prosto rečeno, ne pričate priču, nego pravite buku. Neko bi rekao, lomotite.

Budućnost ne postoji, i nikada neće postojati, to je samo ideja. Istina, malo izvesnija nego prošlost. Na prošlost, kada je u pitanju pričanje priče, odmah zaboravite. Vreme je nepotrebno u svojoj celini, eventualno se možemo okoristiti o sadašnjost. To postaje jasno kada prestanemo da lomotimo.

Povrh svega ovoga, imamo, po meni, i najvažniji razlog pripovedanja. Pričanje priče bi trebalo da bude zabavno. To nije neki radni zadatak ili ozbiljna obaveza. Problem su napravile religiozne priče, koje su nisu pričane nego su učitavane na silu, nešto kao kažnjavanje i samokažnjavanje. One su se čvrsto oslanjale na prošlost i protezale daleko u budućnost a to je, već je rečeno, u potpunoj suprotnosti sa idejom pripovedanja. Ideja pripovedanja se bazira na večnoj sadašnjosti.

Najlakši način da se otpočne bilo koja priča je slušanjem. Zatvorite oči. Pratite glas koji se rađa u vašoj lobanji. Glas koji je najednom učinio da svi drugi glasovi koji samo lomote, utihnu, ili čak nestanu. Slušajte zvuk koji ostaje nakon što nastane prividna tišina. Ne pokušavajte da razlučite taj zvuk, ne imenujte ga, prosto mu dozvolite da se igra vašim bubnim opnama. Ne sudite, ne postoji odgovarajući ili neodgovarajući zvuk. Postoji samo zvuk. Ako vam sve ovo pričam kao priču, i vi sve ovo radite, hoću da čujete zvuk mog glasa, kao da je samo neka buka, kao da lomotim. Ne pokušavajte da uhvatite bilo kakav smisao u ovome što vam govorim, jer vaš će mozak automatski to obaviti za vas. Bez napora, samo slušajte zvuk. Rekavši sve ovo ne mogu se otresti utisku da sve vreme imenujete zvuke, sudite o njima i tražite neki smisao. Mogu vam reći da je to prirodno i da je bolje tako nego da ste na silu pokušavali da izbacite priču iz glave. Ali kada čujete moj glas, etiketiran kao deo neke buke, pomešan sa dnevnim zvucima, automobilima na ulici, ili noćnim, zrikavcima i drugim insektima, osvrnite se na glas koji vam čita ovu priču i ubrzo ćete shvatiti da je to vaš glas. Slušajte taj glas, on postoji kao i bilo koji zvuk iz buke koji dopire do vas, jer to je glas koji otpočinje priču.

Otvorite oči. Postaje jasno da su stvari prosto počele da se dešavaju i sve što vi treba da uradite sledeće je da posmatrate. I kako započnete priču, vi dozvoljavate vašem pogledu da odluta, ako treba trčeći, što će i učiniti. Drugim rečima, ne pokušavajte na početku da fokusirate i primećujete. Pustite pogled, kao da puštate kosu. Zanimljivo je da obično nikada ne pomislimo ’ja gledam’ iako većinu dana, a i dobar deo noći, naše oči držimo otvorene. One gledaju, i kada ne mislimo o tome. Tako da je gledanje i voljno i nevoljno. S jedne strane ono mi se dešava, a sa druge ja to radim, ja gledam. Gledanje je neophodan prvi korak ka posmatranju bez koga neće biti naše priče. Posmatranje će se ispostaviti kao najvažniji deo pripovedanja jer će nam pokazati, da kako postajemo svesni pogleda i počinjemo da primećujemo nepobitne dokaze o postojanju stvarnog sveta s jedne strane i nastajanju tkiva priče s druge, veza koja ih spaja je proizvoljna. To možda deluje zastrašujuće jer nije nemoguće da se zapitamo da li smo mi onda samo likovi u nečijem tuđem pogledu, potpuno van naše kontrole? Sa druge strane, podjednako bi nas uplašilo i pitanje da li sve ovo zaista radimo stvarno mi? To bi značilo da sam ja bog moje priče, odgovoran za sve to se u njoj dešava a to je pozicija ogromne odgovornosti. Najstrašnije je što su obe stvari tačne. Možemo videti da nam se cela ova priča odvija pred očima, pa opet mi je sami odvijamo, ja svoj deo, ti svoj. Sirov primer, tvoje oči sunce pretvaraju u svetlo. Na neki način ti stvaraš ovu priču, ona ne postoji bez tebe. Sa druge strane, ona ti se dešava bez obzira na način koji sam ja zamislio. Ali ako ne bismo pričali o njoj, ili o bilo kojoj drugoj priči, onda bi postojalo samo neko dešavanje, neko bi rekao da lomotim.

