Month: October 2013

PARALELA DVA BESKRAJNA KRAJA

Jovanka je opet sanjala taj isti san koji bi se povremeno ponavljao kada su bili bitni dani.

Svečani san.

Probudila se od buke koja se neočekivano počela stvarati iznad njenog prozora. Još se oko nje osećao miris paleži. Soba je bila trula a zidovi su se raspadali. Podigla je glavu sa kamenog jastuka i mogla je videti sve te oči uprte u nju sada, kada je prava smrt zaista tako blizu, kada se poslednje pripreme privode kraju, kada će moći konačno da ode. Gledali su je kroz prozore sa rešetkama, kroz pukotine u zidovima, podu i plafonu, ima li su svoje ljude unutra koji su imali svoje durbine, dvoglede, čak i kinematograf braće Limijer. Na stolu pored kreveta bio je i jedan mikroskop, za najsitnije detalje. Svi ti parovi očiju, ti anonimni voajeri, hteli su je najedanput obuhvatiti pogledom, progutati u dahu, zalogaju punih usta, sada kada je beskrajan kraj bio na treptaj oka. Žmirkali su svojim razrogačenim očima, grebući trepavicama, zidove, podove, plafone i rešetke na prozorima, stvarajući, za nju, nesnosnu buku. Bila je od strane sumnjivih sudija proglašena za jeretika i vešticu i kao takva je izopštena i osuđena, na smrt pre smrti, na dve smrti. Jedna ju je smrt zadesila na lomači, kako veštici i dolikuje. Druga, prava smrt, dočekala ju je gotovo pet stotina godina kasnije kada ju je papa proglasio sveticom.

Konačno je mogla da umre na miru, da ostavi iza sebe Orlean, Rems i Ruen, i da se pridruži svom kralju, čiju je krunu na glavi videla davno u jednom snu, još kao dete.

Advertisements

LJUDI KOJI ŠETAJU PO BICIKLISTIČKOJ STAZI SU PUNOLETNI FANTOMI

Video sam jednom, dva pesnika sa po tri imena kako na četiri prevrnuta holandezera, petkom prodaju šestougaone šablone za crtanje sedam sekretara SKOJ-a. Valjda je to kako ih vide pčele-ubice. Imali su lica osmog putnika, devet i po nedelja pre kraja bombardovanja. Deset minuta kasnije srećem komšiju koji nosi kaubojski šešir od kako se vratio iz Teksasa, pantalone, košulju i jaknu takođe od teksasa. Da je noć jurio bi slepe miševe.

– Bombardan, bombardan, danas nam je divan dan.

Kažu pirotehničari u belim mantijama da bomba prvo pukne u glavi. Uglavnom.

U glavnom holu, mahom su svi  malo izgubljeni. Jedanaestorica iz prvog tima stoje u redu izgubljeno-nađeno. Šalter je pak prazan, nema službenog lica, nema sumnjivog lica, nema nikakvog lica a tek je podne. Ostao je samo otvoren Solitaire.

Ko nikada nije živeo u soliteru iznad trinaestog sprata taj ne zna šta je baksuz. Ne zna ni šta je pogled. Moj je mrtav, a i ako nije svakako nije umiljat.

Mačence je gladno i traži da jede. Izgubio sam otvarač za konzerve sardina ali sam tražeći ga našao skijašku masku. Mačence sam pustio na terasu, neka ulovi pticu.

Snađi se Melanija.

Ptice su naređane na tramvajskoj žici. Nikada nisu volele uzemljenje pa ne zatvaraju strujno kolo. Tramvaj broj četrnaest juri niz Bulevar i ne staje nigde. Putnici su spakovani kao sardine. Mogao bi za petnaest minuta biti na Banjici. Vozač izlazi iz slupane konzerve, nepovređen noseći kacigu na glavi.

Iz solitera u blizini nesreće čuju se glasno Divlje jagode. Stanari pak spavaju sve u šesnaest. U stanu broj sedamnaest jedan je prika budan. Njegova žena radi za privatnog pirotehničara u beloj mantiji koji secka ljudske face, pa mu lako obezbeđuje hirurške maske. Hipohondrija od inhalacije aerosola izazvala je insomniju. Na ekranu se smenjuju obnažene fotografije devojčica mlađih od osamnaest godina.

Sa druge strane, ljudi koji noćima jure slepe miševe su punokrvne dijabole.

