SPORA DUŠA

… veoma spor dan

Pre nekoliko milijardi godina desila se jedna stvar i desila se jako brzo. Nastala je naša vasiona. Iz jedinstvene sažetosti počela je da se širi. I danas se širi. Kako se svemir brzo širi tako se duh ljudi usporava. Usporava se do tačke zajedničke smrti, nemerljive fizikom, vremenom a ni u mislima.
Kako se vasiona brzo širi bežeći od ljudi tako isto ljudi pokušavaju da se uspore i stignu do nule pre nego li svemir do beskonačnosti.
Mi ljudi pokušavamo da se otarasimo tolikog prostranstva tako što težimo brzinom većom od one kojom se vasiona širi da se usporimo do nestanka sa lica planete Zemlje. Svojim konačnim nestankom izbrisaćemo i svaku svest o vasioni. Ko će da misli na vasionu ako mi više ne budemo postojali( verovanje o drugom obliku inteligencije ne menja stvar jer nikako da dodjemo u kontakt sa njima)? Ako ne bude nikog da gleda, nikog da sluša, nikog da istražuje sve te planete one će postojati samo za sebe.
Ne zavaravajte se da se danas brže živi nego ranijih vekova. Sve je sporije. Sami smo sebi stvorili opsenu unutar koje naše biće istinski tuguje koliko i priroda koja nas okružuje.
Priroda, verujem, isto ima dušu kao i mi. Moralnu, tihu, svrsishodnu i sveprisutnu; što zaboravljamo iako smo kao ljudi usrećeni razumom kojim prirodu pokušavamo da dokučimo. Razumom bi mogli da uživamo u duhu prirode. Mogli bi da tražimo još, da istražujemo…
Postavljanjem još nepostavljenog pitanja bliži smo odgovoru koji do tada nije postojao. Njegovim odgonetanjem javiće se želja za novim nepostavljenim pitanjem čijim odgovorima ćemo postaviti nova pitanja. I kao što se vasiona širi u svim pravcima tako bi se i naše radoznalo biće širilo.
Ne samo da se ne zanimamo za nešto novo već su nam i sve prisutne rukotvorine nezanimljive da moramo jako brzo da se bavimo njima da nam ne bi dosadile. Takav pristup daje nam moderan prizvuk  u životu, brzom i raznobojnom. Ljudima je sve u životu ustvari postalo ili crno ili belo, tako da su boje koje uglavnom gledamo nijanse sive. Ne mislim naravno na celokupnu populaciju ali verujem da drugačijih ima koliko zrna soli u pustinji. Ne vide se u pesku pustinje, pustinja je i dalje oker i nikad neće biti dovoljno slana, da peče jezik. Uvek će biti sve više i više peska dok sam sebe ne zatrpa sopstvenom prašinom.
Primetio sam da kad hoću nešto da kažem to uvek pokušavam brzo, samo da bih rekao što više iako je bitnije to šta i kad bih trebalo da kažem. Govoreći često grešim a nisam ni jedini. Imam osećaj kao da gubim moć govora koji su ljudi polako hiljadama godina sticali. Isto tako polako sada taj govor gubimo na putu ka brzom životu. Protivno svemirskom ubrzavanju idemo ka trenutku kada će sve oko nas da (ne)stane.
Brzina ljudskog duha je obrnuto proporcionalna brzini širenja vasione.
Zato volim da pišem.
Koliko god brzo mislio nikad neću naučiti tako brzo da kucam. Koliko god grešio uvek ću moći da se vratim u tekst i uradim prepravke. Siguran sam da je brzina kucanja prava brzina, veća od nule a osetno manja od moderne. Brzina kucanja je lek za sporu dušu. Pri toj brzini dajem sporoj duši dovoljno vremena da se izvuče iz ljušture i ostavi makar kratak sluzavi trag.