OVU PRIČU NEĆE IMATI KO DA PREPRIČA ALI ĆE ŽIVETI VEČNO

– Samo nemoj da ideš, ispričaj mi priču?

– Priču kažeš?

– Evo me, tu sam, slušam. Hoćeš li ostati sa mnom? Hoćeš li ući?

– Ostajem sa tobom. Reci mi, ti si više slušalac nego pripovedač?

– Volim to da kažem, da. Sedi, idem da nam skuvam čaj.

– Pa i sam sam, valjda. Samo ponekad obučem odelo pripovedača da se slušalac opusti. Znaš, zato što većina ljudi nosi odelo slušaoca a u stvari su pripovedači, samo im treba prava priča da se opuste. Dok počinjem nevešto, razodevaju se preda mnom. Prvo im padne šešir sa glave i njihovo lice izađe iz senke. Već sledećeg momenta skidaju šal i rukavice. Hoće da se upoznamo, pružaju ruke. Beli vrat se ukaže, grlo u njemu, mesto odakle dolaze priče. Skinu kaput i sednu pored mene i tada znam da je vreme da priču privodim kraju jer oni su svoju priču već počeli. Onda se udobno smestim pored njih gledam ih pravo u oči dok oni gledaju svuda. Gledam usta koja se pomeraju, jezik koji se pojavi ponekad da ovlaži usne. Vratne žile koje se zatežu. Tvoje udoline između vrata i ramena su neobično glatke i blede. To mi se sviđa.
Pretvorim se u slušaoca i samo upijam. Postoji samo jedan razlog zbog koga sam spreman da slušam laži i istinu, puko hvalisanje ili preterano prekorevanje samog sebe, jadikovke i zabavne priče. Samo jedan razlog za rame za plakanje i leđa za podmetanje, tugu i sreću, radost i nesreću. Moje odelo pripovedača koje namerno nisam promenio, kada su se uloge zamenile, postaje sve složenije. Sa svim tim tuđim pričama koje nosim u sebi, tragovima drugih života koje nosim na sebi, sve me je teže razlikovati od spoljašnje sredine. Mogao bih biti bilo ko od njih. Postoji trenutak kada se od svih priča koje su u meni više neću videti. Tada bih mogao biti bilo gde.

– Ehej! Gde si sada? Više te ne čujem. Zašto si prestao da pričaš?

– Mogao bih biti svugde i upijati tuđe priče bez straha da me neko neće pozvati sebi. Mogao bih biti tiši od noći. Niko me ne bi video kada ulazimo zajedno u stan ili u automobil. Bio bih tu kad zazvoni telefon ili kada sedneš ispred ekrana, ogledala.
Možda sam kod tebe?

– Pa znam da si kod mene, ja sam te pozvala da uđeš. Gde si nestao?

– Znam. To je za tebe poseban poziv.

– Gde si, pojavi se?

– Tvoj red. Svideće mi se tvoja priča, već osećam… Biću siguran da si mi sve ispričala kada ti haljina nestane sa ramena…
Počni.