U SIJETLU JE BILA KIŠA BIBLIJSKIH RAZMERA A JA SAM IMAO KABRIOLET

U moru knjiga pročitao sam okean gluposti zarad čaše vode sa dna tog okeana. U čamcu na naduvavanje izlazio sam iz biblioteke držeći kao malo vode na dlanu jedinu knjigu koja se nije skvasila. I gle nezgode, čamac nije puštao vazduh ali je dakako puštao vodu, kao da pušta ploče. Na primer onu Autoamerican sa Debi koja gleda preko ograde na pločnike Njujorka. Pločnici su bili popločani rekama vremena koje su nosile sećanja natrag u ništavilo odakle su i postala.

Erase/rewind.

Pločnici su bili korita jer kiša je sipala kao Rej Rej čak i kada je sipila. Ništa drugo mi nije preostalo nego da na stanici sačekam brod. Ili makar parobrod. Parao sam kroz bujice kao klupko mlade Arijadne. Ali jadne su to bile osmice. Trideset osam sati i trideset osam minuta, novi rekord od Majamija do Sijetla, uz isto toliko muzike Neil Younga (dobro de neke pesme se ponavljaju). Da me samo vidi sada Kowalski. U pretincu trideset osmica, niklovana, hladna kao kiša. Metaka. I kutija žvaka. Mapa u glavi.

Imao sam jednostavan zadatak, da spasem jednu knjigu od nečitanja. Valjalo je biti navalan kao plima a imao sam i beli Plimut. Kabriolet, istina. Kao kada.

Kao kada znate da će nešto poći po zlu i čekate ga iza svake krivine, a put je prazan ali samo krivuda. Toliko ste usredsređeni na nevolju da mislite sad će ona, čim se opustite. I onda se opustite samo da bi vas snašla dok ste spremni. Bolje nego da vas iznenadi. Nevolja će me pronaći, mislio sam sve vreme čak i kad sam gotovo zaspao za volanom. Ali ne. Kurva je odlučila da uzme slobodno veče, šta li? I kurve su ljudi. Htedoh reći i nevolja je živi organizam, mislim, živi i organizuje se. Čak ni u Montani nije padao sneg. Mislio sam sve će dobro proći i tek kada sam od umora bio potpuno prebacio, desio se krešendo. Potop zbog kog je Noje napustio mornaricu i otišao u veterinare, nepogoda pored koje princ Čarls izgleda kao princ Valijant a Kamila Parker Bouls kao da je žedna riba. Kišobran se odmah ulubio i postao velika i ružna čaša za martini, posebno suv. Moj Valijant je zakazao sa ručno rađenim krovom na rasklapanje ali sam uspeo da izvučem i naduvam čamac, te da se probijem u unutrašnjost zgrade. Kroz lavirint polica vodilo me ono jadno žensko čeljade od pre 15 redova. Minotaur bibliotekarka je imala bocu sa kiseonikom, ili je to bio helijum. Izgledala je urnebesno smešno sa specijalnom maskom za plivanje protiv peckanja žele-meduza. Elem, već je jasno da sam se kasno, ali ipak izvukao. Čekam Mikijev parobrod, pogledom tražim kabriolet a ulicom plutaju veš mašina, šporet i naravno mikrovalna. Ovalna. Oval i par valova. Novih. Ugledam ga preblizu ali preko poplave kako se svim svojim automobilskim konjima trudi da ne izgleda kao kada. Ali avaj. Beli, sa rupom u sredini, koja je puna vode. Domognem se nekako kade i uđem jer voda je već tu. Uvalim se udobno, otvorim knjigu i polako odahnem. Biće da sam zadremao malo, pas je zalajao, trgnuo sam nogu malo jače i drmnuo u policu iznad kade. E sad, mnogi ljudi ni nemaju takvu policu na takvom mestu, a i ako je imaju na njoj su naslagane kupke, šamponi i guzomazi, nikako knjige. Od siline bunovnog trzaja nosač je iskliznuo iz već razglavljenog tipla u zidu i sve knjige koje držim iznad kade, za ona čitanja dok mi iz vode vire samo oči i dlanovi, popadale su u kadu.

Kasnije sam ih sve bio izneo na terasu da se suše, ali je bilo lilo kao da smo u Sijetlu.