25. jul 2008 22:37:56 | (3) komentara

odlichan tekst…
trej, u 26. jul 2008 13:05:45

zaista istinita prica ,da smo postali tvrde ljusture iz kojih puz tesko izlazi…
Denni(Neregistrovan), u 22. oktobar 2008 23:25:07

hehe, i tvoj od prvih tekstova pa o brzini.”Priroda, verujem, isto ima dušu kao i mi. Moralnu, tihu, svrsishodnu i sveprisutnu; što zaboravljamo iako smo kao ljudi usrećeni razumom kojim prirodu pokušavamo da dokučimo”ovde sam se samo nasmejala, što zbog moralne duše i tihe pride toliko i zbog toga kakav je blagoslov razum, u menE je duša malkice neverovatno mnogo kompleksnija a razum mi je izvor blagodeti u super retkim prilikama.
manifani, u 14. decembar 2010 0:20:15

NALAZ

… 07.07. ali nije 2007. nego godinu dana kasnije…

Pao sam ispit danas.
Mihailo je položio i to nije tako loše. Loše je to što je prolaznost preko 80% a nekako sam navikao da se ne ističem medju većinom. Najlošije je ipak to što sam već odustao od jednog ozbiljnog ispita osetivšti fijasko i posvetio sam se ovom lakom misleći kako ću uz najboljeg drugara moći da skinem veliko slovo L sa čela bar na neko vreme(poslednji ispit sam dao 11.februara a taj spada u kategoriju najlakših).
Kući sam došao kao kuvana noga i bio sam na ivici ključanja. Nastradala je Sanja ni kriva ni dužna kojoj se ovim putem izvinjavam za svaku grubost koja je danas izašla iz mene. Ležao sam tužan, ponižen pred samim sobom i samo sam želeo da sve što pre prodje i da se probudim na koncertu Paul Weller-a i da nikad ne odem.
Medjutim surova fiziologija sopstvenog organizma nije mi dozvolila da odlutam dalje od TV-a pa sam kao zamenu za ASPIRIN uzeo ANDOL. Ostao sam uz program sa polusklopljenim očima i osećao sam se kao da za pola sata opet treba da idem negde, na neko važno mesto(na ispit na primer).
Sreća da sam prebacivajući kanale naleteo na POSTANAK PLANETA, emisuju o tome kako je nastao svemir i sve velike stvari u njemu. Teorije bradatih fizičara odvukle su me sa nasukanog spruda na divno putovanje kroz vreme. Živnuo sam malo ali se još uvek nisam kretao. Želja je medjutim postojala. Odlučio sam da kad zadje isto ovo Sunce o čijem sam porodjaju slušao umne ljude američkih unverziteta izadjem na košarkaški teren i probam da izbacim muku iz sebe. Znao sam da oko osam uveče neće biti nikog što mi je ostavljalo dovoljno prostora da radim šta mi je volja. Osećaj da radim šta mi je volja u današnjm danu vredeo je koliko i hladna voda.
Na terenu nije naravno bilo nikog . Posle desetine ispucanih šuteva osetio sam umor i bol u levom laktu valjda i zato što sam ceo dan na jednoj plazmi i čaši jogurta.
Stao sam na crtu sa namerom da šutiram slobodna bacanja dok ne pogodim deset za redom. Ovo je jedan mali lični ritual kojim pokušavam kod sebe da izgradim mentalnu sigurnost i podignem sebi samopouzdanje (nešto što ima Rafael Nadal koji je juče uspeo da zaustavi najboljeg tenisera današnjice  i stane rame uz rame sa njim – i bukvalno – samo što je on ovaj put držao ćup a Federeru je ostao samo tanjir). Za nekog ko se rekreativno bavi košarkom pogoditi deset penala za redom nije baš laka stvar. Strpljenja i smirenosti treba da bi se svaki šut izveo a potpuna sabranost kada se posle sedam ili osam uzastopnih pogodaka promaši jedan pa sve ispočetka.