AKO IKADA OSTARIM NAJVEROVATNIJE ĆU BITI BOB DILAN

Sećaš li se kada smo bili mali kako smo hteli da budemo piloti? Krila, dajte mi krila, da vam pokažem šta je sloboda, da vidite šta mogu kad umem da letim. Ispod crvenog neba. Crvenog kao pionirske marame koje su nam vezivali kada bi nas postrojavali u Pionirskom parku, da bi nas vodili u Pionirski grad. Crvenilo se u obrazima, rumenilo u stvari; bilo je hladno vani, toplo oko srca. Znali smo koliko deca. Crvenilo je bledilo na zemlji, tamnilo je gore gde niko nije podizao pogled. Zubato sunce je prevarilo najstariju vremensku prognozu, CRVENO NEBO U ZORU, BUDI NA POZORU; CRVENO NEBO PRE MRAKA, DOBROG LI ZNAKA! Niko nije prepoznao nove dane živeći za sumrak. U tom sumraku smo i ostali. Kao da je predvečerje i kada je podne. Večno pomračenje Sunca.

A mi smo samo želeli krila. Peli bismo se na krov solitera kada duva košava i okretali lica prema vetru. Duvali bismo u vetar imitirajući zvuke poletanja. Vetar je šibao tako da nam je zatvarao oči. Sa zatvorenim očima mnogo se lakše leti.

Sećam se jednog cveta koji je izrastao iz zida, pravo niotkuda, tu na krovu solitera. I najdeblji zid može da naprsne i to će biti naša šansa. Šansa da procvetamo. Jedan od nas je to morao znati, pre ili kasnije.

Velika ljuljaška koju smo pravili između oraha i kestena, sećaš li se? Nosila nas je prema nebu, iako smo iz dana u dan sve više ukopavani u iste one sumrake koji su svanjivali. To je bila naša pilotska kabina bez prozora, bez upravljačke palice i padobrana za spasavanje. Naivno, reklo bi se, ogoljena do daske. Samo čvrsto sedište, jedna daska, dva kanapa, udaljenost od tla i povremeni pogled na same oblake koji su se približavali, sve dok gravitacija ne bi ponovo odnela pobedu. Kao kamen koji se kotrlja niz padinu, inercija nas je uzdizala u nebo, gravitacija nas je prizemljivala. Sve dok noć ne bi pala, sa tog istog neba, nama pravo u oči.

Oči pune suza zbog velikih raskrsnica na uskim putevima, oborenih putokaza zarđalih slova i slomljenih zmajeva koji nikada više neće leteti. Pohabanih skafandera i izguljenih laktova i kolena, sačuvanih karata od utakmica. Podmazanih sanki koje smo vozili na stomaku raširenih ruku i suvog grožđa za užinu. Izduvanih guma na biciklima i izduvanih fudbalskih i košarkaških lopti, kojima smo ipak bežali dok nismo znali od čega, za kojima smo trčali neznano tačno kuda. Ispostaviće se tačno ovde gde smo danas. Makar jedan od nas.

Oči pune suza, toliko pune da su suze izlazile kroz nos. Toliko pune da su punile uši.

Sećaš li se muzike kojom smo punili uši? Sećaš li se muzike koju smo svirali? Taj tužni bluz čoveka konstantno umotanog u tugu. Najtužniji bluz na svetu. Sećaš li se čime su nam punili uši, od momenta kada bismo isključili pojačala i uključili se najmanjim mogućim intenzitetom u magloviti sumrak koji je vremenom samo dobio gustinu.

Zaboravio si. Vidim ti zaborav u očima, iako su na mojima crne naočare, a tvoje sjaje kao zlato.

Sećam se da sam tada bio stariji nego što sam danas, a danas sam mlađi nego tada. Danas više od svega želim da budem pilot, da pilotiram svuda, da letim iznad besmisla i istine, da osetim vetar na licu. Krila, dajte mi krila da mogu da odletim odavde u slobodu, jedinu iznad ljubavi.
Ako mi uspe, postaraj se da moj grob uvek ostane čist.

Ti danas više ne želiš da budeš pilot, ti samo želiš avione.
Opet se srećemo posle toliko decenija na svečanoj ceremoniji, gde si ti sada prvi među jednakima, a meni je jednako stalo do odlikovanja koje mi daješ kao i do lanjskog snega. Zato sam i stavio crne naočare, slep sam za rekonstruisanu pozlatu tvog dvora u dnu parka gde su nas postrojavali kao decu.

Nikakav sjaj ne propuštam, i onako čim otvoriš prozor sve će to pojesti mrak.

RASPARENI ŠPIL PRONEVERENIH OČEKIVANJA JEDNOG HAZARDERA

Trinaest godina, trinaest dugih godina ujedinjeni pogledi preko pustinje ne vide more koje se razmiče. Trinaest jebenih godina, nečiji ceo život. Život psa. Pasji život.
Pastir jeca za svojim ovčarom, proklinje stado u koje je morao da gleda. Oštri nož, sekiru, pogled. Tužni domaćin u kući ima zaboravljenu domaćicu i oboje su prepolovljeni između nemam i ne znam. Nema osećaj kako je kad dođe jesen i lišće pokrije dvorište a drvo ostane golo. Ne zna kako je kad sve padne na zemlju. Zemlja je usled truljenja topla do prvog snega. Ne zna kako je kada dolazi ogoljena zima života. Nema druge nego da ispod iste te krošnje širi ruke ka nebu.

Sudbina meša karte i mešetari pri tom. Bankarski mešetari prodaju sudbine, kaparišu prazne duše. Najnoviji posao je završen uspešno. Kupuju se nepokretnosti. Banke nepokretne sperme otvaraju svoja roto vrata i poneke prozore. Prozore sa divnim pogledom i izlazom na sims. Istini nedostaje jedan korak da izađe iz senke.

Sećam se kako si izazovno mirisala kada sam te udahnuo jedne od prvih jesenjih večeri, u ulici u kojoj sam se rodio.
Mesec je kroz ružičasta stakla izgledao krvavo. Neka moda je bila nositi naočare noću.

Kapetan čeka na orden, gledajući ponosno prema svojoj dragoj koja nosi njegovo dete. Njeno lice je kao porculan, mogao bi se prepoznati odsjaj ordena na njemu. Iako brod na kome stoji tone oni su nasmejani. Odbor za dodelu je imao saobraćajnu nesreću i ceremonija se odlaže do daljnjeg. Kapetan i dalje veruje da će njegova vernost službi biti priznata. Njegova draga drži ruke na svom stomaku.

Komšija sa crnom kapuljačom nikada ne ide liftom. Ne govori DOBAR DAN. Jednom sam ga pratio do podruma, i po kotlarnici i ispred kotla sam samo našao pepeo. Od njega ni traga. Nisam znao da li da posumnjam?

Sve gori.

Sapleo sam se na putu do svetla. Ispred zgrade sve je bilo pusto ali i napušteno. Jedno srce na zidu bilo je ušiveno pokidanim štrikom. Pisalo je ZBOG TEBE SAM U OBLACIMA. Oblak u obliku srca je nestao sa krova. Svetiljka se ugasila. Svanulo je. Kao kad se otopi sneg.

Cveće koje sam ti ostavio pokupili su sveštenici koji te nisu krstili ali su imali mantije da te sahrane. Poneli su ih svojim bradatim vešticama i uglađenim vranama. Vrane su jele gerbere i pile mozak. Zamišljale su da su orlovi i jastrebovi. Jedan slavuj je jednom zalutao na njihov pir i niko ga nije video posle.

Put kojim se hrli nije dovoljno širok ali se proteže u nedogled tako da ima dovoljno mesta za sve. Popločan je udarnim rupama, neke su dublje od ponora, neke crnje od ponoći ali nema se za šta spuštati pogled. Sa zvučnika se čuje NE GLEDAJ DOLE BIĆE TI GORE. Kuda svi, tuda idem i sam, ali mislim o tebi dok gledam svoje cipele. Odozgo izgledaju pristojno ali neće izdržati zimu.
Dim iz dimnjaka kod tužnog domaćina kaže da je kod kuće. Svetlo je uključeno, dok prolazi procesija ali zapravo nikoga nema. Prazne sobe čuvaju sećanja na vreme dvadeset godina pre ovih trinaest. Ukupno nečiji ceo život. Nekada davno u Nebeskom Kraljevstvu.

Ispred Novog dvora menja se straža. Isukana sablja, bele rukavice. Jedan zaleđen korak pored Dvora seče put u beskonačnost. Tamo gde smo svi krenuli ali nikada nećemo stići.

Dve ulice niže i četrdeset osam sati kasnije ona se budi, ne oseća noge, u lokvi krvi u koju Mesec umače sjaj noćnog Sunca. Čuje se samo plač pastira. Ne može da preboli svoj gubitak. Kapetan stiska svoj orden dok mu dlanovi ne prokrvare.

Meni ne treba zlatni kavez ali rado u njega odlazim jer svako nađe nešto čemu će se radovati. Nije mi teško da čistim vaše mermerne grobove i da iznosim vaše smeće. Ali znajte da sam osim pišanja u vaše granitne sudopere obeležio i karte koje ste mi podelili.

Sve gori i zato prihvatite neminovnu eliminaciju ili makar imajte pristojnosti da se ukopate u mestu.

Siguran sam da će doći dan kada će pasti idoli u koje ste se zagledali. Salonska ogledala, koja će se rasprsnuti u dovoljno komada da više nikada ne sastavite lik a kamoli ličnost.

Ne postoji karta između kralja i kraja.