Trebalo mi je više od 100 penala kako bi vezao deset a tri ili četiri puta mi se desilo gore opisano posle čega mi je uvek trebalo bar 5-6 novih promašaja kako bi započeo seriju.
U jednom trenutku pravo kroz reket prošla je jedna mala kuja mešanac nekog jazavičara i terijera i nestala sa terena. Ubrzo zatim trčala je nazad prema terenu a besno su je jurila dva velika lokalna psa. Videlo im se u očima da žele da joj naude. Uspela je da pobegne ispod jednog PUNTA i spase se ujeda koji bi joj ugrozli zdravlje.
Nastavio sam sa penalima.
Kada je izašla ispod auta ona dva nervozna psa ustremili su se sa nju sa namerom da je pokidaju. Više nisam mogao da samo stojim sa strane tu na pet metara i gledam kako jedno nebranjeno biće strada. Odlučio sam da treba da joj se nadjem. Lopta je poletala pravo u stomak većag psa, odbacila ga taman dovoljno da kuja dobije prednost kada počne da beži od njih.
I pobegla je.
Podvijenog repa, nadignutog grebena i naizgled nepovredjena.
Nastavio sam sa penalima.
Onda se pojavio jedan stariji čovek pravo ni odkuda. Video sam ga tek kad je kročio na teren. Izgledao mi je kao mnogi YU nostalgičari koji u prolazu šutnu jednom-dva puta čisto da se podsete kako je to bilo 60 i neke.
Ali čovek je došao sa idejom koja potajno postoji u glavi svakog ko je ikada sam išao na teren da šutira. Hteo je da ja pucam a on da mi vraća lopte. San svakog šutera.
Nisam mu rekao ni reč odaljio sam se i počeo da gadjam. Odredio sam sebi jak tempo ne bi li se konačno oznojio i tako izbacio sve toksine iz sebe kojima sam svoj duh danas zatrovao. Šutirao sam kao u najboljim danima kada sam svaki dan izlazio na ovaj teren.
Posle barem pola sata brzih izbačaja pogodio sam poslednju trojku za danas i rekao čoveku da je dosta.
Pogledao sam u Mesec, isti onaj Mesec iz emisije za koji se ispostavilo da je parče Zemlje, ove Zemlje na kojoj živimo, koliko je daleko.
Iako mi je Sanja za ispit rekla ~ ma to uopšte nije bitno i onako na kraju samo umreš ~ ja sam odlučio da uradim ono što inače uopšte ne radim a ne vidim često i da drugi rade, da smanjim razdaljinu, da se ne udaljavam više.
Pružio sam ruku čoveku, rekao svoje ime i kako mi je baš ovo trebalo zato što sam imao loš dan. On je meni pružio svoju ruku, rekao svoje ime i to da se ne nerviram jer će sledeći put biti bolje.
Potreba da mu se zahvalim što mi se našao kad mi je baš bilo potrebnu prevladala je moj čvrst stav da izbegavam kontakte sa strancima ili da ih držim na distanci.
Miodrag je otišao.

7. jul 2008 22:42:06 | (5) komentara

Moram i ja tebi da pruzim ruku.
Omu, u 7. jul 2008 22:50:17

mali korak za covecanstvo ali veliki za coveka. sjajna prica.
ruke, u 8. jul 2008 1:01:04

pO ObIcAjU dObRA pRIcA.

nEgO, ImA I OstAtAk, Al’ tO cU dA tI skREsEm U fAcU
Anoniman (Neregistrovan), u 25. jul 2008 22:08:51

super,nego kako je izgledalo to skresavanje?
Anoniman (Neregistrovan), u 27. januar 2010 2:02:04

Skresavanje?
pa mislim da je skresavach zaboravio…
on je jedan od onih koji mnogo prichaju i mnogo zaboravljaju…
horhe , u 4. maj 2010 1:45:24